Социјална фобија

С Википедије, слободне енциклопедије
Социјална фобија
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија
МКБ-10F40.1, F93.2
МКБ-9-CM300.23
Patient UK[https://patient.info/doctor/social-anxiety-disorder-pro social-anxiety-disorder-pro Социјална фобија]
MeSHD010698

Социјална фобија или Социјална анксиозност је неразумљив, претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи. Посебно може бити интензиван страх од непосредног додира са другим људима, од контакта лицем у лице, очи у очи. Социјална фобија може варирати од благе зебње и нелагодности до паничног страха при самој помисли на излазак међу људе. Порекло социјалне фобије је у осећању несигурности, инфериорности, стида и осећања кривице или у потиснутим агресивним и егзибиционистичким тежњама.[1]

Особа се боји да ће се осрамотити пред људима, да ће испасти глупа, необразована. Таква особа избегава сусрете с већим групама људи, избегава говоре на јавном месту. С тиме се и надовезују физички симптоми: знојење, лупање срца, дрхтање гласа, удова. Особа осећа мучнину и јавља се нагон на повраћање; главобоља, напетост мишића. Таква особа избегава сва места у којима би могла да осећа нелагоду, срам. Пример томе је ксенофобија, страх од странаца.

Прва линија лечења социјалног поремећаја је когнитивна бихејвиорална терапија (КБТ).[2] Лекови као што су ССРИ су ефикасни за социјалну фобију, посебно пароксетин.[3]

КБТ је ефикасна у лечењу овог поремећаја, било да се примењује појединачно или у групном окружењу.[4] Когнитивне и бихевиоралне компоненте настоје да промене мисаоне обрасце и физичке реакције на ситуације које изазивају анксиозност. Пажња која се посвећује социјалном анксиозном поремећају значајно је порасла од 1999. године са одобрењем и маркетингом лекова за његово лечење. Преписани лекови укључују неколико класа антидепресива: селективне инхибиторе поновног узимања серотонина (ССРИ), инхибиторе поновног узимања серотонин- норадреналина (СНРИ) и инхибиторе моноаминске оксидазе (МАОИ).[5] Други често коришћени лекови укључују бета блокаторе и бензодиазепине.

Терминологија[уреди | уреди извор]

Такође се помиње као антропофобија,[6][7] што значи „страх од људи“, са грч. άνθρωπος . Друга имена укључују фобију међуљудских односа. [6] Специфичан јапански културни облик познат је као таијин кјофушо.[8]

Историја[уреди | уреди извор]

Књижевни описи стидљивости могу се пратити још од Хипократових дана око 400. године пре нове ере Хипократ је описао некога ко „због стидљивости, сумњичавости и бојажљивости неће бити виђен у иностранству; воли таму као живот и не може да издржи светлост или да седи на светлим местима ; шешир му је још у очима, нити ће видети, нити ће бити виђен својом добром вољом. Не усуђује се да дође у друштву из страха да ће бити злоупотребљен, осрамоћен, претерати се у гестикулацији или говорима, или да не буде болестан; он мисли да га сваки човек посматра.“[9]

Први помен психијатријског израза „социјална фобија“ phobie des situations sociales) направљен је почетком 1900-их.[10] Психолози су користили термин „социјална неуроза“ да опишу изузетно стидљиве пацијенте 1930-их. Након опсежног рада Џозефа Волеа на систематској десензибилизацији, истраживања о фобијама и њиховом лечењу су порасла. Идеја да је социјална фобија одвојена целина од других фобија дошла је од британског психијатра Исака Маркса 1960-их. Ово становиште је прихватило Америчко удружење психијатара и први пут је званично укључено у треће издање Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје. Дефиниција фобије је ревидирана 1989. како би се омогућио коморбидитет са избегавајућим поремећајем личности и уведена је генерализована социјална фобија.[11] Социјална фобија је била углавном игнорисана пре 1985.[12]

Након позива на акцију од стране психијатра Мајкла Либовица и клиничког психолога Ричарда Хајмберга, дошло је до повећања пажње и истраживања о овом поремећају. DSM-IV је социјалној фобији дао алтернативни назив „поремећај социјалне анксиозности“. Настављена су истраживања психологије и социологије свакодневне социјалне анксиозности. Когнитивно-бихејвиорални модели и терапије развијени су за социјални анксиозни поремећај. Током 1990-их, пароксетин је постао први лек за издавање на рецепт у САД одобрен за лечење социјалног анксиозног поремећаја, а уследили су и други лекови за третман поремећаја.

Знакови и симптоми[уреди | уреди извор]

Социјална анксиозност се разликује од особина личности као што су интроверзија и стидљивост[13][14][15]

Десета верзија Међународне класификације болести ( МКБ-10) класификује социјалну анксиозност као ментални поремећај и поремећај понашања.[16]

Когнитивни аспекти[уреди | уреди извор]

У когнитивним моделима социјалног анксиозног поремећаја, појединци са социјалним фобијама доживљавају страх од тога како ће се представити другима. Можда се осећају претерано самосвесно, обраћају велику пажњу на себе након активности или имају високе стандарде очекивања од себе. Много пута, пре друштвене ситуације која потенцијално изазива анксиозност, они могу намерно да преиспитају шта би могло поћи наопако и како се носити са сваким неочекиваним случајем. Након догађаја, они могу имати перцепцију да су се понашали незадовољавајуће. Сходно томе, они ће све што је можда било абнормално доживљавати као срамотно. Ове мисли могу трајати недељама или дуже. Когнитивне дисторзије су обележје и о њима се учи у КБТ (когнитивно-бихејвиорална терапија). Мисли су често самопогубне и нетачне. Појединци са социјалном фобијом имају тенденцију да тумаче неутралне или двосмислене разговоре са негативним погледом, а многе студије сугеришу да социјално анксиозни појединци памте више негативних успомена од оних који су мање узнемирени.[17]

Пример може бити онај у коме запослени држи презентацију својим сарадницима. Током презентације, особа може да замуцка или погреши по неку реч, након чега може да се забрине да су други људи то значајно приметили и помисли да је њихова перцепција о њој као излагачу нарушена. Ова когнитивна мисао подстиче додатну анксиозност која доводи до даљег муцања, знојења и, потенцијално, напада панике.

Бихејвиорални аспекти[уреди | уреди извор]

Социјални анксиозни поремећај је непрестани страх од једне или више ситуација у којима је особа изложена могућем испитивању од стране других и страхује да би могла нешто учинити или се понашати на начин који ће бити понижавајући или срамотан. Она превазилази нормалну „стидљивост“ јер доводи до претераног друштвеног избегавања и значајног друштвеног или професионалног оштећења. Активности које се плаше могу укључивати скоро сваку врсту друштвене интеракције, посебно мале групе, састанке, забаве, разговоре са странцима, ресторане, интервјуе итд.

Они који имају социјални анксиозни поремећај се плаше да их други у друштву осуде. Посебно, особе са социјалном анксиозношћу су нервозне у присуству људи са ауторитетом и осећају се непријатно током физичких прегледа.[18] Људи који имају овај поремећај могу се понашати на одређени начин или нешто рећи, а затим се после тога осећати посрамљено или понижено. Као резултат тога, често бирају да се изолују од друштва како би избегли такве ситуације. Такође се могу осећати непријатно да упознају људе које не познају и да се понашају удаљено када су са великим групама људи. У неким случајевима, они могу показати доказе овог поремећаја избегавањем контакта очима или црвењењем када неко разговара са њима.[18]

Према психологу Б. Ф. Скинеру, фобије се контролишу избегавањем. На пример, ученик може да напусти просторију када прича испред разреда (побегне) и да се уздржи од вербалних презентација због претходног напада анксиозности (избегне). Главне врсте понашања избегавања могу укључивати готово патолошко или компулзивно понашање лагања како би се очувала слика о себи и избегло осуђивање пред другима. Мање врсте понашања избегавања јесу када особа избегава контакт очима и прекрсти руке како би прикрила препознатљиво дрхтање.[19] Тада се у таквим догађајима покреће реакција бори се или бежи.

