Dragutin Gostuški

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dragutin Gostuški
Datum rođenja(1923-01-03)3. januar 1923.
Mesto rođenjaBeograd
 Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti21. septembar 1998.(1998-09-21) (75 god.)
Mesto smrtiBeograd
 SR Jugoslavija

Dragutin Gostuški (Beograd 3. januar 192321. septembar 1998) je bio srpski kompozitor i muzikolog.

Uvod[uredi]

Rođen je u Beogradu gde se i školovao: maturirao je u Trećoj muškoj gimnaziji i pohađao Muzičku školu Mokranjac. Diplomirao je na dva fakulteta: istoriju umetnosti na Filozofskom (dipl. rad Pariska škola i srpsko slikarstvo, 1950), i kompoziciju i dirigovanje na Muzičkoj akademiji, u klasi profesora Milenka Živkovića (dipl. rad Beograd, simfonijska poema, 1951). Na poziv akademika Petra Konjovića, 1952. godine. Izabran je za asistenta u Muzikološkom institutu SANU. Do 1958. godine rukovodio je i Bibliotekom Instituta.

Muzikolog[uredi]

Studirao je kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu i diplomirao 1951. a uporedo istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, gde je doktorirao 1965. Naučni savetnik Muzikološkog instituta SANU, a kasnije i direktor (1974—78).[1]

Na poziv akademika Petra Konjovića, 1952. godine izabran je za asistenta u Muzikološkom institutu SANU. Do 1958. godine rukovodio je i Bibliotekom Instituta. U zvanje naučnog saradnika unapređen je 1961. godine, pošto je specijalno formirana Komisija (Milenko Živković, Bogdan Milanković) prihvatila kao habilitacioni njegov rad iz oblasti teorije ritma – Kontrola muzičkog vremena. Doktorirao je 1965. godine na Filozofskom fakultetu (Umetnost u evoluciji stilova, disertacija rađena bez mentora). Iste godine unapređen je u zvanje višeg naučnog saradnika, dok je zvanje naučnog savetnika stekao 1974. godine.Kao muzikolog, Gostuški je kontinuriano negovao dve komplementarne linije: teorijsko-naučni, i rad u oblasti umetničke kritike. Najzapaženiji rezultati naučnog rada pripadaju poljima teorije muzike i komparativne estetike. Sintezu svojih pogleda izložio je u monografiji Vreme umetnosti (1968). Izbor značajnih tekstova obuhvaćen je drugom njegovom knjigom – Umetnost u nedostatku dokaza (1977).

Muzikološke studije, filozofske i umetničke eseje, kao i istorijske preglede savremene jugoslovenske muzike objavio je u inostranim (Musical Quarterly, Atlantic, Fenerate, International Review of the Aesthetic and Sociology of Music) i domaćim časopisima (Zvuk, Delo, Letopis Matice srpske). Od 1963. do 1968. godine radio je kao referent i redaktor periodične publikacije Sveske Instituta za teoriju književnosti i umetnosti (danas Institut za književnost i umetnost). Bio je takođe član redakcija Umetničke revije, kulturne Danas, časopisa Kultura, i član saveta Encyclopedia-e moderna-e.U periodu od 1974. do 1978. g. obavljao je funkciju direktora Instituta.[2]

Kompozitor[uredi]

Komponuje umereno moderna, pretežno lirski obojena dela, služeći se ponekad i stilizovanim obeležjima folklora. Proučavao je estetske probleme umetnosti. Napisao je monografiju Vreme umetnosti (doktorska teza 1968), i zbirku eseja Umetnost u nedostatku dokaza Beograd 1977. i više studija i članaka.Kao kompozitor, Gostuški je bio aktivan do početka šezdesetih godina.

