Pređi na sadržaj

Efekat reflektora

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Efekat reflektora je sklonost ljudi da veruju kako ih drugi primećuju više nego što je to stvarno slučaj. Nemoguće je da pojedinac precizno proceni koliko ga drugi ljudi stvarno opažaju zbog toga što se on stalno nalazi u centru svog sveta. Razlog fenomena efekat reflektora je urođena težnja čoveka da zaboravi da to što je centar svog sveta ne znači da je centar sveta ostalih ljudi. Ova težnja je posebno primetna u situacijama kada pojedinac uradi nešto što se smatra neuobičajenim.[1]

Mnogi profesionalci u oblasti socijalne psihologije pokušavaju da osveste ljude u pogledu efekta reflektora i tako ublaže stepen do kojeg pojedinac veruje da je pod „reflektorom“ društva.[2]   

Istorija[uredi | uredi izvor]

Tomas Gilovič, jedan od sociajlnih psihologa koji se bavio proučavanjem efekta reflektora

Izraz „efekat reflektora“ su izmislili Tomas Gilovič (eng. Thomas Gilovich) i Kenet Savitski (eng. Kenneth Savitsky).[3] Ovaj fenomen se prvi put pojavio u svetu psihologije 1999. godine u časopisu „Aktuelni pravci u psihologiji“ (eng. Current Directions in Psychological Science). Iako je tada ovaj fenomen prvi put nazvan efektom reflektora, to nije bio prvi put da je on opisan. I pre 1999. godine su rađene studije o fenomenima vrlo sličnim efektu reflektora. Gilovič se ovim fenomenom bavio godinama i pisao je istraživačke radove, a to je dovelo do saradnje sa Savitskijem. Njih dvojica su takođe u studiju o efektu reflektora uključili i različite efekte koje je Gilovič ranije proučavao, kako bi opisali ovaj fenomen.[3] Svakako da Gilovič nije bio jedini koji je uočio ovu pojavu. Dejvid Keni (eng. David Kenny) i Bela de Paulo (eng. Bella De Paulo) su sproveli istraživanje o tome da li ljudi znaju kako ih drugi doživljavaju. Keni i de Paulo su smatrali da će pojedinac mišljenje drugih ljudi bazirati na tome kako on sebe doživljava, a ne na povratnim informacijama koje dobija od drugih ljudi. Ovo istraživanje je pokazalo da su stavovi pojedinaca o tome šta drugi misle o njima različiti u odnosu na ono što se zapravo misli o njima.[4]

Povezanost sa drugim psihološkim konceptima[uredi | uredi izvor]

Efekat reflektora je dodatak mnogim psihološkim fenomenima. Među njima je i fenomen poznat kao „usidravanje i prilagođavanje” zbog kojeg pojedinac precenjuje stepen do kojeg je njegova anksioznost očigledna posmatračima. Klark i Vels (1995) navode da ljudi koji pate od socijalne fobije u socijalne situacije stupaju sa povišenom fokusiranošću na sebe. Ovakvo stanje dovodi do otežanog razdvajanja javne i lične samospoznaje i time do nemogućnosti obavljanja zadatka.[5]

Druga srodna pojava se naziva „efekat lažnog konsenzusa“. Efekat lažnog konsenzusa predstavlja kognitivnu grešku u zaključivanju, koja nastaje kada procenjujemo do kog stepena su naša mišljenja, stavovi i ponašanja tipični u odnosu na druge ljude. On dovodi do lažnih zaključaka što utiče na naše samopouzdanje. Efekat lažnog konsenzusa je teorija suprotna od efekta lažne jedinstvenosti, tj. kognitivne greške koja nastaje kada procenjujemo do kog stepena su naši stavovi i osobine jedinstveni u odnosu na druge. Bilo koji od ova dva efekta može biti primenljiv na efekat reflektora.[5]

Pristrasnost pojedinca prema samom sebi je još jedan od povezanih fenomena. Ovaj koncept zapravo predstavlja tendeniciju pojedinca da veruje da su događaji nesrazmerno usmereni ka njemu. Na primer, ako učenik ima određeni zadatak na času za koji se nije pripremio dovoljno dobro, on će početi da paniči misleći da će ga nastavnik prozvati zato što zna da se učenik nije pripremio.[6]

