Pređi na sadržaj

Zdravlje izbeglica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zdravstvena ambulanta unutar izbegličkog kampa

Zdravlje izbeglica je oblast medicine i socijalne zašite koja se bavi proučavanjem brojnih činilaca koji mogu imati uticaja na zdravlje ljudi koji su raseljeni u drugu zemlju ili čak u drugi deo sveta, kao rezultat nesigurnih okolnosti kao što su rat ili progon. Na zdravlje raseljenih uglavnom utiču zarazne bolesti, mentalno zdravlje i hronične bolesti koje su neuobičajene u zemlji u kojoj se nastanjuju. Kako tri četvrtine izbeglica u svetu i mnogi migranti borave u regionima u razvoju u prenaseljenim kampovima, naseljima, improvizovanom smeštaju ili prihvatnim centrima bez odgovarajućeg pristupa zdravstvenim uslugama, čistoj vodi i adekvatnim higijenskim uslovima, i u kojima su zdravstveni sistemi već preopterećeni i nemaju dovoljno kapaciteta i materijalnih sredstava.[1]

Zdravstveni status izbeglice[uredi | uredi izvor]

Zdravstveni status izbeglice je u velikoj meri posledica faktora kao što su:

  • geografsko poreklo migranta,
  • uslovi izbegličkih kampova ili urbanih sredina u kojima su živeli,
  • lični, fizički i psihički uslovi migranta, bilo da su oni već postojali ili stečeni tokom putovanja iz svoje domovine u izbeglički kamp ili eventualno u njihov novi dom.[2]

Glavni zdravstveni problemi[uredi | uredi izvor]

Jedna od bolnica u izbegličkom kampu u Nigeriji
Mobilna ambulanta na jednoj od izbegličkih ruta

Kako su mali izgledi da će izbeglice u bogatijim zemljama koristiti opšte zdravstvene usluge, one su u većem riziku od lošeg mentalnog zdravlja i prevremenog umiranja od akutnih i hroničnih bolesti u poređenju sa lokalnim stanovništvom.[3] Izbeglice su u većem riziku da dobiju određene bolesti ili imaju druge zdravstvene probleme zbog faktora kao što su:

  • neadekvatna ishrana,
  • loši sanitarni uslovi i
  • nedostatak adekvatne medicinske nege.

S obzirom da se kao objekti za smeštaj izbeglica često koriste zgrade čija osnovna namena nije smeštaj ljudi. U takvim objektima su loši mikroklimatski uslovi - vlaga u prostorijama, loše osvetljenje, nemogućnost dovoljnog zagrevanja, promaja - što je pogodno za nastanak i širenje akutnih i pogoršanje hroničnih respiratornih oboljenja kao što su bronhitis i astma. Najugroženije kategorije su deca i stari. U kombinaciji sa lošom ishranom, neovoljni mikroklimatski uslovi mogu da izazovu kod dece nastanak rahitisa, slabovidnosti

Nedostatak sredstava za održavanje lične higijene i čiste odeće i posteljine stvara rizik od pojave i širenja šuge i vašljivosti. Sanitarni čvor privremenih smeštajnih objekata onemogućava ili ograničava održavanje lične higijene pa se razvijaju bolesti prljavih ruku, infekcije kože i sluznica, vašljivost, šuga, ekcem i druge bolesti. Snabdevanje vodom je veoma važno jer mikrobiološka neispravnost vode stvara uslove za nastanak manjih ili većih epidemija crevnih zaraznih bolesti kao što su trbušni tifus, kolera, bacilarna dizenterija i slično. Blizina i neispravno održavanje septičkih jama često su faktor rizika za zagađenje vode u bunarima, zagađenja tla patogenim mikroorganizmima, zagađenje namirnica, te nastanak i prenos crevnih zaraznih bolesti.[3]

Kardiovaskularne bolesti predstavljaju većinu smrtnih slučajeva od nezaraznih bolesti, ili 17,9 miliona ljudi godišnje, a zatim slede rak (9,3 miliona), respiratorne bolesti (4,1 milion) i šećerna bolest (1,5 miliona). Ove četiri grupe bolesti čine preko 80% svih prevremenih smrti od nezaraznih bolesti.

Upotreba duvana, fizička neaktivnost, štetna upotreba alkohola i nezdrava ishrana povećavaju rizik od umiranja od NCD.