Физиолошки аспекти[уреди | уреди извор]

Физиолошки ефекти, слични онима код других анксиозних поремећаја, присутни су код социјалних фобија.[20] Код одраслих може изазвати сузе, као и прекомерно знојење, мучнину, отежано дисање, дрхтање и лупање срца као резултат „бори се или бежи“. Поремећај хода (где је особа толико забринута како хода да може изгубити равнотежу) може се појавити, посебно када пролази поред групе људи. Црвенило обично показују појединци са социјалном фобијом.[21] Ови видљиви симптоми додатно појачавају анксиозност у присуству других. Студија из 2006. показала је да је област мозга која се зове амигдала, део лимбичког система, хиперактивна када се пацијентима приказују претећа лица или суочени са застрашујућим ситуацијама. Открили су да пацијенти са озбиљнијом социјалном фобијом показују корелацију са повећаним одговором у њиховој амигдали.[22] Људи са фобијом могу избегавати да гледају друге људе, па чак и своју околину, у већој мери од својих вршњака, вероватно да би смањили ризик од контакта очима, што се може протумачити као невербални сигнал отворености за социјалну интеракцију.[23]

Друштвени аспекти[уреди | уреди извор]

Људи са социјалном фобијом избегавају ситуације које већина људи сматра „нормалним“. Можда им је тешко да схвате како други могу тако лако да се носе са овим ситуацијама. Они избегавају све или већину друштвених ситуација и крију се од других, што може утицати на њихове личне односе. Социјална фобија може потпуно уклонити људе из друштвених ситуација због ирационалног страха од ових ситуација. Људи са поремећајем бити зависни од друштвених мрежа, имају недостатак сна и осећају се добро када избегавају интеракцију са људима. Поремећај такође може довести до ниског самопоштовања, негативних мисли, теже депресивне епизоде, осетљивости на критику и лоших друштвених вештина које се не побољшавају.[24] Људи са социјалном фобијом доживљавају анксиозност у различитим друштвеним ситуацијама, од важних, значајних сусрета до свакодневних и тривијалних. Ови људи могу бити нервознији на разговорима за посао, на састанцима, у интеракцији са ауторитетом или на послу.[25]

Коморбидитет[уреди | уреди извор]

Фобија показује висок степен комордитетета са другим психијатријским поремећајима. У ствари, једна студија је открила да је 66% оних са социјалном фобијом имало један или више додатних поремећаја менталног здравља.[26] Фобија се често јавља заједно са ниским самопоштовањем и најчешће клиничком депресијом, можда због недостатка личних односа и дугих периода изолације у вези са избегавањем друштва.[27] Клиничка депресија је 1,49 до 3,5 пута већа вероватноћа да ће се појавити код оних са поремећајем.[27][28][29] Истраживања такође показују да присуство одређених социјалних страхова (нпр. избегавање учешћа у малим групама, избегавање одласка на забаву) чешће изазива коморбидне симптоме депресије него други друштвени страхови, те стога заслужују веома пажљиву ревизију током клиничке процене. међу пацијентима са САД.[30]

Други анксиозни поремећаји су такође веома чести код пацијената са социјалном фобијом, посебно генерализовани анксиозни поремећај.[31][32] Избегавајући поремећај личности је такође у великој корелацији са социјалном фобијом, са стопом коморбидитета у распону од 25% до 89%.[33][34][35]

Да би покушали да смање анксиозност и ублаже депресију, људи са социјалном фобијом могу користити алкохол или друге дроге, што може довести до поремећаја употребе супстанци и зависности. Процењује се да једна петина пацијената са социјалним анксиозним поремећајем такође има поремећај употребе алкохола.[36] Међутим, нека истраживања сугеришу да социјална фобија није повезана са проблемима повезаним са алкохолом и да фобија чак доприноси да се такви проблеми не развију.[37][38] Они који имају и поремећај употребе алкохола и поремећај социјалне анксиозности вероватније ће избегавати групне третмане и повратити се у поређењу са људима који немају ову комбинацију.[39]

Узроци[уреди | уреди извор]

Истраживања узрока социјалне анксиозности и социјалне фобије су широка, обухватајући више становишта, од перспективе неуронауке до социологије. Научници тек треба да утврде тачне узроке. Студије сугеришу да генетика може играти улогу у комбинацији са факторима животне средине. Социјална фобија није узрокована другим менталним поремећајима или употребом супстанци.[40] Генерално, социјална анксиозност почиње у одређеном тренутку у животу појединца. Ово ће се временом развити док се особа бори да се опорави. На крају, блага друштвена неугодност може се развити у симптоме социјалне анксиозности или фобије. Пасивна употреба друштвених медија може изазвати друштвену анксиозност код неких људи.[41]

Генетика[уреди | уреди извор]

Одрастање са превише заштитничким и хиперкритичним родитељима је такође повезано са друштвеном фобијом.[42][43] Адолесценти који су били оцењени као несигурни (анксиозно- амбивалентни) везани за своју мајку као беба имали су двоструко већу вероватноћу да развију поремећаје анксиозности до касне адолесценције, укључујући социјалну фобију.[44]

Сродна линија истраживања истраживала је „инхибицију понашања“ код новорођенчади – рани знаци инхибиције и интроспективне или плашљиве природе. Студије су показале да око 10-15 процената појединаца показује овакав рани темперамент, за који се чини да је делимично последица генетике. Неки настављају да показују ову особину у адолесценцији и одраслој доби и чини се да је већа вероватноћа да ће развити поремећај социјалне анксиозности.[45]

Друштвена искуства[уреди | уреди извор]

Претходно негативно друштвено искуство може бити окидач за социјалну фобију,[46][47] можда посебно за појединце високе „интерперсоналне осетљивости“.

За око половине оних са дијагнозом социјалног анксиозног поремећаја, чини се да је специфичан трауматски или понижавајући друштвени догађај повезан са почетком или погоршањем поремећаја;[48] Чини се да је ова врста догађаја посебно повезана са специфичном социјалном фобијом, на пример, у вези са јавним говором (Стемберг ет ал., 1995). Поред директних искустава, посматрање или слушање о друштвено негативним искуствима других (нпр. грешка коју је неко починио), или вербална упозорења о друштвеним проблемима и опасностима, такође могу учинити вероватнијим развој социјалног анксиозног поремећаја.[49] Социјални анксиозни поремећај може бити узрокован дугорочним ефектима неприлагођавања, малтретирања, одбијања или игнорисања.[49] Стидљиви адолесценти или одрасли који избегавају истицали су непријатна искуства са вршњацима[50] или малтретирање или узнемиравање у детињству.[51] У једној студији је утврђено да је популарност у негативној корелацији са социјалном анксиозношћу, а деца која су занемаривали вршњаци су пријавила већу друштвену анксиозност и страх од негативне евалуације од других категорија деце.[52] Чини се да је мање вероватно да ће деца са социјалном фобијом добити позитивне реакције од вршњака,[53] а узнемирена или инхибирана деца могу да се изолују.[54]

Културолошки утицаји[уреди | уреди извор]

Културолошки фактори који су повезани са социјалним анксиозним поремећајем укључују став друштва према стидљивости и избегавању, утичу на способност успостављања односа или приступа запослењу или образовању и стид[55] Једно истраживање је показало да су ефекти родитељства различити у зависности од културе: америчка деца имају већу вероватноћу да развију поремећај социјалне анксиозности ако њихови родитељи наглашавају важност мишљења других и користе стид као дисциплинску стратегију (Леунг ет ал., 1994), али ова асоцијација није пронађена за кинеску/кинеско-америчку децу. У Кини, истраживања су показала да су стидљива деца више прихваћена од својих вршњака и да је већа вероватноћа да ће бити разматрана за лидерство и компетентна, за разлику од налаза у западним земљама.[56] Чисто демографске варијабле такође могу играти улогу.

Проблеми у развоју социјалних вештина могу бити узрок неког социјалног анксиозног поремећаја, било због немогућности или недостатка самопоуздања за друштвену интеракцију и добијање позитивних реакција и прихватања од других. Студије су, међутим, помешане, при чему неке студије нису пронашле значајне проблеме у друштвеним вештинама,[57] док друге јесу.[58] Оно што се чини јасним је да социјално анксиозни доживљавају своје социјалне вештине као ниске.[59] Може бити да све већа потреба за софистицираним друштвеним вештинама у формирању односа или каријере, и нагласак на асертивности и компетитивности, чини проблеме социјалне анксиозности чешћима, барем међу ' средњом класом '.[60] Такође се тврдило да интерперсонални или медијски нагласак на 'нормалним' или 'привлачним' личним карактеристикама подстиче перфекционизам и осећај инфериорности или несигурности у погледу негативних оцена других. Потреба за друштвеним прихватањем или друштвеним положајем разрађена је у другим правцима истраживања који се односе на социјалну анксиозност.[61]

Употреба супстанци[уреди | уреди извор]

