Турци

С Википедије, слободне енциклопедије
Турци
Укупна популација
60 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Турска56.000.000 [2]
 Немачка1.500.000[3]
 Бугарска588.318 (2011)[4]
 САД379,000[5]
 Француска221.000[6]
 Узбекистан139,000[7]
 Аустрија118,000[8]
 Северна Македонија80,000[9]
 Холандија79,000[10]
  Швајцарска72,000[11]
 Русија55,000[12]
 Грчка52,000[13]
 УК50,000[14]
 Египат48,000 [15]
 Казахстан47,000[16]
 Аустралија45,000[17]
 Белгија43,000[18]
 Босна и Херцеговина37,000[19]
 Шведска33.000[20]
 Саудијска Арабија33,000[21]
 Венецуела32,000[22]
 Данска32,000[23]
 Либија29,000[24]
 Канада28,000[25]
 Румунија25,000[26]
 Киргистан22,000[27]
 Норвешка20,000[28]
 Италија18,000[29]
 Туркменистан18,000[30]
 Либан12,000[31]
 Туркменистан11,000[32]
 Азербејџан11,000[33]
 Авганистан10,000[34]
 УАЕ9,800[35]
 Кувајт9,700[36]
 Бразил6,200[37]
 Мађарска5,600[38]
 Јапан5,000[39]
Језици
Турски
Религија
Претежно муслимани, углавном сунити.
Сродне етничке групе
Туркијска група народа
Огуз Турци

Турци (тур. Türkler) су најбројнији народ из туркијске групе народа, који претежно живи у Турској, где чини око 80% становништва. Турци су настали мешањем туркијских племена са индоевропским народима (Персијанцима, Јерменима, Грцима, Курдима и Словенима). Турци су већином сунитски муслимани, а говоре турским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика.[40][41]

Историја[уреди | уреди извор]

Први се пут спомињу у 6. веку, а представљају културно-политичке наследнике туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се посепено са осталим народима у том делу света: Арапима на југу и југозападу Персијанцима на југоистоку Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Мешање је било толико изражено да данашњи Турци немају антрополошке сличности са оригиналним Турцима који су припадали источноазијској људској заједници, већ се физички уопште не разликују од осталих Европљана и становника југозападне Азије.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Турака укупно има око 60.000.000[42], од тога у Турској око 56.000.000[43], у Немачкој 1.500.000[44], Бугарској 588.000[45], Холандији и на Кипру 180.000[46]). Турци су већинско становништво (96%) у Турској Републици Северни Кипар, фактички независној држави на северној трећини Републике Кипар, чију независност није признала ниједна држава осим Турске.

Данашња Турска не признаје само Турке као своје држављане, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који су у ствари регионална мањина.

Турска колонизација[уреди | уреди извор]

Откако су се доселили из Азије као номадско племе и ступили у службу иконијског султана, с правом да уживају територију у близини византијске границе на Мраморном мору, па до средине XIV века, Турци су се од непожељних пљачкаша претворили у опасну освајачку силу. Названи Османлије, по свом поглавици Осману, умешали су се у византијске сукобе, проширили територију и 1354. закорачили на Балканско полуострво. Слабост балканских господара омогућила им је да убрзо захвате шире подручје, престоницу пренесу у Једрене и у расељена насеља доведу свој турски живаљ. Из нових упоришта сада су могли да проваљују у бугарске, грчке и српске земље[47], па и даље чак до Беча и шире свој културни утицај.

Анадолија[уреди | уреди извор]

Етничка карта Балкана 1861.

Након слабљења Румског султаната 1299. године Осман I се коначно дочепао независних територија на рубу подручја у Анадолији које је било под влашћу разних независних турских поглавица који су ту нанети продором румског султаната у унутрашњост полуострва. Турци су ипак више подстицали Туркификацију у Малој Азији, али је ипак било и премештања становништва из већински турског и иранског источног дела у предоминантно грчки запад. Оно на шта су се Турци поготово ослањали било је премештање становништва након ког би уследио мешовити брак, из ког би дете било турске етничке припадности (јер нације нису постојале све до Француске револуције) и исламске вероисповести што је стара традиција Селџучког султаната. Турци су такође потискивали Ромеје (Грке) на приобални део полуострва или ван Мале Азије уопште, али је ту ипак остао велики део становништва све до размене живља које је уследило између Грчке и Турске након Првог светског рата. Бајазит II 1487. коначно осваја Караманидски бејлик чиме Анадолија по први пут пада у Османске руке у целости. Турци се и нису претерано фокусирали на колонизацију источног дела царства са курдском етничком већином, али су одувек гајили мржњу према Јерменима које су скоро истребили.

