Турци

С Википедије, слободне енциклопедије
Турци
Укупна популација
67 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Турска67.400.000
 Немачка2.800.000
 Бугарска500.000
 Холандија308.000
 Француска220.000
 САД203.000
 Белгија163.000
 Узбекистан151.000
 Кипар150.000[2]
 Аустрија117.000
 Русија117.000
 Северна Македонија80.000
 УК71.000
  Швајцарска69.000
 Канада66.000
 Аустралија64.000
 Азербејџан60.000
 Туркменистан58.000
 Казахстан58.000
 Египат49.000
 Киргистан45.000
 Саудијска Арабија36.000
 Шведска35.000
 Данска34.000
 Либија30.000
 Венецуела28.000
 Норвешка21.000
 Косово*17.000
 Италија17.000
 Иран12.000
 Грчка12.000
 Авганистан12.000
 Кувајт10.000
Језици
турски
Религија
претежно муслимани, углавном сунити.
Сродне етничке групе
Туркијци
Огуз Турци

Турци (тур. Türkler) су најбројнији народ из туркијске групе народа, који претежно живи у Турској, где чини око 80% становништва. Турци су настали мешањем туркијских племена са индоевропским народима (Персијанцима, Јерменима, Грцима, Курдима и Словенима). Турци су већином сунитски муслимани, а говоре турским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика.[3][4]

Историја[уреди | уреди извор]

Први се пут спомињу у 6. веку, а представљају културно-политичке наследнике туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Арапима на југу и југозападу Персијанцима на југоистоку Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Мешање је било толико изражено да данашњи Турци немају антрополошке сличности са оригиналним Турцима који су припадали источноазијској људској заједници, већ се физички уопште не разликују од осталих Европљана и становника југозападне Азије.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Турака укупно има око 67.000.000, од тога у Турској око 61.500.000, у Немачкој 2.800.000, Бугарској 508.000, Холандији 308.000[1] и на Кипру 150.000. Турци су већинско становништво (96%) у Турској Републици Северни Кипар, фактички независној држави на северној трећини Републике Кипар, чију независност није признала ниједна држава осим Турске.[2]

Данашња Турска не признаје само Турке као своје држављане, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који су у ствари регионална мањина.

Турска колонизација[уреди | уреди извор]

Откако су се доселили из Азије као номадско племе и ступили у службу иконијског султана, с правом да уживају територију у близини византијске границе на Мраморном мору, па до средине XIV века, Турци су се од непожељних пљачкаша претворили у опасну освајачку силу. Названи Османлије, по свом поглавици Осману, умешали су се у византијске сукобе, проширили територију и 1354. закорачили на Балканско полуострво. Слабост балканских господара омогућила им је да убрзо захвате шире подручје, престоницу пренесу у Једрене и у расељена насеља доведу свој турски живаљ. Из нових упоришта сада су могли да проваљују у бугарске, грчке и српске земље[5], па и даље чак до Беча и шире свој културни утицај.

Анадолија[уреди | уреди извор]

Након слабљења Румског султаната 1299. године Осман I се коначно дочепао независних територија на рубу подручја у Анадолији које је било под влашћу разних независних турских поглавица који су ту нанети продором румског султаната у унутрашњост полуострва. Турци су ипак више подстицали Туркификацију у Малој Азији, али је ипак било и премештања становништва из већински турског и иранског источног дела у предоминантно грчки запад. Оно на шта су се Турци поготово ослањали било је премештање становништва након ког би уследио мешовити брак, из ког би дете било турске етничке припадности (јер нације нису постојале све до Француске револуције) и исламске вероисповести што је стара традиција Селџучког султаната. Турци су такође потискивали Ромеје (Грке) на приобални део полуострва или ван Мале Азије уопште, али је ту ипак остао велики део становништва све до размене живља које је уследило између Грчке и Турске након Првог светског рата. Бајазит II 1487. коначно осваја Караманидски бејлик чиме Анадолија по први пут пада у Османске руке у целости. Турци се и нису претерано фокусирали на колонизацију источног дела царства са курдском етничком већином, али су одувек гајили мржњу према Јерменима које су скоро истребили.

Балкан[уреди | уреди извор]

Већ по продору у Тракију и освајању Једрења 1362. године и постављања града за престоницу 1363. године под Мурадом I отпочело је пресељавање Турака из азијског дела царства у сам град и његову околину. Ово је у ствари био највећи покушај колонизације спроведен од стране централне османлијске власти. Након освајања Босне кренуло је обимније насељавање етничких Турака на Балкан. Баш ово је разлог великог броја Турака у Бугарској, Северној Македонији, Грчкој и Албанији, док су из Србије већина њих протерана (искључујући Косово и Метохију на којима се налазе у великом броју).

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

* ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Turk” [Турци]. Joshua Project. 
  2. ^ а б Hatay, Mete (2017). „Population and Politics in north Cyprus: An overview of the ethno-demography of north Cyprus in the light of the 2011 census” [Популација и политика на северу Кипра: Преглед етно-демографије северног Кипра у светлу пописа 2011. године] (на језику: енглески). PRIO Cyprus Centre. стр. 48. 
  3. ^ Nyrop, Richard F.; Benderly, Beryl Lieff; Cover, Willian W.; Cutter, Melissa J.; Evin, Ahmet Ö.; Parker, Newton B.; Teleki, Suzanne (1973), „Area Handbook for the Republic of Turkey”, Pamphlet, United States Government Publishing Office, 550 (80), ISSN 0892-8541, „Among the Turks may be distinguished a number of regional variants that do not function as ethnic groups but merely reflect differing historical and ecological circumstances. To some extent, differences of accent, customs, and outlook distinguish the regions and are popularly expressed in regional stereotypes. Three of the most important of these variants are Anatolian Turks, the peasantry of central core of Asiatic Turkey, whose culture is said to underlie Turkish nationalism; Rumelian Turks, primarily immigrants from Balkan territories of the empire of their descendants; and central Asian Turks, the assorted Turkic tibesmen from Asia who have come to Turkey. Others, such as the Black Sea Turks, whose speech largely lacks the vowel harmony valued elsewhere and whose natural predilections are thought to be toward extremely devout religion and the sea, are also distinguished. 
  4. ^ Mayer, Ann Elizabeth (2010), „Turks”, The Contemporary Middle East: A Westview Reader, Westview Press, стр. 27, ISBN 9780813344652, „Generally, they speak Turkish as a primary language, are Muslims (90% are Sunni), claim a Turkish heritage... Four groups of Turks can be identified through cultural and geographic differences. First, the Anatolian Turks in Asia Minor...Second, the Rumelian Turks (from Rum, meaning "Roman", or European) are European Turks who remained in Europe after the Ottoman days... Third are descendants of Turks who stayed in various parts of the Middle East separated from the Ottoman Empire after World War I. Fourth are some 200,000 Turkish Cypriots... 
  5. ^ Божић, Иван (1973). Историја Југославије. Београд: Просвета Београд. стр. 91. 

Литература[уреди | уреди извор]

Литература

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Медији везани за чланак Турци на Викимедијиној остави