Geometrijsko-optičke iluzije
Geometrijsko-optičke iluzije su vizuelne iluzije, ili optičke iluzije, u kojim se geometrijska svojstva posmatranog objekta razlikuju od svojstava odgovarajućih objekata u vidnom polju.
Geometrijska svojstva[uredi | uredi izvor]
Geometrija se koncentriše na položaj tačaka i na dužinu, orijentaciju i zakrivljenost linija. Geometrijsko-optičke iluzije se odnose na karakteristike objekta kako ih definiše geometrija. Iako vidimo u tri dimenzije, u mnogim situacijama dubina može da se izdvoji i pažnja da se usmeri na jednostavni dvodimenzionalni oblik sa svojim x i y koordinatama.
Iluzije su u vidnom polju[uredi | uredi izvor]
Dok su njihovi parnjaci u posmatračevom objektnom prostoru javni i imaju merljiva svojstva, iluzije su privatne posmatračevom (ljudskom ili životinjskom) iskustvu. Ipak, one su dostupne verbalnom opisivanju, ili drugim vrstama komunikacije, pa čak i merenju prema psihofizici. Tehnika poništavanja je delimično korisna, pri čemu je posmatranom objektu namerno data suprotna deformacija u cilju razbijanja iluzije.
Kategorije vizuelnih iluzija[uredi | uredi izvor]
Vizuelne ili optičke iluzije mogu biti kategorizovane prema prirodi ili razlici između objekata i percepcije. Na primer, one mogu biti u osvetljenosti ili boji, tj. intenzivna svojstva posmatranog objekta, npr Mahove pruge. Iluzije mogu biti u njihovoj lokaciji, veličini, orijentaciji ili dubini, i one se nazivaju ekstenzivnim. Kada iluzija sadrži svojstva koja potpadaju u nadležnost geometrije, tada je ona geometrijsko-optička, što je termin koji im je J.J. Opel, Nemački srednjoškolski profesor, pripisao u prvom naučnom radu posvećenom ovoj temi, 1854. godine. Termin je preuzeo Vilhelm Vund, koji se često smatra osnivačem eksperimentalne psihologije, i sada se termin univerzalno koristi. [1] [2] [3] Prvo izdanje Robinsonove knjige posvećuje 100 strana i preko 180 figura ovih iluzija potvrđujući njihovu popularnost.
Primeri geometrijsko-optičkih iluzija[uredi | uredi izvor]
Geometrijsko-optičke iluzije koje pokazuju obične crno bele crteže, su najlakše za istraživanje..Nekoliko primera je izvučeno sa liste optičkih iluzija. Oni ilustruju iluzije položaja (Pogendorfova iluzija), dužine (Miler-Lajerova iluzija), orijentacije (Zolnerova iluzija, Minsterbergova iluzija ili iluzija ispreturane šahovske table i njene varijante iluzije zida kafea), zakrivljenosti linija (Heringova iluzija), veličine (Delboefova iluzija) i vertikalne/horizontalne anizotropije (Vertikalno-horizontalna iluzija), u kojoj se vertikalno proširenje čini preuveličano.
Slični fenomeni[uredi | uredi izvor]
Vizualne iluzije po pravilu bi trebalo izdvojiti od srodnih fenomena. Neki jednostavni objekti poput Nekerove kocke su podložni različitim interpretacijama, koje se obično uočavaju naizmenično, jedna po jedna. One pre mogu biti nazvane dvosmislenim konfiguracijama, nego iluzijama, zato što viđeno ne mora uvek zaista biti iluzija. Konstrukcije Penrouzovog ili Ešerovog tipa su iluzorne u smislu da tek na osnovu detaljne logičke analize postaje očigledno da nisu fizički ostvarive. Ako neko razmišlja o iluziji kao o nečemu što se pogrešno tumači, i o zabludi kada ne postoji mogućnost da se logički dokaže, razliku najbolje prave efekti kakvi su trougao Kaniža i iluzorne konture .
Objašnjenja[uredi | uredi izvor]
Objašnjenja geometrijsko-optičke iluzije se zasnivaju na jednom od dva principa delovanja:
- fiziološki ili odozdo naviše, traženje uzroka deformacije u optičkoj vizualizaciji oka, ili u pogrešnom usmeravanju signala tokom neuronske obrade u mrežnjači ili prvim fazama mozga, primarnom vizuelnom korteksu, ili
- kognitivni ili perceptivni, koji smatra da je odstupanje od prave veličine, oblika ili položaja uzrokovano dodeljivanjem percepcije smislenoj, ali lažnoj ili neprikladnoj klasi objekta.
