Vojislav Šuvaković

Vojislav Šuvaković
Datum rođenja	(1925-03-25)25. mart 1925.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Datum smrti	24. februar 2010.(2010-02-24) (84 god.)
Mesto smrti	Beograd, Republika Srbija
Deca	Uroš Šuvaković

Vojislav Šuvaković (Beograd, 25. mart 1925 — Beograd, 24. februar 2010) bio je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Biografija

Šuvaković je rođen 25. marta 1925. godine u Beogradu, od oca Petra i majke Zagorke (rođ. Petković), u porodičnoj kući u Hadži-Ruvimovoj ulici br. 3, na Vračaru. Osnovnu školu (Državnu narodnu školu, kako je pre II svetskog rata bio važeći termin) „Filip Višnjić“ i VI mušku gimnaziju završio je u Beogradu.

Tokom nemačke okupacije Beograda, kao skojevca, hapsila ga je 1942. godine kolaboracionistička Specijalna policija. Bio je u zatvoru u Đušinoj ulici, u isto vreme kada i mnogi drugi skojevci, poput potonjeg akademika Mihaila Markovića, s kojim se poznavao još pre rata, pošto su obojica učestvovali na gimnazijskim šahovskim turnirima. Po puštanju iz zatvora maturira 1943 i, kako bi izbegao odvođenje u radni logor, završava abitarijanski kurs. Preživeo je rušenje porodične kuće tokom savezničkog bombardovanja Beograda, 1944. godine. U oktobru 1944. pristupio je Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, X krajiškoj brigadi, odakle je poslat na rad u Političko odeljenje Radio Beograda.

Govorio je francuski, engleski, nemački i italijanski jezik.

Dva puta se ženio. Iz prvog braka sa dr Olgom (rođ. Grujić) ima kćerku Zoranu, a iz drugog sa učiteljicom Ružicom (rođ. Marković) sina Uroša.

Bio je sportista – lakoatletičar i šahista.

Preminuo je 24. februara 2010. godine u Beogradu.

Lekarska karijera

Medicinski fakultet u Beogradu upisao je 1945. i diplomirao među prvima u svojoj, prvoj poratnoj generaciji, 16. februara 1951. godine, s prosečnom ocenom 9,00. Tokom studija bio je demonstrator iz fizike i patologije. Po okončanju studija bilo mu je ponuđeno da kao lekar radi na Golom otoku dve godine i da posle bira koju specijalizaciju želi, što je odbio. Civilno je mobilisan i poslat u Opštu bolnicu u Prizrenu, gde je, posle obavljene specijalizacije na Infektivnoj klinici u Beogradu i položenog specijalističkog ispita iz oblasti infektologije, 11. oktobra 1956, postavljen i za šefa Zaraznog odeljenja, ostavši na toj dužnosti do 1959. godine. Te godine je izabran za asistenta Medicinskog fakulteta u Beogradu, za predmet Infektivne bolesti, i prešao je na rad na beogradsku Infektivnu kliniku.

Boravak u Prizrenu, koji je bio endemsko područje za antraks, uticao je na to da se dr Šuvaković zainteresuje za ovu bolest. Po povratku u Beograd nastavio je da se eksperimentalno bavi proučavanjem crnog prišta, pa je zato 10. novembra 1965. godine odbranio svoju doktorsku disertaciju na temu „Klinika i terapija antraksa u svetlosti novijih mikrobioloških dostignuća“, koja je objavljena u vidu dve monografije. Bio je, u svetskim razmerama, među pionirima uspostavljanja i primene antibiotske terapije u lečenju antraksa.

Učestvovao je u suzbijanju epidemije trbušnog tifusa 1962. u Prištini, hidrične epidemije virusnog hepatitisa u Železniku, 1963, epidemije variole na Kosovu i Metohiji 1972, itd. Njegov interes za hepatologiju (bio je i dugogodišnji šef Odeljenja za virusne hepatitise) usmeravao ga je ka uvođenju i primeni novih, gastroenteroloških metoda, u dijagnostici – laparaskopije, biopsije i laparobiopsije. Zbog doprinosa na ovom planu Udruženje gastroenterologa Jugoslavije mu 1975. godine dodeljuje počasno zvanje gastroenterologa-infektologa.