Nezarazne bolesti[uredi | uredi izvor]

Iako su nezarazna bolesti zdravstveno stanje koje nije prenosivo i nije zarazno, one su uzrokovane neadekcatnim ponašanjem pojedinca i okoline. Prema proceni SZO, ove bolesti:

  • dovode do 40 miliona smrtnih slučajeva godišnje,
  • čine oko 70% smrtnih slučajeva širom sveta.
  • umre 15 miliona slučaja u dobi od 30 do 69 godina (i čine 85% „prevremenih“ smrti u zemljama sa niskim i srednjim prihodima),
  • čine 77% svih smrtnih slučajeva u zemljama sa niskim i srednjim prihodima.

Razvoj i kontrola ovih stanja direktno je povezan sa ishranom i zdravim ponašanjem.[4] Nezarazne bolesti su činile 19-46% smrtnosti u pet najvećih zemalja koje proizvode izbeglice u 2015. godini. Izveštaji pokazuju da više od polovine sirijskih izbegličkih domaćinstava (preseljenih u Liban) ima bar jednog člana koji boluje od nezarazne bolesti.[5]

Šećerna bolest[uredi | uredi izvor]

Šećerna bolest je grupa hroničnih metaboličkih bolesti koje utiču na korišćenje šećera u krvi u telu. Postoje dva glavna oblika šećerne boleste: tip 1, tip 2 i gestacijska šećerna bolest.

Šećernu bolest tipa 1 karakteriše nedostatak insulina i zahteva unos dnevne doze insulina. Uzroci šećerne boleste tipa 1 su nepoznati i trenutno se ne mogu sprečiti. Obično se javlja u ranom životnom dobu.

Šećernu bolest tipa 2 karakteriše nesposobnost tela da pravilno koristi insulin. Šećerna bolest tipa 2 se obično javlja kod odraslih i povezan je sa nezdravim načinom življenja

Još jedan uobičajen oblik šećerne bolesti je gestacijski dijabetes., koji se javlja kod trudnica i ne dovodi nužno do trajne šećerne bolesti tipa 1 ili tipa 2.[6]

Izbeglice su pod povećanim rizikom od razvoja šećerne bolesti zbog neadekvatnog ponašanja u ishrani.[7] Prema CDC-u, među sirijskim izbeglicama 6,1% je prevalencija šećerne bolesti kod odraslih. Iračke izbeglice su zabeležile prevalenciju od 3%, a izbeglice iz Konga manje od 1%.[8]

Analiza podataka iz literature o riziku od šećerne bolesti među izbegličkom populacijom sugeriše da je on povećan među odraslim izbeglicama sa dužom istorijom migracije.[9] Analiza takođe povezuje povećanu prevalenciju šećerne bolesti sa prelaskom sa tradicionalnog, poljoprivrednog načina života sa potencijalno zaštitnom hranom, na urbanizovane, zapadnjačke stilove života koji dolaze sa migracijom.

Anemija[uredi | uredi izvor]

Anemija je stanje u kojem pojedinac nema dovoljno zdravih crvenih krvnih zrnaca, i posledično dovodi do smanjenog dotoka kiseonika u organe tela. Najčešće je uzrokovana nedostatkom gvožđa u ishrani. Anemija se koristi kao marker za ukupni nedostatak mikronutrijenata. Simptomi obično uključuju opšti zamor, kao rezultat smanjenog protoka kiseonika kroz tkiva i organe. Postoje različiti tretmani za anemiju, uključujući suplemente gvožđa i suplemente vitamina B. Transfuzija krvi se takođe može koristiti ako je proizvodnja krvi niska.

Prema CDC-u, „procena prevalencije anemije u izbegličkom kampu Zaatari i okolnim područjima pokazala je da 48,4% dece mlađe od 5 godina i 44,8% žena starosti 15-49 godina pati od anemije”. Među izbeglicama iz Konga, anemija srpastih ćelija (SCD) predstavlja mnogo veću zabrinutost. U Centralnoj Americi, izbeglice koje dolaze iz Salvadora, Gvatemale i Hondurasa pokazuju najveću učestalost slučajeva anemije. CDC izveštava da je prevalencija za decu mlađu od 5 godina 30% u El Salvadoru, 47% u Gvatemali i 40% u Hondurasu. U Gvatemali je 22% trudnica takođe anemično. Ovi slučajevi su uglavnom rezultat loše ishrane ili hroničnih parazitskih infekcija.[10]

Kardiovaskularne bolesti i hipertenzija[uredi | uredi izvor]

Kardiovaskularna bolest je opšti termin za različita srčana stanja kao što su koronarna bolest, srčani zastoj, aritmije i još mnogo toga. Hipertenzija je visok krvni pritisak ( kao krvni pritisak iznad 130/80 mmHg). Kardiovaskularne bolesti i hipertenzija su povezane sa lošom ishranom/ishranom, sedentarnim načinom života, stresogenim fakrorima i genetskim faktorima rizika.