Prva faza u operacijama koje prenose informacije sa posmatranog objekta, ispred posmatrača u njenu neuronsku reprezentaciju u mozgu, a zatim omogućavaju da se percept pojavi, je slikanje od strane oka i obrada neuronskim kolima u mrežnjači. Neke komponente geometrijsko-optičkih iluzija mogu se pripisati aberacijama (izobličenjima) na tom nivou. Čak i ako ovo ne objašnjava u potpunosti iluziju, ovaj korak je od pomoći jer postavlja razrađene mentalne teorije na sigurnije mesto. Mesečeva iluzija je dobar primer. Pre nego što se pozovemo na koncepte prividne udaljenosti i konstantnosti veličine, pomaže da budemo sigurni da se slika mrežnjače nije mnogo promenila kada mesec izgleda sve veći dok se spušta ka horizontu.
Jednom kada signali uđu iz mrežnjače u vizuelni korteks, dešavaju se brojne lokalne interakcije. Konkretno, neuroni su podešeni na orijentaciju posmatranog objekta i tada njihov odgovor zavisi od konteksta. Široko prihvaćena interpretacija npr. Pogendorfove i Heringove iluzije kao širenje oštrih uglova na presecima linija, primer je uspešne implementacije fizioloskog objašnjenja geometrijsko-optičke iluzije "odozdo naviše".
Međutim, skoro sve geometrijske iluzije imaju komponente koje fiziologija trenutno ne može da objasni.[4] Tako da ima prostora za predloge iz disciplina percepcije i saznanja.[5] Vezano za ilustraciju: umesto da ih tumačimo kao samo par kosih linija unutar kojih se jedan objekat čini manjim od identičnog bližeg tački konvergencije, Ponzo obrazac se može uzeti za železničku prugu prikazanu kao crtež u perspektivi. Bačva koja leži unutar šina bi morala da bude fizički šira da pokrije povećani deo širine koloseka da je dalje. Posledica je procena da se cevi razlikuju po prečniku, a da je njihova fizička veličina na crtežu jednaka.
Naučna studija će uključiti priznanje da je predstava vizuelne reči oličena u stanju nervnog sistema organizma u vreme kada se iluzija doživi. U disciplini eksperimentalne neuronauke, uticaj "odozgo nadole" ima značenje da signali koji potiču iz viših neuronskih centara, skladišta memorijskih tragova, urođenih obrazaca i operacija odlučivanja, putuju dole do nižih neuronskih kola gde izazivaju pomeranje ravnoteže ekscitacije u skrenuti pravac. Takav koncept treba razlikovati od pristupa "odozdo naviše" koji bi tražio aberacije koje su nametnute ulazu na njegovom putu kroz senzorni aparat. Neuralna signalizacija "odozgo nadole" bila bi prikladna implementacija geštalt koncepta koji je objavio Maks Verthajmer [6] da su „osobine bilo kog od delova određene intrinzičnim strukturnim zakonima celine“.
Matematička transformacija[uredi | uredi izvor]
Kada objekti i povezane percepcije, u svojim prostorima, odgovaraju jedni drugima, ali sa deformacijama koje se mogu opisati u smislu geometrije, nastoje da traže transformacije, koje ne moraju uvek biti Euklidske, [7] koje ih preslikavaju jedna na drugu. Primena diferencijalne geometrije do sada nije bila naročito uspešna [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. mart 2012) , raznolikost i složenost fenomena, značajne razlike među pojedincima i zavisnost od konteksta, prethodnog iskustva i instrukcija predstavljaju velik izazov za zadovoljavajuće formulacije. [8]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Robinson, J.O. (1998) The Psychology of Visual Illusion. Dover, Mineola, NY.
- ^ Coren, S. and Girgus, J.S. (1978) Seeing is Deceiving: The Psychology of Visual Illusions. Erlbaum, Hillsdale, N.J.
- ^ Wade, N. (1982) The Art and Science of Visual Illusions. Routledge, London
- ^ Gregory, R.L. 1997 Eye and Brain. Princeton University Press: Princeton N.J.
- ^ Howe CQ, Purves D (2005) Perceiving geometry : geometrical illusions explained by natural scene statistics Springer : New York
- ^ Wertheimer, M. (1938) in W.D. Ellis (Ed) A Source Book of Gestalt Psychology. Harcourt Brace : New York
- ^ Luneburg, R.K. (1947) Mathematical Analysis of Binocular Vision. Princeton University Press, Princeton, N.J.
- ^ Westheimer, G. (2008) "Geometrical-optical illusions and the neural representation of space". Vision Res, 48, 2128-2142