Geza Čat
| Geza Čat | |
|---|---|
 Spomenik Gezi Čatu u Subotici | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 13. februar 1887. |
| Mesto rođenja | Subotica, Austrougarska |
| Datum smrti | 11. septembar 1919. (32 god.) |
| Mesto smrti | Subotica, Kraljevstvo SHS |
Geza Čat (mađ. Géza Csáth, pravo ime Jožef Brener, mađ. Brenner József, 13. februara 1887 (prema drugim podacima — 1888), Subotica, Austrougarska — 11. septembra 1919, Subotica, Kraljevstvo SHS) — mađarski prozaik, dramaturg, slikar, muzičar i kritičar muzike, rođak pisca Dežea Kostolanjija.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u porodici subotičkog advokata. Od detinjstva ga je zanimala muzika. Izgubio je majku kada je imao osam godina. Sa 14 godina objavljivao je članke o muzici. Kao muzički kritičar bio je među prvima, koji su podržavali napore Bele Bartoka i Zoltana Kodalja, zbog čega je naišao na odbijanje zvanične muzičke zajednice. Završio je Medicinsku školu u Budimpešti (1904), a zatim Medicinski univerzitet (1909). Postao je neurolog. Objavljivao je radove o medicini.
Kao pisac, brzo je stekao slavu, bio je blizak uticajnom časopisu „Nigatu” i njegovoj modernističkoj estetici. Od 1909. ili 1910, kada mu je dijagnostikovana „plućna tuberkuloza”, počeo je da koristi napkotike (opijum, morfijum), a 1911. godine pokušao je da se slobodi zavisnosti od narkotika. Godine 1912. napustio je prestižnu gradsku kliniku i praktikovala se u seoskoj bolnici
Godine 1914. pozvan je u vojsku. Godine 1919. ponovo je pokušao da se izleči od narkomanije, pobegao iz psihijatrijske bolnice, pokušao je da ubije ženu i izvrši samoubistvo (oboje su ostali živi). Premešten u drugu bolnicu, ponovo je pobegao. Hteo je da se vrati u Psihijatrijsku kliku Moravčik, ali su ga na demarkacionoj liniji između Mađarske i Kraljevine SHS priveli vojnici srpske vojske. Na kraju je izvršio samoubistvo uzimajući prekomernu dozu pantopona.
Književno stvaralaštvo i priznanje[uredi | uredi izvor]
Prvo delo je objavio 1903. godine. U njegovim delima savremeni naučni pogled na svet kombinuje se sa iracionalnim strahovima, odražavajući kako krizu Austrougarsko carstva, tako i ličnu piščevu psihološku krizu. Njegovi junaci su uglavnom čudni, mentalno bolesni, nesrećni i neuspešni.
Novele i dnevnici Geze Čata prevedeni su na engleski, francuski, nemački, italijanski, portugalski, poljski, estonski i druge jezike.
Njegove radove ekranizovao je mađarski režiser Janoš Sas, čiji je film „Vitmanovi dečaci” (1997) dobio Srebrnu nagradu na 20. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu 1997. godine i nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara.
U Subotici je Gezi Čatu postavljen spomenik.
Dela[uredi | uredi izvor]
- A varázsló kertje / Sad čarodeя (1908, knjiga novela)
- Az albíróék és egyéb elbeszélések / Ocene i druge priče (1909)
- Délutáni álom / Popodnevni san 1911, novele)
- Hamvazószerda / Prašnjava sreda (1911, igra za pozorište lutaka)
- A Janika/ Janika (1911, drama)
- Schmith mézeskalácsos / Poslastičar Šmit (1912, novele)
- Muzsikusok / Muzičari (1913, esej)
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Biografski esej na Hungarian Literature Online
- Martin Carayol, Poetics of torture: the case of Géza Csáth
- Priče na mađarskom
- Alesio Elija - Čatovo poslednje veče na sajtu YouTube
- Mađioničareva smrt - izvod iz opere
- Alesio Elija - Intervju za Mađarsku televiziju u vezi sa Operom o Čatu (s engleskim titlom) na sajtu YouTube
- Recenzija Dnevnika (1912-1913) Geze Čata na eckfenster.de (na nemačkom)
