Реч

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Реч је најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вредност.[1] Једну реч може чинити једно, два или више слова, у просеку од четири до седам слова, најмање је речи која имају више од десет слова. Комбиновањем речи се могу правити сложеније форме које такође имају значење. У језицима којима комуницирају људи то су фразе, клаузе и реченице. Реченице се по правилу формирају према одређеном скупу правила који се назива граматика. Реч која се састоји из две или више коренских речи које су међусобно повезане назива се сложеница.

У лингвистици, реч је најмањи елемент који може да буде изговорен у изолацији са семантичким или прагматичким контентом (са дословним или практичним значењем).[2] То је у контрасту са морфемом, који је најмања целина са значењем али која није увек подесна за самостална употребу. Реч може да се састоји од једног морфема (на пример: ох!, камен, црвено, брз, трчати, очекивати), или неколико (камење, црвенило, брзо, трчање, неочекиван). Комплексна реч типично садржи корен и један или више додатака,[3] или више од једног корена. Речи могу да формирају веће језичке елементе, као што су фразе, и реченице.[4][5]

Термин реч се може односити на изговорену или написану реч, или понекад на абстрактни концепт иза ње. Изговорене речи се састоје од звучних јединица, фонема, а писане речи од симбола званих графеме, као што су слова алфабета.[6][7][8][9]

Дефиниције/значења[уреди]

Преглед[уреди]

Речници категоришу језичку лексику (i.e. колекције речи) у леме. Ово се може узети као индикација онога што представља „реч” по мишљењу писаца тог језика. Најприкладније средство за мерење дужине речи је рачунање његових слогова или морфема.[10] Када реч има више дефиниција или више значења, то може довести до конфузије у дебати или дискусији.[11] У зависности од језика, дефинисање и ограничавање речи понекад може бити тешко. Док је у писаном корпусу неколико језика празнина знак за раздвајање две речи, неки језици, као што су јапански и кинески, не користе ово обележје.

Даље, синтетички језици често комбинују доста различитих делова лексичких података у једној речи, отежавајући разумевање класичног значења речи, које је много лакше у аналитичким језицима. Ово је нарочито проблематично код полисинтетичких језика, као што су Инуктитутски[12][13] и Убишки,[14][15] где се читава реченица може састојати из само једне такве речи. Посебно су збуњујући језици као вијетнамски, где размак не означава обавезно границу између две речи и она се мора одредити на основу контекста. Ипак, од свих решења, највише збуњују она за оралне језике, који нуде само фонолексичке трагове, како би открили где је граница двају речи. Знаковни језици нуде сличан проблем као и језици тела.

Правопис[уреди]

У језицима са књижевном традицијом, постоје међусобне везе између правописа и дефинисања појединачних речи. Разделиоци речи (типично размаци) су уобичајени у савременом правопису језика који користе алфабетна писма, мада су они (изузев изолованих преседана) релативно недаван развој (погледајте историју писања).

У енглеском правопису, сложени изрази могу да садрже просторе. На пример, ice cream, air raid shelter и get up се сви генерално сматрају да се састоје од више од једне речи (јер су све компоненте слободне форме, са могућим изузетком get).[16][17]

Сви језици изричито не раздвајају речи. Мандарински језик је веома аналитички језик (са неколико фиксних афикса), те није неопходно да се речи правописно одвајају. Аналитички језици првенствено преносе односе између речи у реченицама помоћу помоћних речи и редоследа речи. Међутим, постоје многе вишеморфемске сложенице у мандаринском језику, као и варијетети везаних морфема који отежавају јасно одређивање садржаја речи.[18]

Понекад, језици који су изузетно граматички сродни разматрају исти ред речи на различите начине. На пример, рефлективни глаголи у француском инфинитиву су засебни од њиховог респективног члана, e.g. se laver („опрати се”), док су у португалском језику они раздвојени цртом, e.g. lavar-se, а у шпанском они су спојени, e.g. lavarse.[19]

Јапански користи правописне ознаке за разграничавање речи као што су прелази између канџи (кинеских слова) и два кана слога. Ово је прилично меко правило, јер садржајне речи исто тако могу да буду ефективно написане у хирагани (ако се то екстензивно чини, типично се додају размаци да би се одржала читљивост).

