Dvoboj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dvoboj ima dugu istoriju u svetu

Dvoboj je vrsta razračunavanja, dva lica naoružana kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, u jednoj zatvorenoj istorijskoj celini, u kojoj se krivica dokazivala mimo suda. Kako vladari kroz vekove, nisu voleli da se njihovi potčinjeni ubijaju, oni su na razne načine ozakonili dvoboj, kao oblik zaštite časti, želeći time da pravilima podvede pod kontrolu već postojeću praksu dvoboja. A taj svet sklon dvoboju po tradicijama, poreklu, nasleđu, inkorporiranosti u oficirski stalež, obrazovanju i velikom broju običaja, uklapa se u sliku društava iz doba monarhija, gde je kralj bio središte političke vlasti. A u toj monarhiji su viši društveni redovi (uključujući i oficirki kor) bili za dvoboj, jer su bili spremniji da na kocku ne stavljaju samo ugodnosti života i imovinu, već i sam život, dok srednji slojevi (seoski posednici i građanstvo) za to nisu bili.[1]

Kroz istoriju dvoboj jer zapravo predstavljao i jedan od oblika božjeg suda, kod koga se kao i kog drugih smatralo da Bog neće dozvoliti da nevino lice strada. Pa se u tom smislu dvoboj sastojao u tome što se u nedostatku drugih dokaza, sukobljenim stranama, ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne.

Posebnu kategoriju čine ratni dvoboji (borba dva pojedinca, od početka ili nastavka bitke), koji su bili sastavni deo načina ratovanja, sukobljenih strana. Ne treba misliti da tokom bitke junak uvek lično zadaje udarac protivniku, već u zaslugu junaka ulaze i postupci njegovih ličnih ljudi, momaka, bećara, seiza i slugu.

Dvoboj — pojam[uredi | uredi izvor]

Dvoboj koji se može smatrati vrstom razračunavanja, u kome se krivica dokazivala porazom, a ne pred sudom, ima više definicija, među kojima su i ove:

Srpski rečnik

U srpskim rečnicima iza reči dvoboj najčešće stoji — da je dvoboj „borba između dva lica naoružana kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, radi rešavanja pitanja časti ili kakvog drugog spora.”

Pravila dvoboja (Regeln des Duells) Franca fon Bolgara

Sava Vitas, učitelj mačevanja na Vojnoj akademiji Kraljevine Srbije, preveo je i objavio (1892) poznati austrougarski priručnik za dvoboje sa naslovom Pravila dvoboja (Regeln des Duells) Franca fon Bolgara (Franz von Bolgár), u kome postoji ova definicija dvoboja:

„Dvoboj je s dogovorom uređena borba dveju osoba s oružjem i u prisustvu obostranih svedoka, a usled uvredom osnovanog izazivanja.“[2]

Sudski dvoboj

Sudski dvoboj (lat. Iudicium duelli) takođe predstavlja jedan od oblika božjeg suda, kod koga se kao i kog drugih smatralo da Bog neće dozvoliti da nevino lice strada. Dvoboj se sastojao u tome što se u nedostatku drugih dokaza ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne. On se vršio do pobede jedne strane ili do zalaska sunca. Na njega se mogao pozvati i optuženi i tužilac, a tvrđenje onog ko je u borbi podlegao se smatralo neistinitim. Dvoboj se morao lično vršiti, a samo izuzetno se dopuštala zamena, pa je ženu mogao da zameni muž a decu otac.

Istorija[uredi | uredi izvor]

"Dvoboj nad dvobojima“, megdan Kraljevića Marka i Muse Kesedžije

Dvoboj ima dugu istoriju u svetu. Postojao je kroz vekove u skoro svim svetskim kulturama i tradicijama. O borbama dva pojedinca za vreme bitaka govori se u Starom zavetu, Ilijadi, nordijskim sagama i brojnim srednjovekovnim zapisima. Dvoboj je i velika tema svetske književnosti. Prvi put je ovaj agresivni čin, pominje u jednom aktu, iz 501. godine kralja Burgundije Gundobad, gospodar Zapadnog rimskog carstva između 472. i 473. godine, a zatim kralj Burgundije (drugog Burgundskog kraljevstvg) između 473. i 516. godine.[3][4]