U periodu 1978–1979. bio je direktor Klinike za infektivne bolesti, koja je već tada nosila ime po svom osnivaču, prof. dr Kosti Todoroviću. Tokom njegovog kratkog mandata delatnost Klinike je proširena (kao i njen naziv) i na tropske bolesti, pošto se mnoštvo jugoslovenskih građevinskih radnika vraćalo iz zemalja Afrike obolelo od malarije. U tom periodu u kliničkom krugu izgrađen je i nov paviljon namenjen smeštaju Prijemne ambulante, a osnovana je i Virusološka laboratorija. Dužnost direktora profesor Šuvaković napušta 1979. godine, kada odlazi u Nigeriju, gde se bavi lečenjem tropskih bolesti, posebno malarije.

Početkom osamdesetih godina XX veka kao najvažniji svetski medicinski problem javlja se SIDA (AIDS). Profesor Šuvaković pokazuje veliko interesovanje za bavljenje ovom bolešću. Prve jugoslovenske slučajeve SIDA tretirao je sa svojim saradnicima na Infektivnoj klinici. Inicirao je osnivanje i bio prvi šef posebnog kliničkog odeljenja i ambulante u kojima su tretirani oboleli od AIDS-a. Njegov naučni doprinos u dijagnostikovanju ove bolesti bio je taj da je među prvima uočio da je i tuberkuloza indikativna (karakteristična) bolest za SIDA-u. Ovaj zaključak je prvobitno osporavan, da bi posle svega nekoliko godina bio naučno verifikovan. Prvi je u Jugoslaviji, 1985, objavio knjigu posvećenu ovoj bolesti, koja je štampana u tada rekordnih, a sada nezamislivih 30.000 primeraka, da bi potom knjiga bila prevedena i doživela svoje izdanje i u Poljskoj, dve godine kasnije, u tiražu od 100.000 primeraka. Ni nakon penzionisanja, 1990, nije prestao da se bavi ovom bolešću, i teorijski i praktično. Zajedno s profesorom Slobodanom Dožićem 1997. objavio je naučnu monografiju, koja je proglašena i za udžbenik na poslediplomskim studijama na Medicinskom fakultetu u Beogradu, pod nazivom HIV bolest i komplikacije. Duže od dve decenije, sve do 2008. godine, bio je glavni konsultant u Zatvorskoj bolnici u Beogradu, gde se bavio infekcijama u rizičnim populacijama i nedeljno odlazio da pregleda zatvorenike, posebno one obolele od hepatitisa ili inficirane HIV-om.

Epidemija variole na Kosovu i Metohiji 1972.

Glavni članak: Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972.