Među sirijskim izbeglicama, 4,1% odraslih pati od kardiovaskularnih bolesti, a 10,7% pati od hipertenzije. Takođe postoji značajan rizik među kongoanskim izbeglicama. Prema CDC-u, među iračkim izbeglicama u Jordanu, 33% starijih od 15 godina imalo je hipertenziju. Još 42% je bilo prehipertenzivno. Odrasle izbeglice iz Butana su imale 3% prevalencije hipertenzije i skoro 1% prevalencije hroničnog opstruktivnog plućnog poremećaja.[10]

Zarazne bolesti[uredi | uredi izvor]

Tuberkuloza[uredi | uredi izvor]

Tuberkuloza (TB) je bakterijska infekcija koja uglavnom pogađa pluća. Kao bolest koja se prenosi vazduhom, tuberkuloza se širi udisanjem bakterija, koje kasnije putuju u pluća i druge delove tela da manifestuju infekciju. Kada se osoba zarazi, TB može postati latentna ili aktivna.[11] Ako je latentna, bolest je asimptomatska i nije zarazna; međutim, latentna TB može postati aktivna u bilo kom trenutku. Aktivna TB je simptomatska i zarazna. U svakom slučaju, TB treba odmah lečiti, jer nelečene infekcije mogu biti fatalne.

Procenjuje se da je trećina svetske populacije zaražena tuberkulozom. Ovako visoka učestalost zahteva da oni koji sprovode ispite u inostranstvu (panelni lekari) pregledaju sve izbeglice na tuberkulozu i dalje testiraju svakoga za koga se sumnja da ima aktivnu tuberkulozu. Skrining na tuberkulozu generalno uključuje tuberkulinski test kože, nakon čega sledi rendgenski snimak grudnog koša kada je to potrebno i laboratorijsko testiranje u zavisnosti od tih rezultata. Svako između 2 i 14 godina, koji živi u zemlji sa stopom incidencije tuberkuloze od 20 ili više slučajeva na 100.000 ljudi (kako je identifikovala SZO), mora da ima tuberkulinski kožni test. Osobe od 15 i više godina moraju imati rendgenski snimak grudnog koša.

U SAD, osobe izbeglice koje imaju aktivnu tuberkulozu moraju da završe lečenje pre nego što im bude dozvoljen ulazak. Po dolasku u SAD, CDC preporučuje da se sve izbeglice pregledaju na tuberkulozu pomoću tuberkulinskog kožnog testa. Potreban je naknadni rendgenski snimak grudnog koša ako je tuberkulinski kožni test pozitivan, ili ako je izbeglica identifikovana da ima tuberkulozu (klasu A ili klasu B) na pregledu u inostranstvu, ili ako je zaražen HIV-om.

Preko 2 milijarde ljudi je zaraženo tuberkulozom širom sveta. Konkretno među izbegličkom populacijom, rizik od dobijanja tuberkuloze je veći nego u opštoj populaciji, pošto su prenaseljenost i međunarodna putovanja veći i češći. Prema SZO, od 2016. godine, stopa incidencije tuberkuloze u Siriji je bila 17 na 100.000 ljudi. Uporedite ovo sa 3,1 na 100.000 ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama.

Infektivni hepatitis[uredi | uredi izvor]

Život u nehigijenskim izbegličkim naseljima poput ovog u Zairu utiče nepovoljno na pojavu i širenje zaraznih bolesti

Postoji više vrsta hepatitisa, koji se najšire mogu opisati kao virusne infekcije jetre. Najčešći tipovi su virusni hepatitis A, B i C. Hepatitis B i C mogu dovesti do hroničnih infekcija, dok je hepatitis A isključivo infektivan. Kao takav, hepatitis A se takođe naziva infektivnim hepatitisom, a izaziva ga virus hepatitisa A .

