Igumanija Katarina Lesninska

Katarina Lesninska

Igumanija Katerina (rođ. Evgenija Borisovna Efimovska; 28. avgust (9. septembar) 1850, Moskva - 28. oktobar 1925, Manastir Novo Hopovo, Fruška Gora) - monahinja Ruske pravoslavne crkve, autor koncepta ženskog. „aktivnog manastira“, osnivač i prva igumanija Manastir Rođenja Presvete Bogorodice u Lesni.

Poticala je iz duboko religiozne aristokratske porodice. Stekla je univerzitetsku diplomu ruskog jezika i književnosti, radila je kao nastavnica u pravoslavnoj školi Sergeja Račinskog. Pod uticajem slovenofilskih ideja i sopstvenih zapažanja o životu ruskog sela, odlučila je da postane pravoslavna monahinja, kombinujući asketski život sa služenjem siromašnima kroz društvene aktivnosti. Ovaj koncept je dobio podršku arhiepiskopa Holmsko-varšavskog Leontija (Lebedinskog), koji joj je predložio da stvori manastir u Lesni-Podljaskoj. Prema planu arhiepiskopa Leontija, monahinje koje su se bavile društvenom delatnošću mogle bi da pomognu u jačanju položaja pravoslavlja među lokalnim katoličkim stanovništvom i unijatima koji su bili otuđeni od pravoslavlja.

Evgenija Efimovska se zamonašila 1889. godine sa imenom Katarina, a iste godine je primila dostojanstvo igumanije. Pod njenim rukovodstvom, manastir Rođenja Bogorodice u Lesni je u narednih dvadeset godina postao jedan od najvećih ženskih manastira u Rusiji, značajno hodočasničko središte i lokalni centar privredne i prosvetne delatnosti. U manastiru su radili sirotište, devetogodišnja crkvena učiteljska bogoslovija, škole za decu iz okolnih sela, kao i bolnica i ambulanta. Manastir je vodio ekstenzivnu ekonomiju. Igumanija Ekaterina je ostala igumanija do 1908. godine, zatim je, iz zdravstvenih razloga, zvanično predala upravu monaškom zajednicom monahinji Nini (Kosakovskoj), a zapravo je zajedno sa njom upravljala monaškom zajednicom do kraja života. Godine 1915. evakuisana je sa svim monahinjama manastira iz Lesne u Petrograd, zatim sa grupom monahinja emigrirala u Besarabiju, a odatle u Kraljevinu SHS. Doprinela je obnovi i restauraciji manastira Novo Hopovo na Fruškoj gori, kao i oživljavanju ženskog monaštva u srpskom pravoslavlju, gde je nastojala da širi model aktivnog monaškog života. Novo Hopovo je takođe bilo jedan od najznačajnijih verskih centara ruske emigracije.

Neformalno poštovanje igumanije Katarine kao svetice postoji u Ruskoj pravoslavnoj zagraničnoj crkvi.

Autor crkvenih dela, od kojih su glavna posvećena službi đakonica u ranom hrišćanstvu, zalagao se za obnavljanje takve službe u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Početkom 20. veka učestvovala je u raspravi koju je pokrenuo mitropolit Antonije (Vadkovski) o ulozi i stanju ruskog monaštva.

Biografija

Bila je ćerka grofa Borisa Andrejeviča Efimovskog, vođe plemstva Gžatskog okruga Smolenske gubernije, i njegove supruge, koja je poticala iz porodice knezova Hilkovskih. Imala je brata i mlađu sestru. Porodica je živela naizmenično u imanju Klementjevo i u Moskvi. Otac buduće monahinje bio je duboko religiozan čovek, odlikovao se ljubavlju prema Crkvi i crkvenom životu, i bio je veliki poznavalac bogosluženja. U vreme velikih praznika, posebno na Uskrs, kuća Efimovskih je uvek bila puna moskovskog sveštenstva, koje je dolazilo da čestita grofu.

Evgenija se školovala kod kuće. U početku je studirala pod vođstvom privatnog profesora engleskog, a zatim je njen otac počeo da poziva profesore Moskovskog univerziteta u kuću, gde je 1869. položila ispit za univerzitetsku diplomu iz ruskog jezika i književnosti. Atmosfera 1860-ih odigrala je određenu ulogu u njegovom formiranju. Tih godina svuda su bili u punom jeku sporovi oko „ženskog pitanja“, ideja o učešću žena u javnom životu prigrlila je ljude različitih političkih stavova. Prema mitropolitu Evlogiju (Georgijevskom): „bila je naklonjena populističkim i liberalnim tokovima, kretala se u naprednim intelektualnim krugovima, dopisivala se i polemisala sa V. Solovjovom, sa filosofski obrazovanim jeromonahom Mihailom Gribanovskim, inspektorom Petrogradske akademije ; bila je dobro upućena u pitanja filosofije, teologije – uopšte je bila veoma obrazovana žena“. Pisala je pesme i romane za književne časopise.

