Imunitet (pravo)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Imunitet se u pravima odnosi na status koji čini jednu osobu slobodnom od zakonskih obaveza, optužbi i kazni za eventualne prekršaje.

Norme o prostornom važenju krivičnog zakonodavstva daju široke mogućnosti u pogledu primene domaćeg prava. Imunitet može biti ozbiljna prepreka za krivično gonjenje. Imunitet ne znači da pravo jedne zemlje ne važi u odnosu na neko lice, već on predstavlja procesnu smetnju za vođenje krivičnog postupka prema tom licu.

Lica koja uživaju imunitet su dužna da poštuju pravo zemlje u kojoj se nalaze, iako se ono u odnosu na njih ne može primeniti za vreme trajanja mandata. Opšte je prihvaćeno da postoje dve vrste imuniteta u međunarodnom pravu: funkcionalni (ratione materie) i personalni imunitet (ratione personae).

Funkcionalni imunitet[uredi]

Funkcionalni imunitet štiti samo postupke koji su preduzeti u ime države. Ta vrsta imuniteta štiti relativno širok krug lica, tj. sve one koji preduzimaju određene službene radnje. Suština je u tome da funkcionalni imunitet deluje samo u odnosu na određenu vrstu radnje i ne štiti lice u celini od krivičnog gonjenja. Ocenu da li se radi o službenoj ili privatnoj radnji daje organ domaće države.

Personalni imunitet[uredi]

Personalni imunitet obezbeđuje imunitet određenog lica od krivičnog gonjenja u celini, tj. bez obzira o kakvom se ponašanju radi, jer se polazi od toga da ta lica predstavljaju državu. On se priznaje samo malom broju lica: šefu države, akreditovanim diplomatama, predsedniku vlade, kao i ministru inostranih poslova. Taj imunitet je vremenski ograničen. U slučaju prestanka ovog imuniteta, za preduzete službene radnje i dalje može da se primenjuje funkcionalni imunitet. Sa diplomatskim predstavnicima su u pogledu imuniteta izjednačeni predstavnici specijalnih misija.

Funkcioneri međunarodnih organizacija[uredi]

Imunitet uživaju i funkcioneri međunarodnih organizacija. Funkcioneri OUN i sudije Međunarodnog suda pravde imaju diplomatski imunitet koji važi erga omnes (prema svima). U pogledu funkcionera drugih međunarodnih organizacija, pitanje imuniteta je sporno, osim ako nije regulisano međunarodnim ugovorom. Međunarodnim ugovorima se u nekim slučajevima tim licima priznaje personalni, a u nekim samo funkcionalni imunitet.

Krivično gonjenje lica sa imunitetom[uredi]

Krivično pravo se može primeniti samo u slučaju da se zemlja odrekne imuniteta svog predstavnika, odnosno lica koje je za nju preduzelo neku službenu radnju. U slučaju povrede prava na imunitet, država može pokrenuti spor pred Međunarodnim sudom pravde. U novije vreme, dolazi i do ograničavanja prava na imunitet. Imunitet ne priznaju ad hoc tribunali, a i Statut Međunarodnog krivičnog suda ga isključuje u odnosu na zemlje ugovornice. To se odnosi na obe vrste imuniteta. Ovo znači da imunitet deluje samo pred nacionalnim sudovima. U nekoliko slučajeva je došlo i do odricanja ovog prava kada je u pitanju imunitet, a pod uslovom da se radi o najtežim međunarodnim krivičnim delima. Ipak, personalni imunitet pred nacionalnim sudovima ostaje i dalje apsolutan.