Википедија:Vikimanija 2023.

Vikimanijo, o Vikimanijo, o kako si mi nedostajala u fizičkom obliku. Kao što se možda sećate, 2020. godina je bila malo čudnjikava i nije se održala godišnja konferencija Vikimedijanaca, iako je trebalo, i to u Bangkoku. A onda su 2021. i 2022. godine održane potpuno virtuelne konferencije, tako da je posle četiri pune godine Vikimanija ponovo održana uživo i to je obradovalo veliki broj ljudi, među kojima sam i ja. Pored mene, koji sam dobio polu-stipendiju za prisustvo konferenciji, iz Srbije su prisustvovali i predstavnici Vikimedije Srbije, Miki i Ivana.

Iako je ovo bio prevashodno oflajn događaj, bilo je omogućeno prisustvo i onlajn učesnika, kroz striming i interakcije sa onlajn publikom u ograničenom broju sesija. Takođe je više nego ikad bilo omogućeno i normalizovano prisustvo onlajn predavača, tako da je bilo situacija kada je neko predavanje držao neko ko nije fizički prisutan, ili je bio makar sagovornik.

Pretkonferencija[uredi | uredi izvor]

Pretkonferencijski program je bio lagan — sastojao se od manjeg broja dužih i ne preterano opterećujućih sesija, tako da ne budemo obasuti obiljem informacija u kratkom vremenu. Takođe mogućnosti izbora nisu bile prevelike, tako da su posetioci mogli da učestvuju na standardnom Hakatonu, ali i na nekim drugim tematskim događajima, poput VikiŽene, ili u uvodnim predavanjima za mnoge osnovne koncepte (Vikipedija, Vikipodaci, itd). Ja sam se opredelio da učestvujem u sesijama posvećenim upravljanju/vođenju (odnosno "governans"), pošto mi je to bliska tema.

15. avgust, 1. dan pretkonferencije[uredi | uredi izvor]

Prvi dan pretkonferencije krenuo je uvodnom prezentacijom o strategiji pokreta, u organizaciji Zadužbine Vikimedija (VMF).

Najpre je Jop Ruang Pam, specijalistkinja za implementaciju strategije pokreta u VMF, dala kratak uvod o značaju i potrebi za strategijom pokreta.
Zatim je Mauton Posup pričao o tome šta je strategija pokreta: to je plan za strukturiranu promenu, ali ujedno i kolaborativni proces. Zašto nam je potrebna strategija? Pa bez nje radimo zarad zajedničkih ciljeva (vizija i misija nas usmeravaju da radimo određene stvari u okviru pokreta), ali ne radimo to kroz zajedničku strategiju (odnosno nemamo koordinaciju). Urednicima na Vikipediji je strategija bitna zato što omogućava dvosmernu razmenu (učenje na tuđim iskustvima), a takođe nas osnažuje da gradimo saradnje radi međusobne ispomoći.
Potom je Džunko Nakajama pričala o strateškom usmerenju: još pre nekoliko godina je zajednica došla do strateškog usmerenja, po kome se nadamo da će do 2030. godine Vikimedija postati esencijalna infrastruktura za ekosistem slobodnog znanja. To usmerenje je rezultovalo sa dva strateška cilja: znanje kao usluga i pravičnost u znanju.
Nakon toga je Vivijen Čeng ispričala malo o istorijatu strategije: do 2016. godine smo imali samo viziju, a onda je 2017. kreirano strateško usmerenje, na osnovu čega je između 2018. i 2020. godine formirano 10 principa i 10 preporuka, da bi se od 2021. godine naovamo radilo na implementaciji tih preporuka kroz pedesetak inicijativa. Pitate se kako je to relevantno za vas? Pa ovo sve predstavlja podršku postojećem radu, ali i pruža mogućnosti za inovacije u radu i pretenduje da ima globalni uticaj.
Posle ovoga smo se podelili u tri grupe, gde je svaka grupa imala za cilj da diskutuje o sledećim temama:
1. Na kojim projektima radite ili ste radili?
2. Koje strateške preporuke ste tim radom pokrili?
3. Koji su uspesi vaših projekata?
U mojoj grupi nisu baš svi stigli da se predstave i odgovore na sva pitanja, ali smo čuli perspektive, pored moje, iz Kanade, Češke, sa Tajvana, iz SAD, Šangaja i Australije. Nakon isteka vremena, svaka grupa je imenovala po predstavnika, koji je u par minuta sažeo rezultate diskusije.

Posle kraće pauze, u drugoj sesiji je Onvuka Glori iz Igbo zajednice Vikipedijanaca pričala o Ambasadorima povelje (prisustvovala je onlajn). Ona je pričala o tome šta je to Povelja pokreta (Movement Charter) — to je dokument koji treba da definiše uloge i odgovornosti za sve članove zajednice. U svojoj prezentaciji je predstavila napore nje i njenih kolega da u zajednici govornika jezika Igbo u Nigeriji pospeše diskusije oko određenih delova ovog dokumenta. Naime, bilo je diskusija o preambuli, sekciji vezanoj za vrednosti i principe, kao i onoj za uloge i odgovornosti. Za svaku od sekcija je dala zaključke svoje zajednice, uključujući i preporuke vezane za sadržaj dokumenta. Budući da je Onvuka čitala sa slajdova i nije davala mnogo dodatnih informacija, a kako je imala i tehničkih problema, ova sesija i nije bila toliko interesantna, mada jeste podstakla na razmišljanje oko toga da ne bi bilo loše da se i naša zajednica nekako uključi u diskusije oko bitnih dokumenata za širu zajednicu.

Trećom sesijom, pod nazivom Davanje resursa strategiji pokreta, opet je upravljala Jop iz VMF: ona je spomenula koja je njena uloga u celom procesu, ali je naglasila da postoje i izazovi u tom procesu. Svakako postoje inicijative poput Povežimo se i Razmena kapaciteta, koje predstavljaju odlične napore zajednice, kao komplement aktivnostima u okviru strategije pokreta. Ona je onda najavljivala gostujuće predavače, koji su pričali o svojim projektima, koji su dobili podršku u vidu resursa kroz MSIG (grantovi za implementaciju strategije pokreta):

Akib Andžum Afi iz Indije pričao je o aktivnostima u okviru zajednice Vikimedijanaca Deobanda (DCV), tematske korisničke grupe koja se bavi islamskom školom znanja Deoband u Indiji. Afi je ukratko predstavio svoju zajednicu — to su muslimani koji se već dve godine bave akademskim radom u okviru Vikimedije, ali žele da šire svoje aktivnosti i van Vikimedije. Zatim je predstavio projekte: Sočivo nasleđa (muslimansko nasleđe širom sveta), Vikipedija 101 (partnerstvo sa turskim Vikimedijancima), DCV sat konverzacije (nezavisni onlajn događaji, poput podkasta) i Plan za razvoj infrastrukture upravljanja i veština (kreiranje kurseva zarad poboljšanja veština u zajednici).
Kan Uji-Iju sa Tajvana je pričao o projektu Pajvan. Pajvani su domorodačka i manjinska etnička grupa na Tajvanu (Kan nije etnički Pajvan, ali uči njihov jezik već 5 godina) i od 2021. godine postoji korisnička grupa za pajvanske Vikimedijance, u kojoj je on facilitator. Na pajvanskom jeziku ne postoji mnogo referenci, jer se uglavnom koriste reference na engleskom, kineskom i japanskom jeziku. Stoga je nastao projekat usmenih izvora, gde bi se kroz Ostavu i Vikizvornik evidentirali razni izvori, koji bi se onda koristili na drugim viki projektima. Takođe su radili i evidentiranje pajvanskih leksema na Vikipodacima, kao i na pajvanskom Vikirečniku, koji je trenutno u inkubatoru. Da bi projekat prikupljanja usmenih referenci bio što uspešniji, održavali su promotivne aktivnosti i radionice. Izazovi su bili u tome što su govornici mahom stariji ljudi, postoje pod-zajednice, a i za sada je čitalaštvo pajvanske Vikipedije dosta ograničeno. Na kraju je Kan dao kratak pregled planova za budućnost.
Toni Ristovski iz korisničke grupe Deljeno znanje iz Makedonije predstavio je njihov projekat razvoja kapaciteta za marginalizovane zajednice. Posle kratkog predstavljanja korisničke grupe (postoje skoro 10 godina, imaju preko 30 članova, imali su godišnje grantove od početka), prešao je na projekat finansiran kroz MSIG: identifikovali su nedovoljno zastupljene zajednice: Cincari i Romi sa jedne strane i korisnici znakovnog jezika sa druge. Prva faza projekta je bilo istraživanje, zatim implementacija, a onda evaluacija. Izazovi sa kojima su se susretali uključuju nedostatak resursa kod manjinskih jezika (zbog nestandardizovanosti jezika), tešku izgradnju zajednice i slabu digitalnu pismenost. Tokom projekta napisano je stotinak članak na cincarskom, što se smatra uspehom (takođe su učestvovali u CEE proleću), dok je na romskom napisano tek 5 članaka, što nije bilo uspešno (probali su i saradnju sa nevladinim organizacijama, ali nije bilo uspešno). Što se tiče znakovnog jezika, tu je uzelo učešće 25 urednika, a napravili su dvadesetak video klipova, što je podstaklo naredni predlog projekta.
Na kraju je puštena nasnimljena prezentacija Arcuscloud-a iz Indonezije. On je dobio finansije za uživo diskusije oko Povelje pokreta. Do decembra 2022. godine sproveo je konverzacione sastanke uživo u 3 grada u Indoneziji (Manokvari, Bandžar i Denpasar). Izazovi su bili: manjak ljudi, nedostatak mogućnosti i sposobnosti da se objasni Povelja. Međutim, fidbek koji je dobio je koristan: potrebno je napraviti glosarijum termina, a treba i prilagoditi jezik na nekim mestima.

Na kraju je Jop moderirala pitanjima od nje i iz publike i odgovorima. Pitanja su se uglavnom vrtela oko izazova i iznenađenja u procesu sprovođenja projekata. Jedan od zaključaka je da ne moramo da znamo odgovore na sva pitanja vezana za ovakve projekte unapred, jer su ovo eksperimenti i tako ih treba tretirati — neki odgovori će stići tek u toku realizacije projekta.

Nakon pauze za ručak, usledila je diskusiona sesija o habovima: šta su habovi ili šta bi sve mogli biti (najšire gledano, geografske ili tematske grupacije, koje su iznad afilijacija, i služe da povežu afilijacije i Vikimedijine projekte), čemu oni služe, da li mogu biti kratkotrajni ili ne, kojim sve zadacima mogu da se bave, koji habovi su sve u razvoju. Ovo je bila diskusija gde su svi sedeli u krugu i svako je mogao da se javi sa pitanjem i/ili odgovorom. Čuli smo i od "predstavnika" nekih osnovanih habova ili habova u razvoju: CEE, Evropa, ESEAP, Obrazovanje, Severna Amerika, jezičke različitosti. Jedan od bitnih zaključaka jeste da je korisno sprovesti istraživanje pre nego što se osnuje hab, kako bi se zaključilo šta bi on sve mogao da radi i na koji način da doprinese svojim zajednicama (to je CEE već uradio pre osnivanja haba, a Obrazovanje je takođe završilo sa istraživanjem i sada je pred osnivanje haba).

Ovom diskusijom je okončan prvi, skraćeni dan. Ja sam iskoristio ostatak popodneva da sa Mikijem obiđem nacionalni muzej Singapura.

16. avgust, 2. dan pretkonferencije[uredi | uredi izvor]

Na početku drugog pretkonferencijskog dana učestvovao sam u podkastu koji je organizovala Grupa za otvoreno obrazovanje (OEG), a po pozivu Ajle Hedou-Flad. Naime, prvog dana sam sreo Ajlu, koju dugo znam, i pošto sam član odbora korisničke grupe Vikipedija i obrazovanje, iskoristila je priliku da me pozove na redovan podkast koji organizuje OEG. Pored mene, u podkastu je učestvovala i Neta Husein iz Indije/Švedske i Piter iz Namibije, a domaćin "sa druge strane" bio je Alan Levin. Sve u svemu, podkast je trajao oko pola sata, bio je uživo, i ja sam doprineo svojim utiscima sa Vikimanije, ali i rezimeom Eduviki konferencije održane nedavno u Beogradu, što je poslužilo kao šlagvort za najavu sesije u subotu, u kojoj sam učestvovao, a koja se ticala epiloga sa te nedavne konferencije.

Zbog učešća u podkastu, okasnio sam na sesiju na koju sam nameravao da idem — Osmišljavanje pravičnog odlučivanja u Vikimedijinom pokretu — koju su držale Alis Vigand, Nora Sirkosta i Nikol Eber iz Vikimedije Nemačke. Propustio sam deo sa predavanjem, i upao sam u trenutku kada su se podelili u tri grupe: 1) novci (prikupljanje i distribuiranje sredstava), 2) tehnologija i programi i 3) afilijacije i habovi. Ja sam se pridružio trećoj grupi, ali nisam bio u toku i nije bilo preostalo previše vremena za diskusiju. Pred kraj sesije su predstavnici svake od grupa podelili zaključke:

stvari su komplikovane i nejasno je kako se FDC uklapa u to; kada je reč o fandrejzingu kroz banere, neki bi da stvari ostanu kakve jesu (da niko ne može kroz banere na Vikipediji da prikuplja sredstva osim VMF), a neki bi da se stvari menjaju.
različiti projekti su različitih veličina, što dovodi do problema "jednakost naspram pravičnosti"; takođe se postavljaju volonteri nasuprot profesionalaca, jer za profesionalno upravljanje projektima sve više su potrebna finansijska sredstva za ljude; na kraju naveden je primer VikiŽurnala, koji je 4 godine u procesu prihvatanja, tako da je nejasno kako da nastanu novi projekti u Vikimediji.
postoje neefikasnosti kod novih afilijacija i iako postoji podrška od Afkoma za to, situacija može biti bolja. Ipak, Afkom je dobro telo za osnivanje novih afilijacija i ukidanje postojećih; za habove bi trebalo da postoji sličan proces.

Igranje uloga sa novim ulogama i odgovornostima u pokretu je bila sledeća sesija koju je vodio Mihal Bučinjski iz Poljske, ali su učestvovali i drugi članovi Komiteta za sastavljanje Povelje pokreta (Movement Charter Drafting Committee, MCDC, MCDC). Mihal je samo dao kratak uvod: postoje tri scenarija i publika treba da se podeli u tri grupe, gde će biti dostupno oko pola sata za diskusiju u okviru grupa, a onda je predviđeno do 5 minuta za rezime iz svake grupe. Pitanja na koja trebalo da se fokusiramo u tim scenarijima su a) koje su uloge i odgovornosti različitih aktera? i b) kako funkcioniše odlučivanje i kako treba sprovoditi akcije? Grupe su bile sledeće:

Nemir na Antarktiku — u ovom scenariju, Vikimedija Antarktik je ogranak koji ima probleme u svom vrhu (predsednik borda), iako ima dobre zaposlene i upitne projekte (zbog dotičnog problematičnog); ovaj ogranak takođe pripada Habu za hladna mesta
Vikipedija na Marsu — ovde se predlaže novo partnerstvo, zbog kojeg nastaje negativna reakcija u zajednici
Problemi malih zajednica — Vikimedijanci Bocvange imaju svoje probleme, koje treba da reše.

Meni je prvi scenario delovao kao najzanimljiviji, pa sam tu došao. Ja sam, zajedno sa jednim Kinezom koji je slabo znao engleski (pa sam efektivno samo ja) imao ulogu člana antarktičke zajednice, koji se žalio na svojevoljnog predsednika, a drugi akteri su bili Globalni savet, Afkom i Hab za hladna mesta. Kroz diskusiju smo pokušali da dođemo do problema, ali i da neki akteri deflektuju odgovornost i prebace je na drugoga. Bila je ovo zanimljiva dinamika koja se ne može tako lako prepričati, ali svakako je jedan od zaključaka, oko kojeg smo se svi složili, taj da je ovde potrebna medijacija, budući da imamo problematičnu situaciju u ogranku, koji gravitira prema habu. Hab bi u takvoj medijaciji aktivno učestvovao, a onda dao preporuku Globalnom savetu za preuzimanje određenih akcija, ako su potrebne. Nakon diskusije, predstavnik svake grupe je podelio zaključke sa svima.