Док алкохол у почетку ублажава социјалну фобију, прекомерна злоупотреба алкохола може погоршати симптоме социјалне фобије и узроковати развој или погоршање паничног поремећаја током интоксикације алкохолом, а посебно током синдрома одвикавања од алкохола. Овај ефекат није јединствен за алкохол, али се може јавити и код дуготрајне употребе лекова који имају сличан механизам деловања као алкохол, као што су бензодиазепин који се понекад прописују као средства за смирење.[62] Бензодиазепин поседују својства против анксиозности и могу бити корисни за краткотрајно лечење тешке анксиозности. Као и антиконвулзанти, они имају тенденцију да буду благи и добро се толеришу, иако постоји ризик од стварања навика. Бензодиазепин се обично даје орално за лечење анксиозности; међутим, повремено се лоразепам или диазепам могу давати интравенозно за лечење напада панике.[63]

Светски савет за анксиозност не препоручује бензодиазепине за дуготрајно лечење анксиозности због низа проблема повезаних са дуготрајном употребом, укључујући толеранцију, психомоторна оштећења, когнитивна и меморијска оштећења, физичку зависност и синдром повлачења бензодиазепина након престанка терапије. бензодиазепини.[64] Упркос све већем фокусу на употребу антидепресива и других агенаса за лечење анксиозности, бензодиазепин је остао главни ослонац анксиолитичке фармакотерапије због своје снажне ефикасности, брзог почетка терапијског ефекта и генерално повољног профила нежељених ефеката.[65] Чини се да су обрасци лечења психотропних лекова остали стабилни током протекле деценије, при чему је бензодиазепин најчешће коришћени лекови за панични поремећај.[66]

Многи људи који су зависни од алкохола или су им преписани бензодиазепини, када им се објасни да имају избор између сталног лошег менталног здравља или одустајања од терапије и опоравка од симптома одлучују да престану да узимају алкохол или своје бензодиазепине.[67] Међутим, симптоми се могу привремено погоршати током повлачења алкохола или бензодиазепина.[67]

Психолошки фактори[уреди | уреди извор]

Истраживања су указала на улогу „основних“ или „безусловних“ негативних уверења (нпр „Ја сам неспособан“) и „условна“ уверења ближе површини (нпр. „Ако се покажем, бићу одбијен“). Сматра се да се развијају на основу личности и негативних искустава и да се активирају када се особа осећа угрожено.[68] Недавна истраживања су такође истакла да условна уверења такође могу бити у игри (нпр. „Ако људи виде да сам анксиозан, мислиће да сам слаб“).[69]

Секундарни фактор је самоскривање које укључује прикривање изражавања нечије анксиозности или њених основних уверења.[70] Једна линија рада се фокусирала конкретније на кључну улогу брига о само-презентацији.[71][72] Резултирајућа стања анксиозности се виде као ометање друштвеног учинка и способности да се концентрише на интеракцију, што заузврат ствара више друштвених проблема, што јача негативну шему . Такође је истакнут велики фокус на самим симптомима анксиозности и о томе како би се могли појавити другима.[73] Сличан модел[74] наглашава развој искривљене менталне репрезентације себе и прецењује вероватноћу и последице негативне евалуације, као и стандарде учинка које други имају. Такви когнитивно-бихејвиорални модели разматрају улогу негативно пристрасних сећања на прошлост и процеса руминације након догађаја и страховитог ишчекивања пре њега.

Студије су такође нагласиле улогу суптилног избегавања и дефанзивних фактора и показале како покушаји да се избегну негативне оцене или коришћење „безбедоносног понашања“ (Кларк & Велс, 1995) могу отежати друштвену интеракцију и погоршати анксиозност на дужи рок.[75] Овај рад је био утицајан у развоју когнитивно-бихејвиоралне терапије за социјални анксиозни поремећај, за коју се показало да има ефикасност.

Механизми[уреди | уреди извор]

Постоје многе студије које истражују неуронске основе социјалног анксиозног поремећаја.[76][77] Иако тачни неуромеханизми још нису пронађени, постоје докази који повезују поремећај социјалне анксиозности са неравнотежом неких неурохемија и хиперактивношћу у неким областима мозга.

Неуротрансмитери[уреди | уреди извор]

Друштвеност је уско повезана са допаминергичком неуротрансмисијом .[78] У студији из 2011. године пронађена је директна веза између друштвеног статуса добровољаца и афинитета везивања допаминских Д2/3 рецептора у стриатуму.[79] Друга истраживања показују да је афинитет везивања допамина Д2 рецептора у стриатуму људи са социјалном анксиозношћу нижи него у контролама.[80] Нека друга истраживања показују абнормалност у густини транспортера допамина у стриатуму оних са социјалном анксиозношћу.[81][82] Међутим, неки истраживачи нису успели да понове претходне налазе доказа абнормалности допамина у социјалном анксиозном поремећају.[83] Студије су показале високу преваленцију социјалне анксиозности код Паркинсонове болести и шизофреније. У недавној студији, социјална фобија је дијагностикована код 50% пацијената са Паркинсоновом болешћу.[84] Други истраживачи су открили симптоме социјалне фобије код пацијената лечених лековима као што је халоперидол, наглашавајући улогу неуротрансмисије допамина у социјалном анксиозном поремећају.[85]

Неки докази указују на могућност да социјални анксиозни поремећај укључује смањено везивање за рецепторе серотонина.[86] Недавна студија извештава о повећаном везивању транспортера серотонина код пацијената који нису узимали психотропне лекове са генерализованим поремећајем социјалне анксиозности.[87] Иако постоји мало доказа о абнормалности неуротрансмисије серотонина, ограничена ефикасност лекова који утичу на нивое серотонина може указивати на потенцијалну улогу приступа. Пароксетин, сертралин и флувоксамин су три ССРИ које је ФДА одобрила за лечење социјалног анксиозног поремећаја. Неки истраживачи верују да ССРИ смањују активност амигдале.[88] Такође је све већи фокус на друге кандидате за трансмитере, нпр. норепинефрин и глутамат, који могу бити преактивни код социјалног анксиозног поремећаја, и инхибиторни трансмитер ГАБА, који може бити недовољно активан у таламусу.[88][89]

Подручја мозга[уреди | уреди извор]

Амигдала је део лимбичког система који је повезан са спознајом страха и емоционалним учењем. Утврђено је да особе са социјалним анксиозним поремећајем имају преосетљиву амигдалу; на пример у вези са знаковима друштвене претње (нпр. уочена негативна оцена од стране друге особе), љутим или непријатељским лицима и док чекате да одрже говор. [90] Недавна истраживања су такође показала да је још једно подручје мозга, предњи цингуларни кортекс, за које се већ знало да је укључено у искуство физичког бола, такође изгледа укључено у искуство социјалног бола,[91] на пример уочавање групне искључености.[92] Недавна истраживања су такође истакла моћну улогу префронталног кортекса, посебно његовог дорзолатералног дела, у одржавању когнитивних предрасуда укључених у САД.[93] Мета-анализа из 2007. године такође је открила да особе са социјалном анксиозношћу имају хиперактивацију у областима амигдале и инсуле које су често повезане са страхом и негативним демоционалним процесима.[94]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

МКБ-10 дефинише социјалну фобију као страх од оцењивања и посматрања од стране других људи који води ка избегавању друштвених ситуација. Симптоми анксиозности могу се приказати као притужбе на црвенило, дрхтање руку, мучнину или хитност мокрења. Симптоми могу напредовати до напада панике.[95]

Неколико скала друштвене фобије и инвентара постоје у психологији као алатке за истраживање степена друштвене фобије.[96][97][98][99][100]

Превенција[уреди | уреди извор]

Превенција анксиозних поремећаја је један од фокуса истраживања.[101][102] Употреба ЦБТ и сродних техника може смањити број деце са социјалним анксиозним поремећајем након завршетка програма превенције.[103]

Третман[уреди | уреди извор]

Психотерапије[уреди | уреди извор]

Прва линија лечења социјалног анксиозног поремећаја је когнитивна бихејвиорална терапија (КБТ) са лековима као што су селективни инхибитори поновног преузимања серотонина (ССРИ) који се користе само код оних који нису заинтересовани за терапију.[104] [105] Самопомоћ заснована на принципима КБТ је секундарни третман.[104][106][107]

Одређене студије указују да терапија прихватањем и посвећеношћу помаже при третману фобије.[108][109]

Држава Преваленција
Америка 2–7% [110]
Енглеска 0,4% (деца) [111]
Шкотска 1,8% (деца) [111]
Велс 0,6%

(деца) [111]

Аустралија 1–2,7% [112]
Бразил 4,7–7,9% [113]
Индија 12,8% (адолесценти) [114]
Иран 0,8% [115]
Израел 4,5% [116]
Нигерија 9,4% (студенти) [117]
Шведска 15,6% (студенти) [118]
Турска 9,6% (студенти) [119]
Пољска 7–9% (2002) [120]
Тајван 7% деце (2002—2008)

[121]

Неке студије сугеришу да обука социјалних вештина може помоћи код социјалне анксиозности.[122][123] Примери друштвених вештина усмерених на ССТ за социјални анксиозни поремећај укључују: покретање разговора, успостављање пријатељстава, интеракцију са припадницима жељеног пола, конструисање говора и вештине асертивности. [124] Међутим, није јасно да ли су потребне посебне технике социјалних вештина и обука, а не само подршка у општем друштвеном функционисању и изложености друштвеним ситуацијама.[125]

Постоје неки докази да експресивне терапије (нпр. сликање, цртање или музичка терапија) могу бити ефикасне за лечење социјалног анксиозног поремећаја у одређеним контекстима. Студија из 2019. је, на пример, открила да је уметничка терапија произвела „повећање субјективног квалитета живота (и са великим ефектима) и побољшање приступа стратегијама регулације емоција“ код одраслих жена са анксиозношћу.[126]Америчко удружење за уметничку терапију води посебне радионице за социјални анксиозни поремећај.

