Ги де Мопасан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ги де Мопасан
Maupassant.jpg
Ги де Мопасан
Пуно име Анри Рене Албер Ги де Мопасан
Датум рођења (1850-08-05)5. август 1850.
Место рођења Турвил сир Арке
Француска
Датум смрти 6. јул 1893.(1893-07-06) (42 год.)
Место смрти Француска
Школа Лицеј Анри IV, Лицеј Пјер Корнеј
Период 1879—1891
Утицаји од Гистав Флобер

Потпис

Анри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant; Турвил сир Арке, 5. август 1850Француска, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац.

Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови "Стихови" били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао "највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејсажа". Кад пише о људима, то су људи "који су изгубили вољу за животом". Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[1][2]

Биографија[уреди]

Мопасан са 7 година

Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[3] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.

Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[4] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.

Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[5] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.

Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.

Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака.

Бел-Ами
Мопасанов гроб на Монпарнасу

У својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом.

Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Британију, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.

Најважнија дела[уреди]

  • Boule de suif, приповетка, 1880.
  • Кућа Телијеових (La Maison Tellier), збирка приповедака, 1881.

Романи[уреди]

Референце[уреди]

  1. Gi de Mopasan: Pariske priče, IP Svetovi, Novi Sad 1993, kratka nota na zadnjoj korici
  2. Gi de Mopasan: Priče iz Normandije, IP Svetovi, Novi Sad 1993, kratka nota na zadnjoj korici
  3. „Maupassant's Apprenticeship with Flaubert”. 
  4. „Biographie de Guy de Maupassant”. @lalettre.com. Приступљено 9. 12. 2014. 
  5. Lycée Pierre Corneille de Rouen - History

Напомене[уреди]

Биографија из увода је преведен текст из јавног власништва.

Спољашње везе[уреди]