Hepatitisa A se može širiti direktno ili indirektno putem fekalnog kontakta, uzročnog kontakta, seksualnog kontakta i putem hrane ili vode. Zbog toga su izbegličke populacije podložnije ovoj infekciji.[12]

Prema studiji iz 2016. sprovedenoj u Grčkoj, stopa infektivnog hepatitisa među sirijskim izbeglicama u određenim grčkim ustanovama je 152 na 1.000 ljudi; stope izbeglica iz Avganistana i Iraka bile su mnogo niže, 8 na 1.000 i 9 na 1.000 ljudi. Nesrazmerno viša stopa sirijskih izbeglica može se pripisati većem udelu sirijskih izbeglica u kampovima, u poređenju sa izbeglicama iz drugih zemalja porekla. Lečenje hepatitisa A infekcija ne postoji, tako da su mere higijenske intervencije i vakcinacije najveći prioritet u preventivnim merama. Međutim, zdravstvena zaštita često nije prioritet u izbegličkoj populaciji i resursi su ograničeni, što otežava pravilnu kontrolu stope i širenja infekcije.

Hepatitis B[uredi | uredi izvor]

Infekcija hepatitisom B je endemska u Africi, jugoistočnoj Aziji, istočnoj Aziji, severnoj Aziji i većini pacifičkih ostrva.[13] Prema CDC-u, stopa hronične infekcije među osobama koje emigriraju u SAD iz ovih područja je između 5% i 15%.

U cilju prevencije mnoge države zahtevaju ili preporučuju da se sve izbeglice pregledaju na hepatitis B i nastave sa imunizacijom za sve koji su podložni ovoj infekciji.[13]

U regionima gde vakcina protiv hepatitisa nije regulisana, nove infekcije se javljaju pretežno među odojčadima i malom decom. Kao rezultat toga, 25% ljudi koji se hronično zaraze kao novorođenčad i 15% ljudi koji se hronično zaraze u starijoj dobi umire od zdravstvenih stanja povezanih sa hepatitisom B.[13]

Polno prenosive infekcije[uredi | uredi izvor]

Izbeglice mogu biti izložene većem riziku od zaražavanja polno prenosivim infekcijama:

  • zbog nemogućnosti pristupa zaštiti i/ili lečenju,
  • života u uslovima rata i izbeglištva, što ih čini podložnim većoj incidenci silovanja i seksualnog zlostavljanja.[14]

Nakon dolaska u izbeglištvo izbeglice se redovno pregledaju na sifilis, gonoreju, hlamidiju i HIV infekciju.

Kovid 19[uredi | uredi izvor]

Kako pandemija kovida 19 napreduje širom sveta, izbeglice su među najugroženijim populacijama. Koronavirusna bolest je veoma zarazna respiratorna i vaskularna bolest, uzrokovana teškim akutnim respiratornim sindromom nakon infekcije koronavirusom 2 (SARS-KoV-2).

Zbog društvenih i ekonomskih uslova, preseljene izbeglice se suočavaju sa mnogim izazovima koji dovode do pogoršanja zdravlja nekih rasnih i etničkih manjinskih grupa u Smnogim zemljama sveta.[15]

Izbeglice se takođe suočavaju sa izazovima novog sistema zdravstvene zaštite i pronalaženja zdravstvenih informacija koje mogu da razumeju.[16] Gustina naseljenosti izbegličkih kampova, pored nedostatka čiste vode, socijalnog distanciranja i sanitarnih uslova može uticati na veću izloženost kovidu 19.[15]

Parazitske infekcije[uredi | uredi izvor]

Crevni paraziti su veliki zdravstveni problem za mnoge grupe izbeglica, a prisustvo patogenih parazita u njihovom organizmu zahteva medicinsku pomoć. „Procenjuje se da je:

  • preko milijardu ljudi širom sveta nosioci Askarisa,
  • oko 480 miliona ljudi zaraženo amebom histolitikom, n
  • najmanje 500 miliona ljudi zarađeni trihiurisom,
  • trenutno 200 do 300 miliona ljudi zaraženo sa jednom ili više vrsta šistostoma,
  • više od 20 miliona ljudi širom sveta zaraženo himenolepisom nana“.

Posledice parazitske infekcije mogu uključivati anemiju usled gubitka krvi i nedostatka gvožđa, neuhranjenost, usporavanje rasta, invazivnu bolest i smrt. Izbeglice su posebno ugrožene s obzirom na verovatnoću loše ili kontaminirane vode i loše higijenske uslove u kampovima.

