Реч

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Реч (вишезначна одредница).

Реч је најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вредност.[1] Једну реч може чинити једно или више слова. Комбиновањем речи се могу правити сложеније форме које такође имају значење. У језицима којима комуницирају људи то су фразе, клаузе и реченице. Реченице се по правилу формирају према одређеном скупу правила који се назива граматика. Реч која се састоји из две или више коренских речи које су међусобно повезане назива се сложеница.

У лингвистици, реч је најмањи елемент који може да буде изговорен у изолацији са семантичким или прагматичким контентом (са дословним или практичним значењем).[2] То је у контрасту са морфемом, који је најмања целина са значењем али која није увек подесна за самостална употребу. Реч може да се састоји од једног морфема (на пример: ох!, камен, црвено, брз, трчати, очекивати), или неколико (камење, црвенило, брзо, трчање, неочекиван). Комплексна реч типично садржи корен и један или више додатака,[3] или више од једног корена. Речи могу да формирају веће језичке елементе, као што су фразе, и реченице.[4][5]

Термин реч се може односити на изговорену или написану реч, или понекад на абстрактни концепт иза ње. Изговорене речи се састоје од звучних јединица, фонема, а писане речи од симбола званих графеме, као што су слова алфабета.[6][7][8][9]

Тешкоће у дефинисању термина[уреди]

У зависности од језика, дефинисање и ограничавање речи понекад може бити тешко. Док је у писаном корпусу неколико језика празнина знак за раздвајање две речи, неки језици, као што су јапански и кинески, не користе ово обележје.

Даље, синтетички језици често комбинују доста различитих делова лексичких података у једној речи, отежавајући разумевање класичног значења речи, које је много лакше у аналитичким језицима. Ово је нарочито проблематично код полисинтетичких језика, као што су Inuktitut и Ubykh, где се читава реченица може састојати из само једне такве речи. Посебно су збуњујући језици као вијетнамски, где размак не означава обавезно границу између две речи и она се мора одредити на основу контекста. Ипак, од свих решења, највише збуњују она за оралне језике, који нуде само фонолексичке трагове, како би открили где је граница двају речи. Знаковни језици нуде сличан проблем као и језици тела.

Реч у различитим врстама језика[уреди]

Код синтетичких језика, једна коренска реч може имати више различитих форми. Међутим, оне се обично не посматрају као различите речи, већ као различите реализације једне речи. У овим језицима, реч се може састојати из већег броја морфема.

Комплексност одређивања граница између речи у говору[уреди]

У говорном језику, одређивање дистинкције између две речи још је комплексније: кратке речи су често изговорене као једна, а дугачке речи су често подељене. Говорни француски има неке одлике полисинтетичких језика. Како већина светских језика нема своју писану форму, научно одређивање граница речи постаје веома важно.

Одређивање граница речи[уреди]

Постоји пет начина како одредити границу између речи у говорном језику:

Могућа пауза[уреди]

Говорнику је речено да понови дату реченицу полако, обраћајући пажњу на паузе. Говорник ће настојати да убаци паузе како би разграничио речи. Међутим, овај метод није у потпуности погодан: говорник може лако да раздвоји полисилсбичке речи.

Недељивост[уреди]

Говорнику је речено да гласно изговори реченицу, а онда му је речено да је понови, али са неким уметнутим речима. Ове уметнуте речи ће бити додате на границама речи оригиналног текста. Међутим, неке речи имају инфиксе, који су убачени унутар речи. Слично овоме, неке речи имају афиксалне раздвојиваче.

Минималне самосталне јединице[уреди]

Овај концепт је био предложен од стране Леонарда Блумфилда. Речи су замишљене као најмање значењске јединице говора које могу стајати самостално. Ово одговара односу фонема (као јединица звука) и лексема (као јединица значења). Међутим, неке писане речи нису мунималне самосталне јединице, као што немају ни самостално значење.

Фонетске границе[уреди]

Неки језици имају строга правила дистрибуције, која олакшавају одређивање места где границе речи треба да стоје. На пример, у турском, који је певљив, самогласници унутар дате речи имају исти квалитет, тако да се граница између речи одређује чим се вокалски квалитет промени. Међутим, немају сви језици овако погодна фонетска правила, а чак и код оних који их имају срећемо неке изузетке.

Семантичке јединице[уреди]

Слично као горе поменуте минималне, само сталне јединице, овај метод раздваја реченицу на њене најмање јединице. Међутим, језици често садрже речи које имају малу семантичку вредност (а често имају значајнију граматичку улогу) или семантичке јединице које представљају сложенице.[10]

У пракси, лингвистика користи мешавину свих ових метода како би одредила границе између речи било које дате реченице. Чак и при пажљивом коришћењу ових метода, тачна дефиниција речи је често још увек нејасна.

Референце[уреди]

  1. Fleming 77
  2. Timothy Montler. (1986). An outline of the morphology and phonology of Saanich, North Straits Salish. Occasional Papers in Linguistics (No. 4). Missoula, MT: University of Montana Linguistics Laboratory.
  3. Gerdts, Donna B. (2003). „The morphosyntax of Halkomelem lexical suffixes”. International Journal of American Linguistics. 69 (4): 345—356. doi:10.1086/382736. 
  4. Akmajian, Adrian; Demers, Richard; Farmer, Ann; Harnish, Robert (2010). Linguistics: An Introduction to Language and Communication. Cambridge, MA: The MIT Press. ISBN 978-0-262-51370-8. 
  5. Isac, Daniela; Charles Reiss (2013). I-language: An Introduction to Linguistics as Cognitive Science, 2nd edition. Oxford University Press. ISBN 978-0199660179. 
  6. Pinker, Steven (1994). The Language Instinct. William Morrow and Company. ISBN 9780140175295. 
  7. Chomsky, Noam (1998). On Language. The New Press, New York. ISBN 978-1565844759. 
  8. Derrida, Jacques (1967). Of Grammatology. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5830-7. 
  9. Crystal, David (1990). Linguistics. Penguin Books. ISBN 9780140135312. 
  10. Wierzbicka 1996; Goddard 2002

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]