Борисав Станковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили почасног секретара ФИБА, погледајте чланак Борислав Станковић.
Борисав Станковић
Bora Stanković-mlad.jpg
Портрет Борисава Станковића
Лични подаци
Пуно имеБорисав Станковић
НадимакБора, Биза
Датум рођења(1876-03-31)31. март 1876.
Место рођењаВрање, Османско царство
Датум смрти22. октобар 1927.(1927-10-22) (51 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина СХС
ОбразовањеВрањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија
УниверзитетПравни факултет Универзитета у Београду
Занимањеписац, порезник, цариник
Породица
СупружникАнгелина Станковић (рођ. Милутиновић)
ДецаДесанка, Станка и Ружица
РодитељиСтојан и Васка Станковић
Књижевни рад
Периодреализам, модерна
Језик стварањасрпски
Утицаји одГи де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски
Најважнија дела

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима.

Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2]

Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Кућа Боре Станковића у Врању.
Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању.
Родна кућа Боре Станковића у Врању.

Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4]

Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака ("Увела ружа", "На онај свет", "Тетка Злата"). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4]

Школовање[уреди | уреди извор]

Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6]

Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме "Жеља" и "Мајка на гробу свога јединца", са потписом Борко.[4]

Прелазак у Београд[уреди | уреди извор]

Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће:


Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма "Почуј песму". На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља ("Ђурђев дан", "Прва суза", "У ноћи", "Станоје", и "Увела ружа"). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим прелази у Народно позориште где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7]

Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9]

Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали "сувишним у Србији". Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку "Риста бојаџија", прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11]

Током рата[уреди | уреди извор]

Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању.

У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како "би се могла проверити вредност дела". Помоћ није добио и даје "Књижевни оглас" за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14]

Поштеђен "војништва и учешћа у ратним напорима" налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и "као полуинтернирани" задржан у Дервенти. Овде је написао скицу "Луди Риста" из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине "Београдске новине", о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14]

У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка "новела" под насловом "Врела крв" објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање "Библиотеке југословенске књижевности". У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку "Црвени крст". Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12]

Послератни живот и смрт[уреди | уреди извор]

Године 1919. објављује успомене "Под окупацијом" у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку "Његова Белка", а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене "Под окупацијом" и "Забушанти".[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку "Моји земљаци".[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12]

Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12]

Личност[уреди | уреди извор]

О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19]

Књижевно дело[уреди | уреди извор]

Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године.

У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним – истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20]

Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21]

О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, "више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас". Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22]

Станковић је након доласка у Београд, и константног неприхватања раних остварења био врло незадовољан. Посебно је ружна епизода о којој сведочи Милан Грол, у чланку Јубилеј Борисава Станковића објављеном у Српском књижевном гласнику из 1924. године: „Да се ослободи посла [рецензије Станковићеве збирке приповедака Из старог јеванђеља (1899)] у коме га ништа није привлачило, Скерлић умоли мене. Сећам се као данас тог бацања књиге из руку у руке једног мајског јутра у учионици Универзитета, у очи не знам ког испита.“ Гролова рецензија је била позитивна, али је он у њој први описао Станковићеву синтаксу речју „муцава“, што се касније некритички преносило у бројним текстовима о његовом делу. Вероватно су текстови Борисава Станковића, све до великог успеха Нечисте крви 1910, својом необичном синтаксичком организацијом одбијали поборнике тзв. београдског стила.[23]

Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао:


Први књижевни рад[уреди | уреди извор]

Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[25] О свом почетку, Станковић је написао:


Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[27]

Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[27]

Нечиста крв[уреди | уреди извор]

Детаљније: Нечиста крв
Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13]

Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном "заосталошћу". С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20]

Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22]

Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[28]

Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[29]

Коштана[уреди | уреди извор]

Детаљније: Коштана (драма)
Драга Спасић као Коштана, 1914. године.
Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година.

„Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20]

Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20]

Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20]

Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22]


Приказ ликова[уреди | уреди извор]

Борисав Станковић, југословенска поштанска марка.

