Gaj II de la Roš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gaj II de la Roš
Srebrni denier vojvode Gaja II, kovan u Tebi.
Datum rođenja1279
Datum smrti5. oktobar 1308.(1308-10-05) (28/29 god.)
SupružnikMatilda od Enoa
RoditeljiVilijam de la Roš
Jelena Anđelina Komnina

Gaj II de la Roš, takođe poznat kao Gujo ili Gvidoto (1280 – 5. oktobar 1308), bio je vojvoda Atine od 1287. godine, poslednji vojvoda iz njegove porodice.[1] Preuzeo je vlast kao maloletnik smrću svog oca, vojvode Vilijama I,[2] u vreme kada je Atinsko vojvodstvo po bogatstvu, moći i važnosti nadmašilo Kneževinu Ahaju.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Gaj II je bio jedini sin vojvode Vilijama I de la Roša i vojvotkinje Helene Anđel Komnin.[3] Vojvoda Vilijam I je bio mlađi brat vojvode Jovana I koji je umro, bez dece, pa ga je nasledio mlađi brat, 1280. godine.[4] Njegov brak sa Helenom, ćerkom sevastokratora Jovana I Duke, grčkog vladara Tesalije, doneo je antivizantijski savez između Atine i Tesalije oko 1274. godine.[5][6] Vojvoda Vilijam I je priznao suverenitet anžujskih monarha Kraljevine Sicilije, koji su takođe vladali Ahajskom kneževinom južno od Atine.[7]

Vojvoda Gaj II je još bio maloletan kada mu je otac umro 1287. godine.[8] U prvim godinama njegove vladavine starateljstvo nad njim vršila je njegova majka.[9] Zaklela se na vernost napuljskom kralju Karlu II, ali nakon što je kralj Karlo II dodelio Ahaju Izabeli Vilarduen i njenom mužu Floranu od Eno, ignorisala je kraljeve naredbe da prizna njihovu vlast.[10][11] Krajem 1291. godine, udala se za Hjua od Brijena koji je držao važne feude u Napuljskom kraljevstvu.[12] grof Hju je postao namesnik vojvode Gaja II i nije priznao vlast ahajskih kneževa.[13]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Vojvoda Gaj II je postao punoletan juna 1294. godine.[14] Bonifacije od Verone ga je proglasio za viteza na skupštini biskupa i barona 24. juna.[15] Otprilike dve nedelje kasnije, kralj Karlo II je imenovao dva zamenika da prime Gajevu vazalnu zakletvu.[16] Kralj se pred kraj jula predomislio: objavio je da vojvoda Gaj II duguje poslušnost kneginji Izabeli i knezu Floranu, jer su oni Gajevi direktni gospodari.[17] Kralj Karlo II je takođe zabranio Gajevim vazalima da se zakunu na vernost vojvodi Gaju II pre nego što je vojvoda Gaj II odao počast kneževima Ahaje.[18]

Kralj Karlo II je napravio nove aranžmane kada je 13. avgusta 1294. godine, prepustio svoje pravo na vlast nad kneževinom Ahajom, Atinom i drugim balkanskim teritorijama svom mlađem sinu knezu Filipu I od Tarenta.[19] Kada je naveo i Ahaju i Atinu u svom pismu darovnice svom sinu, kralj je implicitno priznao da je vojvoda Gaj II trebalo da položi vazalnu zakletvu direktno knezu Filipu I.[20] Kneginja Izabela i knez Florent su protestovali, ali se grof Hju od Brijene zaklinje na vernost knezu Filipu I u Gajevo ime.[21]

Gajevi ujaci, sevastokratori Konstantin Duka i Teodor Anđel, napali su svog zapadnog suseda, Epirsku despotovinu u proleće 1295. godine.[22] Pošto je epirski vladar despot Toma I Komnin Duka bio zet kneza Filipa I Tarentskog, kralj Karlo II je naredio knezu Florentu i vojvodi Giju II da pokrenu zajednički vojni pohod protiv Tesalije, ali nisu mogli sprečiti sevastokratore Konstantina i Teodora da zauzmu epirske zemlje.[23][24] Grof Hju od Brijena je bio Gajev zaštitnik na dvoru kralja Karla II,[25] ali je neočekivano umro 9. avgusta 1296. godine.[26] Kneginja Izabela, koja je boravila u južnoj Italiji, ubedila je kralja Karla II da ponovo naredi vojvodi Gaju II da se zakune na vernost njoj i njenom mužu. Kralj Karlo II je 1. oktobra 1296. godine, zapretio vojvodi Gaju II konfiskacijom njegovog vojvodstva ako ne posluša njegovu zapovest. Vojvode Gaja II odnos sa majkom je takođe postao napet i on je zaplenio delove njenog miraza. Knez Filip I od Tarenta je naredio vojvodi Gaju II da joj vrati imovinu, ali je on ignorisao Filipova naređenja.