Decentralizacija moći — kako organizovati i mobilizovati zarad pravičnijeg pokreta je bio naziv prezentacije koju je držala Riham Abed-Ali iz Vikimedije Nemačke. Najpre je održala kraću prezentaciju o svom projektu:

Vikimedija Nemačke ima 160 zaposlenih, preko sto hiljada članova i uglavnom je čine belci. To je bitan kontekst za projekat koji se bavi marginalizovanim znanjem. A da bi se radilo sa marginalizovanim zajednicama, potrebno je reflektovati, ponovo promisliti i odučiti uvreženo "znanje". Treba uzeti disbalans moći u obzir, a takođe ne treba žuriti, jer je potrebno vreme za realizaciju ovakvih projekata, kao i resursi. Kada je reč o minimizovanju barijera za napredak i rizika za uspeh, Riham opet predlaže da se ponovo promisli i oduči, da se da mogućnost odlučivanja marginalizovanim zajednicama, da se bude transparentan, da se u paraleli radi na kratkoročnim i dugoročnim rešenjima, da se radi na dostupnosti i marginalizovanom znanju kao kros-sekcionom.
Nakon prezentacije, Riham se obratila publici sa pitanjima: Kako vi prolazite kroz disbalanse u moći i strukturne prepreke? Kako obezbediti da najmarginalizovaniji budu u fokusu i da im se čuje glas? Publika je bila malo tiha i nije bilo mnogo odgovora, ali smo čuli perspektive iz Velike Britanije, Francuske i Perua.
Na kraju smo se podelili u veći broj manjih grupa, gde je ideja bila da kroz diskusiju pospešimo razmenu mišljenja i deljenje dobrih praksi (ali i neuspeha). Pitanja vodilje su bila: Kako možemo da podržimo jedni druge, kako bi pokret bio pravičniji? Koje strategije napraviti u tom smeru? Ko je zainteresovan za saradnju? Ja sam u svojoj grupi pričao o programu raznolikosti koji Vikimedija Srbije sprovodi, a čuo sam i druga mišljenja i iskustva u okviru kratkog vremena koje smo imali.

Nakon sesije sam se obratio Riham, sa predlogom da kontaktira našu Nevenu Rudinac iz VMRS, kako bi se povezale.

Pauza za ručak je uvek bitna stvar na svakoj konferenciji, pa je nakon ove usledio blok od dve sesije. Prvu je držala Kirsten Stoler iz tima za rast u VMF (dok joj je ispomoć onlajn bio Martin Urbanec), a naslov je bio "Mentorisanje novih urednika na Vikipediji". Sesija je bila podeljena u tri dela: prezentacija, pitanja iz publike i radionica.

Oko 60% naloga na Vikipediji nikad ne načini nijednu izmenu, a veliki broj naloga koji napravi prvu izmenu se ne vrati da uređuje dalje. Istraživanje sprovedeno pre nekoliko godina kazuje da postoje tri velika razloga zašto ljudi ne žele da uređuju Vikipediju: tehnički (puno sintakse, infokutija, šablona), konceptualni (dosta vikipolitike) i kulturni (ljudi su napadni). Tada su ustanovljene i neke preporuke za rešavanje tih problema, poput panela za podršku, sugerisanje izmena, i sl. Jedno od predloženih rešenja je bilo i mentorstvo, pa je tim za rast u VMF krenuo da ravija baš to (pod pretpostavkom da ako poboljšamo alate, poboljšaćemo i korisničko isustvo, pa će se novajlije više zadržavati). Za sada je na preko 50 vikija omogućeno mentorstvo, a ukupno ima oko 800 mentora. Svuda je omogućeno mentorstvo za sve naloge, osim španske (gde 50% naloga podleže mentorstvu) i engleske Vikipedije (gde je samo 11.2% naloga podložno tome). Kada se korisnik prijavi da bude mentor, svaki mentor dobija nasumičnog novajliju; administratori mogu da upravljaju time ko je mentor i da vrše dodatna podešavanja kroz mentorsku kontrolnu tablu. Ono na čemu sada rade i šta će uskoro postati svima dostupno je "pozitivno pojačanje", odnosno opcija za slanje pohvala za rad, jer je pretpostavka da će novajlije imati veću šansu da ostanu urednici ako im se proaktivno šalju poruke. Neki od zaključaka postojećih mentora je da oni usmeravaju novajlije, čime u proseku smanjuju opterećenje na ostatak administratora i patrolera, jer potencijalno lošije urednike kanališu da budu bolji. Metrike su ovakve: manje od 3% novajlija postavlja pitanja mentoru, a kad postave, u oko 30% slučajeva im je to prva izmena. Kroz program mentorstva je za 1 do 3% veća šansa da se napravi prva izmena u roku od 24 časa od registracije. Što se tiče zadržavanja urednika, mentorstvo nema značajnih razlika u odnosu na nementorstvo, za produktivnost postoje konfliktni rezultati, a za stepen revertovanja takođe nema razlike.
Što se tiče pitanja, ticala su se opterećenja mentora, loših mentora i 1-na-1 mentorstava.
Radioničarski deo je zapravo bila više javna diskusija i kako nije bilo vremena za razdvajanje na manje grupe, ostalo je na ovome. Pitanja za diskusiju su bila (moja razmišljanja u zagradi):
1. Šta vaš viki radi dobro oko pružanja dobrodošlice novajlijama?
2. Kako regrutovati više mentora i obezbediti da je mentorstvo nagrađujuće iskustvo? (Možda kroz reklamiranje na trgovima kako mentorstvo nije strašna stvar)
3. Kako da mentorstvo bude efektivnije? Kako unaprediti ovaj alat? (Možda obezbediti mesto za diskusiju mentora radi usklađivanja standarda, odnosno pristupa novajlijama)

Sledeća sesija (Napravi Sporu na Vikisporama) nije imala prezentaciju, već je Ričard Knipel neformalno prezentovao iz brauzera direktno na sajtu Vikispore. Vikispore su predložene na Vikimaniji 2019. kao mesto za inkubaciju novih projekata (kao što je Inkubator mesto za inkubaciju novih jezika). Ričard je predstavio tri osnovna načela, odnosno tri nožice tronošca (što je nastalo kao parodija, ali i dopuna, na 5 stubova Vikipedije): 1) svaka stranica bi idealno trebalo da je vezana za neku stavku na Vikipodacima, 2) ovde ne važi pravilo Bez originalnog istraživanja, ali ipak budite pažljivi sa odabirom tema, 3) toleriše se korov (manje bitne teme), dokle god nije aktivno štetan. Zatim je Ričard malo demonstrirao sajt i sadržaje na njemu, tj. postojeće spore. Zaključci su da spore mogu predstavljati dodatni materijal za članke na Vikipediji, koji dodatno opisuje temu, a što ne bi bilo skroz prikladno za članak. Onda je usledilo vreme za pitanja, kojih nije bilo mnogo (ja sam pitao šta se radi sa reklamiranjem, na šta je Ričard odgovorio da to nije do sada bio problem). Pošto nije ostalo previše ljudi, a tema je iscrpljena, završili smo malo ranije nego planirano, a ko je hteo, mogao je da ostane i da se igra sa Vikisporama.

Nakon pauze, usledila je prva plenarna sesija, a to je otvaranje Vikimanije — ovog puta su rešili da otvaranje bude u pretkonferencijskom danu, odnosno pre same konferencije, verovatno kako bi maksimizovali broj sesija u konferencijskom programu. Pre početka govora, pogledali smo uvodni video klip za ovu Vikimaniju, kao i klip za novi zvučni logo Vikipedije.

Nur Fahmija sa Filipina je prva napravila uvod i u ime organizacionog tima poželela svima dobrodošlicu.
Zatim su na scenu izašle Jolanda Pensa i Fibi Ajers, kao predsednica i potpredsednica upravljačkog komiteta za Vikimaniju. Fibi je navela da se konačno vidimo uživo posle 4 godine, ali da smo tokom njih shvatili vrednost i onlajn prisustva i konferencija, pa je zato ova konferencija sada hibridna. Jolanda je iskoristila priliku da predstavi ponaosob članove upravljačkog komiteta. Fibi se zahvalila zaposlenima iz VMF koji su učestvovali u organizaciji, a Jolanda je naglasila da je ovo prvi put da Vikimaniju organizuje regionalni tim (i to iz ESEAP regiona — istočna i jugoistočna Azija i Pacifik). Zahvalila se programskom timu, timu za stipendije, tehničkom timu i lokalnom organizacionom timu. Naglasila je da se za potrebe organizacije ove konferencije prvi put koristio 100% FLOSS softver. Na kraju nam je poželela da budemo deo uspeha ove konferencije. Fibi je iskoristila priliku da najavi Buča Bustriju.
Buč je izrazio svoju radost što je Vikimanija konačno organizovana u njegovom regionu, ali se podsetio toga kada je u Berlinu pre pet godina došla objava da su izabrani za domaćina (tada je trebalo da to bude Tajland 2020. godine). Od tada je prošao 1601 dan, a sada su na konferenciji (uživo i virtuelno) prisutni predstavnici 138 država (imamo i tri nove države: Burkina Faso, Ruanda i Istočni Timor), i to 1200 ljudi. Imamo 300 sesija, 200 stipendista prisutnih i oko 500 govornika sveukupno. Teme ove godine su: raznolikost, saradnja i budućnost. Inovacije koje imamo ove godine uključuju: VikiŽene uživo, mapaton, bazične radionice za Vikimedijine projekte, posete partnera, fototure itd. Zahvalio se na kraju partnerima i poželeo svima da uživaju.
Marijana Iskander, izvršna direktorka Zadužbine, tada je izašla na scenu. Iako smo možda očekivali neku podužu sesiju, ona se samo zahvalila organizacionom timu i pozvala sve da ustanu i aplauzom pozdrave taj tim. Pošto dolazi iz Afrike, iskoristila je metaforu puzli i slona — smatra da postoji "slon u sobi", kog ćemo ukloniti tako što ćemo svi biti direktniji. Podstakla nas je da porazmislimo šta je svetu potrebno od Vikimedije i zaključila da je tema Vikimanije vrlo bitna.
Nakon Marijane, usledio je plesni performans iz Indonezije
Merdad Purzaki, vodeći komunikator u VMF, predstavio je segment Vikimedijanca godine. Ovo mu je prva Vikimanija uživo i primećuje da je Singapur sjajno mesto za to, jer predstavlja ogroman miks kultura i jezika. Vikimedija je osnova interneta, gde obični ljudi rade neobične stvari. Iskoristio je priliku da se zahvali singapurskoj turističkoj organizaciji i drugim sponzorima, lokalnoj zajednici, Guglu, Unesku, Mozili, ali i stipendistima, upravljačkom komitetu, vizualnim dizajnerima, glavnom organizacionom timu itd.
Onda je konačno na scenu stupio Džimi Vejls, koji je počeo time da u poverenju leži moć: Vikipedija je jedan od najpouzdanijih izvori, a do toga smo došli zbog međusobnog poverenja. Džimi nas je zamolio da onda svima damo aplauz, što prisutnima fizički, što onima koji nas gledaju onlajn, što svima ostalima koji doprinose našem pokretu. Ovo je 18. Vikimanija i, po običaju, zatražio je da ustanu ljudi koji su bili tu od prve Vikimanije, 2005. godine. Zatim smo prešli na 2006. (kada sam ja ustao), pa 2007. i tako dalje, i lepo se videlo kako se ko priključivao ovom događaju. Kada smo svi ustali, održali smo momenat ćutanja za preminule u proteklom periodu. E onda je usledila poduža ceremonija proglašenja pobednika Vikimedijanaca godine u šest kategorija, budući da su na scenu dolazili (ili se onlajn uključivali) i oni koji su te nagrade dobijali i u prethodne dve godine, kada nisu fizički mogli da preuzmu nagrade. Bilo je dosta razgovora sa prethodnim dobitnicima, potrošilo se vreme na njihove izjave i diskusiju, a tek na pobednike... U svakom slučaju, kategorije su bile:
1. Novajlija, pobednik za 2023: Judžin Ormandi iz Japana
2. Tehnički doprinos, pobednik za 2023: Zabe iz Nemačke
3. Medijski doprinos, pobednik za 2023: Paks Ahimsa Geten iz SAD
4. Časni pomen, pobednik za 2023: Anton Procijuk
5. Laureat (životni doprinos), pobednik za 2023: Ševan Ličman
6. Vikimedijanac godine, pobednik za 2023: Taufik Rosman
Nakon ove poduže ceremonije, Džimi se zahvalio svima i zatvorio ovo otvaranje.

Srećom, nakon podužeg sedenja, imali smo priliku da se minglujemo u okviru koktela koji je organizovan u prostoru za ručavanje... pored večere na prste i alkoholnog pića, imali smo priliku da poližemo i malo sladoleda, a sve to uz veliki broj ljudi za druženje.

Konferencija[uredi | uredi izvor]

Konferencijski program je, za razliku od pretkonferencijskog, bio vrlo natrpan — sesije su često bile vrlo kratke (10-20 minuta), a ceo dan popunjen sesijama (sa po tri pauze između njih — jutarnjom pauzom, ručkom i popodnevnom pauzom). Pored toga, u paraleli je bilo jedno 8-9 trekova, u različitim sobama, tako da sam u nekim situacijama želeo da se kloniram. Ali, kako čovek i dalje može biti samo na jednom mestu u isto vreme, morao sam da se odlučim za neke sesije, tako da je pregled onoga čemu sam prisustvovao dat ispod.

17. avgust, 1. dan konferencije[uredi | uredi izvor]

Prvog jutra konferencije bio sam zadužen da budem "anđeo prostorije" u prepodnevnim časovima u jednoj od prostorija, i to onoj u kojoj sam i želeo da slušam predavanja. Zaduženja su bila da pratim vreme preostalo za sesiju, dodajem mikrofone publici zarad postavljanja pitanja, kao i da vodim zapisnike.

