Pređi na sadržaj

Историја Некрономикона

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Istorija Nekronomikona
Originalni rukopis
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovHistory of the Necronomicon
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datum1938.

„Istorija Nekronomikona” (engl. History of the Necronomicon) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana 1927. i objavljivana 1938. godine.[1] Priča opisuje poreklo istoimene izmišljene knjige i navodno nije fikcija, što doprinosi izgledu „pseudoautentičnosti” koju je Lavkraft cenio u stvaranju svog opusa Ktulu mitova. Shodno tome, pretpostavlja se da je „Istorija Nekronomikona” bila inspiracija za Kralja u žutom Roberta V. Čejmbersa, koji se bavi knjigom koja razara umove onih koji je pročitaju.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priča govori kako je Nekronomikon napisao ludi Arapin Abdul Alhazred pod naslovom Al-Azif. Alhazred je umro nakon što su ga proždrali nevidljivi demoni pred prestravljenom gomilom. Njegovo delo je kasnije zataškano, iako je preživelo. Nije sačuvana originalna arapska kopija, niti grčki prevod. Samo pet prevoda sa grčkog na latinski (preimenovanih u Nekronomikon) se čuvaju u određenim bibliotekama (Britanski muzej, Nacionalna biblioteka Francuske, Univerzitet u Buenos Ajresu, Biblioteka Vajdener na Univerzitetu Harvard i Univerzitet Miskatonik), iako privatne kopije postoje.

Ime lika[uredi | uredi izvor]

Lavkraft je kreirao ime lika Abdula Alhazreda iz više izvora. Kao dete, Lavkraft je bio inspirisan romanom Hiljadu i jedna noć i zainteresovao se za arapsku kulturu.[2] Sa pet godina je tokom igranja razvio pseudonim „Abdul Alhazred”, koji mu je možda dao porodični advokat. Nagađa se da bi ime takođe moglo da potiče od stare porodice Hazard koja je živela u Providensu u isto vreme kada i Lavkraft. Ime bi takođe moglo biti igra reči jer fonetski zvuči kao „all-has-read” (sve je pročitano) zbog Lavkraftove ljubavi prema čitanju.[3]

„Abdul Alhazred piše Nekronomikon”, ilustracija Roberta Bloha iz 1933.

Na arapskom jeziku, ime „Abdul Alhazred” nije gramatički ispravno. Sufiks „-ul” i prefiks „al-” se odnose na član „the”, u suštini ga ponavljajući dva puta. U arapskim prevodima „Istorije Nekronomikona”, njegovo ime se pojavljuje kao „Abdualah Alhazred” ili ponekad „Abd Al-Hazred”. U samim Ktulu mitovima i kada ga stručnjaci ili drugi autori pominju, „Ludi Arapin” se uvek piše velikim slovom, što sugeriše da je „Ludi Arapin” vlastita imenica i titula.

Publikacija[uredi | uredi izvor]

Štampana verzija „Istorije Nekronomikona”

„Istoriju Nekronomikona” je posthumno objavio Rebel Press 1938. godine, godinu dana nakon Lavkraftove smrti. Odštampano je samo 80 primeraka originalnog izdanja, a vrlo malo ih postoji i danas. Nijedna kopija originalnog izdanja se ne čuva na univerzitetima ili bibliotekama, čak ni u biblioteci Univerziteta Braun, koja ima jednu od najvećih kolekcija artefakata povezanih sa Lavkraftom.[4] Većinu preštampanih verzija pripovetke objavio je Necronomicon Press 1970-ih. „Istorija Nekronomikona” je jedna od retkih Lavkraftovih priča koja se retko nalazi u sabranim kolekcijama i izdanjima njegovih dela.[5]

Pre objavljivanja, Lavkraft je poslao izmišljenu istoriju koju će uključiti u „Istoriji Nekronomikona” u pismu kolegi autoru i povereniku Klarku Eštonu Smitu. Lavkraft je napisao: „Naročito sam sakupio neke podatke o proslavljenom i nepomenutom Nekronomikonu ludog Arapina Abdula Alhazreda... Jednom je jedan čovek pročitao kopiju u biblioteci univerziteta Miskatonik u Arkamu — pročitao je i izbezumljen pobegao u brda...ali to je druga priča!”.[6]

