Pređi na sadržaj

Internuklearna oftalmoplegija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Internuklearna oftalmoplegija
Šematski prikaz desne internuklearne oftalmoplegije, uzrokovane povredom desnog srednjeg longitudinalnog fascikulusa

Internuklearna oftalmoplegija (INO) ili međujedarna oftalmoplegija poremećaj je konjugovanog bočnog pogleda u kome zahvaćeno oko pokazuje oštećenje unilateralne ili bilateralne adukcije i parezu očnih jabučica u bočnom horizontalnom pogledu, ali ne u konvergenciji.[1]

Anatomija[uredi | uredi izvor]

Vestibulo-okularni refleks

Medijalni longitudinalni fascikulus (MLF) je jako mijelinizovan nervni trakt koji povezuje okulomotorno jezgro trečeg kranijalnih nerava (KN 3) na ipsilateralnoj strani sa paramedijalnom retikularnom formacijom moždanog mosta (PPRF) i četvrtog kranijalnog nerava kontralateralnog moždanog mosta. Stoga, demijelinizirajuće lezije u srednjem mozgu ili moždanom mostu često proizvode jednostranu ili bilateralnu internuklearna oftalmoplegiju kod mladih pacijenata. Medijalni longitudinalni fascikulus se nalazi na dorzomedijalnom tegmentumu moždanog stabla (srednji mozak i moždanog mosta) ventralno u odnosu na akvadukt ili četvrtu komoru. medijalni longitudinalni fascikulus leži veoma blizu srednje linije. Kako su oba medijalna longitudinalna fascikulus blizu jedan drugom i blizu srednje linije, bilateralna internuklearna oftalmoplegija nije retkost.

Foveacija i binokularni pojedinačni vid pokretnih i nepokretnih objekata zahtevaju koordinaciju između 2, 3, 4 i 6. kranijalnog nerava, njihovih interneurona i raznih supranuklearnih uticaja. 6. kranijalni nerv je poslednji zajednički put za bočni horizontalni pogled. Jezgro paraabducensa je ključna struktura u konjugovanom horizontalnom pogledu i horizontalnim kaskadama. Oštećenje poslednjeg zajedničkog puta za bočni horizontalni pogled dovodi do poremećene horizontalne sakade u istom pravcu. Tipično, poslednji zajednički put za bočni horizontalni pogled prima informacije iz viših kortikalnih centara kao što su frontalna očna polja, potiljačni i parijetalni režnjevi i gornji kolikulus. Prednje očno polje kontroliše kontralateralne sakada, a parijetalni režanj kontroliše ipsilateralne potrage.

Poslednji zajednički put za bočni horizontalni pogled šalje signal četvrtom kranijalnom nervu. Neki aksoni iz četvrtog kranijalnog nerva inervišu ipsilateralni lateralni rektus što rezultuje abdukcijom ipsilateralnog oka. Signal za kontrakciju kontralateralnog medijalnog rektusa (za adukciju kontralateralnog oka) šalje se iz 4.kranijalnog nerva u kontralateralni medijalni rektus subnukleus 3. kranijalnog nerva preko internuklearnog puta zvanog MLF. Aktivacija kontralateralnog medijalnog rektusa i ipsilateralnog lateralnog pravog mišića proizvodi horizontalno konjugovano kretanje očiju. Strana INO je nazvana po strani deficita adukcije, koja je ipsilateralna u odnosu na MLF leziju. MLF je takođe uključen u više drugih funkcija uključujući okulovestibularni refleks, vertikalnu poteru, optokinetički nistagmus i koordinira konjugovane očne pokrete kao odgovor na kretanje glave i vrata.

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Prilikom horizontalnog pogleda, medijalni longitudinalni fascikulus (MLF) na svakoj polovini moždanog stabla omogućava koordiniranu abdukciju jednog oka sa adukcijom drugog. Medijalni longitudinalni fascikulus povezuje jezgro 6. kranijalnog nerva (koje kontroliše lateralni rektus, odgovoran za abdukciju) i susedni horizontalni centar pogleda sa kontralateralnim jezgrom 3. kranijalnog nerva (koje kontroliše medijalni rektus, odgovoran za adukciju). MLF takođe povezuje vestibularna jezgra sa jedrima 3. kranijalnog nerva.