Вијетнамски правопис, који користи латинско писмо, разграничава монослоговне морфеме уместо речи.

У кодирању слова, сегментација речи зависи од тога које ознаке су дефинисане као разделиоци речи.

Реч у различитим врстама језика[уреди]

Код синтетичких језика, једна коренска реч може имати више различитих форми. Међутим, оне се обично не посматрају као различите речи, већ као различите реализације једне речи. У овим језицима, реч се може састојати из већег броја морфема.[20]

Комплексност одређивања граница између речи у говору[уреди]

У говорном језику, одређивање дистинкције између две речи још је комплексније: кратке речи су често изговорене као једна, а дугачке речи су често подељене. Говорни француски има неке одлике полисинтетичких језика. Како већина светских језика нема своју писану форму, научно одређивање граница речи постаје веома важно.[21][22]

Одређивање граница речи[уреди]

Постоји пет начина како одредити границу између речи у говорном језику:

Могућа пауза[уреди]

Говорнику је речено да понови дату реченицу полако, обраћајући пажњу на паузе. Говорник ће настојати да убаци паузе како би разграничио речи. Међутим, овај метод није у потпуности погодан: говорник може лако да раздвоји полисилсбичке речи.

Недељивост[уреди]

Говорнику је речено да гласно изговори реченицу, а онда му је речено да је понови, али са неким уметнутим речима. Ове уметнуте речи ће бити додате на границама речи оригиналног текста. Међутим, неке речи имају инфиксе, који су убачени унутар речи. Слично овоме, неке речи имају афиксалне раздвојиваче.

Минималне самосталне јединице[уреди]

Овај концепт је био предложен од стране Леонарда Блумфилда. Речи су замишљене као најмање значењске јединице говора које могу стајати самостално. Ово одговара односу фонема (као јединица звука) и лексема (као јединица значења). Међутим, неке писане речи нису мунималне самосталне јединице, као што немају ни самостално значење.

Фонетске границе[уреди]

Неки језици имају строга правила дистрибуције, која олакшавају одређивање места где границе речи треба да стоје. На пример, у турском, који је певљив, самогласници унутар дате речи имају исти квалитет, тако да се граница између речи одређује чим се вокалски квалитет промени. Међутим, немају сви језици овако погодна фонетска правила, а чак и код оних који их имају срећемо неке изузетке.

Семантичке јединице[уреди]

Слично као горе поменуте минималне, само сталне јединице, овај метод раздваја реченицу на њене најмање јединице. Међутим, језици често садрже речи које имају малу семантичку вредност (а често имају значајнију граматичку улогу) или семантичке јединице које представљају сложенице.[23]

У пракси, лингвистика користи мешавину свих ових метода како би одредила границе између речи било које дате реченице. Чак и при пажљивом коришћењу ових метода, тачна дефиниција речи је често још увек нејасна.

Морфологија[уреди]

Слова и речи

Морфологија је проучавање формирања и структуре речи.[24][25][26] У синтетичким језицима, појединачна основа речи (на пример, постојати) може да има бројне различите форме (на пример, постоји, постојећи, и постојан). Међутим, за неке сврхе оне се обично не сматрају раличитим речима, већ пре различитим формама исте речи. У тим језицима, може се сматрати да је реч конструисана од извесног броја морфема.[27][28]

У индоевропским језицима се разликују морфеме

Стога се може сматрати да се на пример прото-индоевропска реч *wr̥dhom састоји од

  1. *wr̥-, нултог корена *wer-.
  2. Коренске екстензије *-dh- (дијахроничког суфикса), што резултира у комплексном корену *wr̥dh-.
  3. Тематског суфикса *-o-.
  4. Граматичког рода номинатива или акузатива суфикса једнине *-m.