U prvom predavanju, Novosti od Afkoma, prisutni članovi Afkoma su se smenjivali:

Mehman Ibragimov je prvo predstavio Afkom (Komitet za afilijacije), odnosno šta je svrha i opseg delovanja: pre svega se bave priznavanjem i otpriznavanjem afilijacija, upravljanjem konflikta kod afilijacija (za to je uglavnom zadužen Vojćeh Pendzič), izgradnjom kapaciteta afilijacija (npr. kroz pravljenje videa za kreiranje statuta) i doprinosima zajednici (uglavnom kroz učešće u konferencijama). Kada je reč o toku priznavanja korisničkih grupa, najpre se revidiraju kriterijumi, zatim se vrši istraživanje oko preklapanja sa drugim afilijacijama (bilo geografski ili tematski), pa ako nema preklapanja, uglavnom se desi sastanak ili komunikacija na drugi način sa aplikantom. Na kraju, Afkom pregleda slučaj i glasa o njemu. Za tematske organizacije i ogranke je proces malo komplikovaniji: statuti se moraju pregledati, afilijacija mora da je registrovana i da ima status NVO, Afkom i zaposleni u VMF pregledaju zadovoljenje kriterijuma i ako sve pođe kako treba, Afkom priprema odluku za odbor VMF, koji onda glasa.
Vojćeh Pendzič je onda pričao o rešavanju konflikata, što u njihovom slučaju više liči na intervenciju u slučaju konflikta. Tok ide ovako: prvo Afkom postaje svestan problema (oni ne iniciraju slučajeve proaktivno, već delaju po zahtevu), zatim interno pregledaju slučaj, pa onda počinju sa istragom (različiti ljudi se kontaktiraju i sve činjenice se povezuju). Nakon toga sledi grupni razgovor o slučaju (uživo ili onlajn), a rezultati tih razgovora se onda prezentuju celom komitetu. To dovodi do dogovora i obaveštavanju relevantnih strana oko te odluke. Nakon nekog vremena, Afkom pokušava da prati šta se desilo nakon odluke, kako bi potvrdili da je konflikt i dalje rešen.
Dumisani Ndubane, predstavnik VMF i savetnik Afkomu, pričao je o podršci zaposlenih. Oni prate usaglašenost afilijacija sa pravilima, što se dešava između priznavanja i drugih događaja (eventualnog povlačenja priznanja). Oni daju informacije o tome kada su rokovi za godišnje izveštaje, i korisničke grupe mogu biti automatski-otpriznate ako ne dostave izveštaj na vreme (postoji kraće vreme tolerancije). Ogranci i tematske organizacije s druge strane imaju duži proces otpriznavanja, koji počinje kada se probije rok od 9 meseci za dostavljanje godišnjeg izveštaja. Postoji od skoro i novi status za afilijacije: "odložen" (koji može da traje do godinu dana), u slučaju posebnih okolnosti, poput Kovida ili rata.
Mehman je onda pričao o izveštajima — oni nisu komplikovani i sve aktivnosti koje se dese u okviru afilijacije mogu biti popisane u njima. Dodao je da Afkom održava redovne mesečne sastanke, sastanke potkomiteta (za priznavanje i rešavanje konflikata), kancelarijske sate i posebne sastanke po potrebi. Možete se povezati sa njima preko mejla, mete ili stranice na Fejsbuku.
Na kraju je bilo vremena za pitanja iz publike:
- Kod priznavanja, šta se dešava ako se potencijalna afilijacija geografski preklapa sa ogrankom? Potencijalno priznavanje zavisi od samog ogranka ili tematske organizacije koja je u pitanju.
- Da li postoji vremenska linija za rešavanje konflikata? Generalno ne, pošto je potrebna različita količina vremena za svaki slučaj.
- Kakva su vaša mišljenja o MCDC? Afkom se sastao sa njima, i obznanio je da će u budućnosti doći do promena u sveukupnim strukturama i procesima.
- Da li Vikimedijanci iz Istočnog Timora mogu da oforme afilijaciju? Naravno.

Drugo predavanje ticalo se upravljačkih komiteta u okviru zajednice. Predavanje su držali Dumisani Ndubane (uživo) i Džo Saderlend (onlajn), a zvanični naziv je bio "Ko obezbeđuje ispravan nadzor i upravljanje u svemu ovome?".

Dumisani je prvo naveo da su nam potrebni komiteti, ali da je pitanje ko će biti u njima, ko ih bira i kome oni polažu račune. Zatim je dao pregled ekosistema svih trenutnih upravljačkih komiteta u Vikimediji — imamo Ombuds komisiju, jezički komitet, komitet za afilijacije, razne arbitražne komitete, komunikacioni komitet, izborni komitet, komitet za podršku konferencijama i druge. Međutim, predstavio nam je takođe i nove/predložene komitete — treba da imamo Koordinišući komitet za Univerzalni kodeks ponašanja (Universal Code of Conduct Coordinating Committee ili skraćeno UCCCC ili U4C) i Vikimedijin globalni savet.
Džo, koji radi sa nekim komitetima, kao što su arbkomi, pričao je nadalje o odgovornostima svakog od postojećih i novih komiteta:
- Ombuds komisija (Ombuds Commission, OC) se bavi žalbama vezanim za narušavanje politike privatnosti, uglavnom od strane čekjuzera i brisača izmena.
- Komitet za pregled slučajeva (Case Review Committee, CRC) se bavi apelima na akcije vezane za poverenje i bezbednost od strane zaposlenih u VMF.
- Arbitražni komiteti, kojih trenutno ima 11, imaju različite stepene aktivnosti i zrelosti. Uglavnom su apsolutno poslednji korak za rešavanje konflikata u većim zajednicama.
- Jezički komitet saslušava predloge za novim jezičkim Vikipedijama i koordiniše se sa Inkubatorom.
- Regionalni komiteti za grantove omogućavaju zajednicama u svakom od regiona sveta da imaju centralnu ulogu u postavljanju regionalnih prioriteta.
- Koordinišući komitet za Univerzalni kodeks ponašanja (U4C) treba da se stara o primeni Univerzalnog kodeksa ponašanja (UCoC) i žalbama vezanim za njega, ali trenutno imamo samo Komitet za sastavljanje U4C (U4C Building Committee, odnosno U4CBC).
- Globalni savet treba da bude globalna struktura koja odgovara na potrebe zajednice.
Na kraju je spomenuto da su potrebni kvaliteti za članstvo u komitetima: veštine (dosta se čita i piše na engleskom jeziku, ali poznavanje MedijaVikija i viki sintakse se takođe cene), pozadina (ciljaju na kandidate koji mogu da doprinesu raznolikosti komiteta) i blizina (kandidati treba da budu bliski grupama koje žele da predstavljaju). Prijave za komitete se mogu sprovesti preko mejla (OC, CRC i Afkom).
Pitanja iz publike su se uglavnom ticala vremenske linije za U4C, zatim Tehničkog kodeksa ponašanja, rodne raznolikosti i alarmiranja.

Treća prezentacija ticala se Regionalnih komiteta za grantove (Regional Grants Committees, RGCs) i prezentovali su uživo Šabab Mustafa, Harijet Bajel i Gozi Septiandri, kao i Farah Džek Mustaklem, koji je imao unapred snimljen video klip, pošto nije mogao da prisustvuje Vikimaniji.

Prvo su prezenteri predstavili šta su to regionalni komiteti za grantove: oni približavaju odlučivanje o finansijama lokalnim zajednicama. Gozi je objasnio da ti komiteti pružaju podršku odlučivanju za grantove koji dolaze iz odgovarajućih regiona. Njihova funkcija je da podrže i odluče o tome kako i kome rasporediti sredstva iz pokreta. Cilj je da obezbede da programi iz grantova budu uravnati sa strategijom pokreta.
Šabab je onda prezentovao svih osam regionalnih komiteta. Oni su: Centralna i istočna evropa i centralna Azija, Severna i zapadna Evropa, Severna Amerika, Latinska Amerika i Karibi, Istočna, Jugoistočna Azija i Pacifik, Južna Azija, Podsaharska Afrika, Bliski istok i Severna Afrika. Zatim je objasnio proces selekcije: potencijalni članovi mogu aplicirati, a onda komiteti prihvataju ili odbijaju tu prijavu. Takođe mogu pozvati ljude koji imaju određenu ekspertizu da učestvuju u komitetima. Ovi komiteti su vrlo značajni, jer imaju lokalni kontekst na umu. Komiteti ne bi trebalo da budu prepreka — ideja je da obezbede da su predlozi za grantove što uspešniji — komiteti postavljaju dosta pitanja, ali sa ciljem poboljšanja predloga za grantove, što rezultuje činjenicom da se većina predloga prihvata.
Harijet je onda pričala o tome kako se pregledaju predlozi za grantove: članovi komiteta su tu za podršku, ne za kritiku — tu su da budu objektivni i u slučaju da se desi konflikt interesa, osoba koja je u konfliktu interesa bi odstupila od svih diskusija i odlučivanja. Kriterijumi koji postoje prilikom procene predloga su: sveukupna jasnoća, impakt (kako bi program doprineo regionalnoj i globalnoj zajednici), organizacioni kapacitet (da li je moguće sprovesti predloženi program sa predloženim ljudskim resursima), dobar budžet i naučeno (npr. šta očekujete da naučite iz projekta, koje alate možete koristiti za evaluaciju i sl). Proces obično počinje sa internim pitanjima vezanim za predlog, posle čega se vrši inicijalna evaluacija, koja produkuje pitanja za aplikanta, koji onda odgovara na ta pitanja, što dovodi do još jedne runde evaluacija. Nakon toga uglavnom dolazi do odluke da li da se projekat finansira ili ne.
Na kraju je bilo vremena za nekoliko pitanja iz publike. Prvo pitanje se ticalo konflikta interesa, konkretno slučaja kada član komiteta nije član afilijacije koja podnosi predlog granta, ali je na neki način vezan za njih. Ovo se tretira kao i standardni konflikt interesa. Bilo je i pitanje da li postoji ograničenje u dužini mandata, a odgovor je da trenutno to ne postoji. Da li ovi komiteti pregledaju izveštaje? Generalno ne, to nije deo odgovornosti tih komiteta, ali pojedini članovi umeju da čitaju prethodne izveštaje kao inpute za nove predloge grantova.

Poslednja sesija pred ručak ticala se diskusije sadržaja Povelje pokreta. En Klin (Risker) je ukratko predstavila sesiju, a onda i sve članove Komiteta za sastavljanje Povelje pokreta (Movement Charter Drafting Committee, MCDC, MCDC) koji su bili fizički prisutni: Ričard / Nosebagbear, Horhe Vargas, Runa Batačardži, Manavprit Kaur, Mihal Bučinjski, Anas Sedrati, Siril / Ciell, Ričard Knipel i Darija Cibulska. Ideja sesije je bila da se, nakon uvodnog izlaganja, podelimo u tri grupe, u okviru kojih bi se diskutovalo o tri teme: Globalni savet, habovi i ratifikacija, u dva navrata. Na taj način, svako bi mogao da diskutuje o dve od tri ove teme, odnosno da diskutuje oko definicija iz Povelje pokreta i predloženog procesa za ratifikaciju iste.

En je najpre iznela da draftovi o kojima će se diskutovati nisu finalni — zadatak je da se obezbedi pravičnost u odlučivanju. Povelja pokreta navodi vrednosti i principe zajednice u preambuli, ali ono o čemu treba da se diskutuje uključuje:
- Globalni savet — treba da se sastoji od raznolike grupe volontera, treba da ima podršku zaposlenih, i treba da radi na poboljšanju transparentnosti, inkluzije i poverenja, ali sa ograničenom izvršnom moći. Stoga se postavljaju pitanja: Šta su prednosti i mane različitih predloženih struktura Globalnog saveta? Kakav treba da bude odnos između Globalnog saveta i VMF / odbora poverenika?
- Habovi — kako treba da ih definišemo? Zašto započeti hab? Kakvi bi bili ciljevi i prednosti habova? Da li habovi treba da mogu da fandrejzuju nezavisno?
- Ratifikacija Povelje pokreta — treba da se desi u okviru četiri grupe: nezavisni glasovi članova zajednice, glasovi Vikimedijinih projekata, glasovi afilijacija i glasovi odbora poverenika VMF. Glasanje bi se sprovelo standardno, koristeći SecurePoll. Bitna pitanja su: Kako izbalansirati transparentnost i privatnost? Kako obezbediti da su prebrojeni glasovi tačni i fer?
Jedna od glavnih misli kojima ljudi treba da se vode u diskusijama su uloge i odgovornosti — decentralizacija je ključna, uz nameru da se bude što je moguće pravičniji.
Nakon ovog uvoda, ljudi su se podelili u tri grupe, u po dve polučasovne sesije, što je obezbedilo dovoljno vremena za žive diskusije. Naravno, nije ni izbliza bilo dovoljno da se teme do kraja izanaliziraju, ali sam stekao utisak da su članovi MCDC-a bili srećni fidbekom. Ja sam u prvom navratu učestvovao u grupi koja se bavila Globalnim savetom, a onda Habovima. Ratifikacija mi je delovala kao najmanje zanimljiva tema, ali mislim da bi i tu imalo svašta da se čuje i kaže.

Tokom ručka mogli smo da uživamo u plesnom performansu sa Novog Zelanda, gde su dva igrača i dve igračice u tradicionalnoj nošnji i uz lokalnu muziku petnaestak minuta zabavljali publiku.

Sledeća sesija je bila jedna od standardnih za Vikimaniju — upoznajte članove odbora poverenika VMF, samo je sada dodat jedan obrt: pored članova odbora VMF, prisutni su bili i pojedini članovi Zadužbinskog fonda.

Šani Evenštajn je najpre dala kratak uvod u sesiju.
Radžu Nariseti je zatim opisao šta rade odbori — pre svega se brinu o nadzoru (odlučivanju, praćenju, vođstvu) i strategiji, a ne operativnim stvarima; takođe imaju finansijsku odgovornost.
Natalija Timkiv je nabrojala ko je sve trenutno član odbora poverenika VMF, uz napomenu ko je fizički prisutan na Vikimaniji. Najavila je da u 2024. godini sleduje izbor novih mesta u odboru, tako što će postojeći članovi odbora kooptirati ljude na upražnjena mesta.
Fibi Ajers je onda u ime odbora Zadužbinskog fonda (a inače nekadašnja članica odbora VMF) objasnila čime se ta organizacija bavi: ona služi za investiranje novca zarad dugoročne podrške Vikimedijinoj zajednici, odnosno obezbeđenja da će pokret imati sredstava za rad u budućnosti. Pored nje, Patrisio Lorente, kao bivši član odbora VMF, takođe je član ovog odbora, a tu su i Džimi Vejls i još šestoro ljudi koji nisu bili prisutni.
Onda je usledio diskusioni deo: Organizovano je šest tematskih stolova: 1) finansije i ljudski resursi, 2) upravljanje, 3) proizvodi i tehnologije, 4) podrška strategiji pokreta, 5) generativna veštačka inteligencija i buduće publike i 6) zadužbinski fond. U dva navrata od po desetak minuta, imali smo prilike da budemo za proizvoljnim stolom. Peti sto je takođe bio strimovan, za one koji su želeli da učestvuju onlajn.
Ja sam najpre bio u drugoj grupi, gde je razgovor bio o upravljanju, odnosno vođstvu. Od članova odbora u toj grupi su bili Majk Pil i Darijuš Jemjelnjak. Prva tema se ticala podrške VMF strategiji pokreta i Majk i Darijuš su naglasili da su u komunikaciji sa MCDC-om i da imaju ponekad različite poglede na svet, ali da im daju fidbek. Ono što nije jasno je uloga VMF i, naročito, odbora VMF nakon što se uspostave nove strukture, pa različiti članovi imaju različite poglede na to kako će stvari izgledati u budućnosti. Druga tema se ticala regionalizacije i reprezentacije: Afrika nikad nije imala člana u odboru, međutim, reprezentacija je klizav teren, jer biti član u odboru VMF se ne posmatra kao biti delegat neke države ili regije, već su dosta bitnije kvalifikacije, odnosno stručnost da neko bude u tom odboru. Možda će model reprezentacije imati više smisla u Globalnom savetu. Tu postoji i loša percepcija, jer je odbor VMF odgovoran VMF-u, a ne zajednici, pa će Globalni savet tu pomoći, jer će biti telo zajednice. Regionalizacija finansiranja je dobra stvar, ali možda nije dovoljno dobra — možda ne treba da stane na tom nivou. Tu postoji i drugi problem: ako se da veća moć Africi, to znači da se moć uklanja na drugim mestima, pa je pitanje da li su svi spremni na takav potez. Regionalno osnaženje je najbolji smer kojim možemo da se krećemo.
U drugom ciklusu sam bio u trećoj grupi, koja se bavila tehnikom i tu su bili Lorenco Losa i Luis Bitenkur-Emilio, a pored njih diskusiji su prisustvali Džejms Forester i nova šefica tehnologije i proizvoda, Selena Dekelman, koja je odnela veći deo pažnje i dobar deo pitanja i razgovora se odnosio na nju, a ne na prisutne članove odbora. Dugo vremena su tehnologija i proizvod bili razdvojeni u Zadužbini (zbog veličina timova), ali je to doprinelo nesinhronizaciji između suštinski dva tehnička tima, pa je odlučeno da se ponovo ujedine. U tom celom procesu bitan je nadzor i delegacija, ali sada mogu imati i kohezivniju strategiju za dalje. Vode se željama zajednice, ali i internim odlučivanjem i u manjem obimu finansijskim donacijama. Ljudima često nije jasno koliko neke stvari koštaju — nekad se olako traže preskupe ideje, a nekad postoji kolebanje zajednice oko sitnica, odnosno stvari koje mogu da se uradi vrlo brzo.