Kada se pokuša da se gleda kontralateralno (u odnosu na obolelo oko), adukti zahvaćenog oka su minimalni, ako i uopšte postoje. Kontralateralno oko otima, međutim, sa nistagmusom. Pored toga, divergencija očiju dovodi do horizontalne diplopije. To je ako je zahvaćeno desno oko, pacijent će "videti dvostruko" kada gleda ulevo, videći dve slike jednu pored druge. Konvergencija je uglavnom očuvana.[2]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Poremećaj je uzrokovan povredom ili disfunkcijom medijalnog longitudinalnog fascikulusa (MLF), jako mijelinizovanog trakta koji omogućava konjugovano kretanje oka povezivanjem paramedijalne retikularne formacije pontskog mosta (PPRF)-abducens nukleus kompleksa na kontralateralnoj strani sa okulomotornim jezgrom ipsilateralna strana.

Kod mladih pacijenata sa bilateralnim INO, multipla skleroza je često uzrok.

Kod starijih pacijenata sa jednostranim lezijama moždani udar je jasna mogućnost i obično je zahvaćeno samo jedno oko).[1]

Manje uobičajeni uzroci internuklearne oftalmoplegije uključuju Lajmsku bolest , neurosifilis , tumore, povrede glave , nedostatke u ishrani kao što je Vernicke encefalopatija i određene lekove, kao što su fenotiazini (koji su antipsihotici ), opioidni antidepresivi i triciklični lekovi.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Lezija u MLF blokira impulse od horizontalnog centra pogleda do 3. kranijalnog nerva; oko na zahvaćenoj strani ne može da adukuje (ili slabo aduktuje preko srednje linije. Zahvaćeni adukti oka normalno se konvergiraju jer ne zahtevaju impulse iz centra za horizontalni pogled. Ovaj nalaz razlikuje internuklearnu oftalmoplegiju od pareze 3. kranijalnog nerva, koja oštećuje adukciju i konvergenciju. Tokom horizontalnog pogleda u pravcu suprotnom od obolelog oka, slike se horizontalno pomeraju izazivajući diplopiju; nistagmus je čest u otetom oku. Ponekad se javlja vertikalni bilateralni nistagmus kada pacijent pokuša da podignete pogled.

Simptomi INO se mogu razlikovati po težini. Simptomi se kreću od horizontalne diplopije, poteškoća u praćenju objekata velike brzine ili vrtoglavice pri bočnom pogledu.[3]

Horizontalna diplopija je uzrokovana ograničenjem adukcije u ipsilateralnom oku. Diplopija postaje izraženija kada se posmatraju objekti na suprotnoj strani lezije, a diplopija se obično ne vidi u primarnom pogledu.

Pacijent se takođe može žaliti na glavobolje ili druge nedostatke zbog zahvata moždanog stabla. Vertikalna kosa diplopija povezana sa povezanim iskrivljenim odstupanjem takođe može biti još jedan simptom.

Prekid binokularnog vida kao rezultat defektnih konjugovanih horizontalnih pokreta očiju može izazvati zamor čitanja, konfuziju vida, gubitak stereopsije, oscilopsiju i diplopiju.

Poteškoće pri gledanju u stranu mogu dovesti do poteškoća tokom vožnje ili hodanja i mogu povećati rizik od saobraćajnih nezgoda ili padova.

Pacijenti se mogu žaliti na glavobolju i vrtoglavicu.

Varijante[uredi | uredi izvor]

Uzroci sindroma mogu biti multipla skleroza, infarkt, krvarenje i tumor. Internuklearna oftalmoplegija (INO), verovatno najdiskretniji lokalizujući znak u medicini, ima značajnu vrednost u predviđanju multiple skleroze (MS) ili moždanog udara, u zavisnosti od toga da li je INO bilateralni ili unilateralni i od toga da li je pacijent mlad ili star. Iako su neki od najranijih prijavljenih slučajeva INO-a nastali zbog traume, tuberkuloma, encefalitisa i tumora,[4] neuobičajeni uzroci imaju tendenciju da budu prikriveni ovim dihotomijama.[5]

VEBINO[uredi | uredi izvor]