Pseudobiblija[uredi | uredi izvor]

Pseudobiblija je vrsta narativne tehnike u kojoj se imaginarni narativ predstavlja kao nefikcija, često koristeći izmišljene citate ili tekstove, koji se ponekad naziva izmišljenom knjigom. Pseudobiblija se može koristiti za uspostavljanje verodostojnosti, za dodavanje realizma većoj, povezanoj priči ili za povezivanje sa stvarnim svetom. Lavkraftova upotreba pseudobiblije veoma je rasprostranjena u „Istoriji Nekronomikona”, koja je napisana dok je Lavkraft pisao za palp horor časopis Weird Tales. Pseudobibliju su uveliko koristili različiti pisci za ovaj časopis, koji su se često sarađivali u međusobnim delima. Serijalizovana priroda medija sprečila je Lavkrafta da napravi novu izmišljenu postavku, tako da mu je pseudobiblija omogućila da gradi svet unutar ograničenja palp formata.[7] Pored toga, postoje primeri u srednjovekovnoj arapskoj literaturi da su priče o natprirodnoj fikciju predstavljene kao nefikcija, žanr koji se naziva „čudesne priče”, koje je Gons opisao kao „delom putopis, delom istorijski traktat, a delom grimoar”.[3] Hiljadu i jedna noć je nastala pod uticajem ovog žanra arapske književnosti, što takođe može objasniti Lavkraftovu sklonost da koristi pseudobibliju u svojim delima, smatra Gons.

Lavkraft je redovno citirao originalne naučne izvore pored sopstvenih izmišljenih izvora, kao što je „Istorija Nekronomikona”. Lavkraft piše da su Nekronomikon zataškali i spalili patrijarh Mihailo I i papa Grgur IX, a obojica su stvarne, istorijske ličnosti. Međutim, naučnik Teodorus Filetas ga je nazvao Nekronomion i preveo na grčki, ali ova ličnost je u potpunosti izmišljena. Pored toga, novela U planinama ludila je još jedno Lavkraftovo delo pisano u formi pseudobiblije. Pripovedač priče pokušava da odvrati grupu istraživača da se upuste na putovanje na Antarktik i pruža detaljnu, alternativnu praistoriju sveta koja je temelj kosmologije Ktulu mitova.[8]

Džon Engl tvrdi da je pseudobiblija „Istorije Nekronomikona” dovela do toga da ljudi veruju da je priča istinita, i obični čitaoci i okultisti koji su uključili aspekte Lavkraftovih dela u svoje okultne prakse uprkos tome što je sam Lavkraft prezirao prave okultiste.[9] Na primer, „Istorija Nekronomikona” navodi da je Džon Di preveo Nekronomikon na engleski. Di je bio matematičar i okultista kojeg okultisti i danas proučavaju i poštuju.[10]

Činilo se da je i sam Lavkraft bio svestan ove potencijalne implikacije njegove upotrebe pseudobiblije, jer je verovao da ako unutrašnja kosmologija njegovih Ktulu mitova bude realna, on je mora konstruisati „sa svom pažnjom i verodostojnošću stvarne prevare”.[11] Godine 1936. lažna recenzija novog prevoda Nekronomikona pojavila se u novinama Branford Review. Lavkraft je o ovoj lažnoj recenziji rekao: „Ako legenda o Nekronomikonu nastavi da raste, ljudi će na kraju verovati u nju i optuživati me za lažiranje kada ukažem na pravo poreklo stvari!”[12] Originalni pisac ove lažne recenzije bio je Donald Volhajm, autor i urednik koji je bio obožavatelj Lavkrafta i koji je počeo da mu piše otprilike u vreme kada je objavljena njegova lažna recenzija. Volhajm će kasnije objaviti niz Lavkraftovih dela u svom fanzinu pre njegove smrti. Lavkraftov proučavalac Kendrik Kervin Čua tvrdio je da je ova lažna recenzija inspirisala Lavkrafta da napiše „Istoriju Nekronomikona”, što je netačno jer je napisana 1927, ali objavljena posthumno.

