Išin šiši
Išin šiši (jap. 維新志士; poznata i samo kao Šiši (jap. 志士)) bila je grupa sastavljena od japanskih političkih aktivista kasnog Edo perioda. Izraz Išin šiši prevodi se kao "ljudi uzvišenih ciljeva"[1] i koristi se za samuraje koji su bili protiv šogunata a podržavali su Sono džoi politiku (podržimo cara, proterajmo varvare), većinom iz oblasti Tose, Sacume i Čošua, ali može obuhvatati i druge osobe koji podržavaju šogunat ali imaju „sonno džoi“ stavove.
O organizaciji[uredi | uredi izvor]
Postoji više varijateta ovih aktivista zato što je postojalo različito tumačenje "Sono džoi" politike. Neki, poput ubica kao što su Kavakami Gensai, Nakamura Handžiro, Okada Izo i Tanaka Šinbei predstavljali su nasilniji tip pokreta, ali da je podržavanje te politike variralo od osobe do osobe govori podatak da je Kavakami Gensai uprkos radikalizmu bio i prozapadni mislilac zainteresovan u zapadnu kulturu i tehnologiju.[2] Nekoliko napada na strance u Japanu pripisano je ovoj organizaciji i ronin samurajima, zbog čega su u modernoj literaturi nazivani i ranim teroristima budući da su u svoje vreme sejali teror među strancima. [3] Neki više radikalniji pripadnik „šiši“-ja bio je Mijabe Teizo, koji je planirao velike napade sa vrlo malo obzira na civilne žrtve. Mijabe je bio jedan glavnih organizatora plana da se spali Kjoto tokom festivala Gion, ali bio je osujećen zahvaljujući Šinsengumiju koji su sprečili ovu nameru akcijom danas znanom kao Ikedaja incident. [2]
Kao što je napomenuto, šiši nije uvek morao da podržava svrgavanje šogunata. Šišiji iz okruga Mito bili su odgovorni za smrt Ii Naosukea, koji je bio iza potpisivanja sporazuma koja su favorizovale strane nacije i koje su postavile maloletnog dečaka na mesto vladajaćeg šoguna. Drugi iz Mita su pak učestvovali u Tengo-to revoltu. I mada su sve to bile akcije protiv vlade danas se zna da se dosta njih nije potpuno protivilo samom šogunu kao vladajućem telu. Razlog leži u činjenici da su dosta pripadnika šišija iz oblasti Mito rođaci šoguna pa su, verujući da mu ovim postupcima samo mogu pomoći, reagovali protiv ostalih službenika vlade.[4]
Drugi šišiji su pak imali učenjačka interesovanja. Primer toga jeste Jošida Šoin iz oblasti Čošu koji je osnovao čuvenu Šokason-juku školu u kojoj je obučavao mnoge buduće lidere Japana iz Meidži perioda. Jošida jeste pripadao šišijima ali je negovao i brojne veze sa uticajnim figurama bakumacua poput Kavai Cugunosukea, Kacu Kaišu i Sakume Šozana.
Uticajniji šišiji iz Čošua i Sacume oformili su novu Meidži vladu. Neki od njih poput Ito Hirobumia i Jamagata Aritomoa postali u istaknute figure u politici čak i u ranim dekadama 20. veka.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Koschmann 1987, str. 3
- ^ a b Harootunian 1970, str. 253
- ^ Reichert, Folker (2013). „Mord in Namamugi” [Murder in Mamamugi]. Damals (na jeziku: German). 45 (3): 66—69.
- ^ Koschmann 1987, str. 4
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Harootunian, Harry D. (1970). Toward Restoration: The Growth of Political Consciousness in Tokugawa Japan. Berkeley: University of California Press. str. 253. ISBN 978-0-520-07403-3.
- Koschmann, Victor (1987). The Mito Ideology: Discourse, Reform, and Insurrection in Late Tokugawa Japan, 1790-1864. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05768-5.