Naredna sesija je bila dugo iščekivana i ticala se Vikifunkcija. Prezentaciju su držali Deni Vrandečić i Džejms Forester. Ovaj sajt, koji je najavljen pre par godina, konačno je pušten u produkciju dve nedelje pre ove prezentacije.

Deni je naveo da imamo preko 700 viki projekata, neki su ogromni, neki su manji, neki srednje veličine. Uzmimo malajsku Vikipediju: ima dosta modula kopiranih sa engleske Vikipedije (čak su umnogome zadržani engleski nazivi), neki nisu ni lokalizovani, dokumentacija se uglavnom ne prenosi, a nakon prebacivanja modula, sve potonje ispravke i dopune se ne prebacuju naknadno. Ovo stvara problem, pogotovo što se više ti kodovi kopiraju, a Vikifunkcije ciljaju da pruže centralno mesto za skladištenje i poboljšavanje funkcija, poput Vikipodataka koji su centralno mesto za skladištenje činjenica. Tako bi mogla da postoji funkcija za izračunavanje nečije trenutne starosti, koja bi imala uvek isto definisane ulazne parametre. Na Vikifunkcijama možemo da imamo različite implementacije (trenutno samo u pajtonu i javaskriptu), kao i testove da verifikujemo da funkcija radi ono što treba. Pored programerskih implementacija, može da se napravi kompozicija, kroz koju se vrši kombinacija većeg broja postojećih funkcija, za šta nije potrebno imati programersko znanje.
Džejms je onda prešao na živu demonstraciju, gde je prikazao kako se pravi i kako poziva/funkcioniše funkcija za spajanje stringova (join). Pokazao nam je postojeći katalog funkcija (od tipova, za sada se uglavnom radi sa istinitim vrednostima i stringovima, brojevi tek treba da dođu na red, jer su malo komplikovaniji, a lekseme sa Vikipodataka su takođe u planu za razvoj). Deni je onda dodatno naveo primere funkcija koje postoje (ispis teksta u NATO fontetskoj azbuci, obrtanje teksta itd). Takođe se uskoro očekuje izbacivanje API-ja za funkcije.
Drugi deo prezentacije je bio namenjen pitanjima publike, a njih je bilo podosta, pošto je reč o uzbudljivom novom projektu namenjenom pre svega i najpre tehničkim licima, a oni umeju da postavljaju razna pitanja:
- Da li će Vikifunkcije biti zamena za module? Ne baš, ne očekujemo potpunu zamenu modula funkcijama, isto kao što moduli nisu uklonili potrebu za šablonima.
- Da li ovo može postati infrastruktura za šablone? Delom da: ovo bi mogla da bude adekvatna zamena za šablone koji se pišu i koriste kao programski kod, ali neće nikad biti zamena za druge svrhe za koje se koriste šabloni (poput kategorizacije, stilizacije i sl).
- Šta su sledeći koraci za programere iz zajednica, naročito ako hoće da se kreću u smeru apstraktne Vikipedije? Postoje problemi sa neregularni formama reči (ono čime se bave lekseme na Vikipodacima), ali se može krenuti sa radom na generisanju prirodnih jezika. Takođe korišćenje Vikifunkcija na Vikipediji na tehničkom nivou zahteva ogromne konceptualne promene u MedijaVikiju i ekstenzijama, pa je potreban širi konsenzus oko većih izmena.
- Kako ide licenciranje koda? Odluka je da nema izbora, već se podrazumeva Apache 2.0 licenca.
- Kako zvati funkcije sa Vikipedije? Za sada nikako, čeka se da se uspostavi saglasnost oko velikih izmena u MedijaVikiju.
- Ja sam pitao kakvi su operativni limiti i bezbednost oko izvršenja funkcija. Ono što ovde imaju je suštinski izvršenje udaljenog koda kao usluga. Ali već su implementirali keširanje, tajmautove, dozvole, a svakako ima mesta za još poboljšanja. Imaju dosta strategija na umu oko rešavanja takvih problema, a neke diskusije su još u toku.
- Da li postoji vlasništvo nad funkcijama, odnosno njihovim implementacijama? Kao kod drugih viki projekata, i ovde je cilj da nema vlasništva, makar su Deni i Džejms protiv toga, ali je konačna odluka na zajednici. Postojaće ipak nivoi bezbednosti, tako da se funkcija koja je u produkciji ne može tek tako menjati (to će moći samo najviši sloj urednika). Takođe se podržava i veći broj implementacija po programskom jeziku, ukoliko neko insistira na sopstvenoj implementaciji.
- Ovo liči na WolframAlpha, samo otvorenog koda, ali zapravo ipak nije. Da li se planira podrška za NLP? Nema za sada kratkoročnih planova za NLP, ali bi bilo lepo da postoji interfejs za razumevanje prirodnog govora i ako se nađe adekvatan partner/plagin, mogao bi se ubaciti.
- Da li je pametnije pisati veći broj manjih funkcija ili manji broj većih funkcija? Odgovor je verovatno negde u sredini, ali više manjih funkcija znači bolja reupotrebljivost, ali i više keširanja, pa samim tim i bolje performanse, pa više naginju toj varijanti.
Deni i Džejms su se na kraju zahvalili svima i najavili za sutradan još jednu sesiju vezanu za Vikifunkcije, ali ovoga puta radioničarskog tipa (i bila bi u sklopu Hakatona), gde bi ljudi mogli uživo da rade sa vikifunkcijama.

Ova sesija je predstavljala kraj zvaničnog programa za danas, pa smo svi pozvani u plenarnu salu radi poziranja na grupnoj fotografiji.

Iza ovoga sam imao priliku da učestvujem u LGBT+ okupljanju, ali zbog privatnosti, neću pisati detaljan izveštaj. Uglavnom, prvo smo se svi predstavili, a onda je bilo reči o postojećoj korisničkoj grupi, kako možemo da joj se pridružimo, a onda smo delili iskustva o projektima, inicijativama i događajima iz ovog segmenta. Dodatno je bilo reči o uznemiravanju i podnošenju grantova.

Posle kratkog predaha (koji sam iskoristio da pogledam postere koji su bili izloženi u plenarnoj sali), pridružio sam se večeri za functionaries, odnosno korisnike sa naprednijim pravima (stjuardi, čekjuzeri, brisači izmena, VRT agenti, globalni *), gde smo u obližnjem malajskom restoranu uz zanimljive neformalne diskusije bili počašćeni od strane VMF za svoj dugogodišnji trud i posvećenost zajednici.

Nazad u hotelu, u kasnim satima, održavalo se takmičenje u Viki igri, gde je cilj doći od jednog zadatog članka do drugog zadatog članka na engleskoj Vikipediji kroz što manje koraka. Iako smo zbog prethodno navedene večere okasnili na ovaj hepening, mogli smo prisustvovati poslednja dva ciklusa igre, i proglašenju pobednika. Atmosfera je bila dosta živahna, zbog vina koje se služilo i pice koja je služila kao temelj. Svakako interesantno iskustvo, ali posle nekog vremena umor me je uhvatio, pa sam proglasio ovaj dan gotovim.

18. avgust, 2. dan konferencije[uredi | uredi izvor]

Drugi dan konferencije bio je i najsadržajniji, pa se bacam odmah na sesije.

Prva sesija je bila interesantna za mene i generalno našu Vikipediju. Naime, Zarin Karazijan je održala unapred snimljenu prezentaciju pod nazivom "Šta čini neke viki zajednice podložnijim preotimanju vođstva?", odnosno tema je bila njeno istraživanje oko nemilih događaja koji su se desili na Vikipediji na hrvatskom jeziku. Dakle, po njenim rečima, desničari su zaplenili vodeće pozicije na toj Vikipediji, a onda su propagirali fašistički revizionizam u Drugom svetskom ratu i sistematski uklanjali svoje neistomišljenike, što je rezultovalo pobunom, pa su na kraju uklonjeni i zajednica je sada u dosta zdravijem stanju. Zarin je konstatovala da je od četiri jezički bliske Vikipedije, samo hrvatska imala ove probleme, dok ostali projekti imaju samo standardne izazove u radu. Istraživačko pitanje joj je bilo onda: zašto je baš hrvatska Vikipedija bila podvrgnuta ovom problemu, dok druge nisu? Za potrebe istraživanja sprovela je 15 intervjua (uključujući i mene) i došla je do 3 fenomena:

percipirana vrednost (hrvatska i srpska Vikipedija su slične veličine i generalnih karakteristika)
birokratska otvorenost (naša Vikipedija je odlično otvorena, dok hrvatska i nije bila baš, odnosno sve više i više je ulazila u zatvorenost za nove članove u visokim krugovima administracije)
institucionalna formalizacija (na našoj Vikipediji svi dogovori se dešavaju na Vikipediji kroz diskusije i glasanja, a na hrvatskoj Vikipediji svo upravljanje je dogovarano van Vikipedije, netransparentno, kroz lična poznanstva i neformalne kanale)

Zarin je opisala i konceptualni model rizika, gde kroz dve dimenzije birokratske otvorenosti i institucionalne formalizacije, prikazuje da je najveći rizik za preotimanjem vođstva u trenucima kada je birokratija izolovana, a institucije personalizovane. Radi potvrde ovoga, citirala je onda nekoliko ljudi koje je intervjuisala. Na kraju, Zarin je zaključila da cilj nije da se uklanja ili redizajnira moć, već da naučimo da se društvena i tehnička moć mogu urediti kroz neke aranžmane upravljanja. U budućnosti ostaje da se istraži kvalitativna analiza na velikom broju jezika.

Linda Vang je, zatim, kroz onlajn prezentaciju, govorila o društvenim i jezičkim uticajima na rasprave oko brisanja članaka. Kada je reč o motivaciji, želela je da istraži odlučivanje na digitalnim platformama, odnosno kako se sutrkturni (društveni) faktori porede sa jezičkim, kada je reč o odlučivanju, i da li se mogu primetiti ponašanja grupisanja, gde se nagomilavaju glasovi iste vrednosti usled nekih od pomenutih faktora. Za analizu je uzeta struktura debata članaka za brisanje na Vikipediji na engleskom jeziku, gde uvek postoji nominacija, glasajući komentari ili odgovor-komentari, i na kraju odluka, koja ne odgovara obavezno većinskom mišljenju. Analizirano je 400 hiljada debata, gde je učestvovala 161 hiljada korisnika i napisano je preko 3 miliona komentara. Pokušala je da utvrdi da li se k-ti glas slaže sa prethodnim glasovima, koristeći metode logističke regresije. Za strukturne faktore je uzimala poziciju glasa, da li postoje prethodni glasovi, da li postoje prethodni glasovi za zadržavanje članke, broj glasova u trenutku glasanja i sl. Za jezičke faktore uzimala je korišćenje određenih reči, linkova i sl. Prezentovala je rezultate u ne baš preglednom obliku, ali suštinski zaključak je da kako su debate duže, lingvistički faktori postaju sve jači, dok su u startu strukturni faktori jači prediktor glasova. Proširenje ovog istraživanja može da se fokusira na rodne razlike, veću kauzalnu povezanost i sl.

Vejdžun Juan je imala unapred snimljenu prezentaciju o razvoju i širenju politika na različitim jezičkim Vikipedijama. Vejdžun je sa još četvoro istraživača došla do istraživačkih pitanja poput "Da li će organizacije sa sličnim nizom izazova doći do sličnog skupa pravila? I ako dođu do sličnih rešenja, da li će doći istim putem do toga? I koliko kreirane politike zavise od veličine i kulture grupe?". Za povezivanje istih politika u okviru različitih vikiprojekata, koristili su Vikipodatke i direktne (stare) međuviki veze i analizirali su 60 deljenih politika na 245 jezika. Prvi rezultat su šabloni u deljenju politika: postoji 30 potpuno povezanih vikiprojekata koji dele bar 37 politika (to su osnovne, ključne politike). Drugi rezultat je da popularnost politike utiče na redosled usvajanja politika širom jezičkog dijapazona. I na kraju, razvojni put politika je uglavnom sličan, ali ima tu i dosta "šuma". Zaključak je da su politike naširoko deljene, ali nema mnogo dokaza o usvajanju politika na osnovu kulturnih tradicija. U budućnosti planiraju da analiziraju i politike koje nisu deljene, da se bave sadržajem politika i generalizaciji usvajanja politika.

Šani Evenštajn Sigalov je pre pauze održala prezentaciju pod naslovom "Šta sam naučila iz svog petogodišnjeg doktorskog putovanja: Istraživanje Vikipodataka kao platforme za učenje". Kao poslednja sesija u ovom "istraživačkom" bloku, bila je najduža i najzanimljivija. Predavanje je koncipirala u tri dela:

Uvod: Šani od 2013. radi kao predavač na Univerzitetu u Tel Avivu, a predlog za temu njene doktorske disertacije predala je u aprilu 2018. godine, kada je rođena njena ćerka Lira. Na tom univerzitetu je držala kurseve oko Vikipedije i Vikipodataka, a tokom godina bavila se istraživanjima oko Vikipedije kao platforme za učenje, a onda i oko Vikipodataka, ali više kao ontološke platforme, a manje kao platforme za učenje. U avgustu 2018. godine joj je prihvaćena tema disertacije, pa je već u septembru krenulo istraživanje. Tokom inicijalnog istraživanja napravila je konceptualni radni okvir vezan za učenje, gde je u sredini proces učenja, a oko njega se na prvom nivou nalaze korisničke interakcije i ekstrakcija i priređivanje podataka, a onda spolja tehnologija, zajednica, motivatori i veštine. Po njoj, interakcije dovode do korišćenja, što dovodi do učenja. Tom prilikom je formulisala četiri istraživačka pitanja: 1) mapiranje korišćenja Vikipedije kao obrazovnog alata i koje su prednosti toga? 2) mapiranje interakcija i percepcija 3) eksterni i interni apsekti i 4) holistički pogled i statistike. Metodologija istraživanja je bila mešovita: oslanjala se na kvalitativnu analizu, ali je pokušavala da ubaci što više kvantitativnih pokazatelja; u početku je sprovela 7 eksploratornih intervjua, zatim je formulisala upitnik, koji je imao 71 pitanje i koji je popunila 121 osoba, da bi na kraju sprovela još 60 intervjua sa po 5 do 10 pitanja. Učesnici u svim ovim etapama su bili širom sveta.
Rezultati: Što se tiče prvog istraživačkog pitanja, pronašla je čak deset različitih upotreba Vikipedije kao platforme za učenje i to je objavila ove godine. Drugo pitanje ju je dovelo do osam različitih vrsta interakcija, gde 97.5% ispitanika veruje da su naučili nešto nakon interakcije; kada je reč o novajlijama, i dalje postoje izazovi, ali deluje da Vikipedija i dalje može biti alat za učenje u učionici. Zbog vremena je preskočila rezultate trećeg pitanja, pa se fokusirala na poslednje: postoje korelacije, i to uglavnom pozitivne, ali kada je reč o motivatorima za učenje kroz Vikipediju, zanimljivo je da prethodne tehničke veštine nisu relevantne, što će reći da bilo ko može da krene sa korišćenjem Vikipedije, nevezano za veštine koje poseduje, i da će imati jednaku šansu da ostane na projektima. Još jedan od zaključaka je da su motivacija, tehnologija i zajednica najveći prediktori učenja, ali je Šani došla i do nekih neočekivanih među-veza, koje su drugačije od inicijalnog konceptualnog modela: vizualizacija je kritična komponenta i postoje razni izazovi koje tek treba rešiti. Sveukupni zaključci su da Vikipedija i Vikipodaci igraju ogromnu ulogu u semantičkom vebu, ali nisu toliko povezani sa generativnom veštačkom inteligencijom; svakako preostaje još dosta posla, poput Vikifunkcija.
Pitanja i odgovori: Pošto nije ostalo puno vremena, Šani je dobila samo par pitanja, uglavnom da malo pojasni motivaciju, kao i to kako maksimizovati učenje, a da to ne utiče na produkciju visokokvalitetnih podataka.