Ova lezija u srednjem mozgu može uticati na centar konvergencije, uzrokujući bilateralnu divergenciju očiju koja je poznata kao dvostrana internuklearna oftalmoplegija ili VEBINO sindrom (engl. WEBINO syndrome - wall-eyed bilateral internuclear ophthalmoplegia) [6] u kome svako oko gleda u suprotni „zid“.[7] Kod ovog sindroma komplementarni pregledi su otkrili ishemijsku leziju u mezencefaličkom tegmentumu, koja uključuje medijalni longitudinalni fascikulus i pretektalnu oblast. Među njegovim etiologijama, najčešće su ishemijske i demijelinizirajuće. VEBINO sindrom je retkost.[6]

Sindrom jedan i po[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Sindrom jedan i po

Sindrom jedan i po (eng. one-and-a-half syndrome” (OAHS) nastaje ako lezija zahvati jezgro abducensa i MLF na istoj strani (MLF je prešao sa suprotne strane), sa paralizom svih konjugovanih horizontalnih pokreta oka.[8]

Ovaj redak sindrom nastaje ako oštećenje zahvata centar za horizontalni pogled u ponsu i istotrani MLF. Oči se ne mogu pomerati horizontalno, osim što se oko na strani kontralateralnoj od oštećenja može abdukovati, dok je konvergencija sačuvana.

Bilo koja bolest koja uzrokuje pontinsku leziju može objasniti nalaze uočene u OAHS, uključujući vaskularne, inflamatorne, traumatske, infiltrativne, demijelinizirajuće i neoplastične.[9] Od njih, najčešće prijavljivana etiologija kod odraslih je vaskularna, uključujući uglavnom ishemijski infarkt moždanog stabla, pontinske hemoragije, aneurizme bazilarne arterije i arteriovenske malformacije. Demijelinizirajuće lezije (kao što je multipla skleroza) i maligni tumori moždanog stabla (primarni ili metastatski) uključujući gliome, metastatski melanom, ependimom četvrte komore i astrocitom malog mozga takođe mogu uzrokovati OAHS. Ređe, zarazni uzroci uključujući neurocisticerkozu, tuberkulome moždanog stabla i encefalitis moždanog stabla.[9][10]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Uzrok INO se dijagnostikuje:[2]

  • kliničkim kriterijumima i odgovarajućim tokom,
  • laboratorijskim testovima krvi i likvora,
  • savremenim radiološkim testovima.

Multipla skleroza se dijagnostikuje korišćenjem Poser i McDonald kriterijuma.[11]

Tumori se dijagnostikuju korišćenjem nalaza biopsije, kliničkim i radioloških testovima.[2]

Cisticerkoza se dijagnostikuje epidemiološkom analizom, slikovnim studijama i titrom cisticerkalnih antitela na cerebrospinalnu tečnost i prisustvom eozinofilije.[2]

Pacijenti sa sifilisom koji imaju pleocitozu dijagnostikuju se pregledom cerebrospinalne tečnosti i pozitivan VDRL testom cerebrospinalne tečnosti.[2]

Sistemski eritematozni lupus se dijagnostikuje prema modifikovanim kriterijumima Američkog reumatološkog udruženja.[2]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Terapija je usmerena na uzročni poremećaj. Poboljšanje je moguće (npr. nakon radioterapije tumora ili lečenja multiple skleroze), ali nakon infarkta je često ograničeno.

Podrška ortoptičara u terapiji INO može biti od koristi.

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Prognoza većine pacijenata sa INO je dobra i većina slučajeva se vremenom poboljšava, ali konačni ishod delimično zavisi od lečenja osnovne etiologije.

