Борисав Станковић
Борисав Станковић | |
---|---|
![]() Портрет Боре Станковића | |
Пуно име | Борисав Станковић |
Надимак | Бора |
Датум рођења | 31. март 1876. |
Место рођења | Врање, ![]() |
Датум смрти | 22. октобар 1927.51 год.) ( |
Место смрти | Београд, ![]() |
Школа | Правни факултет Универзитета у Београду |
Период | Реализам |
Најважнија дела |
|
Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.
Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Умро је 1927. године у Београду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка.[1] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[1] Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.[1], тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[2]
У Врању је завршио основну школу и седам разреда гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао [2] Баба Злата умире 8. фебруара 1896., исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.[1] Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.[2][1]
Године 1900., издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[3] Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао 3 кћери.[1] У периоду 1903-1904. проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.[4][5]
Објављује роман Нечиста крв 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности.[6][2] Године 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног.[7] У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.[4] Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.[7]
Године 1920. постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.[4] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[7]
Дана 22. октобра 1927. године умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.
Књижевно дело[уреди | уреди извор]
Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао географски положај материјалних места.[8][9] У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније.[2] Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[10]
Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“[2]
Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.
Ниједан његов рукопис није сачуван.[1]

Први књижевни рад[уреди | уреди извор]
Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[11]
Заоставштина[уреди | уреди извор]
Рад Борисава Станковића је имао велики утицај на културу и на формирање идентитета Врањанаца. Многе институције у граду носе његово име (нпр. гимназија, Градска библиотека и професионално позориште), као и једна улица. Његова кућа (изграђена 1855. године) је претворена у музеј посвећен његовом животу и стваралаштву. Некадашња фабрика обуће „Коштана“ у Врању је носила назив лика из његове истоимене драме.
Библиографија[уреди | уреди извор]
Књиге[уреди | уреди извор]
- Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
- Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
- Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
- Божји људи, Нови Сад, 1902.
- Стари дани, Београд, 1902.
- Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
- Покојникова жена, Београд, 1907.
- Нечиста крв, Београд, 1910.
- Његова Белка, Београд, 1921.
- Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
- Под окупацијом, Београд, 1929.
- Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
- Газда Младен, 1928.
Приповетке[уреди | уреди извор]
- Баба Стана (1907)
- Бекче (1901)
- Биљарица (1902)
- Цопа (1902)
- Ч'а Михаило (1902)
- Ђурђевдан (1898)
- Јован (1902)
- Јовча (1901)
- Јово-то (1909)
- Луди Стеван (1902)
- Љуба и Наза (1902)
- Маце (1902)
- Манасије (1902)
- Марко (1902)
- Менко (1902)
- Митка (1902)
- Мој земљак (1909)
- Наш Божић (1900)
- Нушка (1899)
- Његова Белка (1920)
- Они (1901)
- Парапута (1902)
- Покојникова жена (1902)
- Риста кријумчар (1905)
- Станко „Чисто брашно“ (1902)
- Станоја (1898)
- Стари дани (1900)
- Стари Василије (1906)
- Стеван Чукља (1906)
- Таја (1901)
- Тетка Злата (1909)
- У ноћи (1899)
- Увела ружа (из дневника) (1899)
- У виноградима (1899)
- Задушница (1902)
У популарној култури[уреди | уреди извор]
- Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића је снимљен 2006. године у продукцији РТС-а.[12][13]
Галерија[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
- Борина недеља
- Позориште Бора Станковић
- Награда Борисав Станковић
- Гимназија Бора Станковић (Ниш)
- Кућа Боре Станковића
- Гимназија „Бора Станковић“ Врање
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Дописница - Музеј кућа Боре Станковића/Врање Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2014), 6. март 2008.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд. стр. 52
- ^ - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 61[мртва веза] Архивирано из оригинала на дан 04. 12. 2014.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984., Друго допуњено издање. стр. 776.
- ^ Bora Stankovic
- ^ Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. pp. 777.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 64[мртва веза]
- ^ Уп. Риста Симоновић, Живот и књижевно дело Борисава Станковића, Библиотека града Београда, Београд 2007, 93, 136-137 (друго издање)
- ^ Сања Златановић, Свадба - Прича о идентитету: Врање и околина, Етнографски институт САНУ, Посебна издања, књ. 47, Београд. 2003. стр. 145.
- ^ Новица Петковић, Први модерни српски роман у: Борисав Станковић, Нечиста крв, Београд. стр. 5
- ^ Српски листови за младеж у Сомбору у другој половини XIX и почетком XX века / Драгољуб Д. Гајић. - У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 16, бр. 57/58 (лето-јесен 1989), стр: 123.
- ^ Бора под окупацијом на IMDB
- ^ Бора под окупацијом на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.
Извори[уреди | уреди извор]
- Опћа енциклопедија ЈЛЗ. Загреб, 1977-1988.
- Борисав Станковић. Приповетке. Нови Сад-Београд, 1970.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
![]() |
Борисав Станковић на Викимедијиној остави. |
- Сајт посвећен Борисаву Станковићу
- Збирка књига Боре Станковића
- Информација о његовом гробу
- Одломак из романа „Нечиста крв“
- Драматизација „Нечисте крви“
- Борисав Станковић: Божји људи, Газда Младен, Из Старог Јеванђеља и Стари дани, Јовча, Коштана, Нечиста крв, Ташана на Антологији српске књижевности (.docx формат)
- Кућа Боре Станковића
- Бора Станковић и данас живи у сваком сокаку („Вечерње новости“, 10. мај 2014)
- Интервју са Бором Станковићем из 1926, водио Бранимир Ћосић
- 15 анегдота о Бори Станковићу, приступљено 11. фебруара 2017.
- Некролог Бори Станковићу, писао Станислав Винавер