Euklid iz Megara

Euklid iz Megara
Lični podaci
Datum rođenja	450. p. n. e.
Mesto rođenja	Megara,
Datum smrti	između 369. i 366.

Euklid iz Megare, (stgrč. Ευκλειδης ο Μεγαρευς Ευκλειδης ο Μεγαρευς; oko 450. p. n. e. - između 369. i 366. p. n. e.) je starogrčki filozof, Sokratov učenik, osnivač megarske škole.

O životu Euklida se gotovo ništa ne zna. Prema drevnom predanju, bio je jedan od prvih Sokratovih učenika. Tokom sukoba između Atine i Megare, rizikujući svoj život, noću je ušao u grad da sasluša čuvenog filozofa. U isto vreme, Euklid je identifikovao najslabiju tačku metode saznanja svog učitelja, kritikujući metod rasuđivanja po analogiji. Za razliku od Sokrata, koristio se metodom svođenja do apsurda. Euklid je pokrenuo proučavanje propozicionalne logike. U svom učenju branio je ideju o postojanju izvesnog Jednog dobra, koje se, u zavisnosti od percepcije, može nazvati mudrošću, Bogom, Razumom itd.

Biografija

Biografski podaci o Euklidu su izuzetno oskudni. Prema drevnom predanju, rođen je u Megari, malom starogrčkom gradu na obali Saronskog zaliva Korintske prevlake. Diogen Laertije, pozivajući se na izvesnog autora Aleksandrovih sukcesija, daje verziju o sicilijanskom poreklu Euklida iz Gele. Podaci iz „Tavanskih noći“ Avla Gelija (oko 130-170-ih) mogu indirektno da ukazuju na datum rođenja Euklida. Godine 432. p.n.e. Atinjani su usvojili tzv Megarski psefizam, prema kome je Megarima bilo zabranjeno da posećuju Atinu pod pretnjom smrti. Euklid, „koji je pre ovog dekreta prilično često posećivao Atinu i slušao Sokrata“, bio je primoran da se uveče ušunja u grad u ženskoj haljini. To je bio jedini način na koji je mogao da prisustvuje noćnim gozbama uz učešće svog učitelja. Ujutro, ponovo obučen u žensku haljinu, Euklid je napustio Atinu i prepešačio oko 30 km do Megare. Prema ovoj verziji, 432. godine p. n. e. Euklid je imao najmanje 20 godina.

Prema Diogenu Laertiju, Euklid je postigao uspeh u veštini rasprave. Sokrat je, slušajući razgovore jednog od svojih učenika, rekao: „Moći ćeš da se slažeš sa sofistima, Euklide, ali je malo verovatno da ćeš moći da se nosiš sa ljudima.“

Euklid se u dva Platonova dijaloga pominje kao prijatelj Terpsiona u Teetetu, i među učenicima koji su došli da se oproste od Sokrata pre njegovog pogubljenja u Fedonu.

Prema kasnoantičkoj tradiciji, nakon Sokratove smrti, Euklid je privremeno sklonio svoje učenike, koji su se plašili odmazde od strane učitelja. Nakon Sokratove smrti, Euklid je stvorio sopstvenu filozofsku megarsku školu. Njegovi učenici su Ikthia, Eubulid, Klinomah, Stilpon i Pasikl.

Procenjeni datum Euklidove smrti je između 369. i 366. godine pre nove ere. Ovaj interval je izračunat na osnovu dva antička izvora. U dijalogu „Teetet“, gde je predstavljen Euklid, pominje se epizoda jednog od ratova iz 369. p. n. e.. Diodor Sikulus u „Istorijskoj biblioteci“ prilikom nabrajanja najznačajnijih helenskih filozofa i naučnika 366. p. n. e. ne pominje Euklida.

Učenje

Jedno dobro

Euklidovo učenje kombinuje ideje filozofske škole Eleatika, posebno Parmenida i Sokrata. Za Sokrata je vrlina ujedinjena, njen sadržaj je dobar. Za Eleate, sve što postoji je jedno. Kod Euklida su se ove dve izjave spojile. Poput Eleatika i Parmenida, Euklid je tvrdio da postoji određena jedinstvena i nepromenljiva suština koja se može spoznati samo razumom. Ono, prema različitim aspektima svoje percepcije, ima naziv Mudrost, Bog, Razum, itd. Samo ovo jedino „Dobro“ postoji u stvarnosti, sve ostalo, suprotno njemu, ima privremeno i prolazno postojanje. Euklidov monizam se sastojao u priznavanju postojanja samo jedne vrline i jednog bića, koji su u njegovoj filosofiji neodvojivi od pojma Boga. Tako je Euklid dao učenju Eleata etički karakter Sokratove filozofije.