Узевши у обзир постојање доказа да социјална фобија може претходити развијању других психолошких обољења, попут депресије, рана дијагноза и третман су важни.[127][128] Социјални анксиозни поремећај остаје недовољно препознат у пракси примарне здравствене заштите, а пацијенти се често јављају за лечење тек након појаве компликација као што су клиничка депресија или поремећаји употребе супстанци.[129][130][131]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Познато је да се социјални анксиозни поремећај у већини случајева појављује у раном добу. Педесет посто оних који развију овај поремећај га је развило до 11. године, а 80% га је развило до 20. године.[132] Ово рано доба почетка може довести до тога да људи са социјалним анксиозним поремећајем буду посебно рањиви на депресивне болести, употребу супстанци и друге психолошке конфликте.[133]

Када су процене преваленције биле засноване на испитивању узорака психијатријских клиника, сматрало се да је социјални анксиозни релативно редак поремећај. Испоставило се да је супротно; социјална анксиозност је била уобичајена, али су се многи плашили да потраже психијатријску помоћ, што је довело до недовољног препознавања проблема.[134]

National Comorbidity Survey која је обухватила преко 8.000 америчких дописника 1994. године открила је стопу преваленције за 12 месеци и током живота од 7,9 одсто, односно 13,3 одсто; ово га чини трећим најчешћим психијатријским поремећајем након депресије и поремећаја употребе алкохола, и најчешћим од анксиозних поремећаја.[135] Према америчким епидемиолошким подацима Националног института за ментално здравље, социјална фобија погађа 15 милиона одраслих Американаца сваке године. [136] Процене варирају од 2 до 7 процената одрасле популације САД.[137]