Posle pauze, prisustvovao sam prezentaciji oko moderatorskih alata (moderatori su stjuardi, čekjuzeri, brisači izmena, administratori, patroleri, vraćači), što su bile četiri manje prezentacije o različitim alatima, koje razvija i održava tim za rast u okviru VMF:

Prvo je Kirsten Stoler pričala o Podešavanjima zajednice. Naime, tim za rast se istorijski bavio uglavnom novajlijama, odnosno alatima za privlačenje i zadržavanje novih korisnika, ali u poslednje vreme su im u fokusu moderatori. Alat koji su napravili sada su Podešavanja zajednice, odnosno posebna stranica Special:EditGrowthConfig, gde je moguće izvršiti podešavanja vezana za ostale alate koje razvija tim za rast. Razlog za razvoj ovoga je u tome što mnoge nervira što je VMF dosta spora, netransparentna i ne uzima previše povratne informacije zajednice kada je reč o razvoju alata, pa tim za rast vidi ovu alatku kao korak u dobrom pravcu da se ti problemi adresiraju. Ovaj alat je prilično jednostavan — reč je o jednom formularu, koji kroz pitanja i odgovore (da-ne, brojne i izborne) omogućuje administratorima da lako izvrše podešavanja vezana za mentorstvo, pomoć za novajlije i sl. stvari koje su razvili. Kirsten je prikazala i primer korišćenja ovog alata na arapskoj i svahili Vikipediji. Ona smatra da ovakvi alati osnažuju zajednicu, da im ne treba tehničko znanje za prilagođenje podešavanja, omogućuju skaliranje novih funkcionalnosti brže, a takođe se i čuvaju sve izmene, u pravom viki maniru (što ne važi za većinu konfiguracija vikiprojekata). Trenutna ograničenja su u tome što se ne dolazi lako do ove stranice, ne može joj se pristupiti preko mobilnih aplikacija i ekstenzija i trenutno pokriva samo alate za rast. Ali planiraju da rade na skaliranju, boljem pronalaženju strane, poboljšanju korisničkog iskustva, podršci za druge ekstenzije i poboljšanju validacija. Trenutno su u fazi prikupljanja povratnih informacija od zajednica i konsultacije sa tehničkim stejkholderima.
Zatim je Sem Volton pričao o alatu pod imenom Automoderator: činjenica je da ima puno vandalizama i na malom broju vikiprojekata postoje aktivni antivandalski botovi, a takođe je filter zloupotrebe isključen na mnogim ustanovama, pa ima ograničeno dejstvo. Hipoteza koju imaju je da ako omogućimo zajednicama da brže revertuju očigledne vandalizme, moderatori će imati više vremena za produktivnije stvari. Stoga su osmislili Automoderatora, koji bi trebalo da detektuje i revertuje vandalizme, uz podešavanja (npr. koji je prag za vraćanje, koji će biti opis izmene, koje korisničke grupe da se isključe iz automoderiranja). Za sada je interfejs u fazi skice, a i sam projekat u razvoju. Prave nove modele mašinskog učenja (slično ORES-u), ali koji ne bi bili zavisni od jezika, tako da se detekcija vandalizama vrši što bolje i univerzalnije. Ciljevi su da se smanji beklog moderacije, da moderatori budu sigurni da je Automoderator pouzdan i da postoji jasan put za prijavljivanje lažnih pozitiva (kojih će neminovno biti). Do decembra planiraju da razvijaju i testiraju modele mašinskog učenja, a početkom 2024. godine planiraju testiranje ovog alata na pilot Vikipedijama.
Džezmin Taner je onda imala unapred snimljenu prezentaciju o patroliranju na Androidu. Nakon što su realizovali spisak nadgledanja u okviru android aplikacije za Vikipediju, ispostavilo se da je vraćanje jedne ili više izmena korisna radnja, pa su rešili da ih dodaju. Na računarima već postoje alati kao što su Huggle, Twinkle, SMW Viewer, pa je ideja bila da daju podršku za naprednije radne tokove. Odredili su posebno mesto za nove dugmiće, gde su se vodili principom da lokacija bude slična kao na desktop varijanti sajta. Kroz demo je Džezmin predstavila kako revertovanje izgleda. Pored toga, dodali su i podršku za zahvaljivanje za izmene, kao i dodavanje stranica na spisak nadgledanja. Ovo će sve biti korisno za npr. patroliranje u prevozu i za zajednice gde se računari dosta manje koriste za uređivanje (recimo u Africi). Uspeh će evaluirati zadovoljstvom i uključenjem korisnika, kao i efektom koji će ovaj alat imati u odnosu na druge alate za patroliranje. Što se tiče planova, nameravaju prvu verziju da puste u produkciju u oktobru (pilotiranje sa Vikipedijom na indonežanskom), zatim u decembru da uključe još tri Vikipedije, a onda u martu 2024. godine da omoguće ovo svima.
Na kraju je Piter Pelberg imao onlajn prezentaciju o Proveravaču izmena — to je alat koji nudi ljudima fidbek oko politika na osnovu kog mogu da reaguju, i to sve tokom uređivanja. Trenutno interfejs za uređivanje ne pruža dovoljno informacija o politikama (što je veći problem za novajlije). Uzmimo za primer dodavanje Tvitera kao izvora: takva izmena će uglavnom prouzrokovati vraćanje izmene, pa se onda novajlije osećaju nedobrodošlo, a patroleri troše više vremena na patroliranje plus eventualno kontaktiranje dotičnih novajlija. Ideja ovde je da postoji informacija za novajlije da ih spreči da takve stvari rade, pa da do vraćanja ni ne dođe. Takođe bi moglo da izlazi upozorenje kada neko zaboravi da doda izvore. Ovo sve se radi pod hipotezom da ako korisnicima pružimo povratne informacije o boljem uređivanju u pravom trenutku, oni će i dalje činiti izmene, samo će one u proseku biti bolje i svima će se sačuvati vreme. Piter je onda prikazao kratak demo kako bi ova alatka funkcionisala. Evaluaciju će raditi tako što će posmatrati odnos novih izmena koje su revertovane u odnosu na sve, kao i odnos novih izmena koje sadrže reference u odnosu na sve.
Bilo je vremena i za pitanja iz publike: oko modela za mašinsko učenje (za Sema), oko drugih konfiguracija (za Kirsten), oko mobilne aplikacije (za Džezmin). Na kraju je Džezmin postavila pitanje publici: šta vam je korisno od funkcionalnosti iz postojećih eksternih alata za patroliranje, što bi moglo da se preuzme i ubaci u android aplikaciju?

U nastavku je Lusi Krompton-Rid iz Vikimedije Ujedinjenog Kraljevstva prezentovala o unapređenju informacija o klimi u Vikimediji. Posle kratkog uvoda o Vimediji UK (imaju raznolik upravni odbor, malo ljudi je zapravo iz zajednice, a imaju dosta ostvarenih partnerstava kao organizacija), naglasila je da su klima i klimatske promene jedna od tri strateške teme za njenu organizaciju. Objasnila je da bi pokrivenost tim temama na Vikipediji mogla biti dosta bolja i da treba ukloniti takozvani grinvošing, a postoji opšti nedostatak podataka od nevladinih organizacija koje se bave klimom. Stoga su došli do ideje za projekat: zaposlili su Vikipedijanca stažistu na Univerzitetu u Ekseteru (Institut za globalne sisteme) u oktobru 2022. godine — dobili su eksterne finansije za godinu dana aktivnosti. Aktivnosti koje stažistkinja, Tatjana Baleta, sprovodi su interno i eksterno zagovaranje (advocacy), događaji, treninzi, uključenje studenata, pronalazak i uključenje eksperata, partnerstva, oslobađanje sadržaja itd. Kada je reč o izboru članaka, obično su to članci koji imaju veze sa klimatskim promenama, ili oni koji su identifikovani da im je potrebno poboljšanje, ili oni u kojima nedostaju veze ili članci sa pogrešnim informacijama. Kroz uređivačke maratone pokušavaju da pokriju osnovne koncepte i da razbiju uvrežena mišljenja, ali i da osnaže istraživače da učestvuju. Pored nekoliko eksternih organizacija, povezali su se i sa Vikimedijom Njujorka, sa kojom su organizovali uređivački maraton u Njujorku. Na ovom projektu su se više fokusirali na kvalitativni aspekt, nego na kvantitet: do sada je bilo 8 uređivačkih maratona, preko 70 ljudi je obučeno da budu urednici, a izmenjeno je oko 250 članaka. Imali su i dosta izazova (radna viza za stažistkinju, štrajkovi u akademskim krugovima, nedostupnost eksperata, generalno smanjeno interesovanje za uređivačke maratone), ali svakako ne odustaju: planira se druga godina finansiranja, koja bi pokrila i aktivnosti na španskoj Vikipediji, pored engleske. Na kraju je bilo vremena za pitanja iz publike:

Zašto baš klima? Lusi je lično osetila da živimo u egzistencijalnoj krizi, tako da je kao Izvršna direktorka svoje organizacije doprinela da to postane jedan od strateških ciljeva.
Zašto baš VMUK? Možda Britanija nije najbolje pozicionirana za to, ali jeste jedna od organizacija koja može podneti takav teret, budući da imaju dosta partnera i saradnji.
Dodatna pitanja ticala su se istraživanja, barijera, izvora finansija i kako preneti ovo na druge afilijacije.

Zatim je usledila pauza za ručak, tokom koje je pušten kratak film iz Indije o volonterima arhivistima, koji je režirao Subhašiš Panigrahi, a takođe je prezentovan i novi zvučni logo Vikimedije, gde je opisan i proces izbora.

Posle ručka, Lidija Pinčer iz Vikimedije Nemačke je održala prezentaciju o skaliranju Servisa za upite za Vikipodatke. Najpre je objasnila šta je to Servis za upite za Vikipodatke (Wikidata Query Service, WDQS) — to je kritičan deo Vikipodataka, koji služi za izvršenje svih upita nad izjavama, a ispod haube koristi Blazegraph. Koriste ga urednici Vikipodataka (za razne namene), ljudi koji traže znanje, mali i srednji "reupotrebljavači" (razne mobilne aplikacije, nevladine organizacije, ustanove kulture), sami Vikimedijini projekti (popunjavanje infokutija, dinamičkih listi i sl), razvojni timovi za alatke i ekstenzije... Skaliranje je tu ključno, jer je ovo jedna od najvećih baza i samim tim mesta za pisanje SPARQL upita: Vikipodaci sadrže 105 miliona stavki i skoro 1.5 milijardu izjava (u formi stavka - svojstvo - vrednost/stavka), a dnevno se načini 700 hiljada izmena i opsluži oko 5 hiljada zahteva u minuti. I tu nailaze na višestruke izazove:

Vikipodaci konstantno rastu i Blazegraph ne podržava "šarding" (odnosno podelu baze na sitnije delove, koji bi onda bili na različitim serverima) i ima druga interna ograničenja
Ima dosta učitavanja podataka, što dovodi do sporijeg vremena odziva i sporijeg upisa u bazu
Održavanje stabilnosti je teže, jer dolazi do padanja servera zbog ograničenih kapaciteta i preopterećenja, a Blazegraph se već više godina ne održava

Posledice svega ovga su da i obični upiti ne stignu da se izvrše u predviđeno vreme, tako da upiti koji su ranije bili dobri sada više nisu, što dovodi do toga da ljudi manje vrše izmene, što dovodi do stagnacije. I postavlja se onda pitanje šta uraditi da bi se svi ovi problemi adresirali:

Šta je već urađeno: našli su način za bolje učitavanje podataka, napravili su plan za oporavak od padova, napravili su pregled opcija za zamenu Blazegraph-a i skinuli su pritisak sa sistema (napravili su Vikibejs ekosistem i Vikibejs klaud, omogućili su API).
Na čemu trenutno rade: razmišljaju o razdvajanju Blazegraph instanci, razmišlja se i o uklanjanju redundantnih podataka, kao i o izmeštanju celokupnog Vikicit (Wikicite) korpusa.
Šta treba uraditi u budućnosti: Vikipodaci bi mogli da se razbiju na veći broj instanci, koje bi bile međusobno uvezane, moglo bi da se ukloni još redundantnih podataka; ljudi bi mogli da koriste dampove umesto da pišu upite nad živom bazom, a može se raditi i na automatskoj detekciji i rerutiranju upita, kao i optimizaciji upita; svakako treba pronaći alternativu za Blazegraph, pa preći na nju ili promovisati kreiranje novog bekenda za grafove.

Na kraju je bilo pitanja iz publike. Da li postoje organizacije/projekti sa sličnim problemom? Ne da Lidija zna. Da li možda želimo da mi (Vikimedijina zajednica) preuzmemo održavanje Blazegraph-a? Ne postoji interesovanje za to. Da li se planira omogućenje Instant Vikipodataka (po ugledu na Instant Ostavu, gde se može pristupiti medijskim fajlovima sa Ostave i sa ne-Vikimedijinih instalacija Medijavikija)? Radi se na tome.

Potom je Fibi Ajers moderirala "munjevitim govorima" i diskusijom vezanim za Vikicit (Wikicite). Najpre je dala kraći uvod u temu:

Ako se pitate šta je Vikicit, to je zajednica i niz projekata i događaja (koji su se uglavnom desili između 2016. i 2020. godine), koji se odnose na bibliografske metapodatke i navođenje (citiranje) izvora u naučnim publikacijama. Trenutni izazovi uključuju pitanje gde ti podaci treba da postoje (trenutno su na Vikipodacima, ali se priča o izmeštanju), zatim kako deliti podatke o navođenjima izvora kroz naše projekte, koje alate treba napraviti i koji sve metapodaci treba da postoje. Zatim su usledili munjeviti govori:
Dijego de la Era je pričao o alatu Cita koji služi za prikaz grafova navođenja izvora u Zoteru koristeći Vikipodatke. Navođenja izvora su jako bitan deo nauke, jer omogućavaju napredak. Zato postoji Inicijativa za otvoreno navođenje izvora (Initiative for Open Citations, I4OC), ali ne postoji otvoreni softver za upravljanje referencama i vizualizaciju. Zato je on napravio Citu, što je dodatak za Zotero na bazi Vikipodataka, koja vrši prikaz spiska veza referenci na naučnim delima, ali i vizualizaciju kroz grafikone. Trenutno taj alat ima oko 3 hiljade korisnika, a cilj je da podrži i druge bibliografske repozitorijume.
Husemedin Turki je pričao o integrisanju Skolije i ORKG za procenu istrivanja u realnom vremenu. Iako je fizički bio prisutan i dao je kraći uvod, imao je nasnimljenu video prezentaciju, koja je puštena. Naime, ORKG / ORKG je Open Research Knowledge Graph, odnosno otvorena baza podataka, slična Vikipodacima, a Skolija (Scholia) je alatka na Tulfordžu koja radi sa Vikipodacima. Husemedinovim projektom je Skolija proširena kroz federaciju sa ORKG, jer ORKG ima svoj endpoint za SPARQL, pa se može referencirati u SPARQL upitima na Skoliji. Ideja je da se uključi još sličnih resursa u ovu federaciju.
Sem Klajn je pričao o projektu WD:CRAP, odnosno projektu rejtinga pouzdanosti i procene. Na Vikipediji na engleskom jeziku je u startu postojala akcija za ocenjivanje kvaliteta i značaja članaka, tako da je svaki članak imao pridruženu ocenu. Posle toga, logično je da se članci ocenjuju kroz kvalitet, pouzdanost i pokrivenost referenci, što se može automatizovati. Na kraju je Sem kratko pričao o planovima za dalje.
Rod Pejdž je imao nasnimljen video klip i pričao je o projektu Open ALEC, koji koristi softver ALEC (nazvan po Rodovom sinu) za vizualizaciju podataka sa Vikipodataka vezanih za biodiverzitet. Uzeo je primer primata Presbytis femoralis (inače endemičnog za Singapur) i prikaza članaka o njemu na Vikipediji, Vikivrstama i Vikipodacima. ALEC prikazuje podatke sa Vikipodataka, ali dosta obogaćeno: prikazuje i veze između taksona, kao i bibliografije. Koristi Servisa za upite za Vikipodatke, odnosno SPARQL upite i može se isprobati ovde.
Iako je trebalo da bude i diskusije, ovi munjeviti govori su oduzeli previše vremena, tako da diskusije nije ni bilo.

