Борисав Станковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили почасног секретара Фибе, погледајте чланак Борислав Станковић.
Борисав Станковић
Bora Stanković-mlad.jpg
Портрет Боре Станковића
Пуно имеБорисав Станковић
НадимакБора
Датум рођења(1876-03-31)31. март 1876.
Место рођењаВрање, Османско царство
Датум смрти22. октобар 1927.(1927-10-22) (51 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина СХС
ШколаПравни факултет Универзитета у Београду
ПериодРеализам
Најважнија дела

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 1927. године у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Рођен је 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка.[1] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[1] Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.[1], тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[2]

У Врању је завршио основну школу и седам разреда гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао.[2] Баба Злата умире 8. фебруара 1896., исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.[1] Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.[1][2]

Године 1900., издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[3] Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао три кћери.[1][4] У периоду 1903-1904. проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.[5][6]

Објављује роман Нечиста крв 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности.[7][2] Године 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног.[8] У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.[5] Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.[8]

Године 1920. постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.[5] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[8]

Дана 22. октобра 1927. године умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.

Књижевно дело[уреди | уреди извор]

Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао географски положај материјалних места.[9][10] У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније.[2] Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[11]

Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“[2]

Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[12]

Ниједан његов рукопис није сачуван.[1]

Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата.
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању

Први књижевни рад[уреди | уреди извор]

Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[13]

Заоставштина[уреди | уреди извор]

Рад Борисава Станковића је имао велики утицај на културу и на формирање идентитета Врањанаца. Многе институције у граду носе његово име (нпр. гимназија, Градска библиотека и професионално позориште), као и једна улица. Његова кућа (изграђена 1855. године) је претворена у музеј посвећен његовом животу и стваралаштву. Некадашња фабрика обуће „Коштана“ у Врању је носила назив лика из његове истоимене драме.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
  • Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
  • Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
  • Божји људи, Нови Сад, 1902.
  • Стари дани, Београд, 1902.
  • Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
  • Покојникова жена, Београд, 1907.
  • Нечиста крв, Београд, 1910.
  • Његова Белка, Београд, 1921.
  • Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
  • Под окупацијом, Београд, 1929.
  • Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
  • Газда Младен, 1928.

Приповетке[уреди | уреди извор]

  • Баба Стана (1907)
  • Бекче (1901)
  • Биљарица (1902)
  • Цопа (1902)
  • Ч'а Михаило (1902)
  • Ђурђевдан (1898)
  • Јован (1902)
  • Јовча (1901)
  • Јово-то (1909)
  • Луди Стеван (1902)
  • Љуба и Наза (1902)
  • Маце (1902)
  • Манасије (1902)
  • Марко (1902)
  • Менко (1902)
  • Митка (1902)
  • Мој земљак (1909)
  • Наш Божић (1900)
  • Нушка (1899)
  • Његова Белка (1920)
  • Они (1901)
  • Парапута (1902)
  • Покојникова жена (1902)
  • Риста кријумчар (1905)
  • Станко „Чисто брашно“ (1902)
  • Станоја (1898)
  • Стари дани (1900)
  • Стари Василије (1906)
  • Стеван Чукља (1906)
  • Таја (1901)
  • Тетка Злата (1909)
  • У ноћи (1899)
  • Увела ружа (из дневника) (1899)
  • У виноградима (1899)
  • Задушница (1902)

У популарној култури[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Биста у његовој кући у Врању

  • Станковић у позним годинама, фотографисано у Врању.

  • Изглед ентеријера његове родне куће која се налази у Баба Златиној улици у Врању.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Дописница - Музеј кућа Боре Станковића/Врање Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2014), 6. март 2008.
  2. ^ а б в г д ђ Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд. стр. 52
  3. ^ - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 61[мртва веза] Архивирано из оригинала на дан 04. 12. 2014.
  4. ^ „ПОРОДИЧНА ПРИЧА БОРЕ СТАНКОВИЋА: Патријархалност и брига”. Нпортал. 12. 12. 2021. Приступљено 2. 1. 2022. 
  5. ^ а б в Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984., Друго допуњено издање. стр. 776.
  6. ^ Bora Stankovic
  7. ^ Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. pp. 777.
  8. ^ а б в - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 64[мртва веза]
  9. ^ Уп. Риста Симоновић, Живот и књижевно дело Борисава Станковића, Библиотека града Београда, Београд 2007, 93, 136-137 (друго издање)
  10. ^ Сања Златановић, Свадба - Прича о идентитету: Врање и околина, Етнографски институт САНУ, Посебна издања, књ. 47, Београд. 2003. стр. 145.
  11. ^ Новица Петковић, Први модерни српски роман у: Борисав Станковић, Нечиста крв, Београд. стр. 5
  12. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Пијана подгоричка ноћ која је променила судбину Боре Станковића”. www.rts.rs. Приступљено 2021-03-20. 
  13. ^ Српски листови за младеж у Сомбору у другој половини XIX и почетком XX века / Драгољуб Д. Гајић. - У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 16, бр. 57/58 (лето-јесен 1989), стр: 123.
  14. ^ Бора под окупацијом на IMDB
  15. ^ Бора под окупацијом на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.

Извори[уреди | уреди извор]

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ. Загреб, 1977-1988.
  • Борисав Станковић. Приповетке. Нови Сад-Београд, 1970.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борисав_Станковић&oldid=24317511”