Филозофија[уреди]

Филозофи су налазили објекте фасцинације у речима још од петог века пре нове ере, са формирањем филозофије језика.[29][30] Платон је анализирао речи у смислу њиховог порекла и звукова од којих су сачињене, и извео је закључак да постоји веза између звука и значења, мада се речи знатно мењају током времена.[31][32][33] Џон Лок је писао да се употреба речи треба састојати од разумне оцене идеја, мада се оне бирају „не по било каквој природној вези који може да постоји између одређених артикулираних звука и одређене идеје, јер би онда постојао један језик између свих људи; већ добровољним наметањем, при чему се таква реч произвољно учини ознаком такве идеје”.[34] Витгенштајнова мисао је прешла из речи као репрезентације значења, на гледиште према коме је „значење речи њена употреба у језику”.[35]

Археологија показује да су чак вековима пре ове фасцинације филозофа у 5. веку пре нове ере, многи језици су имали различите начине изражавања ове вербалне јединице, која се затим расчланила и еволуирала у низ израза са широким филозофским значајем. Древни манускрипти јеванђеља по Јовану откривају у свом 5. поглављу да рабин Јешуа укорава Фарисеје који очекују да нађу живот у записима уместо у себи.[36][37]

Класе[уреди]

Граматика класификује лексикон језика у неколико група речи.[38] Основна бипартитна подела која је могућа за практично сваки природни језик[39] је на именице и глаголе.[40]

Класификација у такве класе је у традицији Дионизија Трачанина,[41][42][43] који разликује осам категорија: именице, глаголи, придеви, заменице, предлози, прилози, везници и узвици.

У индијској граматичкој традицији, Панини је увео сличну фундаменталну класификацију у номиналној (nāma, suP) и вербалној (ākhyāta, tiN) класи, која је базирана на сету суфикса које реч узима. Неке речи могу да буду контроверзне, као што је сленг у формалним контекстима, где се погрешке јављају због тога што речи не значе оно што би се подразумевало, или код вишезначних речи због потенцијалне конфузије његових вишеструких значења.[44]

Референце[уреди]

