Verbalne metode
Verbalne metode se odnose na verbalnu komponentu komunikacije u usmenoj ili pisanoj formi i predstavljaju posrednike između nastavnih sadržaja, nastavnika i učenika. U ovu grupu nastavnih metoda ubrajamo: metodu usmenog izlaganja, metodu razgovora, metodu pisanih radova i metodu rada na tekstu.[1]
Metoda usmenog izlaganja[uredi | uredi izvor]
Ima dugu tradiciju u nastavi i često se vezuje samo za izlaganje nastavnika, a trebalo bi da se i učenici povremeno stave u poziciju da određene sadržaje izlože pred drugima. Nastavnik svojim izlaganjem treba da pruži model dobrog govora po svim osnovama – logičkom rasporedu, jasnosti u izlaganju, pravilnom izgovaranju glasova i reči, zanimljivosti izlaganja i prilagođenosti slušaocima. Kao nedostatak ove metode pominje se pasivan položaj učenika, stoga se preporučuje kombinovanje ove metode sa drugim metodama.
Izlaganje u nastavi realizuje se u nekoliko pojavnih oblika: pričanje, objašnjavanje, opisivanje i izveštavanje. [1]
Metoda razgovora[uredi | uredi izvor]
Opisuje se kao interakcija u kojoj se smenjuju pitanja i odgovori na pitanja. Osnovno sredstvo kojim se koristi ova metoda su pitanja nastavnika. Njen sadržaj i tok usmerava nastavnik. Ova metoda se realizuje u tri moguća smera: nastavnik>učenik, učenik>učenik, učenik>nastavnik. Primenjuje se kada učenici imaju predznanje o sadržajima koji se obrađuju, jer oni moraju biti dovoljno kompetentni da učestvuju u razgovoru.
Ova metoda se kombinuje i sa drugim metodama, najčešće su to metoda usmenog izlaganja, metoda demonstracije, metoda crtanja i praktičnih radova.[1]
Metoda pisanih radova[uredi | uredi izvor]
Podrazumeva izradu različitih vrsta beleški nastavnika i učenika. Nastavnik smišlja beleške i zapisuje ih na tabli, ili u računar, pa ih projektuje. Kada smišlja plan beležaka, nastavnik mora voditi računa o strukturi tog zapisa (naslov nastavne jedinice, pregled sadržaja, zaključak), kao i o tome da slova budu jasna i uočljiva i da zapis bude gramatički ispravan. Učenici najčešće pišu u sveskama kratke prikaze ključnih segmenata nastavne jedinice, opisuju svoja zapažanja, tok, rezultate i zaključke ogleda ili eksperimenata. Dobro strukturisane i pregledne beleške pomažu učenicima da ih koriste u daljem radu, brzo ponove sadržaje, ili u njima pronađu potrebne informacije. Učenike bi trebalo podsticati i voditi da što ranije samostalno smišljaju zapise u svesci.[1]
Metoda rada na tekstu[uredi | uredi izvor]
Koristi se da bi učenici pomoću određenog teksta razumeli sadržaje, ali i da bi usavršili tehniku čitanja, čitanja sa razumevanjem, naučili kako se koriste udžbenici, obogatili svoj rečnik i unapredili usmeno izražavanje. Mogu se koristiti različite vrste tekstova: udžbenički, naučno-popularni, novinski, umetničko-literarni, tekstovi koje smišlja nastavnik ili učenici. Takođe, beleške koje učenici imaju u svojoj svesci takođe mogu predstavljati nastavni tekst.[1]