Просечан почетак социјалне фобије је 10 до 13 година.[138] Почетак након 25. године је реткост и обично му претходи панични поремећај или велика депресија.[139] Социјални анксиозни поремећај се чешће јавља код жена него код мушкараца.[140] Чини се да се распрострањеност социјалне фобије повећава међу белцима, удатим и добро образованим појединцима. Као група, мање је вероватно да ће они са генерализованом социјалном фобијом завршити средњу школу и вероватније ће се ослањати на владину финансијску помоћ или имати плате на нивоу сиромаштва.[141] Истраживања спроведена 2002. године показују да млади у Енглеској, Шкотској и Велсу имају стопу преваленције од 0,4%, 1,8% и 0,6%.[142] У Канади, преваленција социјалне анксиозности коју су сами пријавили код становника Нове Шкотске старије од 14 година била је 4,2 процента у јуну 2004. године, при чему су жене (4,6 процената) процентуално имале фобију чешће од мушкараца (3,8 процената).[143] У Аустралији, социјална фобија је 8. и 5. водећа болест или болест за мушкарце и жене између 15 и 24 године од 2003.[144] Због потешкоћа у одвајању социјалне фобије од лоших друштвених вештина или стидљивости, неке студије имају широк распон преваленције.[145] Табела такође показује већу преваленцију у Шведској.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  2. ^ Pilling, S; Mayo-Wilson, E; Mavranezouli, I; Kew, K; Taylor, C; Clark, DM; Guideline Development, Group (22. 5. 2013). „Recognition, assessment and treatment of social anxiety disorder: summary of NICE guidance.” (PDF). BMJ (Clinical Research Ed.). 346: f2541. PMID 23697669. doi:10.1136/bmj.f2541. 
  3. ^ Liebowitz, Michael R.; Schneier, Franklin R.; Bragdon, Laura B.; Blanco, Carlos (2013-02-01). „The evidence-based pharmacotherapy of social anxiety disorder”. International Journal of Neuropsychopharmacology. 16 (1): 235—249. ISSN 1461-1457. PMID 22436306. doi:10.1017/S1461145712000119Слободан приступ. 
  4. ^ Hofmann, S. G.; Smits, J. A. (2008). „Cognitive-behavioral therapy for adult anxiety disorders: A meta-analysis of randomized placebo-controlled trials”. The Journal of Clinical Psychiatry. 69 (4): 621—632. PMC 2409267Слободан приступ. PMID 18363421. doi:10.4088/JCP.v69n0415. 
  5. ^ Blanco, C.; Bragdon, L. B.; Schneier, F. R.; Liebowitz, M. R. (2012). „The evidence-based pharmacotherapy of social anxiety disorder”. The International Journal of Neuropsychopharmacology. 16 (1): 235—249. PMID 22436306. doi:10.1017/S1461145712000119Слободан приступ. 
  6. ^ а б Wen-Shing Tseng (2001). Handbook of Cultural Psychiatry. San Diego: Academic Press. стр. 238—239. ISBN 978-0-12-701632-0. 
  7. ^ Isaac Meyer Marks (1987). Fears, Phobias and Rituals: Panic, Anxiety, and Their Disorders. New York: Oxford University. стр. 367. ISBN 978-0-19-503927-6. 
  8. ^ Maj, Mario (2005). Personality Disorders. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons. стр. 282. ISBN 978-0-470-09036-7. 
  9. ^ Burton, Robert (1881). The anatomy of melancholy. Chatto & Windus. стр. 253. ISBN 978-84-206-6026-4. 
  10. ^ Haustgen, T. (2004). „À propos du centenaire de la psychasthénie (1903) Les troubles obsessionnels-compulsifs dans la psychiatrie française: revue historique”. Annales Médico-Psychologiques. 162 (6): 427—440. doi:10.1016/j.amp.2003.09.012. 
  11. ^ Furmark, Thomas. Social Phobia – From Epidemiology to Brain Function. Retrieved February 21, 2006.
  12. ^ Liebowitz, M. R.; Gorman, J. M.; Fyer, A. J.; Klein, D. F. (1985). „Social phobia. Review of a neglected anxiety disorder”. Archives of General Psychiatry. 42 (7): 729—736. PMID 2861796. doi:10.1001/archpsyc.1985.01790300097013. 
  13. ^ Peterson, Ashley L. (11. 4. 2019). „Introversion, Shyness & Social Anxiety: What's the Difference?”. Mental Health at Home. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. 
  14. ^ Brown, Alexander. „Social Anxiety? Introvert? Or Shy?”. Mind Journal. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. 
  15. ^ Ditzell, Jeffrey; Raypole, Crystal (19. 3. 2021). „Yes, Introversion and Social Anxiety Are Two Different Things”. Healthline. Архивирано из оригинала 3. 6. 2022. г. 
  16. ^ Drs; Sartorius, Norman; Henderson, A.S.; Strotzka, H.; Lipowski, Z.; Yu-cun, Shen; You-xin, Xu; Strömgren, E.; Glatzel, J.; Kühne, G.-E. „The ICD-10 Classification of Mental and Behavioural Disorders Clinical descriptions and diagnostic guidelines” (PDF). www.who.int World Health Organization. Microsoft Word. стр. 110, 113—4. Приступљено 23. 6. 2021 — преко Microsoft Bing. 
  17. ^ Furmark, Thomas. Social Phobia – From Epidemiology to Brain Function. Retrieved February 21, 2006.
  18. ^ а б Schneier, Franklin (7. 9. 2006). „Social Anxiety Disorder”. The New England Journal of Medicine. 355 (10): 1029—1036. PMID 16957148. doi:10.1056/nejmcp060145. 
  19. ^ Furmark, Thomas. Social Phobia – From Epidemiology to Brain Function. Retrieved February 21, 2006.
  20. ^ eNotes. Social phobia – Causes Архивирано 2006-02-09 на сајту Wayback Machine. Retrieved February 22, 2006.
  21. ^ Furmark, Thomas. Social Phobia – From Epidemiology to Brain Function. Retrieved February 21, 2006.
  22. ^ Studying Brain Activity Could Aid Diagnosis Of Social Phobia. Monash University. January 19, 2006.
  23. ^ Konovalova, Irma; Antolin, Jastine; Bolderston, Helen; Gregory, Nicola (2021-10-25). „Adults with higher social anxiety show avoidant gaze behaviour in a real-world social setting: A mobile eye tracking study”. PLOS ONE. 16 (10): e0259007. Bibcode:2021PLoSO..1659007K. PMC 8544831Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 34695140 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.1371/journal.pone.0259007Слободан приступ. 
  24. ^ „How does social anxiety disorder affect my life?”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-30. 
  25. ^ M. Kowalski, R. Leary, Mark and Robin (1995). Social Anxiety. London and New York: The Guilford Press. 
  26. ^ Acarturk, C.; De Graaf, R.; Van Straten, A.; Have, M. T.; Cuijpers, P. (2008). „Social phobia and number of social fears, and their association with comorbidity, health-related quality of life and help seeking” (PDF). Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 43 (4): 273—9. PMID 18219433. doi:10.1007/s00127-008-0309-1. 
  27. ^ а б „Comorbidity”. The Wiley Blackwell Handbook of Social Anxiety Disorder. 2014. стр. 208—210. ISBN 9781118653920. doi:10.1002/9781118653920.fmatter. 
  28. ^ Beesdo, K.; Bittner, A.; Pine, D. S.; Stein, M. B.; Höfler, M.; Lieb, R.; Wittchen, H. U. (2007). „Incidence of Social Anxiety Disorder and the Consistent Risk for Secondary Depression in the First Three Decades of Life”. Archives of General Psychiatry. 64 (8): 903—912. PMID 17679635. doi:10.1001/archpsyc.64.8.903Слободан приступ. 
  29. ^ Stein, M. B.; Fuetsch, M.; Müller, N.; Höfler, M.; Lieb, R.; Wittchen, H. U. (2001). „Social Anxiety Disorder and the Risk of Depression: A Prospective Community Study of Adolescents and Young Adults”. Archives of General Psychiatry. 58 (3): 251—256. PMID 11231832. doi:10.1001/archpsyc.58.3.251Слободан приступ. 
  30. ^ „Mapping network connectivity among symptoms of social anxiety and comorbid depression in people with social anxiety disorder”. Journal of Affective Disorders. 228: 75—82. 2018. PMID 29232567. doi:10.1016/j.jad.2017.12.003. 
  31. ^ Chartier, M. J.; Walker, J. R.; Stein, M. B. (2003). „Considering comorbidity in social phobia”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 38 (12): 728—34. PMID 14689178. doi:10.1007/s00127-003-0720-6. 
  32. ^ Sanderson, W. C.; Dinardo, P. A.; Rapee, R. M.; Barlow, D. H. (1990). „Syndrome comorbidity in patients diagnosed with a DSM-III--R anxiety disorder”. Journal of Abnormal Psychology. 99 (3): 308—12. PMID 2212281. doi:10.1037/0021-843X.99.3.308. 
  33. ^ „Comorbidity”. The Wiley Blackwell Handbook of Social Anxiety Disorder. 2014. стр. 208—210. ISBN 9781118653920. doi:10.1002/9781118653920.fmatter. 
  34. ^ Chambless, D. L.; Fydrich, T.; Rodebaugh, T. L. (2008). „Generalized social phobia and avoidant personality disorder: Meaningful distinction or useless duplication?”. Depression and Anxiety. 25 (1): 8—19. PMID 17161000. doi:10.1002/da.20266Слободан приступ. 
  35. ^ Schneier, F. R.; Spitzer, R. L.; Gibbon, M.; Fyer, A. J.; Liebowitz, M. R. (1991). „The relationship of social phobia subtypes and avoidant personality disorder”. Comprehensive Psychiatry. 32 (6): 496—502. PMID 1778076. doi:10.1016/0010-440X(91)90028-B. 