Bio je stipendista Svetske zdravstvene organizacije u Indiji tokom 1963. godine, sa zadatkom studiranja suzbijanja velikih boginja (Smallpox control). Preporuku za dobijanje ove stipendije dao mu je lično osnivač Infektivne klinike, akademik prof. dr Kosta Todorović. Ovo se pokazalo kao izuzetno pronicljiva odluka iskusnog lekara, s obzirom na to da je to dr Šuvakoviću omogućilo da stekne baš ona znanja koja su mu bila neophodna kada je variola zakucala na vrata Jugoslavije, 1972. godine, u obliku poslednje velike evropske epidemije te bolesti. Tada su u žarište epidemije, na Kosovo i Metohiju, u karantin u Đakovici, poslati infektolozi profesor Miomir Kecmanović i docent Vojislav Šuvaković, tada jedini aktivni jugoslovenski lekari koji su pre izbijanja epidemije videli ovu bolest, čiji je psolednji slučaj u jugoslaviji zabeležen daleke 1930. Za požrtvovanje i nesebičan rad u suzbijanju ove epidemije predsednik Tito je njega i profesora Kecmanovića odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom I reda, što je bilo, ukoliko se izuzmu odlikovanja rezervisana za inostrane državnike i ratne zasluge, jedno od najviših civilnih odlikovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. O tome koliko je javnost cenila rad doktora Kecmanovića i Šuvakovića na suzbijanju velikih boginja u Đakovici, svedoči i naslovna strana Večernjih novosti od 14. aprila 1972, gde ih ovaj list predlaže za Orden narodnog heroja. Osim visokog državnog odlikovanja, dr Šuvaković je tada, za ispoljeno angažovanje u suzbijanju ove epidemije, dobio i Veliku povelju Crvenog krsta Jugoslavije. O ovoj epidemiji je snimljen i film Variola vera, u režiji Gorana Markovića. Iako mu je bilo ponuđeno da bude konsultant na filmu, on je to odbio. Tako je postupio iz etičkih razloga poštovanja za žrtvu. Nije prihvatio one delove scenarija koji su asocirali na Dušicu Spasić, medicinsku sestru koja je tokom epidemije umrla od variole kojom se zarazila na radnom mestu, na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, gde je i danas njena bista, a čiji je lik veoma slobodno interpretiran u filmu. Međutim, na molbu svoje majke Zagorke, prihvatio je da pomogne njenoj poznanici Juliji Beltram u izradi maske za ovaj film, koja je te godine na Pulskom filmskom festivalu osvojila Zlatnu arenu za najbolju masku.

Nastavnička karijera

Njegova nastavnička karijera bila je vrlo bogata. Prošao je kroz sva nastavnička zvanja na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Godine 1959. na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu izabran je za asitenta za predmet Infektivne bolesti, februara 1969 za docenta, 1975 za vanrednog profesora i 1981. za redovnog profesora na ovom predmetu. Bio je omiljen kod studenata i kolega. Pošto je tada izbor na rukovodeće funkcije bio neposredan, on je relativno lako biran na njih. Tako je, posle penzionisanja prof. dr Živadina Perišića, izabran za šefa Katedre za infektivne bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu (1983), da bi nepunih godinu dana kasnije napustio ovo mesto zbog izbora za prodekana Medicinskog fakulteta u Beogradu, i na toj funkciji se nalazio od 1984. do 1989. godine. Bio je prvi predsednik prvog Radničkog saveta novoosnovanog Kliničkog centra Medicinskog fakulteta u Beogradu, od 7. februara 1983. do maja 1985, kada je izabran novi, drugi saziv.

Bio je mentor za izradu nekoliko doktorskih disertacija lekarima koji će ga kasnije naslediti u oblastima kojima se on bavio i postati ugledni profesori infektivnih bolesti: Tomislavu Jankoviću („Kliničke i histomorfološke karakteristike virusnog hepatitisa u narkomana“), Mijomiru Pelemišu („Imunodeficijencija izazvana HIV-om i njen uticaj na tuberkuloznu infekciju i njenu dalju evoluciju“), Branku Brmboliću („Kliničke i patohistološke karakteristike oboljenja jetre kod pacijenata inficiranih virusom humane imunodeficijencije HIV-om“), Radoslavu Kataniću („Kliničko-epidemiološka studija bruceloze“)... Po osnivanju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, odlazio je redovno tamo da drži predavanja iz Infektivnih bolesti. Često je držao predavanja i na Medicinskom fakultetu u Prištini, kao ispomoć tamošnjim kolegama.

Članstvo u stukovnim društvima i akademijama

Od početka svoje lekarske karijere bio je član Srpskog lekarskog društva i njegove Infektološke sekcije. Smatrao je svojom obavezom da učestvuje u zdravstvenoj edukaciji stanovništva, pa je bio veoma aktivan i u organizaciji Crvenog krsta, uključujući i članstvo u Saveznom odboru Crvenog krsta Jugoslavije.

Za redovnog člana Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva izabran je 1983. godine.

Usavršavanja

Tokom svoje karijere studijski je boravio u Francuskoj (u Parizu, na prestižnoj klinici za zarazne bolesti Hôpital Claude Bernard), i Italiji (u Rimu, Milanu, Napulju). Posebno interesovanje je pokazivao za probleme tropske medicine, pa stoga ne čude njegovi boravci u Africi: Libiji, Nigeriji, Gabonu.

