Vranjske česme
Vranjske česme i bunari bili su najposećenija mesta u gradu vekovima. Tu su se rađale ljubavi, cvetala prijateljstva, širili „abrovi“. Ništa se nije desilo ako o tome nije pričano dok se točila voda na česmi ili vadila iz bunara. U Vranju su ova mesta toliko prisutna u svakodnevnom životu da su u pesmi opevana i tako zabeležena za sva vremena.[1]
Srednji vek[uredi | uredi izvor]
Još u srednjem veku, u vreme vladavine Turaka, u Vranju je bio izgrađen primitivan vodovod koji je vodu dobijao iz Vranjske i Sobinske reke. Voda nije ni na koji način prečišćavana, već je preko primitivnih cevovoda od zemljanih grnčarskih čunkova, sprovedena do česama u gradu. Pored ovih „gradskih česama“ u varoši je bilo više privatnih, uličnih, mahalskih česama. One su bile na raskrsnicama i prometnim mestima. Skoro je u svakoj ulici bila po jedna česma. Nekad i dve, jedna na početku druga na kraju ulice. Rista Simonović napominje da je u Vranju između dva rata na raskrsnicama i prometnim mestima bilo preko 60. česama, 32. javne i 30. privatnih, koje su dobijale vodu iz rezervoara Taske Česmedžije u Sobini. Neke od javnih česama dobijale su vodu iz Vranjske (Gradske) reke ispod Markovog kaleta[mrtva veza], a neke sa izvora kod Toplika.
Šarena češma[uredi | uredi izvor]
Jedna od najpoznatijih i u pesmi opevana „Džanum, nasred sela, Šarena češma“, Šarena češma, nalazila se u centru grada, kod današnje Elektrodistribucije. Česma je bila visoka dva metra i sve četiri strane bile su obojene crno - belom bojom, slično šahovskoj tabli, zbog raspoznavanja noću, jer Vranje pre 1915. godine nije imalo električno svetlo. Na vrhu česme bio je postavljen fenjer s lampom koja je gorela cele noći i osvetljavala okolinu. Šarena češma podignuta je posle oslobođenja Vranja, 19. januara 1878. godine vodu je dobijala iz Sobinske reke. Iako obična kao i svaka druga česma ona je opevana u pesmama koje su pevali mnogi naraštaji Vranjanaca, pa je nastavila da traje i u delima velikog umetnika Bore Stankovića („Koštana“, „Pevci“).[2]
Za vreme Prvog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
Šarena češma dobila je nov izgled, a za vreme Drugog svetskog rata pomerena je do radnje Sime terzije na severu. Avgusta 1960. godine bio je porušen čitav ovaj blok radi izgradnje novih radnji i stanova, pa je srušena i ova česma. U poslednjoj deceniji 20. veka ovde je podignuta nova česma koja se snabdeva vodom iz gradskog vodovoda.
Bela češma[uredi | uredi izvor]
Ništa manje poznata nije ni takozvana, bela češma koje više nema a koja je ušla u literaturu kroz delo Bora Stanković „Stojanke, bela Vranjanke“. Pored ove česme odigrao se događaj između Šaćir - bega i lepe Vranjanke. Česma je bila na uglu ulice Narodnog heroja i Filipa Višnjića i vodu je dobijala iz Sobinske reke.
Đerenka[uredi | uredi izvor]
Đerenka je jedina česma iz turskog perioda. Česma se nalazi u Gornjoj čaršiji, u Sinđelićevoj ulici. Legenda kaže da su česmu podigli Turci u spomen svom omiljenom junaku Đerđelzu, koji se nesrećno zaljubio u lepu crnokosu Srpkinju. Ljubav mu nije bila uzvraćena. On je otišao iz Vranja, a njegovi prijatelji sagradili su od otesana kamena i vrućeg kreča česmu na mestu dubokog kladenca odakle je lepa devojka svakoga dana vadila vodu pomoću đerma. Česma je imala dva čepa: jedan za Đeru, drugi za lepu hrišćanku. Izvor ove česme spustio se niže, zbog čega je tridesetak metara južnije 1946. godine napravljena nova česma koja dobija vodu iz istog izvora, pa je nazivaju nova Đerenka. I danas ĐERENKA postoji, ali bez vode.
Gradska češma[uredi | uredi izvor]
Gradska češma nalazila se pored Spomenik oslobodiocima Vranja od Turaka - „Čika Mitke“ u neposrednoj blizini crkve Sv. Trojice[mrtva veza] i borova kojih više nema. Oko 1910. godine česma je pomerena kraj zgrade nekadašnje Štamparije. Danas ova česma, kao i većina ostalih, ne postoji.
Mačkina česma[uredi | uredi izvor]
Još uvek postoji Mačkina česma (Među Tabana i Panađurišta), u dolini Gradske reke, u Nemanjinoj ulici ispod Bujkovskog mosta, po kojoj se ceo ovaj deo grada naziva imenom česme. Za česmu je vezana legenda koja kaže da je česmu podigao Turčin ne bi li okajao grehe za smrt kaurke Dimane, nesrećne Srpkinje kojoj su Turci ubili sva tri sina. Muž Taško zamerivši se sa Turcima morao je da prebegne u Srbiju. Ostala je Dimana sama sa svojom mačkom da čeka sudnji dan. U velikoj tuzi jednoga dana izvukla je nisku zlatnika, koju je dobila od svekra i namenila je snahi, ženi sina prvenca. Kako taj dan nije dočekala, nisku zlatnika je stavila mački oko vrata. Mačku je zbog zlatnika ubio Turčin, gospodar Tabana, a Dimana je presvisla od tuge. „Veliki se nemir useli u Turčinovu dušu. Kako jezivo svetlucaju krupni zlatnici! Da li je on kriv za smrt stare kaurke, koja mu je, u crnini, ličila na čavku? I u besanoj noći rodila se misao: sagradiće česmu. I uskoro na pedesetak metara od kamena mosta koji povezuje Panađurište i Tabane počela je gradnja. Radnici dovezoše kamen čak iz Stubla. Stepenište za prilaz česmi sagradiše u obliku konjske potkovice. Na oba kraka „potkovice“ ugradiše po jedan kameni stub s fenjerom na vrhu. Njih je svake večeri palio stari Meho, kasapin i kožar. I donji deo grad poče da zahvata svežu i pitku vodu sa Mačkine česme“.....zapisao je prof. Momčilo Zlatanović.[3]
Tasinog mlina[uredi | uredi izvor]
Česme kod Tasinog mlina takođe više nema, ali je ostala u pamćenju po tome što je jedina u Vranju imala dve cevi. Iz jedne je tekla izvorska voda, koja se upotrebljavala za piće, a iz druge voda iz Sobinske reke, koja se koristila za pranje i polivanje.
Toplika[uredi | uredi izvor]
Još uvek postoje, ali u novom ruhu česma kod Toplika, česma u nekada omiljenom izletištu Ćoška[mrtva veza], kao i ona iznad Gornje čaršije podno Pržara. U Gradskom parku je 2003. godine sagrađena česma koja vodu dobija iz gradskog vodovoda.
Reference[uredi | uredi izvor]