Biti za „megarike“ predstavlja nešto večno, nedeljivo, nepromenljivo, nepokretno Dobro. U ovom konceptu, oni nastavljaju učenje Sokrata, koji je razmatrao pitanja definisanja „vrline“. Njegovi odgovori su često bili kontradiktorni i nejasni. Definicija „vrline” je skoro nemoguća sa pozicije relativizma. Ono što je dobro za jednog biće zlo za drugog. Euklid uvodi koncept Apsolutnog dobra. To je jedino što postoji, sve ostalo je vidljiva iluzija. Pravda, mudrost i drugi koncepti predstavljaju različite aspekte jedinstvenog Dobra.

Dijalektika

Euklidova dijalektika ima značajne protivrečnosti sa Sokratovom metodom. Sokrat je izvukao nove zaključke iz početnih, nesumnjivih izjava; preselio od poznatih do manje poznatih. Euklid je odbacio metod rasuđivanja po analogiji. Zaista, ovim metodom traganja za istinom, zaključci dolaze iz analogija sa sličnim ili različitim stvarima. U slučaju sličnosti, bolje je obratiti se samom subjektu, ali u slučaju nesličnosti, sama analogija je neprikladna i zaključci takvog poređenja će se prirodno pokazati pogrešnim. Euklid je kritikovao ne početne izjave, već zaključke izvučene iz njih. Prema Diogenu Laertiju, Euklid je svoje dokaze gradio apagogijski, odnosno pokazujući apsurdnost posledica. Tako je on, kao Sokratov učenik, pronašao najslabiji aspekt metode saznanja svog učitelja, koji je uključivao rezonovanje po analogiji.

Nijedno od šest Euklidovih dela koja se pominju u antičkim izvorima (sokratovski dijalozi „Lamprije“, „Eshin“, „Feniks“, „Kriton“, „Alkibijad“ i „O ljubavi“) nije sačuvano.

Početkom 20. veka bilo je široko rasprostranjeno verovanje da Euklid i Megarici imaju određeno učenje slično Platonovoj teoriji ideja. Poistovećivali su se sa „prijateljima ideja“ koje je Platon kritikovao u Sofistu. Ova hipoteza nije dobila adekvatnu podršku i odbačena je.

Uticaj i pamćenje

Učenje Euklida, koje je kombinovalo ideje Eleatika i Sokrata, razvijeno je u delima filozofa megarske škole. „Eleatsku“ stranu razvili su Eubulid, Diodor i Aleksin, „sokratsku“ stranu Stilpon. Euklid i Megarici su postavili temelje za proučavanje propozicione logike. Doprinos „megarika” istoriji filozofije uključuje opovrgavanje stavova suprotnih njihovom učenju, kao i stvaranje nekoliko poznatih sofizama, kao što su paradoksi gomile, lažov i drugi. Zbog toga se mogu nazvati i „erističarima“ i „dijalektičarima“. Sofizmi „megarika” trebalo je da pokažu nedoslednost logičkih konstrukcija. Sledbenike Euklida, a samim tim i megarsku školu, Diogen je kritikovao, govoreći u duhu da „nema učenike, nego žučne crve“. U ovom slučaju, Diogen je igrom reči („škola” – „σχολειο”, „žuč” – „χολη”) istakao posebno uzbuđenje i odbacivanje tuđih mišljenja od strane „megarika”. Jedan od ciljeva predstavnika ove filozofske škole bio je da dokažu nedoslednost pojedinačnih čulnih ideja. U euklidskoj premisi da je sve jedno dobro i da su ono što vidimo samo različiti aspekti toga, nema mesta za ispravna i pogrešna mišljenja. Sve zavisi od toga šta treba da dokažete. Megarska škola je u tome nastavak racionalističkog pristupa sofista, s tom razlikom što njihov cilj nije bio praktičan dobitak u govoru na sudovima i u narodnim skupštinama, već da dokažu beznačajnost logičkih zaključaka zasnovanih na pretpostavci postojanje mnogih suštinski različitih koncepata.

Starogrčku filozofiju nakon Sokratove smrti karakterišu pokušaji da se dopuni i kombinuje sokratsko učenje. Pokušavaju da ga povežu sa pokretima pitagorejstva, dostignućima Eleatika, Heraklita i drugih ranih predsokratskih filozofa. Euklid je stvorio školu novih eleata. Raniji motivi počeli su da se primenjuju na sokratsku filozofiju pojmova. Megarska filozofska škola je, preko učitelja Zenona iz Kitiuma, Stilpa i Diodora Krona, preteča stoicizma.

U 13.-16. veku, Euklid iz Megare se smatrao autorom matematičkih „Principa“ (oko 300. godine pre nove ere) njegovog poznatog matematičara. Prva štampana izdanja matematičkog dela izašla su „pod autorstvom“ Euklida iz Megare.