Плазмид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Плазмид
схема генома прокариотске ћелије: 1. нуклеоид2. плазмиди
схема генома прокариотске ћелије:
1. нуклеоид
2. плазмиди
Карактеристике органеле
присутна у: прокариотским и неким еукариотским ћелијама
број у ћелији: 1 - неколико стотина
мембране: без мембрана

Плазмиди су мали прстенасти(или линеарни) молекули ДНК бактерије и неких еукариота(нпр. пивски квасац) који се налазе изван хромозома и репликују се независно од њега. Открио их је амерички микробиолог Џошуа Ледерберг 1952. године. Величина плазмидске ДНК је најчешће од 1-400 кб. [1]

Најзначајнији за човека су тзв. R-плазмиди који садрже гене чији протеински продукти бактерији омогућавају развој отпорности(резистенције)на антибиотике, као и неке тешке метале. Заштиту од антибиотика плазмиди обављају тако што:

  • спречавају да антибиотици продру у бактерију или
  • се у самој бактерији синтетишу ензими који разлажу антибиотике.

Плазмиди се могу преносити из једне бактерије у другу како исте тако и различитих врста. Преношење плазмида може се обављати:

Постоје и Col-плазмиди који поседују гене чији протеински продукти имају токсично дејство и уништавају друге бактерије. Гени неких плазмида кодирају и факторе вируленције.[1] Осим ових плазмида, неки плазмиди поседују и гене чији протеински продукти не остварују видљиве функције, па се називају криптични плазмиди.[2]

Већина плазмида су кружни дволанчани молекули ДНК, али линеарне плазмиде срећемо и код грам-позитивних и код грам-негативних бактерија.[2]Крајеви линеарних плазмида поседују инвертоване поновљене секвенце са местима везивања протеина који ове молекуле штите од дејства нуклеаза.[1]

Поред природних плазмида, постоје и плазмидни вектори. Плазмидни вектори су in vitro конструисани плазмиди са измењеним карактеристикама и користе се у генетичком инжењерству.[2]


Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Брајушковић, Горан (2012). Молекуларна биологија 2 (Прво изд.). Београд: Савремена администрација. стр. 23. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Стевановић, Милена (2016). Основи манипулисања генима (Прво изд.). Београд: Биолошки факултет Универзитета у Београду. стр. 19. ISBN 978-86-7078-132-0. 

Спољашње везе[уреди]