  1. ^ Fleming 77
  2. ^ Timothy Montler. (1986). An outline of the morphology and phonology of Saanich, North Straits Salish. Occasional Papers in Linguistics (No. 4). Missoula, MT: University of Montana Linguistics Laboratory.
  3. ^ Gerdts, Donna B. (2003). „The morphosyntax of Halkomelem lexical suffixes”. International Journal of American Linguistics. 69 (4): 345—356. doi:10.1086/382736. 
  4. ^ Akmajian et al. 2010.
  5. ^ Isac 2013.
  6. ^ Pinker 1994.
  7. ^ Chomsky 1998.
  8. ^ Derrida 1967.
  9. ^ Crystal 1990.
  10. ^ Taylor, John (2015). The Oxford Handbook of the Word. стр. 93. 
  11. ^ Chodorow, Martin S., Roy J. Byrd, and George E. Heidorn. "Extracting semantic hierarchies from a large on-line dictionary." Proceedings of the 23rd annual meeting on Association for Computational Linguistics. Association for Computational Linguistics, 1985.
  12. ^ „field to show translation -> 10 facts about Canadian Aboriginal Languages”. Wintranslation.com. 12. 02. 2014. Приступљено 15. 07. 2015. 
  13. ^ „Census in Brief: The Aboriginal languages of First Nations people, Métis and Inuit”. Statistics Canada. Приступљено 12. 11. 2017. 
  14. ^ Fenwick, R. S. H. (2011). A Grammar of Ubykh. Munich: Lincom Europa. 
  15. ^ Vogt, H. (1963). Dictionnaire de la langue oubykh (Dictionary of the Ubykh Language). Oslo: Universitetsforlaget.
  16. ^ Katamba 2005.
  17. ^ Plag 2003.
  18. ^ Norman, Jerry (1988). Chinese. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521296533. 
  19. ^ Note that the convention also depends on the tense or mood—the examples given here are in the infinitive, whereas French imperatives, for example, are hyphenated, e.g. lavez-vous, whereas the Spanish present tense is completely separate, e.g. me lavo.
  20. ^ Spencer, Andrew; Zwicky, Arnold M., ур. (1998). The handbook of morphology. Blackwell handbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. ISBN 9780631185444. 
  21. ^ Stump, Gregory T. (2001). Inflectional morphology: A theory of paradigm structure. Cambridge studies in linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521780476. 
  22. ^ Van Valin, Robert D., Jr. (2001). An introduction to syntax. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521635660. 
  23. ^ Wierzbicka 1996; Goddard 2002
  24. ^ Bubeník, Vit. (1999). An introduction to the study of morphology. LINCOM coursebooks in linguistics, 07. Munich: LINCOM Europa. ISBN 9783895865701. 
  25. ^ Bauer, Laurie (2003). Introducing linguistic morphology (2nd изд.). Washington, D.C.: Georgetown University Press. ISBN 9780878403431. 
  26. ^ Haspelmath, Martin (2002). Understanding morphology. London: Arnold, Oxford University Press. ISBN 9780340760253. 
  27. ^ Katamba, Francis (1993). Morphology. Modern linguistics series. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312101015. 
  28. ^ Matthews, Peter (1991). Morphology (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521410434. 
  29. ^ Blackburn, S. "History of the Philosophy of Language". In Oxford Companion to Philosophy. ed. Ted Honderich. Oxford: Oxford University Press. 1995. ISBN 9780198661320.
  30. ^ Kneale, W., and M. Kneale. 1962. The Development of Logic. Oxford: Clarendon.
  31. ^ Plato, Cratylus(c. 360 BCE) Series: Cambridge Studies in the Dialogues of Plato. Trans. David Sedley. Cambridge:University of Cambridge Press. 2003. ISBN 978-0-521-58492-0. also available from Project Gutenberg
  32. ^ Steven K. Strange, (1992) Porphyry: On Aristotle, Categories. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-2816-6.
  33. ^ Mates, B. (1953) Stoic Logic. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-02368-0.
  34. ^ „Locke ECHU BOOK III Chapter II Of the Signification of Words”. Rbjones.com. Приступљено 13. 03. 2012. 
  35. ^ „Ludwig Wittgenstein (Stanford Encyclopedia of Philosophy)”. Plato.stanford.edu. Приступљено 13. 03. 2012. 
  36. ^ Aune 2003.
  37. ^ Barrett, C. K. (1978). The Gospel According to St. John: An Introduction with Commentary and Notes on the Greek Text (2nd изд.). Philadelphia: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22180-5. 
  38. ^ Nichols, Johanna (1986). „Head-marking and dependent-marking grammar”. Language. 62 (1): 56—119. doi:10.1353/lan.1986.0014. 
  39. ^ Lyons, John (1991). Natural Language and Universal Grammar. New York: Cambridge University Press. стр. 68—70. ISBN 978-0521246965. 
  40. ^ De Reuse, Willem J. (1996). A practical grammar of the San Carlos Apache language. LINCOM Studies in Native American Linguistics 51. LINCOM. ISBN 978-3-89586-861-0. 
  41. ^ The Tekhne Grammatike of Dionysius Thrax Translated into English by J. Alan Kemp (Historiographia Linguistica 13:2/3, 1986, pp. 343–363).
  42. ^ Robins, R. H. The Technē Grammatikē of Dionysius Thrax in historical perspective. In P. Swiggers, W. van Hoecke (Eds.), Mots et parties du discours. Leuven: Leuven University Press, 1987.
  43. ^ Vivien Law, Ineke Sluiter (eds.), Dionysius Thrax and the Techne grammatike Münster: Nodus Publikationen, 1995.
  44. ^ De Soto, Clinton B., Margaret M. Hamilton, and Ralph B. Taylor. "Words, people, and implicit personality theory." Social Cognition 3.4 (1985): 369-382

Литература[уреди]