  36. ^ Buckner, J. D.; Schmidt, N. B.; Lang, A. R.; Small, J. W.; Schlauch, R. C.; Lewinsohn, P. M. (2008). „Specificity of social anxiety disorder as a risk factor for alcohol and cannabis dependence”. Journal of Psychiatric Research. 42 (3): 230—9. PMC 2254175Слободан приступ. PMID 17320907. doi:10.1016/j.jpsychires.2007.01.002. 
  37. ^ Morris, E. P.; Stewart, S. H.; Ham, L. S. (2005). „The relationship between social anxiety disorder and alcohol use disorders: A critical review”. Clinical Psychology Review. 25 (6): 734—60. PMID 16042994. doi:10.1016/j.cpr.2005.05.004. 
  38. ^ Alfano, Candice A.; Beidel, Deborah C. (2011). „Alcohol and Drug Use in Socially Anxious Young Adults”. Social anxiety in adolescents and young adults: Translating developmental science into practice. стр. 108—111. ISBN 978-1-4338-0948-4. doi:10.1037/12315-000. 
  39. ^ Kushner, M. G.; Abrams, K.; Thuras, P.; Hanson, K. L.; Brekke, M.; Sletten, S. (2005). „Follow-up Study of Anxiety Disorder and Alcohol Dependence in Comorbid Alcoholism Treatment Patients”. Alcoholism: Clinical & Experimental Research. 29 (8): 1432—1443. PMID 16131851. doi:10.1097/01.alc.0000175072.17623.f8. 
  40. ^ "Social anxiety disorder." CareNotes. Truven Health Analytics Inc., 2012. Health Reference Center Academic. Web. 15 Nov. 2012.
  41. ^ Erliksson, Olivia J. (26. 7. 2020). „Measuring associations between social anxiety and use of different types of social media using the Swedish Social Anxiety Scale for Social Media Users: A psychometric evaluation and cross-sectional study”. Scandinavian Journal of Psychology. 61 (6): 819—826. PMID 32713014. doi:10.1111/sjop.12673Слободан приступ. 
  42. ^ Schneier, Franklin (7. 9. 2006). „Social Anxiety Disorder”. The New England Journal of Medicine. 355 (10): 1029—1036. PMID 16957148. doi:10.1056/nejmcp060145. 
  43. ^ Rapee, R. M. (2011). „Family Factors in the Development and Management of Anxiety Disorders”. Clinical Child and Family Psychology Review. 15 (1): 69—80. PMID 22116624. doi:10.1007/s10567-011-0106-3. 
  44. ^ „Child and adolescent anxiety disorders and early attachment”. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry. 36 (5): 637—644. 1997. PMID 9136498. doi:10.1097/00004583-199705000-00014. 
  45. ^ „Adolescent social anxiety as an outcome of inhibited temperament in childhood”. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry. 38 (8): 1008—1015. 1999. PMID 10434493. doi:10.1097/00004583-199908000-00017. 
  46. ^ National Center for Health and Wellness.Causes of Social Anxiety Disorder Архивирано 2005-12-01 на сајту Wayback Machine. Retrieved February 24, 2006.
  47. ^ Athealth.com.Social phobia. 1999. Retrieved February 24, 2006.
  48. ^ Mineka S, Zinbarg R (1995) Conditioning and ethological models of social phobia. In: Heimberg R, Liebowitz M, Hope D, Schneier F, editors. Social Phobia: Diagnosis, Assessment, and Treatment. New York: The Guilford Press, 134–162
  49. ^ а б Beidel, D.C., & Turner, S.M. (1998). Shy children, phobic adults: The nature and treatment of social phobia. American Psychological Association Books.
  50. ^ Ishiyama F (1984). „Shyness: Anxious social sensitivity and self-isolating tendency”. Adolescence. 19 (76): 903—911. PMID 6516936. 
  51. ^ Gilmartin, Brian (1987). „Peer Group Antecedents of Severe Love-shyness in Males”. Journal of Personality. 55 (3): 467—489. PMID 3681636. doi:10.1111/j.1467-6494.1987.tb00447.x — преко Wiley Online Library. 
  52. ^ „Development of the social anxiety scale for children: Reliability and concurrent validity”. Journal of Clinical Child Psychology. 17: 84—91. 1988. doi:10.1207/s15374424jccp1701_11. 
  53. ^ „Social skills, social outcomes, and cognitive features of childhood social phobia”. J Abnorm Psychol. 108 (2): 211—21. мај 1999. PMID 10369031. doi:10.1037/0021-843X.108.2.211. 
  54. ^ „The many faces of social isolation in childhood”. J Consult Clin Psychol. 56 (6): 916—24. децембар 1988. PMID 3204203. doi:10.1037/0022-006X.56.6.916. 
  55. ^ Okano K (1994). „Shame and social phobia: a transcultural viewpoint”. Bull Menninger Clin. 58 (3): 323—38. PMID 7920372. 
  56. ^ „Social and school adjustment of shy and aggressive children in China”. Development and Psychopathology. 7 (2): 337—349. 1995. doi:10.1017/s0954579400006544. 
  57. ^ „Discrepancy between self- and observer ratings of performance in social phobics”. J Abnorm Psychol. 101 (4): 728—31. новембар 1992. PMID 1430614. doi:10.1037/0021-843X.101.4.728. 
  58. ^ „Cognitive processes in social phobia”. Behav Res Ther. 31 (3): 255—67. 1993. PMID 8476400. doi:10.1016/0005-7967(93)90024-O. 
  59. ^ Segrin, Chris; Kinney, Terry (1995). „Social skills deficits among the socially anxious: Rejection from others and loneliness”. Motivation and Emotion. 19 (1): 1—24. doi:10.1007/BF02260670. 
  60. ^ Heimberg, R.G; Stein, M.B; Hiripi, E; Kessler, R.C (2000). „Trends in the prevalence of social phobia in the United States: A synthetic cohort analysis of changes over four decades”. European Psychiatry. 15 (1): 29—37. PMID 10713800. doi:10.1016/S0924-9338(00)00213-3. 
  61. ^ „The need to belong: desire for interpersonal attachments as a fundamental human motivation”. Psychol Bull. 117 (3): 497—529. 1995. PMID 7777651. doi:10.1037/0033-2909.117.3.497. 
  62. ^ „Impact of alcohol intoxication and withdrawal syndrome on social phobia and panic disorder in alcoholic inpatients”. Rev Hosp Clin Fac Med Sao Paulo. 59 (4): 187—92. август 2004. PMID 15361983. doi:10.1590/S0041-87812004000400006Слободан приступ. 
  63. ^ BNF; British Medical Journal (2008). „Anxiolytics”. UK: British National Formulary. Архивирано из оригинала 29. 08. 2021. г. Приступљено 17. 12. 2008. 
  64. ^ „WCA recommendations for the long-term treatment of generalized anxiety disorder”. CNS Spectr. 8 (8 Suppl 1): 53—61. август 2003. PMID 14767398. doi:10.1017/S1092852900006945. 
  65. ^ „Benzodiazepines in clinical practice: consideration of their long-term use and alternative agents”. J Clin Psychiatry. 66 Suppl 2: 21—7. 2005. PMID 15762816. 
  66. ^ „Are benzodiazepines still the medication of choice for patients with panic disorder with or without agoraphobia?”. Am J Psychiatry. 160 (8): 1432—8. август 2003. PMID 12900305. doi:10.1176/appi.ajp.160.8.1432. 
  67. ^ а б Cohen SI (фебруар 1995). „Alcohol and benzodiazepines generate anxiety, panic and phobias”. J R Soc Med. 88 (2): 73—7. PMC 1295099Слободан приступ. PMID 7769598. 
  68. ^ Beck AT, Emery G, Greenberg RL (1985) Anxiety Disorders and Phobias: A Cognitive Perspective. New York: Basic Books.
  69. ^ „Bridging maladaptive social self-beliefs and social anxiety: a network perspective”. Journal of Anxiety Disorders. 74: 102267. 2020. PMID 32599433. doi:10.1016/j.janxdis.2020.102267. 
  70. ^ „What is the core fear in social phobia | Request PDF”. ResearchGate (на језику: енглески). Приступљено 2020-01-26. 
  71. ^ Leary, M.R., & Kowalski, R.M. (1995) Social Anxiety. London: Guildford Press
  72. ^ Leary M.R.; Kowalski R.M; Campbell C.D. (1988). „Self-presentational concerns and social anxiety: the role of generalized impression expectancies”. Journal of Research in Personality. 22 (3): 308—321. doi:10.1016/0092-6566(88)90032-3. 
  73. ^ Clark, D. M., & Wells, A. (1995). A cognitive model of social phobia. In. R. G. Heimberg, M. R. Liebowitz, D. A. Hope, & F. R. Schneier (Eds.), Social phobia: Diagnosis, assessment, and treatment (pg 41–68). Guilford Press: New York.
  74. ^ Rapee, Ronald M; Heimberg, Richard G (1997). „A cognitive-behavioral model of anxiety in social phobia”. Behaviour Research and Therapy. 35 (8): 741—56. PMID 9256517. doi:10.1016/S0005-7967(97)00022-3. 
  75. ^ „Bridging maladaptive social self-beliefs and social anxiety: a network perspective”. Journal of Anxiety Disorders. 74: 102267. 2020. PMID 32599433. doi:10.1016/j.janxdis.2020.102267. 
  76. ^ M. S. Marcin; C. B. Nemeroff (2003). „The neurobiology of social anxiety disorder:the relevance of fear and anxiety”. Acta Psychiatr Scand. 108 (417): 51—64. PMID 12950436. doi:10.1034/j.1600-0447.108.s417.4.x. 
  77. ^ Sanjay J. Mathew; Jeremy D. Coplan; Jack M. Gorman (2001). „Neurobiological Mechanisms of Social Anxiety Disorder”. Am J Psychiatry. 158 (10): 1558—1567. PMID 11578981. doi:10.1176/appi.ajp.158.10.1558. 