Kriticizam[uredi | uredi izvor]

„Istorija Nekronomikona” je kritikovana zbog prikazivanja bliskoistočne kulture i istorije na štetan način, posebno kada se kombinuje sa pseudobiblijskom formom teksta. Gabrijel Maki tvrdi da Lavkraftov prikaz Bliskog istoka „kao mesta misterije i neobičnosti” pojačava nedostatak svesti i znanja javnosti o ovom regionu.[13] Prema kritičarima, priča nenamerno promoviše istorijsku nepismenost jer mistifikuje ili, u nekim ekstremnim slučajevima, demonizuje antički svet. Pseudobiblija i intertekstualna priroda „Istorije Nekronomikona” poziva obožavaoce i autore da izmene pravu bliskoistočnu istoriju i pripišu apstraktne moralne pojmove kao što su „dobar”, „zao” ili „satanski” istorijskim mestima i ličnostima. Neki tvrde da može da promoviše anti-intelektualizam koji okružuje bliskoistočnu kulturu, religiju i istoriju, uprkos činjenici da akademici iz oblasti antropologije i drevne istorije znaju mnogo o tome. Ova konfuzija oko Lavkraftovih dela je rezultirala da zvanični sudovi koriste vezu optuženog sa lavkraftovskom literaturom kao dokaz za krivično gonjenje i prisvajanje bliskoistočne kulture u zapadnim kultovima i natprirodnim krugovima.[14]

Poreklo Lavkraftovog prisvajanja bliskoistočnih kultura i istorije potencijalno leži u njegovim ksenofobičnim stanovištima. Lavkraft je povezivao magiju i sujeverje sa „mongoloidnim narodima”, a stručnjak Erik Dejvis tvrdi da se njegov strah od mešanja rasa i imigracije može videti u njegovim delima.[15] Lik Abdula Alhazreda je takođe proizvod ove mistifikacije i orijentalističkog shvatanja Bliskog istoka, prema esejisti Ifranu Aliju, pošto je islam u to vreme na Zapadu viđen kao „misteriozna, marginalna religija”.[16] Alhazred, koji je otpadnički musliman, autor je Nekronomikona, knjige za prizivanje čudnih entiteta, što se može posmatrati kao pogrešna karakterizacija islama i Bliskog istoka uopšte. Ali tvrdi da ovo podstiče islamofobiju jer povezuje islam sa okultizmom koji su implicitno poremećeni ili čudni.

Odgovor na kriticizam[uredi | uredi izvor]

Drugi književni kritičari su tvrdili da postavka „Istorije Nekronomikona” na Bliskom istoku pretvara tekst u kritiku modernizma i načina na koji zapadna akademija tretira nezapadne istorijske artefakte. Hejli se slaže da mistifikacija Bliskog istoka u „Istoriji Nekronomikona” pojačava reprezentaciju regiona kao čudnog i stranog, ali umesto da izražava Lavkraftovu ksenofobiju, kritikuje način na koji akademici pristupaju istoriji. Titula Abdula Alhazreda kao „Ludog Arapina” pokazuje kako se nezapadni naučnici razlikuju i smatraju „ludima” zbog svojih praksi i metodologija koje nisu u skladu sa tradicionalnim shvatanjem.[17] Nekronomikon je načinjen u daleko u pustinji jer njegovo stvaranje ne spada u domen odobrenih metodologija i istraživanja zapadne akademije. Kako se Nekronomikon pojavljuje kroz istoriju, vlasti ga zataškavaju zbog jeretičke prirode, i često se pojavljuje u vremenima kada se percipiraju okultne aktivnosti, kao, na primer, u vlasništvu čoveka tokom suđenja vešticama u Sejlemu. Međutim, do 20. veka kopije Nekronomikona mogu se naći na raznim zapadnim univerzitetima, što, prema Hejliju, pokazuje kako će iste institucije koje su istorijski demonizovale i progonile nezapadne artefakte koje nisu razumeli proizvoljno odlučile da su vredne proučavanja, jer „to više nije predmet koga se treba plašiti, već radoznalost koju treba proučavati i ispitati”.[17]