Knez Florent je umro početkom 1297. godine, a uticajni ahajski gospodar, baron Nikola III od Svetog Omera, ubedio je udovicu kneginju Izabelu da vojvodi Gaju II predloži ruku svoje jedine ćerke Matilde.[27] Trogodišnja Matilda je poslat u Atinu, ali je kralj Karlo II protestovao protiv braka.[28] On je 3. jula 1299. godine, podsetio vojvodu Gaja II da se naslednica Ahaje ne može udati bez njegovog pristanka, i naredio je vojvodi Gaju II da je vrati njenoj majci.[29] Kralj Karlo II je takođe intervenisao u Gajevom sukobu sa njegovom majkom, naredivši mu da vrati njen miraz 31. jula.[30] Kneginja Izabela i vojvoda Gaj II su se već obratili papi Bonifaciju VIII da sankcionišu Gajev brak, jer su vojvoda Gaj II i majka njegove neveste bile rođake.[31] Papa je odobrio neophodnu dispenzaciju 9. avgusta.[32] Pošto je bio papin vazal, kralj Karlo II je morao da prihvati papinu odluku i da pristanak na brak 20. aprila 1300. godine.[33] Na Gajev zahtev, kralj je već zabranio Gajevoj majci da bez njegovog pristanka proda dva grada koja su bila deo njenog miraza.[34]

Sevastokratori Konstantin Duka i Teodor Anđel su umrli 1302. ili 1303. godine, a Konstantinov maloletni sin Jovan II Duka nasledio je Tesaliju.[35] Sevastokrator Konstantin je postavio vojvodu Gaja II za namesnika za sevastokratora Jovana II, a vojvoda Gaj II je imenovao Grka po imenu Butomit da vlada Tesalijom.[36] Epirci su upali u Tesaliju i zauzeli granični zamak Fanari.[37][38] Vojvoda Gaj II je okupio atinske i tesalske trupe i takođe ubedio barona Nikolu III od Svetog Omera da se pridruži vojnom pohodu na Epir.[39] Njihove ujedinjene vojske su marširale čak do Kalambake.[40] Despina Ana Paleolog Kantakuzin, koja je vladala Epirom u ime svog maloletnog sina, ponudila je 7.000 hiperpira vojvodi Gaju II i 3.000 hiperpira baronu Nikoli III od Svetom Omera ako napuste pohod.[41] Pošto je i ona obećala da će se odreći Fanarija, tesalski gospodari su ubedili vojvodu Gaja II da prihvati njenu ponudu.[42] Međutim, vojvoda Gaj II i baron Nikola III Sveti Omer nisu raspustili vojsku, jer su ih tesalski gospodari nagovorili da umesto njih upadnu na vizantijske teritorije u Makedoniji.[43] Ubrzo nakon što je njihova vojska prešla granicu i prethodnica se približila Solunu, vizantijska carica Irene od Monferata poslala im je izaslanike i nagovorila ih da se vrate bez bitke.[44] Carica je htela da zauzme Epir i Tesaliju i da ih preda svojim sinovima Jovanu i Teodoru, ali je vojvoda Gaj II odbio da sklopi savez sa njom.[45]