Nekoliko godina kasnije, Boris Efimovski se ozbiljno razboleo. Njegova supruga, koja je sa decom u Moskvi, otišla je kod njega u Smolensku guberniju. Evgenija, koja je ostala sa svojom mlađom sestrom u Moskvi, ušla je u Nikolajevski institut kao profesor francuskog. 1874. njen otac je umro.

U to vreme rešila je da se posveti osnivanju prihvatilišta i škole za siročiće. S tim ciljem obišla je mnoge manastire, ali nije naišla na razumevanje. Ipak, nije odustala i njen trud je konačno nagrađen: dobila je blagoslov starca Amvrosija Optinskog da spoji svoja dva ideala: monaški podvig i služenje deci bez roditeljske zaštite. Na monaškom postrigu blagočestiva Jevgenija dobila je ime Katarina i odmah se prihvatila posla. Tako je 19. oktobra 1885. godina sa pet monahinja i dve devojčice koje su ostale bez roditelja stigla u mesto Lesna na reci Buk u Sedleckoj guberniji. Za kratko vreme Sveto-Bogorodičina Lesninska obitelj preporodila je čitav taj kraj. U okviru manastira osnovane su osnovna i poljoprivredna škola, bolnica i medicinsko savetovalište. Tokom 30 godina postojanja: podignuto je 6 hramova koji su uvek bili puni vernika iz čitave Rusije, 500 monahinja i oko 1.000 siročića različitog uzrasta koji su iz Lesne odlazili kao školovane učiteljice, buduće pobožne popadije, medicinske sestre ili mladići spremni da pomognu u prosvećivanju svog naroda.

Od samog početka manastir je uživao visoko pokroviteljstvo cara Nikolaja koji je igumaniju Katarinu poznavao još kao groficu Jefimovsku, pratio je njen rad i često je pozivao na razgovore u Petrograd, a 1900. godine zajedno sa porodicom posetio je Lesninsku obitelj i proveo u manastiru nekoliko dana. Sedam godina kasnije Car je matuški uputio pismo u kome je moli da uprkos narušenom zdravlju ne napušta kormilo obitelji, nego da nastavi sa svojim služenjem, pružajući dobar primer ne samo svojim sestrama nego i drugim manastirima.

Duhovni oslonac Lesninske obitelji bio je sveti pravedni Jovan Kronštatski. Ceneći podvig matuške Katarine u pismima joj se obraćao sa "Jekatarinuška" dok je monahinje nazivao "moje Lesnjanočke".

1914. godine, nakon početka Prvog svetskog rata manastir Lesna se našao na samoj liniji fronta. Vlasti su naredile evakuaciju, pa je matuška Katarina povela svoje sestrinstvo i siročiće u dubinu Rusije. Najpre su stigle u Petrograd. Pošto zbog brojnosti nisu mogle da budu primljene na jedno mesto, sa tugom su morale da se razdvoje. Siročići su primljeni u različite dobrotvorne i vaspitne ustanove, a monahinje su pronašle utočišta u manastirima, no glavnina sestrinstva – matuška Katarina i oko 200 monahinja – smeštena je u Sveto-Jovanski manastir na Karpovki. Nakon izbbijanja oktobarske revolucije, sestrinstvo je na poziv episkopa Kišnjevskog Anastasija (Gribanovskog) prešlo u Besarabiju, da bi se ubrzo potom našle u Rumuniji. Tu su im postavljeni neprihvatljivi uslovi: da služe na rumunskom jeziku, da pređu na novi kalendar i drugo. Kao izbavljenje stigao je poziv srpskog patrijarha Dimitrija da pređu u Srbiju i pokušaju da obnove žensko monaštvo koje je u tursko doba tu potpuno zamrlo. Matuška Katarina prihvata poziv i u jesen 1920. godine sa šezdesetak monahinja i njihovom zaštitnicom čudotvornom Lesninskom ikonom Majke Božije na običnom šlepu Dunavom stiže u Beograd. Na beogradskom pristaništu dočekao ih je episkop Dositej, potonji mitropolit zagrebački i mučenik. Sestre dolaze u manastir Hopovo. Matuška Katarina sve počinje iznova. Iako je već u godinama i težak invalid, jer 1917. joj je amputirana noga, ona se opet oduševljeno prihvata posla.

Pored patrijarha Dimitrija posebnu blagonaklonost prema ruskim monahinjama pokazuje kralj Aleksandar Ujedinitelj koji je matušku Katarinu poznavao još iz Petrograda, gde su se sretali na dvoru svetog Cara-mučenika Nikolaja.

U manastiru je obnovljena stara lesninska tradicija prihvatanja siročadi, ali zbog novih uslova bilo je najviše do pedeset devojčica i dečaka. U Hopovu su monahinje nastavile da neguju svoje znamenito "lesninsko" pojanje, jedinstveno u pravoslavnom svetu i očuvano do naših dana.

Matuška igumanija Katarina se upokojila 28. oktobra / 10. novembra 1925. godine. Sahranjena je u porti manastira Hopovo blizu južnog zida hrama Svetog Nikole. U spomen na svoju "majku" Katarinu, Lesninsko sestrinstvo na čelu sa igumanijom Ninom produžilo je njenu svetu misiju.