Članstvo u redakcijama naučnih časopisa

Bio je član Uređivačkog odbora časopisa Gastroenteropatološki arhiv i Acta mediterranea di patologia infettiva e tropicale (Palermo, Italija).

Društvena priznanja

• Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom I reda
• Velika povelja Crvenog krsta Jugoslavije

Društveni angažman

Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1945, da bi 1990, smatrajući to kontinuitetom, pristupio tada osnovanoj Socijalističkoj partiji Srbije.

Tokom studija, za vreme raspusta, je učestvovao na četiri savezne omladinske radne akcije (berba kukuruza u Sremu, Brčko–Banovići, Posavski kanal, Šamac–Sarajevo), pri čemu je na poslednje tri navedene bio proglašavan za udarnika.

Kao lekar i humanista izražavao je veliku zabrinutost za medicinsko postupanje u pritvoru tzv. haškog tribunala (ICTY) sa zatočenim i obolelim nekadašnjim predsednikom Srbije i Jugoslavije Slobodanom Miloševićem. U tom smislu je, sa svojim kolegama iz različitih medicinskih disciplina, preduzimao akcije, zahtevajući od nadležnih ustanova – Srpskog lekarskog društva, Organizacije ujedinjenih nacija i njenog generalnog sekretara i drugih, da mu omoguće pravo na lečenje koje je garantovano međunarodnim konvencijama za osobe koje se nalaze u pritvoru. Preveo je s francuskog na srpski jezik (2004) tekst slavnog francuskog advokata Žaka Veržesa o ilegalnosti tzv. haškog tribunala. To je, ujedno, hronološki posmatrano, i poslednja bibliografska referenca profesora Šuvakovića.</ref name="r5">

Glavna dela

Vojislav Šuvaković (1965). Klinika i terapija antraksa u svetlosti novijih mikrobioloških dostignuća Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. април 2020), knj. 2 : teza. Beograd : Medicinski fakultet, Naučna knjiga

Vojislav Šuvaković (1968). Prilog razjašnjenju patogeneze antraksne sepse Архивирано на сајту Wayback Machine (6. април 2020): teza. Beograd : Medicinski fakultet, Naučna knjiga

Ljubinko Stojković, Vojislav Šuvaković [et al.] (redakc. odbor, 1973). Variola u Jugoslaviji 1972. godine: izabrani materijali sa jugoslovenskog simpozijuma o varioli održanog u Primoštenu od 21. do 24. novembra1972. godine. Beograd, Ljubljana : Lek

Anđelko Anđelkovski, Vojislav Šuvaković ... [et al.] (1976). Dijagnostički kriterijumi za ocenu radne sposobnosti kod profesionalnih oboljenja. Beograd : Institut za stručno usavršavanje i specijalizaciju zdravstvenih radnika.

Kosta Todorović, Akutne infektivne bolesti: udžbenik za studente medicine; autori M. [Milka] Čvorić, Vojislav Šuvaković ... [et al.] (1981); urednici Anđelija Kostić, Jovan Pavlović, Živadin Perišić. – 7. izd. – Beograd; Zagreb : Medicinska knjiga

Vojislav Šuvaković (1985). Sida : šta je sida i kako se braniti? Zagreb : Jugoart

Vojislav Šuvaković (1987). AIDS Co to jest i jak z tym walczyć? Z serbskochorwackiego tł. Bozena Nowak. – Warszawa : Panstwowy Zakład Wydawnictw Lekarskich

Dragoslav Bogdanović, Vojislav Šuvaković [et al.] (1988). Medicinska seksologija; urednici Ljubomir Erić, Vojin Šulović, Dragoljub Manojlović. Beograd ; Zagreb : Medicinska knjiga

Vojislav Šuvaković, Slobodan Dožić (1997). HIV bolest i komplikacije. Beograd : Privredne vesti »Eropublic«