  • Van Valin, Robert D., Jr. (2001). An introduction to syntax. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521635660. 
  • Stump, Gregory T. (2001). Inflectional morphology: A theory of paradigm structure. Cambridge studies in linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521780476. 
  • Spencer, Andrew; Zwicky, Arnold M., ур. (1998). The handbook of morphology. Blackwell handbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-18544-4. 
  • Norman, Jerry (1988). Chinese. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521296533. 
  • Fenwick, R. S. H. (2011). A Grammar of Ubykh. Munich: Lincom Europa. 
  • Taylor, John (2015). The Oxford Handbook of the Word. стр. 93. 
  • Chomsky, Noam (1998). On Language. The New Press, New York. ISBN 978-1565844759. 
  • Crystal, David (1990). Linguistics. Penguin Books. ISBN 978-0-14-013531-2. 
  • Derrida, Jacques (1967). Of Grammatology. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5830-7. 
  • Katamba, Francis (2005). English Words: Structure, History, Usage. Routledge. ISBN 978-0-415-29893-3. 
  • Pinker, Steven (1994). The Language Instinct. William Morrow and Company. ISBN 9780140175295. 
  • Plag, Ingo (2003). Word-formation in English. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52563-3. 
  • Isac, Daniela; Charles Reiss (2013). I-language: An Introduction to Linguistics as Cognitive Science, 2nd edition. Oxford University Press. ISBN 978-0199660179. 
  • Akmajian, Adrian; Demers, Richard; Farmer, Ann; Harnish, Robert (2010). Linguistics: An Introduction to Language and Communication. Cambridge, MA: The MIT Press. ISBN 978-0-262-51370-8. 
  • Adger, David (2003). Core Syntax: A Minimalist Approach. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924370-9. 
  • Barton, David (1994). Literacy: An Introduction to the Ecology of Written Language. Blackwell Publishing. стр. 96. 
  • Bauer, Laurie (1983). English Word-formation. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28492-9. 
  • Brown, Keith R. (Ed.) (2005) Encyclopedia of Language and Linguistics (2nd ed.). Elsevier. 14 vols.
  • Crystal, David (1995). The Cambridge Encyclopedia of the English Language (1 изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40179-1. 
  • Johanna J. Danis: Das WORT in der Psychotherapie. München. 1992. ISBN 978-3-925350-01-6.
  • Klein, Wolfgang (2013). Von Reichtum und Armut des deutschen Wortschatzes In: Reichtum und Armut der deutschen Sprache. Erster Bericht zur Lage der deutschen Sprache.. 15-55. Berlin/Boston: Herausgegeben von der Deutschen Akademie für Sprache und Dichtung. стр. 22—28. ISBN 978-3-11-033462-3. 
  • Miller, George A. (1996). Wörter. Streifzüge durch die Psycholinguistik. Zweitausendeins. ISBN 978-3-86150-115-2. 
  • И, Аннушкин В. Язык — речь — слово в духовной литературе (размышления педагога-словесника). 
  • Fleming, Michael; et al. (2001). Meeting the Standards in Secondary English: A Guide to the ITT NC. Routledge. стр. 77. ISBN 978-0-415-23377-4. 
  • Goddard, Cliff (2002). „The search for the shared semantic core of all languages”. Ур.: Cliff Goddard and Anna Wierzbicka. Meaning and Universal Grammar: Theory and Empirical Findings (PDF). Volume I. Amsterdam: John Benjamins. стр. 5—40. 
  • Simpson, J.A. and E.S.C. Weiner, ур. (1989). Oxford English Dictionary (2 изд.). Clarendon Press. ISBN 978-0-19-861186-8. 
  • Wierzbicka, Anna (1996). Semantics: Primes and Universals. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-870002-9. 
  • Agirre, E.; et al. (1992), „XUXEN: A spelling checker/corrector for Basque based on two-level morphology”, Proceedings of the Third Conference of Applied Natural Language Processing (PDF), стр. 119—125, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 09. 2005 

Спољашње везе[уреди]