  78. ^ Rammsayer T. H. (1998). „Extraversion and dopamine: Individual differences in response to changes in dopaminergic activity as a possible biological basis of extraversion”. European Psychologist. 3 (1): 37—50. doi:10.1027/1016-9040.3.1.37. 
  79. ^ Diana Martinez; Daria Orlowska; Rajesh Narendran; Mark Slifstein; Fei Liu; Dileep Kumar; Allegra Broft; Ronald Van Heertum; Herbert D. Kleber (2010). „D2/3 receptor availability in the striatum and social status in human volunteers”. Biol Psychiatry. 67 (3): 275—278. PMC 2812584Слободан приступ. PMID 19811777. doi:10.1016/j.biopsych.2009.07.037. 
  80. ^ Franklin R. Schneier, M.D.; Michael R. Liebowitz, M.D.; Anissa Abi-Dargham, M.D.; Yolanda Zea-Ponce; Shu-Hsing Lin; Marc Laruelle, M.D. (2000). „Low Dopamine D2 Receptor Binding Potential in Social Phobia”. Am J Psychiatry. 157 (3): 457—459. PMID 10698826. doi:10.1176/appi.ajp.157.3.457. 
  81. ^ van der Wee; et al. (мај 2008). „Increased Serotonin and Dopamine Transporter Binding in Psychotropic Medication–Naïve Patients with Generalized Social Anxiety Disorder Shown by 123I-ß-(4-Iodophenyl)-Tropane SPECT”. The Journal of Nuclear Medicine. 49 (5): 757—63. PMID 18413401. doi:10.2967/jnumed.107.045518Слободан приступ. 
  82. ^ Jari Tiihonen, M.D.; Jyrki Kuikka; Kim Bergström; Ulla Lepola, M.D.; Hannu Koponen, M.D.; Esa Leinonen, M.D. (1997). „Dopamine Reuptake Site Densities in Patients With Social Phobia”. Am J Psychiatry. 154 (2): 239—242. PMID 9016274. doi:10.1176/ajp.154.2.239. 
  83. ^ Franklin R. Schneier, M.D.; Anissa Abi-Dargham, M.D.; Diana Martinez, M.D.; Mark Slifstein; Dah-Ren Hwang; Michael R. Liebowitz, M.D.; Marc Laruelle, M.D. (2009). „Dopamine Transporters, D2 Receptors, and Dopamine Release in Generalized Social Anxiety Disorder”. Depression and Anxiety. 26 (5): 411—418. PMC 2679094Слободан приступ. PMID 19180583. doi:10.1002/da.20543. 
  84. ^ „Frequency of social phobia and psychometric properties of the Liebowitz social anxiety scale in Parkinson's disease”. Mov. Disord. 23 (12): 1739—1743. 2008. PMID 18661550. doi:10.1002/mds.22221. 
  85. ^ Mikkelsen EJ; Detlor J; Cohen DJ (1981). „School avoidance and social phobia triggered by haloperidol in patients with Tourette's disorder”. Am J Psychiatry. 138 (12): 1572—1576. PMID 6946714. doi:10.1176/ajp.138.12.1572. 
  86. ^ Lanzenberger, R. R.; Mitterhauser, M.; Spindelegger, C.; Wadsak, W.; Klein, N.; Mien, L. K.; Holik, A.; Attarbaschi, T.; Mossaheb, N. (2007). „Reduced Serotonin-1A Receptor Binding in Social Anxiety Disorder”. Biological Psychiatry. 61 (9): 1081—1089. PMID 16979141. doi:10.1016/j.biopsych.2006.05.022. 
  87. ^ van der Wee; et al. (мај 2008). „Increased Serotonin and Dopamine Transporter Binding in Psychotropic Medication–Naïve Patients with Generalized Social Anxiety Disorder Shown by 123I-ß-(4-Iodophenyl)-Tropane SPECT”. The Journal of Nuclear Medicine. 49 (5): 757—63. PMID 18413401. doi:10.2967/jnumed.107.045518Слободан приступ. 
  88. ^ а б M. S. Marcin; C. B. Nemeroff (2003). „The neurobiology of social anxiety disorder:the relevance of fear and anxiety”. Acta Psychiatr Scand. 108 (417): 51—64. PMID 12950436. doi:10.1034/j.1600-0447.108.s417.4.x. 
  89. ^ Pollack, M. H.; Jensen, J. E.; Simon, N. M.; Kaufman, R. E.; Renshaw, P. F. (2008). „High-field MRS study of GABA, glutamate and glutamine in social anxiety disorder: Response to treatment with levetiracetam”. Progress in Neuro-Psychopharmacology and Biological Psychiatry. 32 (3): 739—743. PMID 18206286. doi:10.1016/j.pnpbp.2007.11.023. 
  90. ^ Davidson, Richard J; Marshall, John R; Tomarken, Andrew J; Henriques, Jeffrey B (2000). „While a phobic waits: Regional brain electrical and autonomic activity in social phobics during anticipation of public speaking”. Biological Psychiatry. 47 (2): 85—95. PMID 10664824. doi:10.1016/S0006-3223(99)00222-X. 
  91. ^ „Does rejection hurt? An FMRI study of social exclusion”. Science. 302 (5643): 290—2. октобар 2003. Bibcode:2003Sci...302..290E. PMID 14551436. doi:10.1126/science.1089134. 
  92. ^ „Correlates of Social Exclusion in Social Anxiety Disorder: An fMRI study”. Scientific Reports. 7 (1): 260. 2017. Bibcode:2017NatSR...7..260H. PMC 5428215Слободан приступ. PMID 28325901. doi:10.1038/s41598-017-00310-9. 
  93. ^ „Impact of transcranial direct current stimulation on attentional bias for threat: a proof-of-concept study among individuals with social anxiety disorder”. Social Cognitive and Affective Neuroscience. 12 (2): 251—260. 2017. PMC 5390730Слободан приступ. PMID 27531388. doi:10.1093/scan/nsw119. 
  94. ^ Etkin, Amit; Wager, Tor D. (2007-10-01). „Functional Neuroimaging of Anxiety: A Meta-Analysis of Emotional Processing in PTSD, Social Anxiety Disorder, and Specific Phobia”. The American Journal of Psychiatry. 164 (10): 1476—1488. ISSN 0002-953X. PMC 3318959Слободан приступ. PMID 17898336. doi:10.1176/appi.ajp.2007.07030504. 
  95. ^ Social Phobia (F40.1) in ICD-10: Diagnostic Criteria and Clinical descriptions and guidelines.
  96. ^ Connor K.M.; Jonathan R.T.; et al. (2000). „Psychometric properties of the Social Phobia Inventory (SPIN): New self-rating scale”. The British Journal of Psychiatry. 176 (4): 379—386. PMID 10827888. doi:10.1192/bjp.176.4.379Слободан приступ. 
  97. ^ Anthony MM.; Coons MJ.; et al. (август 2006). „Psychometric properties of the social phobia inventory: further evaluation”. Behav. Res. Ther. 44 (8): 1177—85. PMID 16257387. doi:10.1016/j.brat.2005.08.013. 
  98. ^ Liebowitz MR (1987). „Social Phobia”. Anxiety. Mod Probl Pharmacopsychiatry. Modern Trends in Pharmacopsychiatry. 22. стр. 141—173. ISBN 978-3-8055-4488-7. PMID 2885745. doi:10.1159/000414022. 
  99. ^ García-López, L. J; Hidalgo, M. D.; Beidel, D. C.; Olivares, J.; Turner, S. M. (2008). „Brief form of the Social Phobia and Anxiety Inventory (SPAI-B) for adolescents”. European Journal of Psychological Assessment. 24 (3): 150—156. doi:10.1027/1015-5759.24.3.150. 
  100. ^ Mattick, R. P.; Clarke, J. C. (1998-04-01). „Development and validation of measures of social phobia scrutiny fear and social interaction anxiety”. Behaviour Research and Therapy. 36 (4): 455—470. ISSN 0005-7967. PMID 9670605. doi:10.1016/s0005-7967(97)10031-6. 
  101. ^ Bienvenu, O. Joseph; Ginsburg, Golda S. (1. 1. 2007). „Prevention of anxiety disorders”. International Review of Psychiatry. 19 (6): 647—654. PMID 18092242. doi:10.1080/09540260701797837. 
  102. ^ Lau, Elizabeth X.; Rapee, Ronald M. (12. 4. 2011). „Prevention of Anxiety Disorders”. Current Psychiatry Reports. 13 (4): 258—266. PMID 21484451. doi:10.1007/s11920-011-0199-x. 
  103. ^ Drake, Kelly L.; Ginsburg, Golda S. (13. 1. 2012). „Family Factors in the Development, Treatment, and Prevention of Childhood Anxiety Disorders”. Clinical Child and Family Psychology Review. 15 (2): 144—162. PMID 22241071. doi:10.1007/s10567-011-0109-0. 
  104. ^ а б National Institute for Health and Clinical Excellence: Guidance. Social Anxiety Disorder: Recognition, Assessment, and Treatment. Leicester (UK): British Psychological Society; 2013. . PMID 25577940.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  105. ^ Pilling, S; Mayo-Wilson, E; Mavranezouli, I; Kew, K; Taylor, C; Clark, DM; Guideline Development, Group (22. 5. 2013). „Recognition, assessment and treatment of social anxiety disorder: summary of NICE guidance.” (PDF). BMJ (Clinical Research Ed.). 346: f2541. PMID 23697669. doi:10.1136/bmj.f2541. 
  106. ^ Andersson, G.; Carlbring, P.; Holmström, A.; Sparthan, E.; Furmark, T.; Nilsson-Ihrfelt, E.; Buhrman, M.; Ekselius, L. (2006). „Internet-based self-help with therapist feedback and in vivo group exposure for social phobia: A randomized controlled trial”. Journal of Consulting and Clinical Psychology. 74 (4): 677—686. PMID 16881775. doi:10.1037/0022-006X.74.4.677. 
  107. ^ Lewis, C; Pearce, J; Bisson, JI (јануар 2012). „Efficacy, cost-effectiveness and acceptability of self-help interventions for anxiety disorders: systematic review”. The British Journal of Psychiatry. 200 (1): 15—21. PMID 22215865. doi:10.1192/bjp.bp.110.084756Слободан приступ. 
  108. ^ Kashdan, T. B.; Rottenberg, J. (2010). „Psychological flexibility as a fundamental aspect of health”. Clinical Psychology Review. 30 (7): 865—878. PMC 2998793Слободан приступ. PMID 21151705. doi:10.1016/j.cpr.2010.03.001. 
