Pređi na sadržaj

Зов Ктулуа

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zov Ktulua
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Call of Cthulhu
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumfebruar 1928.

„Zov Ktulua” (engl. The Call of Cthulhu) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana na leto 1926. i objavljivana u februaru 1928. u časopisu Weird Tales.[1]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priča se sastoji od tri međusobno povezana dela i predstavljena je u vidu beleški koje pripadaju Frensisu Terstonu, čoveku iz Bostona koji istražuje drevno božanstvo Ktulua.

Lavkraftova skica Ktulua (11. maj 1934)

Prvi deo, „Užas u glini”, tiče se misterioznog glinenog bareljefa koji prikazuje Ktulua. Terston pronalazi bareljef među stvarima svog pra-ujaka, profesora Ejndžela. Bareljef je napravio vajar Henri Vilkoks u martu 1925. dok je bio u polusnu. U to vreme Vilkoksa su proganjale neobjašnjive vizije kiklopskih gradova. Ejndžel je takođe otkrio izveštaje o lokalnom stanovništvu − prvenstveno umetnicima, vajarima, arhitektama i drugima osetljive psihe − koji su tokom tog perioda doživljavali slične noćne more. Sledećeg jutra, Vilkoks je bio zadivljen svojom kreacijom i odneo ju je Ejndželu, koji je primetio da bareljef podseća na figuru koju je policija zaplenila od članova religijske sekte u Nju Orleansu 1907. godine.

U drugom poglavlju, „Priča inspektora Legrasa”, policajac Džon Legras izveštava na simpozijumu arheološkog društva o svom učešću u raciji na sektu obožavaoca Ktulua, gde je figura zaplenjena. Aktivnosti sekte su opisane kao izopačene i bogohulne. Lokalni stanovnici su se plašili orgija sekte i tvrdili su da su se na tim orgijama prinosile ljudske žrtve. Tim policajaca predvođen Legrasom stigao je na lice mesta u potrazi za nekoliko nestalih skvotera. Policija je privela nekoliko sektaša, ali ispitivanje nije dalo rezultate, jer su degradirani i ludi članovi sekte tvrdoglavo branili istinu svog kulta. Jedan sektaš, Stari Kastro, objavio je da će Ktuluovo vreme doći kada zvezde zauzmu određeni položaj. Ispostavilo se da je frazu koju je skandirala sekta ranije koristilo pleme Eskima, kako je otkrio jedan od učesnika simpozijuma.

U trećem poglavlju, „Ludilo sa mora”, Terston nastavlja svoju istragu. Saznaje za norveškog mornara Gustafa Johansena, jedinog preživelog iz njegove posade, i pronalazi rukopise koji dokumentuju njegovo poslednje putovanje na škuni Ema. Tokom oluje, Ema je skrenula sa kursa i naišla na piratski brod Uzbuna. Iako je posada savladala pirate, bili su primorani da napuste oštećenu Emu i prebace se na Uzbunu. Johansen je preuzeo komandu nakon okršaja, pošto su kapetan i prvi pomoćnik poginuli. Na Uzbuni, mornari su otkrili figuru Ktulua, koja ih je užasnula i zgrozila. Posada je nastavila svoj kurs i iskrcala se na neistraženom ostrvskom gradu R'lijeh. Iako su bili preplašeni, nastavili su da istražuju iz radoznalosti. Geometrija ostrva je bila neobična, a nije se moglo ni tačno reći da li su kopno i more horizontalni.

Mornari su se približili ogromnim vratima, koja su počela da se čine ne baš okomito. Kada su ih slučajno otvorili, Ktulu je izronio, probudivši se iz sna. Dvojica od osmorice mornara umrla su na licu mesta od straha. Ktulu je šapom odneo još trojicu. Dok su ostala trojica bežala, jedan od njih je udario u ugao zgrade i činilo se da ga je progutala. Preostala dvojica su uspela da dođu do broda, ali je jedan od mornara izgubio razum od užasa kroz koji je prošao i preminuo nekoliko dana kasnije. Jedini koji je pobegao živ i mentalno stabilan, Johansen, pokrenuo je brod, ali je shvatio da nema dovoljno vremena da poveća brzinu. Okrenuo je brod i punom brzinom udario u Ktulua. Dok je Ktulu počeo da se oporavlja, brod je već otplovio na bezbednu udaljenost. Nekoliko dana kasnije, R'lijeh je ponovo potonuo u okean, a noćne more koje su mučile čovečanstvo su prestale.

Terston, nakon što je saznao da je Johansen umro pod nepoznatim okolnostima, spekuliše da je Ejndžel stradao od ruke Ktulu kulta. Zatim se plaši da je postao nova meta kulta, pošto je saznao previše, i pokušava da odvrati misli od sledećeg dolaska Ktulua.