Ishemijski i demijelinizirajući INO se obično oporavljaju. Svi pacijenti su postigli rezoluciju INO u roku od 1 dana do 1 godine u studiji od 30 pacijenata sa INO.[3]  Brzi oporavak se obično vidi u odsustvu drugih neuroloških znakova uključujući paralizu lica, ataksiju, hemiparezu, vrtoglavicu, disfunkciju piramidalnog trakta, senzorne simptome, dizartriju i odsustvo lezija na T2-ponderisanim slikama.[3]  U seriji od 65 pacijenata sa INO, perzistencija INO je zabeležena kod oko polovine pacijenata čak i nakon 1 godine. Druga studija je primetila da je oko 80% pacijenata sa ishemijskim INO imalo rezoluciju diplopije u primarnom položaju. Prosečno vreme za rešavanje bilo je 2,25 meseci.[3]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Internuclear Ophthalmoplegia - Brain, Spinal Cord, and Nerve Disorders”. Merck Manuals Consumer Version (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-09-26. 
  2. ^ a b v g d đ Keane, James R. (2005-05-01). „Internuclear Ophthalmoplegia: Unusual Causes in 114 of 410 Patients”. Archives of Neurology. 62 (5): 714—717. ISSN 0003-9942. PMID 15883257. doi:10.1001/archneur.62.5.714. 
  3. ^ a b v g „Internuclear Ophthalmoplegia - EyeWiki”. eyewiki.aao.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-09-26. 
  4. ^ Spiller  WG Ophthalmoplegia internuclearis anterior: a case with necropsy.  Brain 1924;47345- 357
  5. ^ Gonyea  EF Bilateral internuclear ophthalmoplegia.  Arch Neurol 1974;31168- 173
  6. ^ a b Vázquez-Justes, D.; Martín-Cucó, A.; Gallego-Sánchez, Y.; Vicente-Pascual, M. (2020). „WEBINO syndrome (wall-eyed bilateral internuclear ophthalmoplegia) secondary to ischemic stroke, about a case”. Archivos de la Sociedad Espanola de Oftalmologia. 95 (4): 205—208. ISSN 2173-5794. PMID 32088083. S2CID 214083989. doi:10.1016/j.oftal.2019.12.012. 
  7. ^ „Internuklearna oftalmoplegija: uzroci, simptomi i lečenje - Zdravlje vašeg tela”. Zdravlje vašeg tijela (na jeziku: srpski). 2020-06-14. Pristupljeno 2023-02-05. 
  8. ^ Fisher, C. M. (1967). „Some neuro-ophthalmological observations”. J Neurol Neurosurg Psychiatry. 30 (5): 383—392. PMC 496213 Slobodan pristup. PMID 6062990. doi:10.1136/jnnp.30.5.383. 
  9. ^ a b Xue F, Zhang L, Zhang L, Ying Z, Sha O, Ding Y. Xue, F.; Zhang, L.; Zhang, L.; Ying, Z.; Sha, O.; Ding, Y. (2017). „One-and-a-half syndrome with its spectrum disorders”. Quant Imaging Med Surg. 7 (6): 691—697. PMC 5756788 Slobodan pristup. PMID 29312874. doi:10.21037/qims.2017.12.04 Slobodan pristup. .
  10. ^ Maranhão-Filho, Péricles, Lopes, Helio F., & Vincent, Maurice B. The "one-and-a-half" syndrome: case report. Arquivos de Neuro-Psiquiatria. . 54 (4). 1996: 665—668.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  11. ^ Frohman  EMGoodin  DSCalabresi  PA  et al.  The utility of MRI in suspected MS: report of the subcommittee of the American Academy of Neurology.  Neurology 2003;61602- 611

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mathias Bähr, Michael Frotscher: Duus' Neurologisch-topische Diagnostik. Anatomie, Funktion, Klinik. Unter Mitarbeit von Wilhelm Küker. Begründet von Peter Duus. 8., komplett überarbeitete Auflage. Thieme, Stuttgart. 2003. ISBN 3-13-535808-9..
  • Herbert Kaufmann (Hrsg.): Strabismus. Unter Mitarbeit von Wilfried de Decker u. a. Enke, Stuttgart. 1986. ISBN 3-432-95391-7..
  • Klaus Poeck, Werner Hacke: Neurologie. 10., vollständig überarbeitete und größtenteils neu verfasste Auflage. Springer, Berlin u. a. 1998. ISBN 3-540-63028-7..
  • Frank Thömke: Augenbewegungsstörungen. Ein klinischer Leitfaden für Neurologen. 2., aktualisierte und erweiterte Auflage. Thieme, Stuttgart u. a. 2008. ISBN 978-3-13-128742-7..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Интернуклеарна_офталмоплегија&oldid=27442436”