Pređi na sadržaj

Emu rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Emu rat je bio vojna operacija sprovedena od strane Australijske vojske, započeta tokom 1932. godine. Glavni

Emu Rat
Čovek drži mrtvog emua
Datum2. novembar - 10. decembar 1932. godine
LokacijaZapadna Australija
IshodUbijeno oko 1000 emua, minimalan uticaj na njihovu populaciju.

cilj operacije bio je smanjenje broja emua u Vitbelt (engl. Wheatbelt) distriktu na teritorije Zapadne Australije, jer su emui nanosili ogromnu štetu na agrokulturu i useve tog područja. Ovaj poduhvat nije uspeo da znatno umanji populaciju ovih neletećih ptica, pa je zbog toga u medijima dobio naziv Emu rat. Pored činjenice što je Australijska vojska uspela da ubije veliki broj ptica, njihova populacija je ostala i nastavili su da uništavaju useve tamošnjih građana.

Uzroci rata[uredi | uredi izvor]

Tokom Prvog svetskog rata, pored činjenice da se rat vodio uglavnom na području Evrope, Australija je pretrpela velike gubitke od čak 210.000 mrtvih vojnika, od čega je čak 61.000 umrlo od posledica zadobijenih rana. Po povratku vojnika u Australiju, vlada ove države nije imala u planu da pomogne svojim herojima. Međutim, pod pritiskom tamošnje javnosti, vlada je odlučila da reši dva problema u isto vreme tako što će vojnicima dati zemlju koja se nalazi na zapadu njihove države, čime bi rešila stambeni problem vojnika, a oni bi zauzvrat počeli da se bave agrokulturom i tako bi pomogli stanovnicima Australije koji su imali problema sa količinom hrane, jer se tada ceo svet nalazio u periodu Velike krize. Farmerima su takođe obećane mnoge subvencije, ali nakon posledica Velike krize, australijska vlada nije imala dovoljno sredstava da ispuni svoja obećanja, zbog čega su farmeri bili spremni da odbiju da dostave svoje useve građanima Australije[1].

Dodatne probleme za farmere je donelo doseljenje oko 20.000 emua na prostor zapadne Australije[2]. Emui obično migriraju, nakon sezone parenja, ka obalskim predelima Australije. Nakon što su stigli na farmerske posede shvatili su da su novonastali životni uslovi, poput raščišćene zemlje i ogromnih zaliha vode koje su bile namenjene za stoku, savršeni za pretrvaranje ove teritorije u njihovo novo stanište. Emui su potpuno uništili useve pšenice i za sobom su ostavili ogromne rupe u ogradama kroz koje su kasnije prolazili zečevi, koji su takođe izazvali mnogo problema farmerima[3].

Australijski ministar odbrane Džordž Pirs
Australijski ministar odbrane Džordž Pirs

Pošto su farmeri sa tog područja bili bivši pripadnici vojske, imali su dozvolu da se oružano odupru napadima emua, međutim, nedostatak municije i drugih resursa ih je primorao da zatraže pomoć direktno od australijske vlade. Mala grupa ratnih veterana se zaputila ka Kanberi, gde su imali zakazan sastanak sa tadašnjim ministrom odbrane Džordžom Pirsom. Farmeri su od države tražili da im pošalju mitraljeze i municiju, na šta je Pirs pristao, ali pod uslovom da oružjem rukuju pripadnici australijske vojske kao i da su farmeri dužni da ih ugoste i pruže im hranu i smeštaj. Ministar Pirs je takođe smatrao da će ovaj poduhvat biti dobra vežba za vojnike. Zajedno sa vojnicima je u ekspediciju pošao i kamerman koji je bio zadužen da zabeleži ljudsku pobedu nad pticama[4].

Početak rata[uredi | uredi izvor]

Oktobra 1932. godine, na čelo operacije je stavljen major australijske vojske Gvindin Vajn-Obri Meridit[4][5]. Pod njegovom komandom su bila još dva vojnika: narednici S. Mekmarej i Ganer J. Ohaloran. Sa sobom su poneli 2 mitraljeza i oko 10.000 rundi municije[6]. Zbog loših vremenskih uslova, operacija je zvanično otpočela 2. novembra 1932. godine.