Posle još jedne pauze, Sem Volton iz VMF i Martin Rulš iz Vikimedije Nemačke su, kao i praktično svake godine u poslednjih nekoliko godina, održali predavanje o Vikipedijinoj biblioteci, dok je Vipin iz VMF bio dostupan onlajn.

Sem je objasnio šta je to Vikipedijina biblioteka — osnova članaka na Vikipediji su pouzdani izvori, ali neki izvori su skupi za pristupiti, pa stoga Vikipedijina biblioteka daje pristup velikom broju takvih članaka, uključujući knjige iz Oksforda, Kembridža i drugih izdavačkih kuća, naučne časopise, magazine i novine (samo treba imati na umu da nisu svi sadržaji svih izdavača obavezno dostupni). Kriterijumi za pristup biblioteci su 500 izmena, 6 meseci postojanja naloga i 10 izmena u poslednjih mesec dana (i da korisnik nije blokiran, ali su pravili izuzetke, jer se može desiti da je neko blokiran zbog neke gluposti na projektu koji mu nije glavni). Prijava na biblioteku se može uraditi kroz standardni nalog na Vikipediji. Sem je zatim uradio demonstraciju uživo: postoji veliki broj potpuno dostupnih kolekcija, ali postoje i određene kolekcije sa limitom u broju pristupa, za koje se može aplicirati, a može se pristupiti i svim tekućim zahtevima za pristup tim kolekcijama. Kolekcije se mogu dodati u omiljene, a može se vršiti i pretraga po temama (kategorijama), ali i pretraga po terminima, odnosno rečima. Postoji i formular gde se može sugerisati uključenje novih kolekcija. Dobra stvar je što se pristup ovim kolekcijama globalno ne plaća, inače bi samo pretplata koštala više od celog godišnjeg budžeta VMF. Kolekcije kroz partnerstva omogućavaju besplatan pristup, jer oni dobijaju promociju i više referenci, tako da je VMF u konstantnoj potrazi za kolekcijama za koje se inače (makar delimično) plaća pristup (publikacije u otvorenom pristupu nisu zanimljive, jer su ionako besplatne).
Martin je onda govorio o podršci afilijacija, odnosno kako ovo preneti u sopstvenu afilijaciju. U Vikimediji Nemačke su krajem 2020. godine krenuli sa radom na podršci za Vikipedijinu biblioteku i Martin je identifikovao četiri nivoa podrške, koji mogu da se primene u drugim afilijacijama:
1. lako — prevođenje interfejsa platforme na druge jezike, kao i prevođenje meta strana i eventualno mesečnika
2. srednje — dopronos sadržaju na Vikipediji, gde se može napraviti lokalna stranica projekta na lokalnom jezičkom projektu, gde bi se našla tabela sa partnerima; takođe bi se "reklamiranje" biblioteke moglo sprovesti na trgovima, konferencijama, pozivima i drugim događajima.
3. napredno — biti ambasador VMF, odnosno ostvariti partnerstvo sa VMF, održavati povremene pozive sa njima, pomoći im sa povratnim informacijama, prikupljati bagove i predloge za poboljšanja na trgovima i stranicama za razgovor
4. ekspertski — raditi sa partnerima, odnosno postati zvanični kontakt za lokalne partnere (što onda smanjuje opterećenje na VMF), pronalaziti nove partnere i kreirati materijale za nove i postojeće partnere.
Nakon ove kraće prezentacije, usledila su pitanja iz publike:
- Koji su jezici sadržaja koji se mogu naći u biblioteci? Da li je samo engleski? Trenutno dominira engleski, ali rade na tome da prošire saradnje i na druga jezička izdanja
- Kako ljudi dobijaju obaveštenja o tome da su podobni za pristup Vikipedijinoj biblioteci, osim notifikacije kada se to desi? Za sada postoji ta notifikacija, ali treba misliti i o drugim načinima.
- Ima li rizika da će se neko partnerstvo pauzirati ili okončati? Nije bilo mnogo takvih situacija do sada, ali se dešava da kontakt osoba više ne radi kod partnera, pa da se zbog toga potencijalna saradnja ne realizuje.

Onda je Husemedin Turki iz Tunisa pričao o osnaživanju Vikipodataka i Vikipedije sa generativnim AI rešenjima. Ova godina je bila veoma burna, jer je izašao ChatGPT, kao i konkurentski servisi (Bard, Claude) i vrlo brzo je nastala bojazan da će veliki jezički modeli (LLM-ovi) da kreiraju ili evaluiraju članke, ali to nije baš tako. Kako LLM-ovi rade? Pa oni su pristrasni i njihov odgovor zavisi od formulacije pitanja, što je onda dovelo do "prompt inženjeringa" (što boljeg strukturiranja teksta koji se postavlja programu tako da da što bolje rezultate). Prompt se seče u više delova, veštačka inteligencija ga razumeva, pa onda traga kroz internet, pa se onda generiše odgovor korišćenjem tokena iz pitanja, a onda probabilistički dopunjuje odgovor. To što je proces baziran na probabilističkom principu je problem, jer nema rezonovanja, pa se onda mogu desiti halucinacije (iako je oblik odgovora dobar). Husemedin je zatim kroz nekoliko primera naveo negativne i pozitivne načine korišćenja generativne veštačke inteligencije na Vikipediji: ne praviti cele članke na osnovu razgovora sa četbotovima baziranim na LLM-ovima, nakon pretrage teme na Vikipediji ili Vikipodacima, identifikovati izvore koji bi mogli da se koriste kao ulaz za LLM-ove, koristiti LLM-ove za proveru teksta i prevođenje, ne stavljati direktno tekst koji je AI generisao u sadržaj članka, već ga proverite ručno.

Poslednja pauza u danu je poslužila da se malo okrepimo, a onda sam prešao na jučedan najavljenu radionicu za Vikifunkcije. Pošto nisam poneo laptop, upario sam se sa starim drugom Valdirom Pimentom, pa smo zajedničkim snagama pokušali da prođemo sledeće korake:

kreiranje nove funkcije (zadati naziv, ulazne parametre, izlazni tip)
kreiranje testova za tu funkciju (dati primere za ulazne parametre i očekivani izlaz)
prihvatanje testova (ovo sada mogu da rade samo korisnici sa pravom "functioneer")
dodavanje implementacije (kroz kompoziciju postojećih funkcija, kod u pajtonu ili javaskriptu)
pokretanje funkcije nad proizvoljnim parametrima

Valdir i ja smo napravili funkciju za randomizaciju karaktera u prosleđenom stringu, ali smo se zaustavili na drugom koraku, pošto nismo uspeli da napravimo testne scenarije, jer je postojao neki bag u softveru (hteli smo da uradimo kompoziciju kod testova, što izgleda za sada ne može kako smo zamislili). Sve u svemu, bila je ovo zabavna radionica, gde smo imali prilike da čujemo kako funkcionišu neke stvari ispod haube. Za potrebe ove radionice dobio sam pravo "functioneer", tako da ću to iskoristiti da se malo poigram sa vikifunkcijama u slobodno vreme.

Nakon ovoga je odmah počelo CEE okupljanje — to je okupljanje za sve predstavnike iz regiona centralne i istočne Evrope i obično bude dosta brojno, bučno i dugačko. Ovoga puta smo uspeli da ga skratimo na minimalnih pola sata, jer je sve bilo strukturirano po temama i nije bilo mesta za preveliko rasplinjavanje:

Toni Ristovski je dao apdejt oko CEE haba, koji se bliži kraju svoje prve godine funkcionisanja i postoje planovi za predlog granta za drugu godinu finansiranja.
Mehman Ibragimov je podsetio da je ostalo još 4 nedelje do CEE konferencije u Tbilisiju. Objavio je da su svi delegati odabrani, da će iz VMF biti 12 do 14 zaposlenih, plus pojedini članovi odbora, da će postojati sesija treninga za odbor (koja će dovesti još ljudi) i da će biti samofinansirajućih, što bi trebalo da ukupan broj učesnika stavi na 160.
Najavljen je WikiVibrance, događaj u Španiji u aprilu 2024. godine namenjen mladim Vikimedijancima, pa postoji želja da se u okviru CEE oformi tim mlađanih Vikimedijanaca... za sada ih ima nekoliko i sastaju se jednom u dva meseca.
Što se tiče Vikimanije 2024. godine, zna se da će biti u Krakovu, i glavni organizacioni tim čine prirodno Poljaci: Vojćeh, Maćej, ali i Estonka Kabi. Uskoro će nas apdejtovati sa više informacija, a imaće i poziv za volontiranje. Pošto žele da ovo bude CEE konferencija, očekuju ispomoć od mnogih afilijacija. Očekuju preko hiljadu ljudi fizički prisutno i pokušaće što pre da krenu u proces za vize.
Što se tiče CEE proleća, Kiril Simeonovski je dao kratak apdejt: ideja je da se organizacija ovog događaja prebaci na CEE hab i dogodine nas očekuje stoga još jedan uspešan događaj

Nakon ovoga, Ivana, Miki i ja smo, zajedno sa troje kolega iz Makedonije (Žana, Kiril i Toni), otišli u šetnju po obližnjim tržnim centrima u potrazi za nekom ne previše istočnjačkom hranom za večeru, pa smo se stacionirali u tržnom centru ispod konferencijskog prostora, a posle smo bili u potrazi i za đelatom, što smo uspešno locirali. Nakon toga smo imali laganu šetnju do hotela, tako da je veče proteklo u eks-ju družbi. Zbog tog laganog pristupa, propustili smo događaj Viki-karaoke, ali mi nešto govori da je to možda i dobro. Svakako je ovim završen i drugi konferencijski dan na ovoj Vikimaniji.

19. avgust, 3. dan konferencije[uredi | uredi izvor]

Poslednji dan konferencije počeo je mojim predavanjem. Naime, Šani je prijavila kao temu "Budućnost vikija u obrazovanju: šta smo naučili sa Eduviki konferencije u maju i naredni koraci", a kad je ona prihvaćena, prebacila ju je na nekolicinu nas iz korisničke grupe Vikipedija i obrazovanje, koji smo znali da ćemo biti na konferenciji: to smo bili Suzana Mkrčjan iz Jermenije i Frank Šulenburg iz Nemačke, ali koji je izvršni direktor Viki obrazovne fondacije. Sesija je bila podeljena u tri dela:

Prvo je Frank prezentovao o istraživačkom poduhvatu koji je tokom proleća sproveo Kornelijus Kibelka. Iskoristio je i događaj u Beogradu (pomenutu Eduviki konferenciju) da intervjuiše neke ljude, a neki intervjui su bili sprovedeni onlajn, tako da ih je ukupno bilo 30. Zaključci su sledeći: ne postoji zajednička definicija pojma "obrazovanje" i često postoji preklapanje u aktivnostima sa onim što bi se moglo nazvati promocija ili GLAM; obrazovni projekti su vrlo različiti i potrebe variraju u odnosu na kontekst, pa je za boljitak korisno koordinisati aktivnosti, aktivno deliti znanje i pružati podršku onima kojima treba, uglavnom u vidu izgradnje kapaciteta; trenutni skup alata nije dovoljan da pokrije sve potrebe, a često nisu ni pouzdani, što znači da je potrebno agitovanje oko poboljšanja tehnološkog ekosistema oko obrazovnih projekata; zarad inovacije, potrebno je da sarađujemo zajedno na kreiranju strategija na nivou zajednice, pogotovo što se mnogi osećaju "programski usamljeno", jer jedini rade na obrazovnim aktivnostima u svom okruženju; međunarodne saradnje su često motivacija za rad, ali potrebno je i veće angažovanje kako bi se u Vikimedijinom svetu obrazovne aktivnosti bolje prepoznale i uvažile, pa je platforma za povezivanje ljudi koji se bave takvim aktivnostima dobar predlog. Kao zaključak, Kornelijus je u svom izveštaju napisao, a Frank publici preneo, postoji jasna želja za razvijanjem postojećih struktura u smeru "globalnog pružaoca usluga", ali različitost, pravičnost i inkluzija moraju da budu od starta osnovna načela, a obrazovni hab deluje kao dobar način da se to sprovede.
U dugom delu je Suzana dala kraći pregled razgovora, sesija i zaključaka sa konferencije koja se održala krajem maja u Beogradu. Bilo je reči o uspešnim projektima (poput saradnji sa fakultetima, vikiklubova, vikikampova, stručnog usavršavanja nastavnika), izazovima (finansije, nezainteresovanost učesnika, nedovoljna podrška države), potrebnoj podršci (udžbenici o Vikipediji, mesečnici, objedinjena baza statistika, događaji za nastavnike, više istraživanja o temi i časopisi o Vikipediji i obrazovanju) i željama za obrazovni program.
U drugoj polovini sesije, ja sam moderirao diskusijom vezanom za dalje korake, odnosno ideju da nastane obrazovni hab. Kroz javljanje publike i razmenu mišljenja, došli smo do dobrih ideja za šta bi se mogao da posluži hab, kako bi mogao da pomogne ljudima i projektima, ali i šta ne bi bile njegove uloge u startu.

Druga tema ovog dana za mene bila je lista želja zajednice, a o tome su pričali Runa Batačardži i Sem Vilson iz VMF.

Runa je izjavila da se u poslednjih 8 godina organizuje lista želja zajednice za novim tehnološkim rešenjima i uglavnom se to dešavalo u januaru svake godine. Međutim, zbog velikog broja zahteva, a malog broja prihvaćenih zahteva, došlo je do stagnacije, pa su zbog toga želeli da kroz ovu radionicu podele svoja razmišljanja na tu temu.
Sem je naveo da skoro svi znaju šta je to lista želja zajednice, ali u osnovi, to je proces u kome volonteri daju ideje šta da se radi ili unapredi na tehničkom planu. 2015. godine je prvi put organizovano, naredne godine je uvedeno automatsko prebrojavanje glasova, a 2020. godine su prihvatani zahtevi koji nisu bili baš za Vikipediju, već druge projekte. 2021. godine uvedena je prioritizacija, a iduće je sistem redizajniran, uvedena su najčešća pitanja i odgovori i poboljšana je dokumentacija, a ove godine anketu je bilo moguće 100% prevesti. Proces izgleda tako što se najpre objavi poziv za želje, pa onda članovi zajednice podnose svoje želje, pa posvećeni tim u VMF pregleda te želje koristeći posebnu vrstu skorovanja (koja uzima u ozbir popularnost želje, tehničku kompleksnost, proizvodnu kompleksnost i uticaj na zajednicu), zatim se identifikuju "želje na vrhu" i objavljuje se lista želja na kojima će se raditi, nakon čega dolazi do samog rada na tim željama.
Runa je navela poneke izazove, odnosno zaključke nakon internog razmišljanja: treba im sve više vremena za realizaciju želja, postoji visok nivo tehnološkog duga, a postoji i problem vidljivosti, jer mnogi ni ne znaju za ovaj proces, naročito u Africi i generano globalnom jugu, pa su uključenje ljudi i pravičnost procesa manji. Drugim rečima, imamo neiskorišćene prilike rada sa željama koje nisu došle do izražaja, zbog manje veličine zajednica. Njihovi predlozi za promene uključuju: iskorišćenje liste želja da se bolje i efektnije poveže sa ostalim tehničkim timovima VMF i planiranjem razvoja generalno; da lista želja bude pristupačnija nedovoljno predstavljenim zajednicama; i da se stvore prilike za kolaborativnim rešavanjem problema. Predloženi vremenski sled bi bio: na proleće ove godine izvršiti istraživanje i revidiranje procesa, što je odrađeno, zatim na leto ponuditi predlog rešenja i ciljeve, što je u toku, pa bi naredna faza bila na jesen, kada bi se predlog rafinirao i kada bi se napravile pripreme za sledeći proces, a onda na zimu 2023/4. godine bi se krenulo sa novim procesom.
Zatim smo kroz Aha slajdove prošli kroz nekoliko anketnih pitanja za sve prisutne. Pitanja su bila:
1. Da li ste ikad učestvovali u procesu za listu želja zajednice?
2. Ako jeste, koja vam je bila uloga? (ovde je bio izbor od nekoliko odgovora, moglo se odabrati više odgovora)
3. Koji su najbitniji kriterijumi za uspeh liste želja zajednice? (ovde je bio izbor od nekoliko odgovora, moglo se odabrati više odgovora)
4. Šta mogu VMF i tehnički tim za zajednicu da urade za bolji uspeh liste želja zajednice? (ovde je svako mogao da unese proizvoljan odgovor, a projektovan je bio oblak reči)
5. Šta mogu zajednice i afilijacije da urade da pomognu zarad boljeg uspeha liste želja zajednice? (ovde je svako mogao da unese proizvoljan odgovor, a projektovan je bio oblak reči)
6. Kako biste voleli da pratite progres oko promena na procesu za listu želja zajednice? (ovde je bio izbor od nekoliko odgovora, moglo se odabrati više odgovora)
Sledeći koraci uključuju šire konverzacije oko ovih planova, odlučivanje oko procesa, poboljšanje alata koji se koriste i zapošljavanje novog proizvodnog menadžera. Na kraju je bilo i par pitanja iz publike.