Na prostoru današnje Srbije dvoboji su opevani u narodnom pesništvu. Dvoboj nad dvobojima“ srpskog narodnog pesništva je megdan Kraljevića Marka i Muse (Arnauta) Kesedžije.[5] Kod ovih dvoboja obično je bila reč o ratnim dvobojima ili o „mirnodopskim“ dvobojima održavanim na širokom prostoru balkanske vojne granice, gde je ceo život imao ratničko obeležje. Primer za jedan takav dvoboj bio je i dvoboj na Tičaru održan pred brojnim svedocima: Karađorđem, srpskim i turskim vojnim zapovednicima i suprotstavljenim vojskama. Na osnovu opisa tog dvoboja može se saznati da je osnovna struktura ratnog dvoboja skoro istovetna sa mirnodopskim (uvreda, usmeni poziv, prijem poziva, dvoboj — pred svedocima).[6]

Podrazumevali su se i dvoboji koji se ne vode protiv neprijatelja, već zbog lične uvrede, odnosno pitanja časti. Iako su mnogi srpski državni pitomci studirali na nemačkim univerzitetima, praksa studentskih dvoboja sa ranjavanjem (Mensur), koja se i danas neguje u više zemalja Evropske unije, nije prihvaćena u Srbiji 19. veka.

Duel Puškina sa Dantesom iz 1837.

S vremenom se stara tradicija dvoboja posredovala različitim evropskim pravilima dvoboja, u kojima su zbog izbegavanja zloupotreba uvođeni sve stroži protokoli.[7] Tako je npr, dvoboj koji je propisivao i Dušanov zakonik, zabranjivao svađe za vreme vojnog pohoda, a za rešavanje ličnih sporova predviđen je dvoboj u koji drugi ne smeju da se mešaju (čl. 131 [220]), kako se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe.[8][9] Zna se za izazivanje na dvoboj u Crnoj Gori po određenom protokolu (slanje jabuke),[10] uključujući i dogovor devera (svedoka, sekundanata) o pravilima dvoboja, pre svega da li se protivnici bore do prvog lakšeg ili težeg ranjavanja, ili na život i smrt. U Zakoniku Petra I (1803) nije bio zabranjen dvoboj, ali je bilo zabranjeno od dvoboja praviti sukob većih razmera (čl. 21),[11] što je ponovljeno i u Zakoniku kneza Danila (1855), gde je zabranjeno prisustvo i samih svedoka (čl. 40).[12]

Potom se ovakvo rešenje spora dve sukobljene stranke (u kome se krivica dokazivala porazom), raširilo svuda po Evropi. S vremenom dvoboj dobija veće razmer jer se izrodio u provocirane i bezrazložne sukobe, prvenstveno, da bi se protivniku naškodilo ili da bi se dokazala sopstvena hrabrost, a manje da bi se porazom dokazala krivica. Ovakve namere aktera dvoboja najbolje ilustruju priče o dvobojima iz 19. veka, koje su vezane za život u salonima, punim spletkama, srcima i besnim trenucima kada se kroz igru i lično dokazivanje išlo u susret smrti. To najbolje ilustruje nezaobilazna priča o pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu:

Koji je išao iz dvoboja u dvoboj, ležerno doručkovao trešnje i dobacivao koštice do nogu svog rivala. Svoju literaturu zvanu život završiće februara 1837. godine, u dvoboju sa Francuzom Dantesom, koji je bio precizniji s pištoljem.

Četiri godine kasnije, u dvoboju je ubijen još jedan velikan ruske književnosti, Mihail Jurjevič Ljermontov. Danas je teško shvatljivo da suzdržani i ljubazni ljudi, koji odlaze na balove, pišu pesme i romane razgovaraju na francuskom, mogu biti opasni, jer prema ruskom zakonodavstvu, dvoboji su bili zabranjeni (što nije sprečavalo njihovu učestalost).[13] Nešto kasnije dvoboji su ozakonjeni carevim ukazom (1894), ali po strogim pravilima i pod uslovom da budu pod nadzorom.