Od 1999. godine, CDC preporučuje da izbeglice iz Afrike i Jugoistočne Azije iz Afrike i jugoistočne Azije budu podvrgnute pretpostavljenom lečenju parazitskih infekcija pre odlaska. Protokol SAD uključuje jednu dozu albendazola.[traži se izvor]

U mnogim državama, domaći zdravstveni pregled preporučuje da se sve izbeglice pregledaju na parazitske infekcije bez obzira da li se on pojavljuju simptomatske ili ne. Skrining često uključuje dva uzorka stolice dobijena u razmaku od više od 24 sata i/ili krvnu sliku sa diferencijalom za procenu eozinofilije.

Malarija[uredi | uredi izvor]

Malarija se smatra endemskom u Americi, Africi, Aziji i na ostrvima Okeanije. Procenjuje se da se 300 do 500 miliona ljudi svake godine zarazi malarijom, a preko milion ljudi umre svake godine od te bolesti, pretežno u podsaharskoj Africi.

Na osnovu visoke prevalencije asimptomatske malarije u podsaharskoj Africi, CDC preporučuje da izbeglice iz ovog regiona budu podvrgnute preventivnom lečenju pre odlaska u duge zemlje. Za one izbeglice koje dolaze iz podsaharske Afrike bez dokumentacije o tretmanu pre odlaska, CDC preporučuje da ili dobiju preventivni tretman po dolasku (poželjno) ili da prođu laboratorijski skrining za otkrivanje infekcije plazmodijumom.

Za izbeglice iz drugih delova sveta gde asimptomatska malarija nije preovlađujuća, CDC preporučuje da svaka izbeglica sa znacima ili simptomima malarije treba da prođe kroz dijagnostičko testiranje na plazmodijum i naknadni tretman za dokazivanje infekcije, ali ne i predviđeni tretman.

Giardiaza[uredi | uredi izvor]

Giardiaza ili lamblijaza je crevna parazitska infekcija, u kojoj su protozoe u svom flagelatnom načinu kretanja. Najčešće se širi preko kontaminirane vode i hrane u zemljama u razvoju.[17]

Simptomi su prilično blagi i uključuju bol u stomaku, nadimanje i meku stolicu. Studije su otkrile da je giardijaza česta među izbegličkom populacijom, posebno onima koji dolaze iz Avganistana.

Zdravlje na radu[uredi | uredi izvor]

Potražnja za radnom snagom je važan razlog za migraciju. Uprkos poteškoćama u istraživanju imigrantske populacije, postoje dokazi da je zdravlje na radu oblast u kojoj se imigranti suočavaju sa disparitetima.[traži se izvor] Mnogi radnici migranti ili radnici rođeni u inostranstvu obavljaju niskoplaćene, privremene ili sezonske poslove u industrijama i poslovima koji mogu predstavljati veći rizik po zdravlje i bezbednost radnika, kao što su poljoprivreda, građevinarstvo i usluge.[traži se izvor] U Sjedinjenim Državama, verovatnije je da će profesionalni rizici u sektoru poljoprivrede, kao što je astma, uticati na radnike imigrante.[traži se izvor] Što se tiče zdravlja izbeglica u Sjedinjenim Državama, struktura i sati klinike se često preklapaju sa radnim vremenom i zahtevaju dugo vreme čekanja koje premašuje ono što izbeglice mogu da odvoje, što može poslužiti kao strukturalna prepreka zdravstvenoj zaštiti.[traži se izvor] Sve u svemu, imigranti imaju veće stope profesionalnog morbiditeta i mortaliteta od onih koji su rođeni, uključujući veće stope fatalnih i nefatalnih povreda.[traži se izvor] Dokazi iz Južne Evrope ukazuju na veće stope profesionalnih rizika kao što je rad mnogo sati dnevno i ekstremne temperature[traži se izvor] i veća izloženost lošim uslovima zaposlenja i nesigurnosti posla.[traži se izvor] Programi zdravstvene prevencije i obuke koji se odnose na bezbednost i zdravlje na radu možda neće dopreti do imigranta zbog jezičkih, kulturnih i/ili ekonomskih barijera.[traži se izvor] Međutim, pokazalo se da su intervencije prilagođene njihovim potrebama efikasne.[traži se izvor] Razvijanje partnerstva sa institucijama u imigrantskim zajednicama jedan je od načina da se radnicima imigrantima poboljša pristup informacijama i resursima.[traži se izvor] Poboljšanje uslova rada takođe može poboljšati druge aspekte zdravlja imigranata, međutim rad se često nedovoljno koristi u naporima da se promoviše zdravlje migranata.[traži se izvor] Novo pitanje zdravlja na radu za imigrante odnosi se na zdravstvene rizike sa kojima se suočavaju ljudi koji su trgovani u situacijama prisilnog rada i dužničkog ropstva.