Ivan Martinez iz Meksika (IM) je potom držao panel pod nazivom "Izazovi volonterskih komiteta u pokretu". Kasnio je 5 minuta na sopstvenu sesiju, ali navodno zbog zabune sa vremenima. Njegovi panelisti su bili Ana Tores iz Vikimedije Argentine (učesnica procesa izrade strategije) — AT, Monika Bonilja iz Vikimedije Kolumbije (organizatorka Iberokonf-a — odgovore je davala na španskom, što je onda Ana slobodno prevodila na engleski) — AT i Buč Bustrija sa Filipina (organizator Vikimanije) — BB.

IM: Kako vidite vaše služenje u komitetima?
- AT: Biće reči o izazovima, ali prednost je definitivno povezanost i veze sa ljudima van regiona, jer to omogućava bolje razumevanje drugih. Najbolje mi je bilo sa komitetima vezanim za strategiju.
- BB: Izazovi su vremenske zone, jer treba uklopiti sve učesnike vremenski, ali treba uklopiti i druga zaduženja u zajednici, privatan život, posao i sl.
- MB: Komiteti su dobri za saradnju, a Iberokonf je imao 4 ili 5 komiteta. Izazovi su uglavnom oko odlučivanja, ali kad dođemo do odluke, budemo osnaženi njome.
IM: Da li imamo pravičnost kada je reč o sastavu komiteta?
- AT: Ne, nismo još dostigli taj nivo (žene imaju manje vremena da učestvuju u komitetima, zbog dece, posla, kuće...), ali je makar to pitanje na agendi.
- BB: Što se tiče komiteta za organizaciju Vikimanije 2020. godine bilo je u jednom trenutku pitanje viza i samo su Ivan i Buč mogli da daju odgovore na ta pitanja. Kada je reč o regionalnim odborima za grantove, zbog njih se odlučivanje prebacilo na region, pa je to dobar napredak ka pravičnosti.
- MB: Sastav komiteta treba da bude raznolik: da uključi novije ljude, naročito iz različitih miljea, ali i da uključi i one sa stažom.
IM: Da li trenutni model komiteta ima smisla?
- AT: Proces izrade strategije je doneo dosta informacija o tome kako treba da izgledamo kao pokret u 2030. godini, a te preporuke su uključile i decentralizaciju. Regionalizacije nije decentralizacija i, iako je ovo dobar korak napred, nije krajnji i možemo mi to bolje.
- BB: Izveštavanje zajednici je teško, transparentnost je bitna.
- MB: Izveštaj pravljen nakon Iberokonf nije bio za zajednicu već za VMF, što nije dobro. Takođe, u hodnicima tokom konferencije je čula da postoje spiskovi dobitnika stipendija — takve stvari i treba da budu javne, da se vidi ko je sve finansiran.
IM: Da li podržavate intervenciju VMF oko toga ko sve treba da bude u komitetima?
- AT: Imamo MCDC: imali smo priliku da krenemo od dna ka vrhu, ali smo krenuli s vrha na dole. Implementacija strategije oko diseminacije sredstava je urađena zbrzano — trebalo je da se zajednica više uključi, i sada imamo propuštenu priliku. Suštinski je repliciran nekadašnji FDC, samo sada mogu grantovi da se pišu na lokalnom jeziku.
- BB: Upravljački komitet Vikimanije i Regionalni komiteti za grantove su kompleksni, ali u ESEAP regionu pokušavaju da stupe u kontakt sa drugim regionalnim komitetima radi deljenja znanja.
- MB: Bitno je da imamo prostora za razgovor sa VMF. Takođe je bitno znati kako se donose odluke unutar odbora i treba da diskutujemo o upravljanju.
Pitanje iz publike: Kako da osiguramo aktivno učešće u komitetima za slabe govornike engleskog jezika ili one koji ga uopšte ne govore? Koje su najbolje prakse?
- AT: Treba nam da se politički obavežemo na to, kao i da odredimo resurse da bi tako nešto uspelo.
- BB: Slažem se sa Anom i smatram da treba da pošaljemo VMF-u listu zahteva za profesionalne simultane prevodioce.
- MB: Slažem se sa Anom, jer bi to bilo inkluzivnije. Koristim španski jer je to moja politička odluka.

Tokom ručka ovog poslednjeg dana konferencije imali smo prilike da uživamo u narodnim igrama iz Malezije, tačnije sa Bornea, a posle toga je Dodi Ismojo iz Malezije održao kraću prezentaciju o kospleju (dok je i sam bio u kospleju kao žuti "minion"). Naime, tokom vikenda u istom prostoru gde se održavala naša konferencija (Suntec Singapore Convention & Exhibition Centre), održavao se i Asia Comics Expo 001, odnosno događaj namenjen ljubiteljima stripova, skupljačima igračaka, grafičkim ilustratorima, posvećenim gejmerima i fanovima kospleja. Stoga je ova Dodijeva prezentacija bila prilično aktuelna, jer smo ceo dan delili prostor sa gomilom mladih ljudi koji su se šminkali i maskirali u svoje omiljene likove iz animea, mangi i ostalih stripova i medija. Dodijeva prezentacija se svodila na to da treba da imamo kosplej i ACG (ACG: anime, comics, games — anime, stripovi i igrice) aktivnosti u okviru Vikimedije, kako bismo privukli i pridobili određeni soj ljudi.

Nakon ručka vratili smo se na malo ozbiljnije teme. Mikel Duran iz Amikala (tematska organizacija Katalonije), koji je bio onlajn, pričao je o Korišćenju otvorenih podataka iz različitih izvora za procenu rodne neravnopravnosti. Otvoreni podaci u Kataloniji su i dalje retki, ali postoje prilike za analizom postojećih. Ono što je dostupno i što mogu da koriste su imena ulica, škola i istraživačkih činjenica (poput imena autora, naslova publikacija i sl). Kroz saradnju sa OpenStreetMap-om (OSM) analizirali su 150 hiljada ulica u Kataloniji i kod naziva ulica nazvanih po ljudima, poredili su odnos muškaraca i žena koristeći Vikipodatke. Imali su malo problema sa prečišćavanjem podataka, ali su na kraju uspeli. Kada je reč o školama, imali su više izvora i imali su pristup informacijama o brojevima nastavnika, učenika, grupama po nivoima obrazovanja. Takođe su došli do pitanja: da li osobe po kojima je nazvana ulica ili škola treba da imaju članak na Vikipediji i njihov odgovor je "da". Za ulice, koristili su podatke iz OSM, koje su onda uvezli u Vikipodatke, i tamo su vršili mapiranje nazad na OSM (postoji osm.wikidata.link), a takođe su iskoristili i Otvorenu mapu etimologije (Open Etymology Map). Na kraju, od 1600 muških imena, samo 70 je iz STEM-a (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika), dok od 150 ženskih imena, samo nekoliko je iz STEM-a. Marija Kiri ima 28 pojavljivanja, dok lokalna naučnica Martina Kasteljs ima pet. Kada je reč o školama, od 1634 osnovne škole, samo 587 imaju nazive koji uključuju ime osobe, od čega je samo 80 (odnosno 14%) ženskih imena. Na kraju, Mikel je zaključio da samo 197 mesta u Kataloniji ima objekte nazvane po značajnim naučnicima (od toga 177 mesta ima muškarce, a 45 žene).

Galder Gonzales (iz korisničke grupe baskijskih Vikimedijanaca) i Džejms Hejlman (osnivač Fondacije Viki projekat medicine) pričali su o integrisanju Našeg sveta u podacima (Our World in Data, OWiD, OVID) u MedijaViki. Naime, OVID je nevladina organizacija iz Oksforda sa ciljem vizualizacije podataka — suštinski prave lepe interaktivne grafikone na osnovu otvorenih podataka. Mi u Vikimediji nismo toliko dobri kada je reč o predstavljanju podataka, pa je ovo prikaz kako da budemo bolji. Istorijski gledano, naš alat za prikazivanje grafikona na osnovu sirovih podataka nikad nije proradio kako treba — osoba koja je razvijala taj alat je napustila VMF i od tada je taj projekat zamro. Stoga je Tim Mudi iz Viki projekta medicine uzeo oko tri hiljade interaktivnih grafikona sa OVID-a i prebacio ih na Vikimedijin klaud, pa je to preneto na MedijaViki i usvojeno u baskijskoj zajednici, koja je delom i finansirala taj poduhvat. Zatim je usledio živi demo kako ovo funkcioniše na sajtu Medijavikija — videli smo interaktivni grafikon prevalence šizofreničara. Sve iz OVID-a je pod otvorenom licencom, tako da je potrebno "samo" prebaciti podatke kod nas i kroz ekstenziju ih prikazati. Zašto sve ovo raditi? Pa da bismo učili više, znali više i istraživali više. Istraživanje od pre desetak godina nam je kazalo da nam treba više interaktivnog sadržaja na Vikipediji. Naravno, nije neophodno preuzimati samo medicinske sadržaje, jer ekonomija, klimatske nauke i sl. takođe imaju izobilje podataka koji se mogu predstaviti grafički. Kada je reč o barijerama, grafici bi morali biti hostovani na produkcionim serverima VMF, što zahteva neko vreme zaposlenih VMF, ali je moguće zaobići to, po ugledu na Vikiputovanja, koja koriste mapu sa spoljnog izvora. Da bi ovo sve bilo još uspešnije, treba nam podrška za višejezičnost, i bliska saradnja sa OVID-om.

Kris Litson i Alan Ang iz Vikimedije Nemačke bili su domaćini sesije pod nazivom Partnerstva vezana za podatke i budućnost povezanih otvorenih podataka.

Alan je najpre u uvodu objasnio šta su to povezani otvoreni podaci (Linked Open Data, LOD, LOD): otvoreni podaci (OD) su podaci slobodno dostupni za upotrebu, a povezani podaci (LD) su podaci na vebu tako da se mogu uvezati korišćenjem standardnih formata i protokola. Stoga, povezani otvoreni podaci (LOD) predstavljaju kombinaciju ova dva, odnosno niz principa i formata koji čine mrežu međusobno povezanih otvorenih informacija. Ovim principima je omogućeno da te podatke ne koriste samo ljudi, već i mašine. Vikipodaci koriste ispod haube softver Vikibejs, ali Vikimedija Nemačke je razvila dve varijante: Vikibejs svita (Wikibase Suite) za samostalno hostovanje Vikibejsa i Vikibejs klaud (Wikibase Cloud) za hostovanje na klaudu, bez potrebe za ulaganjem u infrastrukturu.
Kris je ukratko predstavio tim Vikimedije Nemačke za partnerstva vezana za podatke: njega čine sami Kris i Alan, ali i Georgina Burnet (koja je u odlasku) i Hristos Varvantakis, tako da sada imaju otvorenu poziciju.
Alan se onda vratio da objasni čime se bavi taj tim: to je zapravo ključna komponenta strategije za Vikipodatke i Vikibejs. Oni žele pristup LOD-u na vebu koji je vođen zajednicom, odnosno niz manjih Vikibejsova, koji su uvezani sa Vikipodacima, ali i međusobno uvezani. Njihove vrednosti su: kolaboracija, deljenje znanja i transparentnost i otvorenost. Sve ovo rade kroz podizanje svesti, izgradnju veza i obezbeđivanje nesmetane komunikacije. Za sada su ostvarili partnerstva sa Smitsonijanom, Uneskom, Nemačkom nacionalnom bibliotekom i mnogim drugima.
Kris je onda preuzeo mikrofon i govorio o tri ključna cilja, a to su povećanje upotrebe Vikipodataka i Vikibejsa, izgradnja kapaciteta kod partnera i proširenje na nove regione. Takođe imaju i akcioni plan za Vikipodatke i Vikibejs za period od dve do pet godina: žele da imaju marketinšku strategiju (još nisu počeli sa tim), da povećaju globalnu svest, upotrebu i širenje Vikipodataka i Vikibejsa, da sarađuju sa novim partnerima i ograncima, da saznaju šta je partnerima potrebno i da u skladu sa tim izgrade kapacitete partnera i ogranaka. Što se tiče dugoročnih planova (za više od 10 godina od sada), žele da ostvare veze u svakom od geografskih regiona, da partnerska mreža bude glavni izvor podrške, da Vikibejs ekosistem raste sam i da je većina Vikibejs instanci povezana jedna sa drugom kroz LOD principe.