Ovakvo nasiliničko i nehumano ponašanje aktera dvoboja rezultovalo je da se svuda u Evropi u 19. veku zakonski dvoboj zabrani.[14] Ali u toj Evropi Kraljevina Srbija je bila jedini izuetak. Dvoboji su bili zabranjeni u Kraljevini Jugoslaviji, pa su tako dvojica Barana osuđeni 1938. na po godinu dana zatvora i isto toliko gubitka časnih prava za jedan "neviteški" dvoboj iz prethodne godine.[15]

Ratni dvoboj[uredi | uredi izvor]

O borbama dva pojedinca za vreme bitaka govori se u Starom zavetu, Ilijadi, nordijskim sagama i brojnim srednjovekovnim zapisima, npr. dvoboj monaha velikoshimnika Aleksandra Peresveta i predstavnika tatarske Zlatne horde u vreme Kulikovske bitke.[16] Ratni dvoboj je velika tema i svetske književnosti i narodnog pesništva. npr. „dvoboj nad dvobojima“ narodnog pesništva u kome je opevan megdan Kraljevića Marka i Muse (Arnauta) Kesedžije.[17]

Sačuvani su podaci o dvobojima s početka 19. veka, vođenim u vreme Prvog srpskog ustanka u Srbiji, ni na čijoj zemlji, između dva odabrana predstavnika suprotstavljenih vojski. Svedoci dvoboja su suprotstavljene strane koje prate dvoboj, a ponekad se i umešaju, jer se ne može uvek sasvim jasno razdvojiti ratni dvoboj (borba dva pojedinca) od početka ili nastavka bitke. Izdvojićemo dvoboj za koje ima više izvora i jedan zapis o svedočanstvu učesnika u dvoboju. Dvoboj između vojvode Pocerske knežine Šabačke nahije Miloša Stojićevića (Pocerca) i Mula-Mehmeda (Meha) Orugdžića, na Popovu kod Bijeljine (u maju 1809) koji su opisali savremenici Filip Višnjić i Sima Milutinović Sarajlija.

Obanavljanje ratnih dvoboja u svetu zabeleženo je u Prvom svetskom ratu, u borbama pilota. Pobedu u vazdušnim borbama (obaranje protivničkog aviona) vazduhoplovne komande priznavale su isključivo na osnovu precizno propisanih i veoma striktnih pravila. As francuske avijacije (sa više od dvadeset priznatih pobeda) bio je dvadestogodišnji vazduhoplovni potporučnik Petar V. Marinović (Pierre Marinovitch, 1900–1919), unuk Jovana Marinovića (predsednika vlade i ministra) i praunuk kapetana Miše Anastasijevića.[18][19] Na francuskom ratištu borili su se piloti lovci, kapetan Branko Vukosavljević (kasnije prvi komandant Srpskog vazduhoplovstva), Pavle Matanović (sa Cetinja), Mihailo Marinković, poručnik Tadija Sondermajer i kapetan Miodrag Tomić.

Dvoboj zbog lične uvrede (mirnodopski dvoboj)[uredi | uredi izvor]

Dvoboj zbog ličnih uvreda, mirnodopski dvoboj ili sudski dvoboj (lat. Iudicium duelli) sastojaose u tome što se u nedostatku drugih dokaza ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne. On se vršio do pobede jedne strane ili do zalaska sunca. Na njega se mogao pozvati i optuženi i tužilac, a tvrđenje onog ko je u borbi podlegao se smatralo neistinitim. Dvoboj se morao lično vršiti, a samo izuzetno se dopuštala zamena, pa je ženu mogao da zameni muž a decu otac.

U svom „Rečniku“ Vladimira Jovanovića (1871) oštro kritikuje „mirnodopski“ dvoboj, i ovako ukazuje na razlog postojanja dvoboja.
Dvoboj postoji zato što bi u pogledu izvesnih uvreda „redovno suđenje moglo [svojom] javnošću dati (celoj) stvari oblik mnogo nesnosniji nego što je sama uvreda.