Intervencije[uredi | uredi izvor]

Zdravstvena pismenost[uredi | uredi izvor]

Zdravstvena pismenost je ključna komponenta preventivne zdravstvene zaštite i poboljšanja javnog zdravlja. Unakrsna studija sprovedena među izbeglicama u Švedskoj, pokazala je da 60% ispitanih ima neadekvatnu funkcionalnu zdravstvenu pismenost, a 27% njih neadekvatnu sveobuhvatnu zdravstvenu pismenost. Studija je zaključila da zdravstvenu pismenost treba uzeti u obzir prilikom procene zdravlja izbeglica i da je potrebno više istraživanja da bi se procenila trenutna dinamika i razvile strategije za prevazilaženje jaza u zdravstvenoj pismenosti među izbeglicama.[10] Kroz obezbeđivanje ciljanih, adekvatnih kompleta alata za zdravstvenu pismenost, veća je verovatnoća da će se stanovništvo pridržavati planova lečenja i preventivnih napora — posebno u oblasti zaraznih bolesti.[2] Ovi alati za zdravstvenu pismenost moraju biti relevantni za zajednice, administrirani na poznatom jeziku i rečniku, i moraju zaista uzeti u obzir kompetencije i ograničenja ciljne publike. U okviru inicijativa za zdravstvenu pismenost, zajedničko učenje i društvena podrška mogu doprineti razumevanju i sposobnosti ljudi da prosuđuju, proceđuju i koriste zdravstvene informacije. Shodno tome, dodavanje ovih praksi definiciji kritičke zdravstvene pismenosti moglo bi se pokazati kao izuzetno korisno za zajednice pacijenata.[1]

Građanska orijentacija[uredi | uredi izvor]

U nekim zemljama, npr. u zemljama EU i OECD-a, informacije o društvu domaćinu nude se izbeglim migrantima u vezi sa podnošenjem zahteva za ili dobijanjem boravišne dozvole. Građanska orijentacija obično uključuje informacije o istoriji zemlje, političkom sistemu, zakonima, zdravlju, kulturi i svakodnevnom životu. Većina zemalja kombinuje građansku orijentaciju sa drugim uvodnim aktivnostima kao što su kursevi jezika.

Kursevi građanskog vaspitanja i jezika su obično zasnovani na testovima, što znači da je prolazna ocena potrebna za dobijanje statusa boravka ili državljanstva.[18]

Nezarazne bolesti[uredi | uredi izvor]

Kada se rešavaju potrebe pacijenata sa nezaraznim bolestima u okviru humanitarnih kriza, potrebno je da postoji više epidemioloških pristup proceni prevalencije ovih bolesti kako bi se obezbedilo bolje razumevanje lokalnih potreba i rizika. Nakon što se izvrši takva procena, nova saznanja moraju biti usmerena na stvaranje novih, inovativnih pristupa za ublažavanje rizika i promovisanje zdravog ponašanja. Konačno, da bi se takvi resursi na adekvatan način obezbedili, moraju postojati jake smernice i kontinuirano obrazovanje.[19]

Imunizacije[uredi | uredi izvor]

Izbeglice stižu u svoje nove zemlje sa različitim potrebama za imunizacijom.[20] Iako su izbeglice možda bile vakcinisane u svojoj zemlji, često im nedostaje dokumentacija jer su bili primorane da napuste svoju matičnu zemlju u žurbi. Neki su možda primili imunizaciju kao deo ispita u inostranstvu, a neki možda nisu primili imunizaciju.