Prvi pokušaj[uredi | uredi izvor]

Prvog dana operacije, na putu ka Kamptionu, vojnici su ugledali jato od oko 50 emua[4]. Zbog velike udaljenosti ptica, oružje nije moglo da dosegne do njih, pa su zajedno sa stanovnicima okolnih mesta pokušali da jato ptica nateraju da se približi mitraljezima, međutim, ptice su se razbežale i formirale manje grupe i samim tim su predstavljale mnogo teže mete za vojnike[6]. Vojnici su opalili jedan rafal koji nije bio uspešan, ali odmah posle toga su u drugom naletu uspeli da ubiju "određen broj" ptica. Kasnije u danu su takođe uspeli da ubiju, prema njihovim izvorima, još "oko desetak" ptica[4].

Sledeći značajan događaj se odigrao dva dana kasnije, 4. novembra, gde su Meridit i njegovi vojnici uspeli da sateraju ptice u klopku kod lokalne brane, gde su ugledali oko 1.000 emua. Kako ne bi ponovili iste greške, strpljivo su sačekali da ptice priđu bliže i počeli da pucaju. Mitraljez koji su koristili se zakočio nakon samo 12 ispaljenih metaka i ostatak ptica je uspeo da se razbeži i izbegne zamku vojnika[7].

Narednih par dana, Meridit je odlučio da svoj trud usmeri ka jugu jer je od lokalnog stanovništva čuo da se tamo nalaze ptice koje su "mirnije" od ptica sa kojim su se do sad susreli[4]. Nakon još nekoliko neuspešnih napada, Meridit je čak imao i ideju da mitraljeze koje su imali stavi na jedan od svojih kamiona i na njima juri brzonoge ptice, međutim ni to mu nije uspelo jer čak ni kamionom nije mogao da ih stigne. Još jedan problem je bio taj da zbog lošeg terena nije bio u stanju da nacilja i pogodi ni jednu pticu. Nakon samo 6 dana od početka operacije potrošeno je oko 2.500 municije[6]. Broj mrtvih ptica varira od izvora, ali se veruje da su uspeli da ubiju samo 50 ptica, dok drugi izvori tvrde da je taj broj bio nešto veći, 200 do 500 ptica[4].

Dana 8. novembra, nakon negativnih članaka objavljenih od strane tamošnjih medija koji su tvrdili da je ubijeno samo nekoliko ptica, ministar Pirs odlučuje da povuče svoje vojnike sa prostora zapadne Australije. Nakon povratka kući, major Meridit je izjavio da nikad u svom životu nije video otporniju pticu, i da bi, kada bi se njihova vojska sastojala isključivo od emua, mogli da pariraju svakoj vojsci na svetu[3][8].

Drugi pokušaj[uredi | uredi izvor]

Nakon povlačenja vojske, napadi orkestrovani od strane emua su se nastavili. U nemogućnosti da izađu na kraj sa pticama, farmeri su ponovo zatražili pomoć od svoje vlade. Glavni razlozi za traženje pomoći su bili ogromne temperature i velika suša koja je zatresla predeo zapadne Australije, zbog čega je još veći broj emua došao na njihove posede. Ovoga puta dobijaju odgovor od australijskog premijera Džejmsa Mičela koji je snažno podržao inicijativu da se vojska vrati na takozvani front[9].

Nakon pritiska, 12. novembra, ministar odbrane je prihvatio poziv farmera i ponovo poslao vojnike ka zapadu[9]. Nisu svi u javnosti podržali ovu odluku pa je ministar morao uoči Senata da odbrani rekavši da je vrlo bitno da se vojska vrati u borbu jer bi posledice bile katastrofalne za sve državljanine Australije[3]. Vojska Australije se složila sa predlogom ministra i obavezala se da će pružiti svo potrebno oružje i ostale resurse. Uprkos neuspehu prvog pokušaja istrebljavanja emua, na čelo nove operacije je ponovo postavljen major Meridit zbog očiglednog manjka ljudi koji su znali da rukuju sa oružjem koje je obezbedila australijska vojska[4].

Početak druge operacije je ponovo bio spor. Prvog i drugog dana uspeli su da pronađu neki uspeh, gde su uspeli da ubiju oko 40 emua. Narednih par dana ta statistika je bila dosta gora, ali samo par nedelja kasnije, 2. decembra, vojnici su našli dobro rešenje protiv ovih velikih ptica i uspevali su da konstantno na nedeljnom nivou ubiju i do 100 ptica. Major Meridit se 10. decembra vraća kući i potvrđuje da je ubijeno 986 ptica sa 9.860 metaka, što bi značilo da je za svaku pticu utrošeno u proseku po 10 metaka. Takođe je potvrdio da je oko 2.500 ptica umrlo kao posledica od zadobijenih povreda[4]. Ova druga operacija je bila znatno uspešnija od prve i uspeli su da sačuvaju pšenicu i da pomognu farmerima da nastave sa svojim normalnim životom[10].