Godine 1307, vojvoda Gaj II je proglašen za baila Ahaje od strane njenog novog kneza, Filipa I od Tarenta.[46] Vladao je dobro, ali jedva godinu dana, umro je 5. oktobra 1308. u 28. godini.[47] Bio je poštovan i poznat po svom viteštvu i manirima, tipičnim za franačke dvorove koji su opstali u Grčkoj. Sahranjen je u manastiru Dafni[48] pored svojih predaka. Nije ostavio naslednike i loza vojvoda De la Roš je se njegovo smrću ugasila; Atina je bila sporna među suparničkim pretendentima sve dok skupština vojvodstva nije izabrala grofa Valtera V od Brijena za novog vojvodu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Latins in Greece and the Aegean from the Fourth Crusade to the End of the Middle Ages, K. M. Setton, The Cambridge Medieval History:Vol IV, The Byzantine Empire, ed. J.M Hussey, D.M. Nicol and G. Cowan, (Cambridge University Press, 1966), 410-411.
  2. ^ The Latins in Greece and the Aegean from the Fourth Crusade to the End of the Middle Ages, K. M. Setton, The Cambridge Medieval History:Vol IV, The Byzantine Empire, ed. J.M Hussey, D.M. Nicol and G. Cowan, (Cambridge University Press, 1966), 410-411.
  3. ^ Lock 1995, str. 364
  4. ^ Lock 1995, str. 95
  5. ^ Lock 1995, str. 95
  6. ^ Nicol 1984, str. 19
  7. ^ Setton 1976, str. 432
  8. ^ Lock 1995, str. 320
  9. ^ Lock 1995, str. 320
  10. ^ Lock 1995, str. 96
  11. ^ Setton 1976, str. 434
  12. ^ erry 2018, str. 133
  13. ^ Perry 2018, str. 133
  14. ^ Perry 2018, str. 133
  15. ^ Setton 1976, str. 434
  16. ^ Setton 1976, str. 432
  17. ^ Setton 1976, str. 434–435
  18. ^ Setton 1976, str. 434
  19. ^ Setton 1976, str. 435
  20. ^ Setton 1976, str. 435
  21. ^ Setton 1976, str. 436
  22. ^ Nicol 1984, str. 48–49
  23. ^ Setton 1976, str. 435, 438
  24. ^ Nicol 1984, str. 49
  25. ^ Setton 1976, str. 436
  26. ^ Perry 2018, str. 134
  27. ^ Setton 1976, str. 437
  28. ^ Setton 1976, str. 437
  29. ^ Setton 1976, str. 437
  30. ^ Setton 1976, str. 438
  31. ^ Setton 1976, str. 437
  32. ^ Setton 1976, str. 437
  33. ^ Setton 1976, str. 437
  34. ^ Setton 1976, str. 438
  35. ^ Nicol 1984, str. 52
  36. ^ Nicol 1984, str. 52–53
  37. ^ Nicol 1984, str. 52
  38. ^ Setton 1976, str. 438
  39. ^ Nicol 1984, str. 53
  40. ^ Nicol 1984, str. 54
  41. ^ Nicol 1984, str. 54
  42. ^ Nicol 1984, str. 54
  43. ^ Nicol 1984, str. 54
  44. ^ Nicol 1984, str. 54
  45. ^ Nicol 1984, str. 54
  46. ^ The Latins in Greece and the Aegean from the Fourth Crusade to the End of the Middle Ages, K. M. Setton, The Cambridge Medieval History:Vol IV, The Byzantine Empire, ed. J.M Hussey, D.M. Nicol and G. Cowan, (Cambridge University Press, 1966), 410-411.
  47. ^ The Latins in Greece and the Aegean from the Fourth Crusade to the End of the Middle Ages, K. M. Setton, The Cambridge Medieval History:Vol IV, The Byzantine Empire, ed. J.M Hussey, D.M. Nicol and G. Cowan, (Cambridge University Press, 1966), 410-411.
  48. ^ The Latins in Greece and the Aegean from the Fourth Crusade to the End of the Middle Ages, K. M. Setton, The Cambridge Medieval History:Vol IV, The Byzantine Empire, ed. J.M Hussey, D.M. Nicol and G. Cowan, (Cambridge University Press, 1966), 410-411.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lock, Peter (1995). The Franks in the Aegean, 1204–1500. Longman. ISBN 0-582-05140-1.
  • Longnon, Jean (1969) [1962]. "The Frankish States in Greece, 1204–1311". In Setton, Kenneth M.; Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume II: The Later Crusades, 1189–1311 (Second ed.). Madison, Milwaukee, and London: University of Wisconsin Press. pp. 234–275. ISBN 0-299-04844-6.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13089-9.
  • Perry, Guy (2018). The Briennes: The Rise and Fall of a Chempenois Dynasty in the Age of the Crusades, c. 950–1356. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-19690-2.
  • Setton, Kenneth M. (1976). The Papacy and the Levant (1204–1571), Volume I: The Thirteenth and Fourteenth Centuries. Philadelphia: The American Philosophical Society. ISBN 0-87169-114-0.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гај_II_де_ла_Рош&oldid=27682495”