Takođe, još jedna pojava relevantna za efekat reflektora jeste iluzija transparentnosti (koja se naziva i iluzijom transparentnosti posmatrača). Ona predstavlja kognitivnu pristrasnost, odnosno težnju pojedinca da precenjuje sposobnost drugih da detektuju njegova unutrašnja stanja. Kao manifestacija ove pojave javlja se i težnja ljudi da precenjuju sopstvenu moć opažanja unutrašnjih stanja drugih ljudi. Slična tome je iluzija asimetričnog uvida pri kojoj pojedinac veruje da poznaje druge bolje nego što oni poznaju njega, a čak i bolje nego što poznaju sami sebe.[5]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Efekat reflektora igra značaju ulogu u mnogim aspektima drštva i psihologije. Istraživanjem ovog fenomena su se primarno bavili Tomas Gilovič, Kenet Savitski, Viktorija Medvec i Tomas Kruger. Glavni fokusi njihovog istraživanja jesu društvena kritika i osuda, isticanje pojedinačnog doprinosa, ponašanja pojedinaca i način na koji pojedinci smatraju da ih drugi ljudi doživljavaju.

Društvene kritike i isticanje pojedinca[uredi | uredi izvor]

U okviru posmatranja društvenih kritika, uočeno je da osećaj srama predstavlja značajan faktor koji utiče na stepen ispoljavanja efekta reflektora. Istraživanje Giloviča, Krugera i Medvecove pokazuju da se u određenim situacijama se kao faktor koji utiče na intenzitet i pojavu efekta reflektora javljaju predmeti koji se mogu doživeti kao sramotni (npr. majica). Vreme trajanja izloženosti nekoj neprijatnoj situaciji utiče na stepen intenziteta ispoljavanja efekta. Prilikom neposredne i nagle izloženosti efekat značajno utiče na pojedinca. Zakasnela izloženost pak smanjuje intezitet ovog efekta na pojedinca.[3]

Isticanje stavova i značaj doprinosa pojedinca u grupi su dodatan aspekt društvene kritike na koji ovaj efekat utiče. Pojedinci imaju tendenciju da preuveličavaju stepen do kojeg njihovi doprinosi u društvu utiču na ljude oko njih. Uočeno je da pojedinci, kada se nađu u nekoj grupi, smatraju da su njihovi doprinosi značajniji od doprinosa drugih članova grupe, ali isto tako veruju da i drugi ljudi zasluge tog pojedinca doživljavaju na isti način.[3]

Ponašanje i percepcije[uredi | uredi izvor]

Ponašanje pojedinca i način na koji ljudi opažaju to ponašanje takođe predstavlja važnu tačku u istraživanju ovog efekta. Gilovič, Medvecova i Savitski su dublje istraživali ovu ideju. Uočeno je da situacije koje uključuju velike grupe ljudi u okviru kojih postoje međusobne interakcije, imaju zajedničku osobinu - pažnja nije usredsređena isključivo na pojedince. U ovakvim okruženjima, kao što je škola ili atletsko takmičenje, pažnja je podeljena između pojedinca i ponašanja ostatka grupe. Nemogućnost prepoznavanja pojave raslojavanja pažnje dovodi do toga da pojedinac preuveličava šanse u kojima će biti negativno opažan od strane ostalih članova grupe.[7]

Takođe, Gilovič, Medvecova i Savitski su na osnovu svojih istraživanja zaključili da u situacijama koje uključuju publiku koja posmatra, stepen efekta reflektora nije preuveličan jer je fokus publike zaista na pojedincu koji izvodi performansu.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Spotlight Effect”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-10. 
  2. ^ „Have You Fallen Prey to the "Spotlight Effect?"”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-10. 
  3. ^ a b v g „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2013-10-30. Arhivirano iz originala 30. 10. 2013. g. Pristupljeno 2020-12-10. 
  4. ^ Kenny, D.; Depaulo, B. (1993). „Do people know how others view them? An empirical and theoretical account.”. Psychological bulletin. doi:10.1037/0033-2909.114.1.145. 
  5. ^ a b v Sanderson, Catherine A. (2010-03-31). Social Psychology (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons, Incorporated. ISBN 978-0-470-59521-3. 
  6. ^ „Did everyone see me do that?”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-10. 
  7. ^ a b „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2014-09-13. Arhivirano iz originala 13. 09. 2014. g. Pristupljeno 2020-12-10. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ефекат_рефлектора&oldid=27821225”