Борисав Станковић је у свом књижевном раду опсесивно описивао и продубљивао тек неколике мотиве, оних о осујећеној љубави (жене или мушкарца), немогућности успињања по вертикали кастински уређене заједнице, ликовима са социјалне маргине, а све ово уз доследно приказивање егзистенције не као извора радости живљења, него као мучно трајање испуњено сталним удесима и злом коби. Свестан своје имагинативне аномалије, Станковић је често модификовао и трансформисао једне књижевне текстове у друге, било између блиских књижевних врста у оквиру истог књижевног рода (приповетка, роман) било између различитих књижевних родова (приповетка, драма). На овом месту треба поменути атипичну збирку кратких прича Божји људи (1902), иновативну на формалном плану не само унутар стваралаштва Борисава Станковића и српског реализма, него и у пољу читаве српске књижевности. Низ прозних минијатура у Божјим људима требало је да буде „резервоар“ тема и мотива одакле би писац захватао и проширивао постојеће замисли, што је он делом и чинио, добар пример за овакво пишчево поступање је прерастање приче Парапута у драму Ташана.[23]

Овде треба поменути још једну карактеристичну појаву у поетици Борисава Станковића, он је Увелу ружу, једну од својих првих приповедака, искористио као прототекст на основу којег је касније тематски засновао романе. Оба, са женског и мушког становишта, сведоче неостварену и/или осујећену љубав. Борисав Станковић је, попут многих наших и светских писаца, писао „једну књигу“. То је књига о осујећењу, о неиспуњености потенцијала ране младости, о немогућности да се живи у складу са сопственим прохтевима, нагонима и надама. Другим речима, књижевни јунаци Борисава Станковића књижевна су илустрација онога што је филозофија Хајдегера, Јасперса и Шелера назвала неаутентичном егзистенцијом (човека). Књижевни ликови у делима Борисава Станковића су ускраћени, незадовољни, поражени, чак убијени од живота. До дубоког увида у природу и смисао људског постојања у претежно непријатељски настројеном свету, Станковић није дошао рационалним рашчлањавањем етапа на животном путу својих литераних јунака, већ једном пренаглашеном сензибилношћу, на граници с видовитошћу, која му је помогла да сагледа истину иза лажи појавног света.[23]

Газда Младен и Софка[уреди | уреди извор]

Феномен трагичног и феномен жртве у Нечистој крви и Газда Младену је оно што спаја ова два романа. Ова два романа Борисава Станковића сматрају се комплементарним, у њима се паралелно одиграва убијање духовног живота једне жене и једног мушкарца, дакле човека. Али, иако судбине јунакиње Нечисте крви и јунака Газда Младена сведоче трагику и жртвовање, у њиховним судбинама и удесима постоји разлика која их индивидуализује и не дозвољава да се њихове егзистенције посматрају као лик и његов одраз у огледалу.[23]

Читање прозних и драмских текстова Борисава Станковића открива једну необичну семантичку закономерност, која до сада зачудо није уочена, наиме, књижевни ликови по правилу имају само лична имена, док презимена која упућују на припадност породици нема. Ова појава је тим необичнија када се зна колико Станковић у књижевним делима посвећује пажњу брижљивом опису неговања фамилијарних односа, било у интими дома или на светковинама поводом породичних празника. Те породичне гозбе, најчешће крсна слава, Божић или Ускрс, одвијају се по веома строгом протоколу, у тој мери да се њихов опис скоро непромењен може транспоновати у неки етнолошки запис. Због свега тога, изостављање презимена, као ширег одређења појединца, не може бити случајно.[23]

Приказ Врања[уреди | уреди извор]

Најава представе Коштана.
Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата.
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању.

До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[31]

У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[32]

Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20]

Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[33] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3]

Престанак бављења књижевношћу[уреди | уреди извор]

Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем:

Заоставштина[уреди | уреди извор]

Биста у његовој кући у Врању.
Биста у Калемегданском парку у Београду.

Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20]

Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][34]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[35]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
  • Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
  • Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
  • Божји људи, Нови Сад, 1902.
  • Стари дани, Београд, 1902.
  • Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
  • Покојникова жена, Београд, 1907.
  • Нечиста крв, Београд, 1910.
  • Његова Белка, Београд, 1921.
  • Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
  • Газда Младен, 1928.
  • Под окупацијом, Београд, 1929.
  • Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.

Приповетке[уреди | уреди извор]

  • Станоја (1898)
  • Ђурђевдан (1898)
  • Нушка (1899)
  • Увела ружа (из дневника) (1899)
  • У ноћи (1899)
  • У виноградима (1899)
  • Наш Божић (1900)
  • Стари дани (1900)
  • Бекче (1901)
  • Таја (1901)
  • Јовча (1901)
  • Они (1901)
  • Парапута (1902)
  • Задушница (1902)
  • Биљарица (1902)
  • Станко „Чисто брашно“ (1902)
  • Цопа (1902)
  • Ч'а Михаило (1902)
  • Јован (1902)
  • Луди Стеван (1902)
  • Љуба и Наза (1902)
  • Покојникова жена (1902)
  • Маце (1902)
  • Манасије (1902)
  • Марко (1902)
  • Менко (1902)
  • Митка (1902)
  • Риста кријумчар (1905)
  • Стари Василије (1906)
  • Стеван Чукља (1906)
  • Баба Стана (1907)
  • Јово-то (1909)
  • Мој земљак (1909)
  • Тетка Злата (1909)
  • Његова Белка (1920)

