Veštački hromozomi bakterija
Veštački hromozomi bakterija(engl. bacterial artificial chromosomes, BAC) plazmidni su vektori bazirani na plazmidima koji poseduju faktor plodnosti (engl. F- fertility factor, F plasmid), a koji se koriste za transformaciju i kloniranje u bakterijama, po pravilu E. coli.[1][2][3] F-plazmidi igraju važnu ulogu jer sadrže informacije (gene) koji doprinose pravilnoj distribuciji plazmida nakon deobe bakterijske ćelije. Prednost ovih vektora je veliki kapacitet za kloniranje koji omogućava da se kloniraju fragmenti (inserti) dužine 150-350 kbp (kilo baznih parova).[4] Veštački hromozom bakteriofaga P1 (engl. P1 phage) je sličan vektor za kloniranje, nastao od DNK molekula P1 bakteriofaga.
Veštački hromozomi bakterija se često koriste prilikom sekvenciranja genoma organizama u projektima sekvenciranja genoma, kakav je na primer projekat ljudskog genoma. Kratak fragment DNK molekula organizma se amplifikuje kao insert u ovakvom plazmidu za kloniranje, a zatim se vrši sekvenciranje. Konačno, sekvencirani delovi se sortiraju in silico , a kao rezultat dobijamo sekvencirani genom organizma. Veštački hromozomi bakterija su zamenjeni bržim i lakšim metodama za sekvenciranje među kojima je i sekvenciranje nove generacije.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Construction of large DNA segments in Escherichia coli”. Science. 244 (4910): 1307—1312. 1989. PMID 2660262. doi:10.1126/science.2660262.
- ^ „Cloning and stable maintenance of 300-kilobase-pair fragments of human DNA in Escherichia coli using an F-factor-based vector”. Proc Natl Acad Sci USA. 89 (18): 8794—8797. 1992. PMC 50007
. PMID 1528894. doi:10.1073/pnas.89.18.8794.
- ^ Shizuya, H; Kouros-Mehr Hosein (2001). „The development and applications of the bacterial artificial chromosome cloning system” (PDF). Keio J Med. 50 (1): 26—30. PMID 11296661. doi:10.2302/kjm.50.26.
- ^ „Construction of a 750-kb bacterial clone contig and restriction map in the region of human chromosome 21 containing the progressive myoclonus epilepsy gene”. Genome Research. 6 (3): 218—225. 1996. PMID 8963899. doi:10.1101/gr.6.3.218.
