Војска Краљевине Србије (1914—1918)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вардарска дивизија на Крфу

У јулу 1914. године Краљевина Србија, којом је владао краљ Петар први Карађорђевић, бројала је 4.700.000 становника, обухватајући 98.938 km² данашњу средишњу Србије, Рашку, Косово и Метохију и већи део Македоније, који су јој под именом „Стара Србија“ припали 30. маја 1913. године, након Првог балканског рата.

Подела по позивима[уреди]

Српска војска је била састављена од јединица „првог позива“ (мушкарци узраста од 21. до 31. године), „другог позива“ (мушкарци узраста од 32. до 37. године) организованих у Народну војску,потом " трећег позива " ( мушкарци од 38. до 45. година ) и Последњу одбрану[тражи се извор] (мушкарци узраста од 18 до 20 и 46 до 50 година) чије су јединице биле на гарнизонској и стражарској дужности. Србија пре 1913. године је била организована у пет војних области које су имале статус корпуса - Моравска, Дринска, Дунавска, Шумадијска[тражи се извор] и Тимочка. Свака је названа по локалним рекама и регрутовала је једну пешадијску дивизију првог позива, једну пешадијску дивизију другог позива , три пешадијска пука трећег позива; један ескадрон коњице, који је имао статус чете, трећег позива; и одређени број позадинских пешадијских батаљона и коњичких ескадрона трећег позива. Постојали су и традиционални нередовни четнички, герилски, одреди и чете. Још пет области су у августу 1913. године организоване у Старој Србији - Ибарска, Косовска, Вардарска, Брегалничка и Манастирска (Битољска). Али до јула 1914. у овим областима је регрутована само једна комбинована пешадијска дивизија, а 1915. подигнута је Вардарска и започела организација Брегалничке дивизије. Коњичке дивизије су се регрутовале на националном нивоу. Постојао је и Краљевски гардијски пук (два коњичка ескадрона, тј. 416 људи), граничарске јединице и Армијски ваздухопловни корпус (основан 24. децембра 1912. године), као и пет паравојних жандармеријских (полицијских) батаљона.

Организација јединица[уреди]

Пешадијске дивизије првог позива, са 430 официра 19.000 људи, састојале су се од четири пешадијска пука (у пуку од 4.112 људи је било четири батаљона, а сваки батаљон од 1.112 људи је имао једну митраљеску и четири пешадијске чете); коњичког пука (четири ескадрона од 130 људи); пука пољске артиљерије који се састојао од четири дивизиона, од којих је сваки имао три батерије са четири топа| дивизијских служби - две инжињеријске чете, понтоне и водове везе; снабдевачке и муницијске коморе, медицинске чете и четири пољске амбуланте, као и интендантске службе. Дивизије другог позива су имале 15.000 људи у три пешадијска пука; коњички пук (са два ескадрона); дивизион пољске артиљерије и редуковане дивизијске службе. Коњичка дивизија са 60 официра и 11.900 људи је имала: две бригаде, свака са два коњичка пука од 850 коњаника (један ескадрон митраљезаца и четири коњаничка ескадрона са 210 људи су сачињавала пук један батаљон коњаничке артиљерије (две батерије и четири топа); дивизијске службе, коњанички вод везе и муницијску комору.

Команда[уреди]

Врховни командант је био престолонаследник Александар, начелник генералштаба је био војвода Радомир Путник, а његов заменик генерал Живојин Мишић. До 30. јула 1914. године, Путник је мобилисао око 420.500 људи у пет армија, којима су командовали Путникови ученици из Српске војне академије.

Српска војска је била организована у обласне армије:

Наоружање[уреди]

„Маузер” М-1899, главно наоружање српске војске

Оружје у Краљевини Србији се производило у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Постојале су и барутане: барутана Страгари и барутана Обилићево код Крушевца. Пред Први светски рат барутана Обилићево је производила савремен бездимни барут. [1]

Војска Краљевине Србије је као основно пешадијско наоружање користила пушке „Маузер” М-1899. Српска војска је купила 90.000 ових пушака 1899. године.[1]

Иако се муниција калибра седам милиметара производила у Крагујевцу, купована је и у иностранству. Године 1903. и 1907. купљена је муниција у аустроугарским фабрикама. Године 1907. купљено је још 34.000 пушака М-1899. Ове пушке су биле усавршене у односу на оне купљене 1899. Србија је набавила и 10.800 карабина М-1908 који су били намењени за коњанике. Такође у Војнотехничком заводу је преправљено 43.000 старих једнометних пушака у брзометне пушке калибра 7 милиметара. Ово је обављено по конструкцији пуковника Гојка Ђурића. Ово преправљено оружје је било намењено трупама другог позива. Године 1910. је купљено 32.000 пушака М-1910. Овом куповином је комплетна војска првог и другог позива наоружана савременим брзометним пушкама. Старе једнометне пушке „Маузер кока” М-1880 и „Бердан” М-1871 су остале у наоружању трећег позива.[1]

Митраљез Максим МГ 10 Српске Војске

У наоружање војске Краљевине Србије је 1909. године уведено 250 митраљеза типа „Максим” М-1909. Сваки пешадијски пук је имао одељење са 4 митраљеза.[1]