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Prva ideja za prvo poglavlje priče, „Užas u glini”, potekla je iz jednog od Lavkraftovih snova koje je usnio 1919,[2] koje je ukratko opisao u dva različita pisma poslata svom prijatelju Rajnhartu Klajneru 21. maja i 14. decembra 1920. godine. U snu, Lavkraft posećuje muzej antike u Providensu, pokušavajući da ubedi starog kustosa da kupi neobičan bareljef koji je sam Lavkraft napravio. Kustos mu se u početku podsmeva jer je pokušao da proda nešto nedavno napravljeno muzeju antičkih predmeta. Lavkraft odgovara kustosu:

Zašto kažete da je ova stvar nova? Snovi ljudi stariji su od sumornog Egipta ili kontemplativne Sfinge, ili vrtovima opasanog Vavilona, a ovo je stvoreno u mojim snovima.

Ovo se može uporediti sa onim što lik Henrija Entonija Vilkoksa govori pra-ujaku glavnog lika dok mu pokazuje svoj izvajani bareljef sa hijeroglifima:

Nov je, zaista, jer sam ga sinoć napravio u snu o čudnim gradovima; a snovi su stariji od drevnog Tira ili kontemplativne Sfinge, ili vrtom opasanog Vavilona.

Lavkraft je potom ovo iskoristio za kratak sinopsis nove priče u svojoj beležnici prvo u avgustu 1925, koja se organski razvila iz ideje o tome šta je bareljef u snu zapravo mogao da prikazuje. U fusnoti opisa svog sna, Lavkraft je zatim završio predlogom „Dodaj dobar razvoj i opiši prirodu bareljefa”.[3]

Proučavalac Ktulu mitova Robert M. Prajs tvrdi da je nepravilan sonet „Kraken”,[4] koji je 1830. godine objavio Alfred Tenison, bio glavna inspiracija, budući da oba dela pominju ogromno morsko stvorenje koje je kroz večnost spavalo na okeanskom dnu i bilo predodređeno da izađe iz sna u doba apokalipse.[5]

S. T. Džoši i Dejvid E. Šulc su citirali druge književne inspiracije: „Horlu” Gija de Mopasana, koju je Lavkraft opisao u „Natprirodnom hororu u književnosti” kao o „nevidljivom biću koje... utiče na umove drugih, i čini se da je prethodnica horde vanzemaljskih organizama koja je stigla na Zemlju da pokori i savlada čovečanstvo”; i „Roman o crnom pečatu” Artura Mejkena, koji koristi isti metod kombinovanja nepovezanog znanja (uključujući nasumični isečak iz novina) da bi otkrio opstanak užasnog drevnog bića.[6]

Takođe se pretpostavlja da je inspiraciju dobio iz Priče o Atlantidi i Izgubljene Lemurije Vilijama Skota-Eliota, koje je Lavkraft pročitao 1926, neposredno pre nego što je počeo da radi na ovoj priči.[7]

Prajs takođe napominje da se Lavkraft divio delima lorda Dansenija, koji je napisao knjigu Bogovi Pegane, koja prikazuje boga koji se stalno uspavljuje da bi izbegao posledice svog ponovnog buđenja. Još jedno Dansenijevo delo koje je Prajs citirao je Prodavnica u Ulici Go-baj, gde se navode „nebesa bogova koji spavaju”, i „nesrećni su oni koji čuju nekog starog boga kako govori dok spava još duboko u snu”.[8][9]

„Blagi zemljotres” koji se spominje u priči je verovatno zemljotres Šarlevua–Kamuraska iz 1925. godine.[10]

S. T. Džoši je takođe citirao novelu The Moon Pool Abrahama Merita o kojoj je Lavkraft „često ushićeno govorio”. Džoši kaže da „Meritovo pominjanje 'mesečevih vrata' koja, kada se nagnu, vode likove u niže područje čuda i užasa, deluje slično ogromnim vratima čije su nenamerno otvaranje od strane mornara uzrokovalo da Ktulu izađe iz R'lijeha”.[11]

Edvard Gimont je tvrdio da je Rat svetova H. Dž. Velsa uticao na „Zov Ktulua”, navodeći tematske sličnosti drevnih, moćnih, ali ravnodušnih vanzemaljaca povezanih sa božanstvima; fizičke sličnosti između Ktulua i Marsovaca; i detalj radnje o brodu koji se zabija u vanzemaljca u privremeno uspešnom, ali na kraju uzaludnom gestu.[12]

Književni značaj i kritike[uredi | uredi izvor]