Preporuke Proširenog programa imunizacije (EPI) Svetske zdravstvene organizacije (SZO) uglavnom se pridržavaju zemalja širom sveta sa manjim varijacijama u rasporedu vakcina, razmacima između doza vakcina i dokumentaciji. Većina vakcina koje se koriste širom sveta su od pouzdanih lokalnih ili međunarodnih proizvođača, i nisu otkriveni nikakvi problemi sa potencijom, sa povremenim izuzetkom tetanusnog toksoida i oralne vakcine protiv poliomijelitisa (OPV).[21]

U Sjedinjenim Američkim Državama, izbeglice koje ulaze nisu obavezne da imaju vakcinaciju. Međutim, propisano je da u vreme podnošenja zahteva za prilagođavanje statusa sa zakonitog privremenog boravka na zakonitog stalnog boravka, izbeglica mora biti u potpunosti vakcinisana u skladu sa preporukama Savetodavnog komiteta za praksu imunizacije (ACIP).[22]

Socijalna podrška[uredi | uredi izvor]

Socijalna podrška može biti od velike pomoći u prevenciji problema sa mentalnim zdravljem i za suočavanje izbeglica sa životom u novoj zemlji,[23] i kako bi izbeglice iz istih oblasti bile u mogućnosti da žive blizu jedna drugoj. Međutim, čak i u ovom slučaju može biti neophodno da društvenu podršku pružaju statutarne ili dobrovoljne agencije izvan zajednica izbeglica i tražilaca azila u skladu sa lokalnim neformalnim i formalnim strukturama i mrežama. Jedan od model za takvu podršku predložili su britanski autori 2014. godine, VAMBA proces, u kojem je identifikovano i navedeno pet osnovnih komponenti podrške izbeglicama i tražiocima azila:[24]

