Zaštita od grada u pirotskom kraju (običaji)

Od vatre, groma, grada i olujnih oblaka praznuje se više praznika. Od groma, olujnih oblaka i grada najstrože se praznuje Džerman 25. maja, a zatim Vratoloma 24. juna. U Dobrom Dolu vrlo strogo praznuju još i Crni tornik, prvi utorak po Đurđevdanu, a u Vavi, uz Džermana, praznuju još i Sirnu subotu. Nešto manje strogo praznuju se Unurija 25. juna i Alisej 27. juna. A samo od groma i vatre praznuju se Verižice 29.januara i Sveti Ilija, 2. avgusta. Samo od požara praznuju se Gorešnjaci, tri poslednja dana jula, od kojih je Sveti Ćirik, prvi dan, „najopasan".

Džerman

Praznici od groma, grada i olujnih oblaka koncentrisani su samo na period kada se baš takvi oblaci često javljaju, a Džerman je na samom početku najvećih nepogoda. „Mi praznjujemo praznici koji su zli - odi-vbdu, odi - oganj, odi grmljavinu i odi zmije, Vodice odi - vodu, a odi · oganj Južice–verljkice i Gorešnjaci." (Zavoj). Svi ovi praznici praznuju se sa strahopoštovanjem kao da se ima posla sa najopasnijim zlom. Narod smatra da onaj koji narušava strogu prazničnu disciplinu o Džermanu i Vratolomeju izaziva božji gnev na čitavo selo i kraj, pa sujeverni strah podstiče da se prekršioci gone sa polja, pa makar radili i najbeznačajnije poslove, isprežu im zapregu na putu, psuju ih, vređaju i kunu žestokim kletvama. U Suračevu kažu: „Koj ne pražnjuje teka ga klnemo: „A Udri Džermane! A Udri Vrtaolome!" Prema Džermanu se iskazuje sgrahopoštovanje kao prema opasnom i vrlo ćudljivom neprijatelju koga ne treba srditi. Posle Boga, od njega je najveći strah („od-njeg-ti zavisi berećet, sve"), pa se praznovanje ovog praznika, uprkos punoj radnoj sezoni, odlikuje doslednošću i izuzetno visokom prazničnom disciplinom. Obavljaju se samo poslovi oko stoke i poneki sitniji posao u vezi sa pripremom jela. Sa istom strogošću i doslednošću dobri Do praznuje i Crni tornik, i tamo se kaže: „Isto je sve kako-i za Džbrmana. Na tija-d vn je nekada sve smlatilo i odnelo, i teka se narod zarekal, tija–d ni da praznjuje". Uoči, a još više u toku praznika, narod obnavlja sećanja pričajući o nepogodama kakvih je bilo. Tako zastrašuju jedni druge predanjem i sećanjem na zle oblake, i ponovo izvlače zaključak da Džermana treba i dalje strogo praznovati.

Sveti Ilija

Svetog Iliju slave sva sela u okrugu, ali bez posebnog strahopoštovanja, koliko da ga obeleže poštujući hrišćanski verski kalendar. Mnoga sela imaju sabore, a i letnje slave (Cerev Del, Crni Vrh i druga) o Svetom Iliji. Evo nekoliko primera koji o tome govore: „U Vreloto, uz Draganu pa prema Gnojište, izlazi celo selo na Sveti-Iliju. Tikvenjaci se napraje, banice, pa-se jede, pa gore na nočevište ležimo. Pop izlazi, pa·se kolje jagnje za molitvu. A i za letnjoga Sveti—Nikolu molitva" (Pakleštica).

