Genetsko pamćenje (psihologija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U psihologiji, genetsko pamćenje je teoretizovani fenomen u kojem se određene vrste sećanja mogu naslediti, biti prisutne pri rođenju u odsustvu bilo kakvog povezanog čulnog iskustva, i da se takva sećanja mogu inkorporirati u genom tokom dugih vremenskih perioda.[1]

Dok su teorije o nasleđivanju specifičnih sećanja u potpunosti opovrgnute, neki istraživači su teoretizirali da opštije asocijacije koje su formirale prethodne generacije mogu preći s generacije na generaciju kroz genom. Na primer, stručnjaci danas još uvek nisu podeljeni oko toga kako tumačiti studiju koja je sugerisala da bi miševi mogli da naslede vezu između određenih mirisa i reakcije na strah koju su formirale prethodne generacije miševa. Savremene teorije zasnivaju se na ideji da zajednička iskustva vrste mogu postati inkorporirana u genetski kod te vrste, ne lamarkovskim procesom koji kodira specifična sećanja, već mnogo nejasnijom tendencijom da se kodira spremnost da se odgovori na određene načine na određeni stimulansi.

Jezik[uredi | uredi izvor]

Jezik se, u modernom pogledu, smatra samo delimičnim proizvodom genetskog pamćenja. Činjenica da ljudi mogu da imaju jezik je svojstvo nervnog sistema koje je prisutno pri rođenju, a samim tim i filogenetskog karaktera. Međutim, percepcija određenog skupa fonema specifičnih za maternji jezik razvija se samo tokom ontogeneze. Ne postoji genetska predispozicija za fonemski sastav bilo kog jezika. Deca u određenoj zemlji nisu genetski predisponirana da govore jezike te zemlje, što daje dodatnu težinu tvrdnji da genetsko pamćenje nije lamarkovsko.[2] Međutim, postoje naučni dokazi o genu za savršenu visinu glasa koji je češći u azijskim zemljama gde je visina tona ključna za značenje izgovorene reči.[3]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Neuronaučna istraživanja na miševima sugerišu da neka iskustva mogu uticati na sledeće generacije. U studiji iz 2013. godine,[4][5] miševi obučeni da se plaše specifičnog mirisa preneli su svoju istreniranu averziju na svoje potomke, koji su tada bili izuzetno osetljivi i plašeći se istog mirisa, iako ga nikada nisu naišli, niti su bili obučeni da se toga boji.

Utvrđene su i promene u strukturi mozga. Istraživači su zaključili da „iskustva roditelja, čak i pre začeća, značajno utiču na strukturu i funkciju nervnog sistema narednih generacija“.[6]

Istorijski pogledi[uredi | uredi izvor]

Za razliku od modernog stanovišta, u 19. veku, biolozi su smatrali da je genetsko pamćenje spoj pamćenja i nasleđa, i smatrali su da je to Lamarkov mehanizam. Ribot je 1881. godine, na primer, smatrao da su psihološko i genetsko pamćenje zasnovane na zajedničkom mehanizmu i da se prvo razlikuje od drugog samo po tome što je u interakciji sa svešću. [7] Hering i Semon su razvili opšte teorije pamćenja, a potonji je izmislio ideju o engramu i pratećim procesima engrafije i ekforije. Semon je podelio pamćenje na genetsko pamćenje i centralno nervno pamćenje.[8]

Ovaj pogled iz 19. veka nije sasvim mrtav, iako je u oštroj suprotnosti sa idejama neodarvinizma. U savremenoj psihologiji, genetska memorija se generalno smatra lažnom idejom. Međutim, biolozi kao što su Stjuart A. Njumen i Gerd B. Miler dali su doprinose ovoj ideji u 21. veku.[9]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rodolfo R. Llinas (2001). I of the vortex: from neurons to self. MIT Press. str. 190—191. ISBN 0-262-62163-0. 
  2. ^ Rodolfo R. Llinas (2001). I of the vortex: from neurons to self. MIT Press. str. 190—191. ISBN 0-262-62163-0. 
  3. ^ Deutsch, Diana; Henthorn, Trevor (2004). „Absolute Pitch, Speech, and Tone Language: Some Experiments and a Proposed Framework”. Music Perception. 21 (3): 339—356. doi:10.1525/mp.2004.21.3.339 — preko ResearchGate. 
  4. ^ Dias, Brian G; Ressler, Kerry J (2013). „Parental olfactory experience influences behavior and neural structure in subsequent generations”. Nature Neuroscience. 17 (1): 89—96. PMC 3923835 Slobodan pristup. PMID 24292232. doi:10.1038/nn.3594. 
  5. ^ Callaway, Ewen (2013). „Fearful memories haunt mouse descendants”. Nature. doi:10.1038/nature.2013.14272. 
  6. ^ Gallagher, James. „'Memories' pass between generations”. BBC. Pristupljeno 1. 12. 2013. 
  7. ^ Louis D. Matzel (2002). „Learning Mutants”. Ur.: Harold E. Pashler. Steven's Handbook of Experimental PsychologySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. John Wiley and Sons. str. 201. ISBN 0-471-65016-1. 
  8. ^ Timothy L. Strickler (1978). Functional Osteology and Myology of the Shoulder in the Chiroptera. Karger Publishers. str. 325. ISBN 3-8055-2645-8. 
  9. ^ Brian Keith Hall; Roy Douglas Pearson; Gerd B. Müller (2003). Environment, Development, and Evolution: Toward a Synthesis. MIT Press. str. 17. ISBN 0-262-08319-1. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alan Bullock; Oliver Stallybrass (1977). „Genetic memory”. The Harper Dictionary of Modern Thought. Harper & Row. str. 258. 
  • Raymond Joseph Corsini (1999). „Genetic memory”. The Dictionary of Psychology. Psychology Press. str. 410. ISBN 158391028X.  Note that the definition talks of "information based upon" learning and experience, rather than about learning and experience themselves.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Генетско_памћење_(психологија)&oldid=26428545”