Venčanje u Antičkom Rimu
Tokom klasičnog doba rimskog prava nikakva ceremonija nije bila potrebna za sklapanje braka, već dogovor o zajedničkom životu. Bračne ceremonije, ugovori i druge formalnosti služili su samo kao dokaz da se dvoje ljudi zaista venčalo.
Oblik braka poznat kao manus (lat. manus) bio je uobičajen u doba rane republike, ali se nakon toga proredio. U ovoj vrsti braka mlada je prelazila u ruke svog supruga. Njen miraz i nasledna prava takođe su prelazila u muževljevu porodicu i svaka imovina koju bi stekla posle sklapanja braka pripadala je njenom mužu.
Muž je mogao tražiti razvod zbog ženine preljube ili neplodnosti. Manus je, kao brak, značio da se od žene očekuje da se pokorava svom suprugu u gotovo svim aspektima života. Takozvani "slobodni" brak nije imao nikakvih posledica na lični statusa supružnika. U slobodnom braku žena je svom suprugu donosila miraz, ako bi brak bio ukinut bez optužbe za preljubu, muž je morao vratiti veći deo miraza.
U doba starijeg ili arhajskog rimskog prava bile su tri vrste braka conferratio, coemptio i te usus koji je samo ozakonjivao postojeće stanje, odnosno postojeći zajednički život. Brak koji su sklapali patriciji uvek je bio conferratio, dok su plebejci birali jedan od druga dva tipa.
Oblik braka poznat kao manus bio je uobičajen u doba rane republike. Kao brak, manus je predstavljao odnos neravnopravnih. On je značio da će ženini naslednici, ako ona umre bez testamenta, neće biti njena braća i sestre, već njena deca, i to ne zato što je ona njihova majka, nego zato što je zakonski njen položak bio isti kao i položaj koji je zauzimala ćerka njenog muža.