Njegov žanrovski raznovrstan kompozitorski opus obuhvata oko četrdeset dela. Najuspelije kompozicije doživele su veliki broj izvođenja (horske minijature Scherzo in “SCH” i Elegia in “O”, obe iz 1973), bile su nagrađene u zemlji i u inostranstvu (simfonijski Scherzo, 1949; balet Remi, 1960; Trio za klavir, violinu i violončelo, 1950) i uvrštene su u notne i diskografske antologije jugoslovenske muzike (solo pesma Smiješno čudo, 1947; Concerto accelerato za violinu i orkestar, 1961).Zloković, Nada. [3]

Pored dvomesečnog studijskog boravka u Parizu, gde je boravio kao stipendista (1955), učestvovao je na većem broju naučnih skupova i muzičkih manifestacija u zemlji i inostranstvu ( Minhenu, 1950; Pariz, 1959, 1968; Varšava, Krakov, Katovice i Gdanjsk, 1958; Budimpešta i Tokio, 1961; Areco,1962; Berlin, 1963; Kopenhagen, 1972; Bukurešt, 1972; Brno, 1973).

Umetničkom, i, posebno – muzičkom kritikom, bavio se od početka pedesetih godina. Tekstove je najpre objavljivao u listovima Republika, Borba, Politika i NIN, potom je vodio rubriku muzičke kritike u Borbi (1957–1960; 1967–1970), da bi početkom sedamdesetih godina postao stalni dopisnik NIN-a. Integralni opus umetničke kritike obuhvata oko 400 tekstova, posvećenih ne samo aktuelnim muzičkim, likovnim i pozorišnim događajima, već i generalnim umetničko-teorijskim i estetičkim temama.

Bio je angažovan i na mnogobrojnim stručnim, selektorskim i društvenim poslovima. Početkom šezdesetih (1962) izabran je za člana Internacionalnog komiteta za umetnost sa sedištem pri UNESCO-u Parizu. Bio je saradnik jugoslovenske Komisije za kulturne veze sa inostranstvom, član Gradskog odbora za kulturu u Beogradu, član komisije za kulturno-istorijske nauke Republičke zajednice za naučni rad, član Komisije za kapitalna dela Republičke zajednice kulture. Osim toga što je bio član Saveta Beogradske filharmonije, Kolarčevog narodnog univerziteta,Kulturnog centra Beograda i Muzičke akademije, bio je takođe jedan od inicijatora i član Saveta Beogradskih muzičkih svečanosti (BEMUS-a), predsednik i višegodišnji član Selekcione komisije Oktobarskog salona, član organizacionog odbora Sedmog Beogradskog džez festivala (1977) i Umetničke komisije Jugoslovenskih horskih svečanosti (Niš).

Prisno je sarađivao i sa elektronskim medijima, posebno sa Televizijom. U opusu televizijskih emisija izdvaja se serija Rađanje srpske muzičke kulture (osam emisija, urednik Snežana Nikolajević, 1986–87). Penzionisan je 3. januara 1988. godine. Preminuo je 21. septembra 1998 [4]

Po njemu se zove Osnovna škola za muzičko obrazovanje "Dr Dragutin Gostuški" Pirot.

Dela[uredi]

  • Balet: Remi 1955.;
  • Simfonijska poema Beograd 1951;
  • Concerto accelerato za violinu i orkestar 1961;
  • Klavirski trio 1950;
  • Scherzo in Š za hor
  • Solo pesme Još
  • Na noćištu (Đura Jakšić:
  • Smešno čudo.

Reference[uredi]

  1. ^ Rōmanou, Kaitē. 2009. Serbian & Greek Art Music : A Patch to Western Music History. Bristol, UK: Intellect Books, 2009.
  2. ^ Front Matter. (1977). Front Matter. International Review of the Aesthetics and Sociology of Music,8(1), 1–4.
  3. ^ “Towards Synthesis...”. International Review of the Aesthetics and Sociology of Music 7.2 (1976): 267–270.
  4. ^ NEUERSCHEINUNGEN/RUNDFUNKSENDUNGEN/AUFNAHMEN. (1960). NEUERSCHEINUNGEN/RUNDFUNKSENDUNGEN/AUFNAHMEN. The World of Music, 2(5), 118–118.

Spoljašnje veze[uredi]