Posledice[uredi | uredi izvor]

Uprkos problemima koje su do tada imali kada su pokušali da se odupru pticama, farmeri sa ovih prostora su ponovo tražili pomoć od države 1934, 1943 i 1948. godine, ali ih je u ta tri pokušaja vlada Australije odbila i nisu poslali nikakvu pomoć[11]. Umesto toga, osmišljen je novi sistem nagrada gde bi ljudi za svakog ubijenog emua dobili određenu novčanu nagradu. Ovo je bio najbolji način rešavanja problema, jer je prema statistikama za samo 6 meseci tokom 1934. uspešno ubijeno 57.034 ptica[12].

Decembra 1932. godine, vesti o ovom ratu su dospele i u centar medija u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je njihova javnost okarakterisala ovaj poduhvat kao "istrebljenje retke vrste ptica". Dominik Serventi i Hjubert Vitel, australijski ornitolozi, smatrali su da je ovaj rat bio pokušaj masivnog uništenja ptica[13].

Tokom 30. godina prošlog veka, sve popularniji način čuvanja useva je bio postavljanje ograde sa šiljcima koji su sprečavali ne samo emue već i druge vrste štetočina[14].

Kao zvanični epilog ove priče, u novembru 1950. godine, Hju Lezli je okarakterisao emue kao ozbiljan problem u državi i pozvao vladu da pošalje dodatnu municiju farmerima kako bi mogli da se odbrane od ptica. Na njegov zahtev, vlada Australije je farmerima poslala 500.000 rundi municije[15].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Great Emu War: When Australians Lost to Flightless Birds”. TheCollector (na jeziku: engleski). 2023-09-15. Pristupljeno 2024-05-20. 
  2. ^ Gill, Frank B. (2007). Ornithology (na jeziku: engleski). Macmillan. ISBN 978-0-7167-4983-7. 
  3. ^ a b v „"EMU WAR" DEFENDED.”. Argus. 1932-11-19. Pristupljeno 2024-05-20. 
  4. ^ a b v g d đ e ž Johnson, Murray (2006-01-01). „‘Feathered foes’: Soldier settlers and Western Australia's ‘Emu War’ of 1932”. Journal of Australian Studies (na jeziku: engleski). 30 (88): 147—157. ISSN 1444-3058. doi:10.1080/14443050609388083. 
  5. ^ „RAIN SCATTERS EMUS.”. Argus. 1932-10-18. Pristupljeno 2024-05-20. 
  6. ^ a b v Robin, Libby; Joseph, Leo; Heinsohn, Robert (2009). Boom & Bust: Bird Stories for a Dry Country (na jeziku: engleski). Csiro Publishing. ISBN 978-0-643-09606-6. 
  7. ^ Burton, Adrian (2013-08-01). „Tell me, mate, what were emus like?”. Frontiers in Ecology and the Environment (na jeziku: engleski). 11 (6): 336—336. ISSN 1540-9295. doi:10.1890/1540-9295-11.6.336. 
  8. ^ „WAR ON EMUS.”. Argus. 1932-11-10. Pristupljeno 2024-05-20. 
  9. ^ a b „EMU WAR AGAIN”. Canberra Times. 1932-11-12. Pristupljeno 2024-05-20. 
  10. ^ „Another “Emu War” ?”. Coolgardie Miner. 1935-08-23. Pristupljeno 2024-05-20. 
  11. ^ „REQUEST TO USE BOMBS TO KILL EMUS”. Mail. 1943-07-03. Pristupljeno 2024-05-20. 
  12. ^ Robin, Libby; Heinsohn, Robert; Joseph, Leo, ur. (2009). Boom & bust: bird stories for a dry country. Collingwood, Vic: CSIRO Publishing. ISBN 978-0-643-09606-6. 
  13. ^ Staff, A. G. (2016-10-18). „Looking back: Australia's Emu Wars”. Australian Geographic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-20. 
  14. ^ McKnight, Tom L. (1969-07-01). „Barrier Fencing for Vermin Control in Australia”. Geographical Review. 59 (3): 330. doi:10.2307/213480. 
  15. ^ „30 Nov 1950 - CONTROL OF EMUS - Trove”. web.archive.org. 2023-04-04. Pristupljeno 2024-05-20. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ему_рат&oldid=27893622”