Književni kritičar Ijan Almond tvrdi da su razlike u analizi Lavkraftove ksenofobije u njegovim delima odraz njegovih sopstvenih suprotstavljenih misli, istovremeno otkrivajući njegove sopstvene rasističke pretpostavke o arapskoj kulturi, ali i obožavajući je, s obzirom na njegovu ljubav prema Hiljadu i jednoj noći.[18] Tradicionalna hrišćanska verovanja o arapskoj kulturi u srednjem veku su smatrala da je Bliski istok mesto nesvete, mračne magije. Almond tvrdi da Lavkraft balansira ovo verovanje sa rozenkrojcerskim pogledom na Bliski istok kao na mesto sa alternativnim izvorima znanja, informacija i duhovnosti u poređenju sa tradicionalnom hrišćanskom dogmom. Lavkraft je bio ateista, ali je imao ksenofobične ideje, pa je, prema Almondu, razumevanje Lavkraftovog pogleda na svet nepotpuno bez priznavanja obe strane njegovih spisa.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. str. 111—112. ISBN 978-0974878911. 
  2. ^ Harms, Daniel; Wisdom-Gonce III, John (2003). The Necronomicon Files: The Truth Behind Lovecraft's Legend (2 izd.). Wieser Books. str. 29—66. ISBN 9781578632695. 
  3. ^ a b Gonce III, John William (2003). The Necronomicon Files: The Truth Behind Lovecraft's Legend. Boston, MA: Red Wheel. str. 88. ISBN 9781578632695. 
  4. ^ Thompson Rare Books. „From The Vaults of Yoh-Vombis: An Important Collection of Books By Clark Ashton Smith”. Catelogue No. 50. 
  5. ^ Harrison, Perry Neil (2019). „Review: H.P. Lovecraft: Selected Works, Critical Perspectives and Interviews on His Influence”. Mythlore. 135. 
  6. ^ Lovecraft, H.P. „Letter to Clark Ashton Smith, 27 November 1927”. H.P. Lovecraft. 
  7. ^ Sorensen, Leif (2010). „A Weird Modernist Archive: Pulp Fiction, Pseudobiblia, H. P. Lovecraft”. Modernism/Modernity. 17 (3): 501—522. S2CID 142580767. doi:10.1353/mod.2010.0007. 
  8. ^ Matthews, Carol (2018). „Letting Sleeping Abnormalities Lie”. Mythlore. 36 (2): 174. 
  9. ^ Engle, John (2014). „Cults Of Lovecraft: The Impact Of H.P. Lovecraft's Fiction On Contemporary Occult Practices”. Mythlore. 33 (1): 88, 91. 
  10. ^ Ashley (8. 2. 2022). „No, John Dee Didn't Actually Translate the Necronomicon”. Curious Archive. 
  11. ^ Davis, Erik (23. 12. 2014). The Occult World. Routledge. str. 494. ISBN 9781315745916. 
  12. ^ Loucks, Donnovan (2015). „Donald A. Wollheim's Hoax Review of the Necronomicon”. Lovecraft Annual. 9. 
  13. ^ McKee, Gabriel (27. 10. 2015). „The Necronomicon And The Misappropriation Of Ancient Texts”. Institute for the Study of the Ancient World. New York University. Pristupljeno 12. 5. 2022. 
  14. ^ Laycock, Joseph (2019). he Paranormal And Popular Culture: A Postmodern Religious Landscape. Routledge. str. 185. ISBN 9780367731779. 
  15. ^ Davis, Erik. The Occult World (1 izd.). London: Routledge. str. 495. 
  16. ^ Ali, Irfan. „Why I've Been Waiting for Lovecraft Country”. Open Book. Pristupljeno 12. 5. 2022. 
  17. ^ a b Haley, Kenneth (2019). Pseudobiblia And Race In The Works Of H.P. Lovecraft. Northeastern University. 
  18. ^ Almond, Ian (2004). „The Darker Islam within the American Gothic: Sufi Motifs in the Stories of H.P. Lovecraft”. Zeitschrift für Anglistik und Amerikanistik. 52 (3): 233. S2CID 163741453. doi:10.1515/zaa.2004.52.3.231. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Некрономикона&oldid=27347641”