Краљевина Србија је једна од првих земаља која је увела ручне бомбе у модерном облику у своје наоружање. Војно технички завод је дневно производио од 800 до 1000 ручних бомби. Ова врста ручне бомбе је конструисана 1898. године за четничке јединице у Македонији и на Косову и Метохији. Бомбу је конструисао пуковник Миодраг Васић. Пошто се бомба показала као ефикасна у четничким акцијама уведена је у наоружање војске Краљевине Србије 1912. године.[1]

Након Балканских ратова српска војска је запленила различито оружје. У наоружању су се нашче турске пушке „Маузер” М-1890, М-1893 и М-1903, калибра 7,65 милиметара, бугарске „Манлихерке” М-1888/90 и М-1895, калибра осам милиметара. Заплењеним оружјем су се углавном опремљене новоосноване јединице у крајевима ослобођеним након Балканских ратова. Међутим недостатак муниције је ограничавао употребу заплењеног оружја.[1]

Српски војник са Мосинком на Ада Циганлији

Након почетка Првог светског рата, мањак брзометних пушки надокнађен је у августу 1914. године када је из Царске Русије стигло 120.000 пушака „Мосин-Наган” М-1891 и 90 милиона метака калибра 7,62. Ове пушке је прво добила Тимочка дивизија првог и другог позива, а након тога и многе друге јединице другог позива.[1]

Током 1916. године на Крфу и на Солунском фронту српска војска добија француско оружје. Србија је од Француске добила 106.000 пушака „Бертје” М-1907/15 и 9.000 артиљеријских карабина Бертје. За позадниске јединице је добила 20.000 једнометних пушака „Грас” М-1874/14. Српска војска је добила и 300 француских митраљеза „Сент етјен”, као и 5.000 пиштоља „Рyби” М-15.[1]

Почетком 1917. године је у наоружање уведен пушкомитраљез „Шоша” ЦСРГ М-1915 калибра осам. Ручне бомбе су коришћене у великим количинама, најчешће кашикаре Ф-1 (одбрамбена) и ОФ-1(нападна). Коришћене су и тромблонске бомбе „Вивен-бесиер”, као и бацачи бомби „азен” М-1915.[1]

Први светски рат[уреди]

Српска војска прекаљена у два Балканска рата је одбила три аустроугарске инвазије током 1914. године (Види: Прва аустроугарска офанзива на Србију, Друга аустроугарска офанзива на Србију и Трећа аустроугарска офанзива на Србију). Међутим новембра 1915, угрожена Тројном инвазијом од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске и ослабљена слањем у Албанију 20.000 људи у виду Албанског одреда (генерал Драгутин Милутиновић), главнина снага која је бројала око 400.000 људи била је принуђена на повлачење преко Албаније. Српска војска је на јадранску обалу стигла средином децембра 1915. одакле је превезена на Крф и у Бизерту до 15. фебруара 1916.

Од новембра 1915. до септембра 1918. трајала је окупација Краљевине Србије од стране Централних сила. Југоисточну Србију је анектирала Бугарска, а остатак Србије (осим Косова, Метохије и Македоније) је био под аустроугарским војним властима или под заједничком влашћу окупационих Централних сила. Око 3.500 аустроугарских жандарма и војних полицајаца се супротстављало четничким герилцима, док су бугарске и аустроугарске трупе заједно угушиле Топлички устанак (фебруар-март 1917) у југоисточној Србији.

Вакцинисање српских војника против тифуса и колере у Солуну 1916. године

Око 145.000 српских војника је евакуисано на Крф где је, до 15. априла 1916. године, обновљена Српска војска под командом војводе Мишића, са генералом Бојовићем као начелником генералштаба. Оформљене су три армије, свака са по две обновљене пешадијске дивизије 1. армија (пуковник Милош Васић), 2. армија (војвода Степа Степановић) и 3. армија (генерал Павле Јуришић Штурм); ова последња је расформирана 28. марта 1917. године. Свака дивизија снаге 20.000 људи се састојала од 3 пешадијска пука (по један првог, другог и трећег позива), сваки пук од три батаљона са три чете и једним митраљеским водом. Постојао је и ескадрон од 150 коњаника; пук пољске артиљерије (са три дивизиона по две батерије); и дивизијске службе, две инжињеријске чете и инжињеријски парк; пекарска и занатлијска чета; две коморе; медицинска чета и три пољске амбуланте.

Вардарска дивизија снаге 12.000 људи је апсорбовала Комбиновану дивизију, а оформљена је и коњичка дивизија. Крајем јуна 1916. године у Русији је од балканских ратних заробљеника формирана 1. српска добровољачка дивизија, снаге 18.000 људи, и борила се у руско-румунској Добруџа армији. У септембру 1916. је формирана и друга дивизија и обе су груписане у Српски добровољачки корпус у Одеси, под командом генерала Михаила Живковића. Током 1917. године ова јединица од 28.000 људи се прикључује српској војсци на Солунском фронту под именом Југословенска дивизија. Српска војска је предводила напад кроз Македонију у септембру 1918. године чиме је допринела избацивању бугарских и аустроугарских армија из рата. Херојски подвизи српске војске током Великог рата су задобили централно место у историји Србије, као и дивљење Антанте која је Србији гарантовала водећу улогу у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, конституисаном 1. децембра 1918. године.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Александар Апостоловски. „Српске победе немачким пушкама (4.8.2018)”. Политика. Приступљено 04. 08. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашне везе[уреди]