У популарној култури[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Новица Петковић, Први модерни српски роман у: Борисав Станковић, Нечиста крв, Београд. стр. 5
  2. ^ Борисав Станковић (1876-1927), ТОС, 2014.
  3. ^ а б в г д Дописница - Музеј кућа Боре Станковића/Врање Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2014), 6. март 2008.
  4. ^ а б в г Станковић 2016, стр. 223.
  5. ^ а б в Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд. стр. 52
  6. ^ а б Симоновић, Риста. (2007). Борисав Станковић и његово књижевно дело. Београд: Библиотека града Београда. стр. 21.
  7. ^ а б Симоновић 2007, стр. 22.
  8. ^ а б https://web.archive.org/web/20140619191912/http://kdcim.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=94:2011-02-27-18-30-03&catid=22:k-&Itemid=33
  9. ^ - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 61[мртва веза] Архивирано из оригинала на дан 04. 12. 2014.
  10. ^ Станковић 2016, стр. 225.
  11. ^ Симоновић 2007, стр. 23.
  12. ^ а б в г д ђ Симоновић 2007, стр. 24.
  13. ^ а б Станковић 2016, стр. 226.
  14. ^ а б в Станковић 2016, стр. 227.
  15. ^ а б в - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 64[мртва веза]
  16. ^ Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. стр. 776.
  17. ^ а б Станковић 2016, стр. 228.
  18. ^ Станковић 2018, стр. 271.
  19. ^ „I ako je bilo tajni, otišle su s njim, a zavet ćutanja preneo se i na ćerke”. JuGmedia (на језику: српски). 2016-10-29. Приступљено 2022-06-20. 
  20. ^ а б в г д ђ е ж з Сања Златановић, Књижевно дело Боре Станковића и Врање, Гласник Етнографског института САНУ, број LVII (1), Етнографски институт САНУ, 2009, ИССН 0350-0861
  21. ^ Уп. Риста Симоновић, Живот и књижевно дело Борисава Станковића, Библиотека града Београда, Београд 2007, 93, 136-137 (друго издање)
  22. ^ а б в Скерлић 2006, стр. 378.
  23. ^ а б в г д „Naslovna strana za rukopis СОФКА И МЛАДЕН: ДВЕ НЕАУТЕНТИЧНЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ”. aseestant.ceon.rs. Приступљено 2022-11-11. 
  24. ^ а б https://www.klubputnika.org/zbirka/putoskop/3826-bora-stankovic-intervju-1926
  25. ^ Српски листови за младеж у Сомбору у другој половини XIX и почетком XX века / Драгољуб Д. Гајић. - У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 16, бр. 57/58 (лето-јесен 1989), стр: 123.
  26. ^ http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=282&m=2#page/2/mode/2up
  27. ^ а б Библиотека Матице српске. Борисав Станковић (1876—1927). Каталог изложбе.
  28. ^ РТС: Траг: Борисав Станковић.
  29. ^ Taнјуг (2021-08-19). „Серија Нечиста крв од децембра”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2022-06-17. 
  30. ^ https://web.archive.org/web/20170702072132/http://www.borisavstankovic.rs/content/zameralo-mi-se-5725
  31. ^ Скерлић 2006, стр. 377.
  32. ^ Скерлић 2006, стр. 377, 388.
  33. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Пијана подгоричка ноћ која је променила судбину Боре Станковића”. www.rts.rs. Приступљено 2021-03-20. 
  34. ^ „Muzej kuca Bore stankovica”. www.veeda.rs. Приступљено 2022-06-16. 
  35. ^ Skerlić, Jovan (2006). Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Zavod za Udžbenike. ISBN 978-86-17-34148-8. OCLC 845485646. 
  36. ^ Бора под окупацијом на IMDB
  37. ^ Бора под окупацијом на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ. Загреб, 1977-1988.
  • Симоновић, Риста. (2007). Борисав Станковић и његово књижевно дело. Београд: Библиотека града Београда.
  • Скерлић, Јован (2006). Историја нове српске књижевности. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 9788617341488. 
  • Станковић, Борисав. Приповетке. Нови Сад-Београд, 1970.
  • Станковић, Борисав (2016). Божји људи и Газда Младен. Драслар. ISBN 9788680430294. 
  • Станковић, Борисав (2018). Нечиста крв. Лагуна. ISBN 978-86-521-3049-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борисав_Станковић&oldid=25602731”