  109. ^ Bluett, EJ; et al. (август 2014). „Acceptance and commitment therapy for anxiety and OCD spectrum disorders: an empirical review”. J Anxiety Disord. 28 (6): 612—24. PMID 25041735. doi:10.1016/j.janxdis.2014.06.008. 
  110. ^ „Adults and Mental Health” (PDF). Приступљено 2010-04-14. 
  111. ^ а б в „The mental health of young people looked after by local authorities in Scotland” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 07. 2004. г. Приступљено 2010-04-14. 
  112. ^ Andrews, G.; Issakidis, C.; Slade, T.; Lampe, L. (2003-05-13). „Social phobia in the Australian National Survey of Mental Health and Well-Being (NSMHWB)”. Psychological Medicine. 33 (4): 637—646. PMID 12785465. doi:10.1017/S0033291703007621. 
  113. ^ „Comparing the prevalence rates of social phobia in a community according to ICD-10 and DSM-III-R”. Rev Bras Psiquiatr. 27 (3): 222—4. септембар 2005. PMID 16224610. doi:10.1590/S1516-44462005000400011Слободан приступ. 
  114. ^ Khyati Mehtalia1, G.K. Vankar MF (септембар 2004). „Social Anxiety in Adolescents”. Indian J Psychiatry. 46 (3): 221—227. PMC 2951647Слободан приступ. PMID 21224903. 
  115. ^ Mohammadi MR; Ghanizadeh A; Mohammadi M; Mesgarpour B. MF (2006). „Prevalence of social phobia and its comorbidity with psychiatric disorders in Iran”. Depress Anxiety. 23 (7): 405—411. PMID 16817174. doi:10.1002/da.20129. 
  116. ^ Iulian Iancua; Jennifer Levinc; Haggai Hermeshd; Pinhas Dannonb; Amir Porehc; Yoram Ben-Yehudaa; Zeev Kaplana; Sofi Maromd; Moshe Kotler MF (септембар 2006). „Social phobia symptoms: prevalence, sociodemographic correlates, and overlap with specific phobia symptoms”. Comprehensive Psychiatry. 47 (5): 399—405. PMID 16905404. doi:10.1016/j.comppsych.2006.01.008. 
  117. ^ Bella TT; Omigbodun O. MF (јун 2009). „Social phobia in Nigerian university students: prevalence, correlates and co-morbidity”. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol. 44 (6): 458—63. PMID 18979054. doi:10.1007/s00127-008-0457-3. 
  118. ^ Tillfors M; Furmark T. MF (јануар 2007). „Social phobia in Swedish university students: prevalence, subgroups and avoidant behavior.”. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol. 42 (1): 79—86. PMID 17160591. doi:10.1007/s00127-006-0143-2. 
  119. ^ Izgiç F; Akyüz G; Doğan O; Kuğu N. MF (септембар 2004). „Social phobia among university students and its relation to self-esteem and body image.”. Can J Psychiatry. 49 (9): 630—634. PMID 15503736. doi:10.1177/070674370404900910Слободан приступ. 
  120. ^ Rabe-Jabłońska J (2002). „Fobia społeczna. Rozpowszechnienie, kryteria rozpoznawania, podtypy, przebieg, współchorobowość, leczenie.”. Psychiatria W Praktyce Ogólnolekarskiej. (на језику: пољски). 2 (3): 161—166. Архивирано из оригинала 2015-12-22. г. 
  121. ^ 蘭, 李. (2010). „男女學生四至十一年級之社交焦慮發展軌跡研究” [A study of the developmental trajectory of social anxiety among boys and girls from 4th grade to 11th grade]. 臺灣公共衛生雜誌 (на језику: кинески). 29 (5): 465—76. 
  122. ^ Beidel, D. C.; Turner, S. M.; Sallee, F. R.; Ammerman, R. T.; Crosby, L. A.; Pathak, S. (2007). „SET-C Versus Fluoxetine in the Treatment of Childhood Social Phobia”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 46 (12): 1622—1632. PMID 18030084. doi:10.1097/chi.0b013e318154bb57. 
  123. ^ Bögels, S. M.; Voncken, M. (2008). „Social Skills Training Versus Cognitive Therapy for Social Anxiety Disorder Characterized by Fear of Blushing, Trembling, or Sweating”. International Journal of Cognitive Therapy. 1 (2): 138—150. doi:10.1521/ijct.2008.1.2.138. 
  124. ^ Beidel, D. C.; Turner, S. M. (2007). Shy children, phobic adults: Nature and treatment of social anxiety disorders (2nd ed.). ISBN 978-1-59147-452-4. doi:10.1037/11533-000. 
  125. ^ Stravynski & Amado, 2001
  126. ^ Abbing, Annemarie; Baars, Erik W.; de Sonneville, Leo; Ponstein, Anne S.; Swaab, Hanna (2019-05-29). „The Effectiveness of Art Therapy for Anxiety in Adult Women: A Randomized Controlled Trial”. Frontiers in Psychology. 10: 1203. ISSN 1664-1078. PMC 6549595Слободан приступ. PMID 31191400. doi:10.3389/fpsyg.2019.01203. 
  127. ^ Beesdo, K.; Bittner, A.; Pine, D. S.; Stein, M. B.; Höfler, M.; Lieb, R.; Wittchen, H. U. (2007). „Incidence of Social Anxiety Disorder and the Consistent Risk for Secondary Depression in the First Three Decades of Life”. Archives of General Psychiatry. 64 (8): 903—912. PMID 17679635. doi:10.1001/archpsyc.64.8.903Слободан приступ. 
  128. ^ Stein, M. B.; Fuetsch, M.; Müller, N.; Höfler, M.; Lieb, R.; Wittchen, H. U. (2001). „Social Anxiety Disorder and the Risk of Depression: A Prospective Community Study of Adolescents and Young Adults”. Archives of General Psychiatry. 58 (3): 251—256. PMID 11231832. doi:10.1001/archpsyc.58.3.251Слободан приступ. 
  129. ^ Weiller, E.; Bisserbe, J. C.; Boyer, P.; Lepine, J. P.; Lecrubier, Y. (1996). „Social phobia in general health care: An unrecognised undertreated disabling disorder”. The British Journal of Psychiatry. 168 (2): 169—174. PMID 8837906. S2CID 11900093. doi:10.1192/bjp.168.2.169. 
  130. ^ Rosenthal, J.; Jacobs, L.; Marcus, M.; Katzman, M. A. (2007). „Beyond shy: When to suspect social anxiety disorder”. The Journal of Family Practice. 56 (5): 369—374. PMID 17475167. 
  131. ^ Katzelnick, D. J.; Greist, J. H. (2001). „Social anxiety disorder: An unrecognized problem in primary care”. The Journal of Clinical Psychiatry. 62 Suppl 1: 11—15; discussion 15—6. PMID 11206029. 
  132. ^ Stein, Murray B; Stein, Dan J (2008). „Social anxiety disorder”. The Lancet. 371 (9618): 1115—1125. ISSN 0140-6736. PMID 18374843. doi:10.1016/s0140-6736(08)60488-2.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  133. ^ Stein, MB; Stein, DJ (март 2008). „Social anxiety disorder”. Lancet. 371 (9618): 1115—25. PMID 18374843. doi:10.1016/S0140-6736(08)60488-2.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  134. ^ Furmark, Thomas. Social Phobia – From Epidemiology to Brain Function. Retrieved February 21, 2006.
  135. ^ Social Anxiety Disorder: A Common, Underrecognized Mental Disorder Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015). American Family Physician. Nov 15, 1999.
  136. ^ „Anxiety Disorders”. National Institute of Mental Health. Приступљено 16. 4. 2015. 
  137. ^ Surgeon General and Mental Health 1999. Retrieved February 22, 2006.
  138. ^ Nelson E. C.; Grant J. D.; Bucholz K. K.; Glowinski A.; Madden P. A. F.; Reich W.; et al. (2000). „Social phobia in a population-based female adolescent twin sample: Co-morbidity and associated suicide-related symptoms”. Psychological Medicine. 30 (4): 797—804. PMID 11037087. doi:10.1017/S0033291799002275. 
  139. ^ Rapee R. M.; Spence S. H. (2004). „The etiology of social phobia: empirical evidence and an initial model”. Clin Psychol Rev. 24 (7): 737—767. PMID 15501555. doi:10.1016/j.cpr.2004.06.004. 
  140. ^ Xu, Y.; Schneier, F.; Heimberg, R. G.; Princisvalle, K.; Liebowitz, M. R.; Wang, S.; Blanco, C. (2012). „Gender differences in social anxiety disorder: Results from the national epidemiologic sample on alcohol and related conditions”. Journal of Anxiety Disorders. 26 (1): 12—19. PMID 21903358. doi:10.1016/j.janxdis.2011.08.006. 
  141. ^ Nordenberg, Tamar. FDA Consumer. U.S. Food and Drug Administration.Social Phobia's Traumas and Treatments. November–December 1999. Retrieved February 23, 2006.
  142. ^ National Statistics. The mental health of young people looked after by local authorities in Scotland Архивирано [Date missing] на сајту UK Government Web Archive. 2002–2003. Retrieved February 23, 2006.
  143. ^ Nova Scotia Department of Health.Social Anxiety in Nova Scotia Архивирано 2006-03-25 на сајту Wayback Machine. June 2004. Retrieved February 23, 2006.
  144. ^ Senate Select Committee on Mental Health.Mental Health Архивирано 2006-03-25 на сајту Wayback Machine. 2003. Retrieved February 23, 2006.
  145. ^ Furmark, T; Tillfors, M; Everz, P.-O; Marteinsdottir, I; Gefvert, O; Fredrikson, M (1999). „Social phobia in the general population: Prevalence and sociodemographic profile”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 34 (8): 416—24. PMID 10501711. doi:10.1007/s001270050163. 
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).