Lavkraft je ovu pripovetku smatrao „poprilično osrednjom — nije bila najgora, ali puna je jeftinih i nezgrapnih delova”. Urednik Weird Tales-a Farnsvort Rajt prvobitno je odbio priču, a prihvatio ju je tek nakon što je pisac Donald Vandrej, Lavkraftov prijatelj, lagao da Lavkraft razmišlja da je pošalje drugom časopisu.[13]

Objavljenu priču Robert E. Hauard (tvorac Konana) ocenio je kao „remek delo, za koje sam siguran da će zaživeti kao jedno od najviših književnih dostignuća... Gospodin Lavkraft zauzima jedinstvenu poziciju u književnom svetu; on je zahvatio svetove izvan našeg bednog znanja”.[14] Lavkraftov proučavalac Piter Kenon smatrao je priču „ambicioznom i složenom... gustom i suptilnom naracijom u kojoj horor postepeno dostiže kosmičke razmere”, dodajući „jedna je od [Lavkraftovih] najmračnijih fiktivnih izraza čovekovog beznačajnog mesta u univerzum”.[15]

Francuski romanopisac Mišel Uelbek, u svojoj knjizi H. F. Lavkraft: Protiv sveta, protiv života, opisao je priču kao prvi od Lavkraftovih „sjajnih tekstova”.[16]

Kanadski matematičar Bendžamin K. Tipet primetio je da se pojave opisane u Johansenovom dnevniku mogu protumačiti kao „uočljive posledice lokalizovanog mehura prostorno-vremenske zakrivljenosti”, i predložio je odgovarajući matematički model.[17]

E. F. Blajler je nazvao pripovetku „fragmentiranim esejom sa narativnim inkluzijama”.[18]

Priča, objavljena više od deceniju pred Drugi svetski rat, interesantna je zbog upotrebe reči „holokaust” kao metafore za globalni masakr.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Straub, Peter (2005). Lovecraft: Tales. The Library of America. str. 823. ISBN 1-931082-72-3. 
  2. ^ Bruce Sterling (4. 7. 2011). „H. P. Lovecraft's Commonplace Book”. wired.com. Pristupljeno 23. 4. 2020. 
  3. ^ H. P. Lovecraft (jul 1994). S. T. Joshi; Will Murray; David E. Schultz, ur. The H. P. Lovecraft Dream Book. Necronomicon Press. str. 14—16. ISBN 0940884658. 
  4. ^ The Kraken, The Victorian Web
  5. ^ Robert M. Price, "The Other Name of Azathoth", introduction to The Cthulhu Cycle. Price credits Philip A. Shreffler with connecting the poem and the story.
  6. ^ S. T. Joshi and David E. Schultz, "Call of Cthulhu, The", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, pp. 28–29.
  7. ^ H.P. Lovecraft Arhivirano januar 12, 2013 na sajtu Wayback Machine, Fortean Times magazine
  8. ^ „Lord Dunsany (1878–1957)”. Works; Short bibliography. Dunsany. decembar 2003. Arhivirano iz originala 30. 11. 2018. g. Pristupljeno 2012-01-26. 
  9. ^ Price, "The Other Name of Azathoth". This passage is also believed to have inspired Lovecraft's entity Azathoth, hence the title of Price's essay.
  10. ^ Lackey, Chris; Fifer, Chad; Leman, Andrew (12. 5. 2010). „Episode 42 – The Call of Cthulhu – Part 1”. The H. P. Lovecraft Literary Podcast. hppodcraft.com. Arhivirano iz originala 03. 08. 2021. g. Pristupljeno 17. 8. 2012. 
  11. ^ Joshi, S.T. (2010) I am Providence: The Life and Times of H.P. Lovecraft. New York: Hippocampus Press. 2 Vols. Vol II pg. 639
  12. ^ Guimont, Edward (avgust 2019), „At the Mountains of Mars: Viewing the Red Planet through a Lovecraftian Lens”, Lovecraftian Proceedings No. 3: Papers from Necronomicon Providence 2017, New York: Hippocampus Press, str. 61—63 
  13. ^ S.T. Joshi, More Annotated Lovecraft, p. 173.
  14. ^ Quoted in Peter Cannon, "Introduction", More Annotated Lovecraft, p. 7.
  15. ^ Cannon, pp. 6–7.
  16. ^ Michel Houellebecq, H. P. Lovecraft: Against the World, Against Life.
  17. ^ Tippett, Benjamin K. (2012). „Possible Bubbles of Spacetime Curvature in the South Pacific”. arXiv:1210.8144 Slobodan pristup [physics.pop-ph]. 
  18. ^ E.F. Bleiler, Supernatural Fiction Writers Vol, NY: Scribners, 1985, p. 478

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зов_Ктулуа&oldid=27347601”