Lejla Zija iz VMF je imala jednočasovnu (ali opet, ispostaviće se, nedovoljno dugačku) sesiju o deset istraživačkih nalaza iz prethodnog perioda. Tim istraživača u VMF broji 16 ljudi, 5 kontraktora i jednog nezavisnog istraživača, kao i 17 saradnika. Njihov fokus je na naučnim metodama za razvoj modela i uvida. Kroz svoj rad posmatarju tehnološke i političke sfere i žele da unaprede razumevanje Vikimedijinih projekata kroz opsluživanje VMF, afilijacija, volontera programera i samih istraživača u Vikimedijinom svetu. Imaju, generalno gledajući, tri programa: adresiranje jazova u znanju, pobošljanje integriteta znanja i ojačavanje istraživačke zajednice. U poslednje vreme radili su na 10 različitih tema, koje je Lejla pokušala da predstavi:

Jazovi — ovde je bilo reči o tri jaza: u sadržaju, čitalaštvu i doprinošenju, sa ciljem da se razbije iluzija da jazova ima malo. Ovo je višegodišnje istraživanje i dosta rada je uloženo na metrike. Trenutno postoje mere za četiri identifikovana jaza: rod, starost, geografija i seksualna orijentacija, i one se osvežavaju mesečno. Treuntno su dostupne samo kao CSV, ali rade na tome da se može lakše pristupiti tim podacima.
Detaljnije posmatranje izmena — radimo razne stvari kroz izmene, ali nismo imali deljenu taksonomiju vrsta izmena. Zašto je to bitno? Pa na primer da bismo znali koje vrste izmena čine novajlije, ili koje vrste izmena se najčešće vraćaju, ili generalno koje su najčešće vrste izmena. I ovde je bio višegodišnji trud da se izvrši ova klasifikacija: uradili su automatsku detekciju tipova na svim vikijima i napravili taksonomiju. Imaju četiri široke kategorije: kreiranje sadržaja, anotacija sadržaja, održavanje sadržaja i vandalizmi i patroliranja. Klasifikacija izmena može da se testira ovde. Od uvida, Lejla je izdvojila da je prosečno tek 20% izmena kreiranje sadržaja (posmatrajući recimo francusku Vikipediju), a oko 42-49% odlazi na održavanje projekta. Jedan od zaključaka koji bi ovde mogao da se izvede je da treba više podržati ljude koji patroliraju i održavaju projekte.
Onbording novajlija — da bi se novi urednici bolje zadržali na projektima, jedan od načina su strukturirani zadaci, gde je jedan od tih zadataka bio preporuka veza. Ovo naizgled deluje jednostavno, ali je potrebno dosta truda da bi se napravio model za preporuku veza, što su oni i uradili — treniran je na 297 jezika i na 185 Vikipedija je postavljen. Suštinski, taj model preporučuje krajnjem korisniku koji deo čistog teksta članka treba da bude veza ka nekom drugom članku. Ovo se može istestirati na testnoj Vikipediji (podešavanja, pa uređivanje, pa omogućavanje preporuka...). Zaključci su da je ovaj poduhvat bio težak, jer su jezici različiti i da bi se uopšte preporučivale reči za linkovanje, trebalo je utvrditi gde je kraj rečenice, što za mnoge jezike nije teško, ali za pojedine jeste vrlo teško (jer tačka nije dovoljna).
Vikipedijini tekstualni podaci da budu iskoristiviji za istraživače i programere — nije postojao standard za procesiranje teksta, ali su ga napravili i to za preko 300 jezika (samo na par jezika još ne radi). Zaključak je da su jezici teški, a da je procesiranje prirodnog govora neravnomerno razvijeno.
Podrška organizatorima za izgradnju listi za kampanje — pripremanje listi članaka za kampanje je često naporan i mukotrpan ručni posao, a kampanje su bitne za privlačenje novih urednika. Stoga su napravili sistem, po kome se posmatraju čitani članci, pa se gledaju njihovi povezani članci i onda se kreira spisak. Ovo nije jedini mogući pristup, ali se pokazao boljim od ostalih. Ova alatka se može isprobati ovde.
Preporuke slika — 50% članaka nema nijednu sliku, a slike su bolje za razumevanje sadržaja. Ovo je alat i za novajlije, ali i stare urednike. Osmislili su dva algoritma, jedan za preporuku slika, a drugi za "uravnavanje sekcija" širom jezičkih projekata (jer kada se koristi Prevođenje sadržaja, onda je dobro da se zna koji pasus iz originalnog članka odogvara kom pasusu iz prevedenog članka). Pronalasci su da je ovo relativno jednostavno, jer se posmatraju samo članci na drugim Vikipedijama, a naprednije bi bilo da se ide na Ostavu (problem je što tamo ima svakakvih stvari i nije sav sadržaj podoban za članke). Međutim, posmatranjem samo postojećih članaka na drugim Vikipedijama i preuzimanjem slika odatle, propagira se pristrasnost, ukoliko postoji.
Neki članci su manje vidljivi — skoro 15% svih članaka su siročići (nijedan članak ne vezuje na njih) — dobar deo su višeznačne odrednice, što je OK, ali ima dosta i regularnih članaka. Dosta siročića su bile biografije o ženama (28% na engleskoj Vikipediji). Sproveli su studiju na 319 jezika i merili su ovaj jaz. Shvatili su da ako se siročić udomi (odnosno doda link ka tom članku), broj pregleda tog članka logično raste. Naleteli su i na problem strukturnih pristrasnosti, ali Lejla nije imala vremena da elaborira o tome. Alatka razvijena za ove potrebe se može isprobati ovde.

Lejla nije imala vremena da prođe tačke 8 do 10, pa je zaključila time kako se povezati sa istraživačkim timom u VMF.

Zatim smo imali poslednju pauzu pred zatvaranje, ali je i ona imala program, koji nije bio kratak. Naime, ja sam naleteo na završnicu mini-kviza koji je organizovala Eni Rauverda, koja vodi grupu naloga na društvenim medijima pod nazivom Dubine Vikipedije. Zatim je predstavljen grafički zapis ovih nekoliko dana Vikimanije — to je jedna ogromna slika koja predstavlja diskusije i teme koje su se prožimale kroz Vikimaniju, a taj prikaz je uradila profesionalna grafička umetnica iz kompanije Idea Ink Illustrations. Pored toga, dodeljene su tri nagrade za pobednike izazova za društvene medije, koji je najavljen na otvaranju. Takođe su dodeljene nagrade za Viki voli živo nasleđe, lokalno takmičenje u fotografisanju nasleđa Singapura.

Međutim, kada su prošle sve te sitne stvari, krenulo je pravo zatvaranje konferencije.

Marijana Iskander je ponovo izašla na scenu, kao pri otvaranju, i poručila da treba da završimo onako kako smo započeli: kroz zahvalnice. Zahvalila se organizatorima, a posebno Buču, i onda celom organizacionom timu.
Atikun Suvanakan iz Tajlanda je pričao o tome kako je prva ESEAP Vikimanija trebalo da se održi 2020. godine u Bangkoku, ali da su posle otkazivanja i dve onlajn konferencije odlučili da prebace organizaciju za Singapur. Usledile su zahvalnice ostalim volonterima koji su doprineli organizaciji konferencije, kao i zahvalnice celokupnoj ESEAP zajednici. Najavljeno je tom prilikom da će sledeća ESEAP konferencija biti u gradu Kota Kinabalu, na Borneu (Malezija).
Onda su reč preuzeli Poljaci, nakon što je izvršena bukvalna promopredaja organizacije (crvene fascikle koja simbolizuje organizaciju konferencije, rekao bih). Maćej Nadzikijevič je u ime glavnog organizacionog tima predstavio Krakov kao mesto održavanja Vikimanije 2024. godine, a u timu će biti i Simon Grabarčuk, Vojćeh Pendzič, Kabi Lan i još ljudi, koji nisu fizički bili tu. Maćej se zahvalio Vikimediji Poljske, Zadužbini i celoj CEE zajednici. Najavili su da će konferencija opet biti hibridna, da neće imati temu, već duh ("saradnja na otvorenom") i na kraju je pušten kraći promo video klip za Vikimaniju u Krakovu.

Na kraju su svi podsećeni da popune evaluacionu anketu oko Vikimanije.

Odmah nakon programa konferencije, organizovanim autobuskim prevozom smo se uputili ka Baštama pokraj zaliva, odnosno prelepom tropskom mestu gde se nalazi famozno veštačko drveće. Tamo je, u takozvanoj kupoli cveća, organizovana oproštajna koktel-žurka, gde smo uz zanimljivu hranu, piće (2 alkoholna pića po osobi, odnosno neograničena bezalkoholna pića) i muziku pravog di-džeja, provodili večernje sate poslednjeg dana konferencije. U jednom trenutku smo izašli do veštačkog drveća, gde smo posmatrali muzičko-svetlosni šou. Na ovom koktel-događaju je proslavljen rođendan Buča Bustrije (koji je zapravo bio sutradan), a takođe je proslavljeno venčanje dvoje Vikimedijanaca koji su se uzeli tokom korone. Sve u svemu, zanimljiv događaj, ali događaj koji je bio zamarajući, imajući na umu da je usledio nakon pet punih dana aktivnog rada i društvenog života. Autobusima smo vraćeni do konferencijskog prostora, a onda smo se došetali do hotela.

Nakon konferencije[uredi | uredi izvor]

Nakon konferencije, 20. avgusta, u planu i programu su bile još neke postkonferencijske sesije, mada uglavnom neka okupljanja i posete/sastanci sa GLAM ustanovama, što nama nije bilo interesantno, tako da smo se nas troje srpskih predstavnika uputili ka našoj sledećoj destinaciji, Baliju, što je predstavljalo jedan fin način za odmor i dekompresiju nakon pet intenzivnih dana konferencije. O putu tamo neću pisati, mada bi to na neki način možda bilo i zanimljivije od izveštaja sa Vikimanije. :)

Zaključci[uredi | uredi izvor]

Po običaju, imam dosta utisaka sa Vikimanije, samo moram da primetim da me je ove godine nekako posebno motivisala za rad i istraživanje novog, možda jer smo se iz učmale onlajn sredine prebacili u dominantno oflajn režim, što ipak daje neki podstrek. Evo dodatnih misli sa moje strane (bez nekog posebnog redosleda):

Ove godine su prvi put uveli volonterska zaduženja za (polu)stipendiste i mislim da je to sjajno — velika količina sredstava je potrošena na stipendije ove godine (čak sam čuo nezvanične informacije od 300 hiljada dolara), tako da je logično da ti stipendisti treba nekako da vrate zajednici za to finansiranje. Jedna od stvari je uvek bila deljenje naučenog sa lokalnom zajednicom, čemu i služi ovaj moj izveštaj, ali ove godine smo imali priliku/obavezu da doprinesemo (mada ne nešto puno) organizaciji događaja — od nekolicine mogućih zaduženja, meni je pripala dužnost da budem anđeo prostorije, odnosno osoba koja bi se bavila dokumentacijom, dodavanjem mikrofona i brigom o vremenu. Problem koji je tu nastao je taj što organizatori konferencije nisu baš previše vremena posvetili volonterima, da ih upute kako tačno najbolje da volontiraju i sl. Unapred sam znao kog dana i u koje vreme će biti moja dužnost, ali nisam znao u kojoj prostoriji i nikad mi to nije obznanjeno. Poslao sam mejl organizatorima sa mojim predlogom prostorije (tamo gde sam inače i nameravao da budem kao slušalac) i nisam dobio nikakav odgovor. Jutra kada je trebala da krene moja dužnost sreo sam nekoga iz organizacije, ko mi je nonšalantno potvrdio da ću biti u prostoriji u kojoj sam želeo da budem, ali bez ikakvih daljih instrukcija. Tako da je sve što sam radio bila improvizacija. Takođe sam unapred pitao da li mi je neophodan laptop, ali kako nisam dobio odgovor, nisam ga poneo (ne želite da imate teret koji vam ne treba na vlažnom vremenu Singapura), i pisao sam beleške na papiru. Nakon konferencije su me zamolili da popunim Eterpadove, što sam i uradio po povratku u Beograd.
Zanimljivo je da ove godine, sa izuzetkom otvaranja i zatvaranja konferencije, nije bilo plenarnih sesija. Mislim da je to bilo iz razloga što su imali veliki broj prijava u programu, pa su želeli zato da imaju što više prilika da ljudi prezentuju, a moguće je i da nisu imali nikoga ko bi mogao da održi "kinout" prezentaciju. Obično je prethodnih godina (makar uživo) neko iz lokalnog ili regionalnog konteksta, ali ne iz Vikimedijinog sveta, pozvan da govori o njegovim temama i to je generalno bilo prihvaćeno kao standard. Videćemo da li će se dogodine vratiti na taj format ili ostajemo na ovom mnoštvu sesija.
Natalija Šafran-Kozakovska iz Poljske (nekada iz Vikimedije Poljske, sada iz VMF) nas je obavestila i pre zvaničnih najava da planiraju da Vikimanija dogodine bude grupni trud i da planiraju da uključe afilijacije iz CEE regiona za razne stvari, tako da treba da mi, kao Vikimedija Srbije, očekujemo poziv od Poljaka, kako bismo videli na koji način možemo da pomognemo uspešnoj realizaciji Vikimanije u Krakovu 2024. godine
Ručkovi na konferenciji su bili raznovrsni i bilo je različitih opcija, tako da nismo ostajali gladni. Pauze su takođe imale osveženja, a često i neke grickalice (slatkiše, voće), što je takođe pomoglo da prebrodimo dane. Sve u svemu, vidi se da se nije mnogo štedelo da ugođaj učesnika bude korektan.
Ajla Hedou-Flad, koja me je pozvala na podkast drugog dana pretkonferencije, takođe je želela da poveže nas (korisničku grupu Vikipedija i obrazovanje) sa globalnim OER svetom. Čak je i preporučila da neko iz naše organizacije ode na globalnu konferenciju za otvoreno obrazovanje, koja će se održati u oktobru u Edmontonu, u Kanadi.
Sesije o mentorstvu su me ponukale da se prijavim kao mentor na našoj Vikipediji, što sam nedavno i uradio.
Vikifunkcije su me, kao programera, vrlo zaintrigirale. Da imam više vremena, posvetio bih se njima više, ali svakako planiram da ih isprobam čim nađem malo više slobodnog vremena.
U nekoj od neformalnih diskusija, pričao sam sa predstavnicima projekta VikiŠtetl, koji ima za cilj očuvanje jevrejskog nasleđa, pa povezivanje sa njima svakako predstoji.
Kao i obično, sto sa slatkišima je postojao, samo ovog puta je to više bio pult sa slatkišima. Međutim, sve više i više se dešavalo da na tom stolu ne budu samo slatkiši, već i slaniši... Mislim da ljudi ne razumeju koncept slatkiša i to me uznemirava.
Ovo je jedna od Vikimanija gde je učešće tima zaposlenih iz VMF u organizaciji iste vrlo malo — prethodnih godina je bilo dosta situacija gde je lokalni tim bio vrlo mali ili zakržljao, pa su većinu organizacionih aktivnosti morali da preuzmu plaćeni ljudi iz Zadužbine. Ovog puta se video taj veliki volonterski korpus i osećalo se da je reč zaista o događaju koji je organizovala zajednica. Međutim, tom prilikom sam zaključio da su zaposleni iz VMF koji su pomagali u organizaciji Vikimanije bili uglavnom meni nepoznati ljudi, dakle ljudi koji su u (relativno) skorije vreme zaposleni. To je dobro koliko je i loše, jer se kontinuitet u organizaciji ne održava i novi ljudi kostantno moraju da uče o pokretu, konferenciji i zajednici.
Fin gest je bilo veliko belo slovo "W", na koje smo mogli da se potpisujemo i šaljemo pozdrave, što smo i uradili. Takođe je bila i velika mapa sveta, gde smo mogli da stavimo špenadle i tako označavamo iz kojih sve delova sveta su dolazili Vikimanijaci.
Tehnika ove godine nije bila savršena (bilo je tu malih propusta, tehničkih problema i sl), ali je ipak bila na zavidnom nivou — kašnjenja su nastajala više zbog ljudi, a manje zbog tehnike, uključenja onlajn učesnika su bila mahom bez štucanja (osim kad su oni sami imali problema sa internetom), prezentacije su uglavnom bile spremne za predavače, svaka soba je imala po nekoliko tehničara u svakom trenutku da pomognu oko svega... Drugim rečima, sama organizacija događaja nije trpela zbog tehnike i sve je nekako delovalo tečno i glatko. O tome ljudi ne razmišljaju previše, jer kad je sve OK, ni ne primećuje se. Ali kada nije OK, bude jasno da sa tehnikom nešto nije u redu. Drago mi je što je ove godine sve bilo OK.

I za kraj, rekao bih da je ovo bila jedna od boljih Vikimanija, gde je Singapur kao lokacija definitivno doprineo celokupnom ugođaju. I činjenica da je ovo prvi oflajn događaj ove vrste nakon četiri godine svakako nije odmogla. Ali posvećenost volontera i organizatora je bila opipljiva i to je čini mi se doprinelo u najvećoj meri. Svakako se svi radujemo Krakovu dogodine, jer je reč o prelepom gradu sa burnom istorijom i koji je relativno blizu nas, tako da očekujem veći broj predstavnika. Do tada, zahvaljujem se što ste stigli do kraja mog podužeg izveštaja i nadam se da ste stekli utisak o atmosferi i sadržaju ove Vikimanije. S ljubavlju, F ± 18:25, 10. septembar 2023. (CEST)[odgovori]