Балкан[уреди | уреди извор]

Већ по продору у Тракију и освајању Једрења 1362. године и постављања града за престоницу 1363. године под Мурадом I отпочело је пресељавање Турака из азијског дела царства у сам град и његову околину. Ово је у ствари био највећи покушај колонизације спроведен од стране централне османлијске власти. Након освајања Босне кренуло је обимније насељавање етничких Турака на Балкан. Баш ово је разлог великог броја турака у Бугарској, Северној Македонији, Грчкој и Албанији, док су из Србије већина њих протерана (искључујући Косово и Метохију на којима се налазе у великом броју).

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Турци
  2. ^ Турци у Турској
  3. ^ Турци у Немачкој
  4. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 02. 06. 2012. Приступљено 27. 09. 2018. 
  5. ^ Турци у Сједињеним Државама
  6. ^ Турци у Француској
  7. ^ Турци у Узбекистану
  8. ^ Турци у Аустрији
  9. ^ Турци у Македонији
  10. ^ Турци у Холандији
  11. ^ Турци у Швајцарској
  12. ^ Турци у Русији
  13. ^ Турци у Грчкој
  14. ^ Турци у Уједињеном Краљевству
  15. ^ Турци у Египту
  16. ^ Турци у Казахстану
  17. ^ Турци у Аустралији
  18. ^ Турци у Белгији
  19. ^ Турци у Босни и Херцеговини
  20. ^ Турци у Шведској
  21. ^ Турци у Саудијској Арабији
  22. ^ Турци у Венецуели
  23. ^ Турци у Данској
  24. ^ Турци у Либији
  25. ^ Турци у Канади
  26. ^ Турци у Румунији
  27. ^ Турци у Киргистану
  28. ^ Турци у Норвешкој
  29. ^ Турци у Италији
  30. ^ Турци у Туркменистану
  31. ^ Турци у Либану
  32. ^ Турци у Ирану
  33. ^ Турци у Азербејџану
  34. ^ Турци у Авганистану
  35. ^ Турци у Уједињеним Арапским Емиратима
  36. ^ Турци у Кувајту
  37. ^ Турци у Бразилу
  38. ^ Турци у Мађарској
  39. ^ Турци у Јапану
  40. ^ Nyrop, Richard F.; Benderly, Beryl Lieff; Cover, Willian W.; Cutter, Melissa J.; Evin, Ahmet Ö.; Parker, Newton B.; Teleki, Suzanne (1973), „Area Handbook for the Republic of Turkey”, Pamphlet, United States Government Publishing Office, 550 (80), ISSN 0892-8541, »Among the Turks may be distinguished a number of regional variants that do not function as ethnic groups but merely reflect differing historical and ecological circumstances. To some extent, differences of accent, customs, and outlook distinguish the regions and are popularly expressed in regional stereotypes. Three of the most important of these variants are Anatolian Turks, the peasantry of central core of Asiatic Turkey, whose culture is said to underlie Turkish nationalism; Rumelian Turks, primarily immigrants from Balkan territories of the empire of their descendants; and central Asian Turks, the assorted Turkic tibesmen from Asia who have come to Turkey. Others, such as the Black Sea Turks, whose speech largely lacks the vowel harmony valued elsewhere and whose natural predilections are thought to be toward extremely devout religion and the sea, are also distinguished.« 
  41. ^ Mayer, Ann Elizabeth (2010), „Turks”, The Contemporary Middle East: A Westview Reader, Westview Press, стр. 27, ISBN 9780813344652, »Generally, they speak Turkish as a primary language, are Muslims (90% are Sunni), claim a Turkish heritage... Four groups of Turks can be identified through cultural and geographic differences. First, the Anatolian Turks in Asia Minor...Second, the Rumelian Turks (from Rum, meaning "Roman", or European) are European Turks who remained in Europe after the Ottoman days... Third are descendants of Turks who stayed in various parts of the Middle East separated from the Ottoman Empire after World War I. Fourth are some 200,000 Turkish Cypriots...« 
  42. ^ Турци
  43. ^ Турци у Турској
  44. ^ Турци у Немачкој
  45. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 02. 06. 2012. Приступљено 27. 09. 2018. 
  46. ^ Турци у Холандији
  47. ^ Божић, Иван (1973). Историја Југославије. Београд: Просвета Београд. стр. 91. 

Bibliography[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]