U prilog mirnodopskim dvobojima dvobojima navodio se njihov vaspitni i preventivni karakter. Tako se uvrežilo shvatanje da ih treba odobriti, jer dvoboji sprečavaju nepristojnost, bahatost, drske ispade, nekontrolisane tuče, lične obračune i mučke napade. Vezu između učtivosti i oružja slikovito prikazuje Nikola Pašić u odgovoru na pitanje Svetomira Đukića (na Krfu 1917) da li oficir može pozvati narodnog poslanika na dvoboj. Zapravo on mu nije odgovorio, ali mi je ispričao ovu anegdotu:

Ti si sigurno čuo za našeg starog, odličnog političara Jevremovića. Jedanput, pre dosta godina mi je govorio: Znaš, Nikola, ipak je bilo dobro naše staro vreme kada su naši popečitelji dolazili na sednicu i svaki zadenuo za pojasom dva jatagana, a ozgo, između njih kuburliju. Svi sede unaokolo na minderluku i svi učtivi.[20]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „G. St. Protić o dvoboju“, Politika, 6–19. februar (1905). str. 3.
  2. ^ S.C.: J. Phinney, Charleston, 1838 (1858); le comte Du Verger de Saint-Thomas, Charles, Nouveau code du duel: histoire, législation, droit contemporain, Paris. 1879. str. 7.
  3. ^ Cited in C.D. Gordon, The Age of Attila: Fifth-Century Byzantium and the Barbarians (Ann Arbor: University of Michigan, 1966),
  4. ^ Drew, The Burgundian code: book of constitutions or law of Gundobad (Philadelphia: University of Pennsylvania, 1972)
  5. ^ Karadžić, Vuk, „O Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji“, u: Narodna srpska pjesmarica (posvećena Jerneju Kopitaru, carsko-kraljevskom pridvornom bibliotekaru i cenzoru u Beču), J. Šnirer, Beč (1815). str. 114–124.
  6. ^ Pavlović, Gojko [sudski kapetan 1. kl.], O dvoboju, Beograd 1903, pp. 5, 9.
  7. ^ Thimm, Carl A., A Complete Bibliography of Fencing and Duelling, London 1896.
  8. ^ Stojan Novaković, Zakonik Stefana Dušana cara srpskog 1349. i 1354, Beograd 1878.
  9. ^ Novaković, Stojan, „Stara srpska vojska“, [iz Ratnika, 1893], u: Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, Beograd (2002). str. 99–100;
  10. ^ Petrović, Ž. P., „Prilozi za proučavanje dvoboja u našem narodu“, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 3, 1928, pp. 106.
  11. ^ Zakonik opšti crnogorski i brdski, 1789 (1803).
  12. ^ Zakonik Danila Prvog, knjaza i gospodara slobodne Crne Gore i Brdah, 1855
  13. ^ Teodorović, Sava (prof. i katiheta u Kraljevskoj velikoj realci u Zemunu), „O dvoboju“ u: „Samoubistvo sa religiozno-moralnog gledišta (po ruskom izvorniku)“, Srpski sion, nedeljni list za crkveno-prosvetne i avtonomne potrebe Srpske pravoslavne mitropolije Karlovačke, sa blagoslovom Svetog Sinoda, vlasnik Njegova Svetost Srpski Patrijarh Georgije Branković, ur. Sergije Šakrak-Ninić i Sava Petrović, Novi Sad (1892). str. 238.
  14. ^ Anita Frugiuele, Reati d'altri tempi: il duello, fascinosa riparazione dell'onore, in Notiziario del Consiglio dell'Ordine degli Avvocati di Cosenza, n. 2, dicembre (2007). str. 11-12.
  15. ^ Prvo suđenje zbog dvoboja na Cetinju. "Vreme", 9. feb. 1938, str. 1 i 9. digitalna.nb.rs
  16. ^ Tomić, Jovan N., „Megdan u Srba XVI i XVII stoleća“, u: Letopis Matice srpske, 2, 1902, pp. 2, fn. 1.
  17. ^ Jovan Popov, Dvoboj kao književni motiv, Novi Sad 2012.
  18. ^ Glas Crnogorca, 9. april 1911,pp. 2;
  19. ^ „Govor kapetana Đorđija Dragovića na sahrani“, u: Glas Crnogorca, 16. aprila 1911, pp. 2, „Javna blagodarnost“, isto, pp. 6.
  20. ^ Svetomir Đukić MEMOARI GENERALA SVETOMIRA SVETE ĐUKIĆA – Knjiga 2 – Prvi svetski rat