Običaji za vreme gradonosnog oblaka

Period gradonosnih oblaka počinje sredinom maja i traje u toku čitavog juna, a katkad zahvata i početak jula. Upravo u to vreme, kada je sve zasejano pa raste i buja, cveta ili klasa i priprema prve plodove, strepnja je najveća. Tada svi „dizaju glavu ka vide oblak" i brzo uočavaju" ka naide bel–oblak", „ka–se zadade", „kada zagudi opasan oblak". A takav oblak najčešće dolazi iz neuobičajenog pravca, kreće se vrlo brzo, ide ispred velikog tamnog oblaka, idu orlovi ispred njega, prati ga jaka grmljavina i sl. Tada stoka počinje da se sabija u gomilu, vetar odjednom promeni pravac i lišće drveća počne da treperi vertikalno. Narod smatra da ispred takvog oblaka idu duše samoubica( „ udavenici ", „ obesenici" ).

Odmah se preduzimaju mere da se takav oblak odbije ili da se usmeri u drugom pravcu, tamo gde ne može da napravi veliku štetu, pa se "usgu'ca", „preprača se", „napračuje se", „plaši se", „spira se", „svpira se", „otklanja se", „odbiva se", „da mine", „da zamine", „da-se raznese", „da–se rasturi", „da-se razbije", „da–se razide", „da-se preseče", „da-se raseče", „da–se raznese", „ da–se prevrne oblakat", „da-se prevrne"...

Za stvaranje buke svuda se koristi prase ili svinja, a upotrebljava se još i puška, zvono, kanta, kašike, mašice (hvataljka za žar) , sač. Najveća buka nastane kada svuda u selu počne da skiči prasad ili svinje i kada zvone crkvena zvona. Iz „iže“ (ambar) se svuda iznose tronoške stolice, lopatica za žar, trpeza a ređe sto, kašike, mašice, kanta, sač, hleb na trpezi. Iznosi se i ljuljaška sa malim detetom, pa se ljulja, ili se samo izvodi malo dete. Ponegde iznesu i kolevku. Od poljoprivrednih alatki svuda se iznosi sekira i ostavlja „sas–rez nagore da raseče oblakat", dosta često se iznosi i motika, a i ona se tako postavlja, a retko još i kosa. Od hrišćanskih simbola iznose se i pale sveće od Badnje večeri, od izlaska „na-krs", od Đurđevdana, ili bilo koje druge sveće, a vrlo retko još i uskršnje jaje i krstić od iverja sa badnjaka. Svuda se pred kućom pali slama od Badnje večeri, a neki pale još i burjan, neki u vatru „sole" mekinje, a u jednom slučaju je zabeleženo i prženje slanine „nadvor malko da zameriše". U jednom slučaju (u selu Provaljenik) zabeleženo je i iznošenje „kruga". Samo u nekoliko slučajeva sekira se okreće sa rezom naniže, ka zemlji, inače je rez uvek naviše. Na Staroj planini kažu: „Nagodimo sekat na sećirutu, da preseče oblakat".

Od magijskih obreda još spadaju i zamahivanje kosom kao da se kosi, bacanje uskršnjeg jajeta preko krova, gutanje grada, valjanje ljudi, valjanje predmeta, prevrtanje odeće, iznošenje žara na put, pominjanje čuda u selu, pokazivanje ženskog polnog organa (ili bar zadnjice, svoje ili dečje) i dozivanje orlova i duša samoubica.

Zatim se, najčešće, i to na čitavom području, upućuje u Staru planinu, pošto oblaci idu u tom pravcu kada je situacija normalna, a nikad se ne upućuje na Suvu planinu. Upućuje se još „u planinu", „u pustu planinu", „u g6ru", „u gustu ropy", „u krio jelje", „daleko", „daleko, u goru", „u goru i u vodu", „u vodu, niz-vodu, u goru".

A ako grad nastavlja da pada i da uništava, onda se u pomoć pozivaju Bog, Bogorodica, sveci: „Lele, Bože, lele, kakvo če jedemo (Vojnegovac), „sveti–Ilijo, sveta-Marijo / raskri pope, pokri polje" (Ljuberađa), „sveti-Ilijo, sveta-MarIjo / prenesi ga, "Džermane" (Osmakovo). A Džermanu se savetuje da ga prenese „sas ložičku, sas paničku" (Trnski Odorovci).

Literatura

• Zlatković, D. Zaštita od grada u pirotskom kraju, Pirotski zbornik 22, 1996