  • Dobrodošlica: dobronamerno ispitivanje istorije tražioca azila usredsređeno na osobu u prijateljskom okruženju i uz korišćenje prevodilaca ako je potrebno.
  • Pratnja: dostupnost socijalne podrške u životu osobe koja traži azil (između ostalog prisustva u zajednici kao što su zajednica izgnanika i intimne privrženosti) može podstaći sigurnost kod tražilac azila i pomoćni radniku da zajedno mogu pregovarati o kriznim trenucima.
  • Posredovanje: pružanje vrste humanitarne solidarnosti i brige koja će nadoknaditi neke od negativnih posledica procesa traženja azila i hegemonijskog poretka koji on predstavlja i posredovanje između pojedinačnog tražioca azila i sistemskih ograničenja procesa azila.
  • Prijateljstvo: je druga strana odnosa pratnje koja nastoji da ublaži političku realnost u kojoj se nalaze tražioci azila, a koja je izrazito neprijateljska: strogo kontrolisana, sumnjičava, prepirljiva i veoma neprijateljska.
  • Zastupanje: profesionalni odnos pomoći između radnika i klijenta može potencijalno da umanji izolaciju koju izazivaju okolnosti u kojima neki tražioci azila mogu da žive dajući vremena da čuju glas pojedinca i pružajući podršku koja odgovara potrebama pojedinca.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Zajedničko saopštenje: OHCHR, IOM, UNHCR i WHO”. UNHCR 2001-2022. Pristupljeno 21. 6. 2022. 
  2. ^ a b Palinkas, Lawrence A.; Pickwell, Sheila M.; Brandstein, Kendra; Clark, Terry J.; Hill, Linda L.; Moser, Robert J.; Osman, Abdikadir (2003). „The journey to wellness: Stages of refugee health promotion and disease prevention”. Journal of Immigrant Health. 5 (1): 19—28. PMID 14512755. S2CID 31832913. doi:10.1023/A:1021048112073. 
  3. ^ a b „Effects of non-health-targeted policies on migrant health: a systematic review and meta-analysis”. Lancet. 6. 3. 2019. Pristupljeno 15. 4. 2019. 
  4. ^ „Non communicable diseases”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-21. 
  5. ^ Sethi, Stephen; Jonsson, Rebecka; Skaff, Rony; Tyler, Frank (2017). „Community-Based Noncommunicable Disease Care for Syrian Refugees in Lebanon”. Global Health: Science and Practice. 5 (3): 495—506. PMC 5620345 Slobodan pristup. PMID 28928227. doi:10.9745/GHSP-D-17-00043. .
  6. ^ „Diabetes”. www.who.int. 10. 11. 2021. Pristupljeno 21. 6. 2022. 
  7. ^ Berkowitz SA, Fabreau GE, Raghavan S, Kentoffio K, Chang Y, He W, Atlas SJ, Percac-Lima S (decembar 2016). „"Risk of Developing Diabetes Among Refugees and Immigrants: A Longitudinal Analysis"”. Journal of Community Health. 41 (6): 1274—1281. .
  8. ^ „Congolese Refugee Health Profile | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2021-03-26. Pristupljeno 2022-06-21. 
  9. ^ Wagner J, Berthold SM, Buckley T, Kong S, Kuoch T, Scully M (avgust 2015). „"Diabetes among refugee populations: what newly arriving refugees can learn from resettled Cambodians".”. Current Diabetes Reports. 15 (8): 56. 
  10. ^ a b v „Refugee Health Profiles | Immigrant and Refugee Health | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2021-01-14. Pristupljeno 2022-06-21. 
  11. ^ Majori S, Baldo V, Tommasi I,; et al. (2008). „Hepatitis A, B, and C infection in a community of sub-Saharan immigrants living in Verona (Italy)”. J Travel Med. 15 (5): 323—7. .
  12. ^ „Division of Viral Hepatitis | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2022-05-06. Pristupljeno 2022-06-22. 
  13. ^ a b v „Screening for Viral Hepatitis During the Domestic Medical Examination of Newly Arrived Refugees | Immigrant and Refugee Health | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2021-04-09. Pristupljeno 2022-06-22. 
  14. ^ Holt, Bethany Young; Effler, Paul; Brady, William; Friday, Jennifer; Belay, Ermias; Parker, Kathleen; Toole, Michael (2003). „Planning STI/HIV Prevention Among Refugees and Mobile Populations: Situation Assessment of Sudanese Refugees”. Disasters. 27 (1): 1—15. PMID 12703149. S2CID 32858472. doi:10.1111/1467-7717.00216. 
  15. ^ a b Qais Alemi a, Carl Stempel b, Hafifa Siddiq c & Eunice Kim Refugees and COVID-19: achieving a comprehensive public health response https://web.archive.org/web/20210125173843/https://www.who.int/bulletin/volumes/98/8/20-271080/en/
  16. ^ „COVID-19 in Newly Resettled Refugee Populations | Immigrant and Refugee Health | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2022-05-23. Pristupljeno 2022-06-22. 
  17. ^ Stojicevic, Dragan (2. 8. 2012). „Giardia - lamblia (Lamblija)”. simptomi.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-06-22. 
  18. ^ Gebhardt, Dirk (2016). „When the state takes over: Civic integration programmes and the role of cities in immigrant integration”. Journal of Ethnic and Migration Studies. 42 (5): 742—758. S2CID 146293363. doi:10.1080/1369183X.2015.1111132. 
  19. ^ Jobanputra, Kiran; Boulle, Philippa; Roberts, Bayard; Perel, Pablo (2016). „Three Steps to Improve Management of Noncommunicable Diseases in Humanitarian Crises”. PLOS Medicine. 13 (11): e1002180. PMC 5100924 Slobodan pristup. PMID 27824879. doi:10.1371/journal.pmed.1002180 Slobodan pristup. .
  20. ^ Bigot A, Blok L, Boelaert M, Chartier Y, Corijn P, Davis A, Deguerry M, Dusauchoit T, Fermon F, Griekspoor A (1997). Refugee health: an approach to emergency situations. London: Macmillan Education. ISBN 978-0-333-72210-7. 
  21. ^ "Information Sheet - Observed Rate of Vaccine Reactions - Diphtheria, Pertussis, Tetanus Vaccines" (PDF). World Health Organization. May 2014.
  22. ^ CDC (2020-05-01). „Help Your Patients Stay Up-to-Date”. Centers for Disease Control and Prevention (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-23. 
  23. ^ Sachs, Emily; Rosenfeld, Barry; Lhewa, Dechen; Rasmussen, Andrew; Keller, Allen (2008). „Entering exile: Trauma, mental health, and coping among Tibetan refugees arriving in Dharamsala, India”. Journal of Traumatic Stress. 21 (2): 199—208. PMID 18404641. S2CID 206192053. doi:10.1002/jts.20324. 
  24. ^ Fell, B.; Fell, P. (2014). „Welfare Across Borders: A Social Work Process with Adult Asylum Seekers”. British Journal of Social Work. 44 (5): 1322—1339. doi:10.1093/bjsw/bct003. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравље_избеглица&oldid=27887115”