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Baldick, Robert. The Duel: A History of Duelling. London: Chapman & Hall, 1965.
  • Banks, Stephen. Duels and Duelling, Oxford: Shire, 2012.
  • Banks, Stephen. A Polite Exchange of Bullets; The Duel and the English Gentleman, 1750–1850, (Woodbridge: Boydell 2010)
  • Banks, Stephen. "Very little law in the case: Contests of Honour and the Subversion of the English Criminal Courts, 1780-1845" (2008) 19(3) King's Law Journal 575–594.
  • Banks, Stephen. "Dangerous Friends: The Second and the Later English Duel" (2009) 32 (1) Journal of Eighteenth Century Studies 87–106.
  • Banks, Stephen. "Killing with Courtesy: The English Duelist, 1785-1845," (2008) 47 Journal of British Studies 528–558.
  • Bell, Richard, "The Double Guilt of Dueling: The Stain of Suicide in Anti-dueling Rhetoric in the Early Republic," Journal of the Early Republic, 29 (Fall 2009), 383–410.
  • Cramer, Clayton. Concealed Weapon Laws of the Early Republic: Dueling, Southern Violence, and Moral Reform
  • Freeman, Joanne B. Affairs of Honor: National Politics in the New Republic (New Haven: Yale University Press, 2001; paperback ed., 2002)
  • Freeman, Joanne B. "Dueling as Politics: Reinterpreting the Burr-Hamilton Duel." The William and Mary Quarterly, 3d series, 53 (April 1996): 289–318.
  • Frevert, Ute. "Men of Honour: A Social and Cultural History of the Duel." trans. Anthony Williams Cambridge: Polity Press, 1995.
  • Greenberg, Kenneth S. "The Nose, the Lie, and the Duel in the Antebellum South." American Historical Review 95 (February 1990): 57–73.
  • Hopton, Richard (1. 1. 2011). Pistols at Dawn: A History of Duelling. Little, Brown Book Group Limited. ISBN 978-0-7499-2996-1. 
  • Kelly, James. That Damn'd Thing Called Honour: Duelling in Ireland 1570–1860 (1995)
  • Kevin McAleer. Dueling: The Cult of Honor in Fin-de-Siecle Germany (1994)
  • Morgan, Cecilia (1995). „'In Search of the Phantom Misnamed Honour': Duelling in Upper Canada”. Canadian Historical Review. 76 (4): 529—562. doi:10.3138/chr-076-04-01. 
  • Rorabaugh, W. J. "The Political Duel in the Early Republic: Burr v. Hamilton." Journal of the Early Republic 15 (Spring 1995): 1–23.
  • Schwartz, Warren F., Keith Baxter and David Ryan. "The Duel: Can these Gentlemen be Acting Efficiently?." The Journal of Legal Studies 13 (June 1984): 321–355.
  • Steward, Dick. Duels and the Roots of Violence in Missouri (2000),
  • Williams, Jack K. Dueling in the Old South: Vignettes of Social History (1980) (1999),
  • Wyatt-Brown, Bertram. Honor and Violence in the Old South (1986)
  • Wyatt-Brown, Bertram. Southern Honor: Ethics and Behavior in the Old South (1982),
  • Holland, Barbara. "Gentlemen's Blood: A History of Dueling" New York, NY. (2003)
  • Duels and Duelling (Stephen Banks) 2012.
  • The Code of Honor; or, Rules for the Government of Principals and Seconds in Duelling, John Lyde Wilson 1838
  • The Field of Honor Benjamin C. Truman. (1884); reissued as Duelling in America (1993).
  • Savannah Duels & Duellists, Thomas Gamble (1923)
  • Gentlemen, Swords and Pistols, Harnett C. Kane (1951)
  • Pistols at Ten Paces: The Story of the Code of Honor in America, William Oliver Stevens (1940)
  • The Duel: A History, Robert Baldick (1965, 1996)
  • Dueling With the Sword and Pistol: 400 Years of One-on-One Combat, Paul Kirchner (2004)
  • Duel, James Landale. 2005. ISBN 978-1-84195-647-3.. The story of the last fatal duel in Scotland
  • Ritualized Violence Russian Style: The Duel in Russian Culture and Literature, Irina Reyfman (1999).
  • A Polite Exchange of Bullets; The Duel and the English Gentleman, 1750–1850, Stephen Banks (2010)
  • Marek Żukow-Karczewski (1987), Pojedynki w dawnej Polsce (Duels in the old Poland), Przekrój, 2204, 17.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Dvoboj na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Двобој&oldid=27674524”