Kamakura šogunat

Kamakura šogunat (Kamakura bakufu), prva vojna diktatura u Japanu, koja je upravljala zemljom oko 150 godina, od pobede klana Minamoto u Gempejskom ratu (1185) do kratkotrajne Kemo obnove carske vlasti (1333—1336). U ovom periodu u Japanu je uspostavljeno dvovlašće: dok su car i aristokratija u Kjotu zadržali deo svojih poseda (šoen), civilno sudstvo i provincijsku administraciju (kokuši), civilna vlast je bila potpuno podređena vojnim diktatorima u Kamakuri- najpre šogunima iz dinastije Minamoto (1192—1219), a zatim šogunovim namesnicima (šiken) iz klana Hodžo, koji su vršili vlast u ime obezvlašćenih šoguna imenovanih iz carske porodice.

Istorija

Tokom 150 godina posle Gempejskog rata (1180—1185), japanska vlada je imala dva centra, pri čemu je carski klan dominirao civilnim poslovima u Kjotu, dok su ratničke porodice u Kamakuri—prvo klan Minamoto, a zatim njihova tazbina, klan Hodžo —komandovali osnaženim ratničkim ustanovama. Službeni život u Kjotu ostao je isti kao što je bio vekovima: tamošnji zvaničnici su prikupljali poreze; dvor je imenovao funkcionere i rešavao građanske sporove; carevi su delili činove. A dvorani su štitili umetnost, iako u osiromašenim okolnostima.

Šogunat Minamoto

Razlog za izbledelu slavu carskog dvora u Kjotu ležao je u Kamakuri. Dok je Minamoto Joritomov početni cilj bio ograničen na to da sebi obezbedi kontrolu nad ratnicima u svom regionu, Gempejski rat ga je pretvorio u nacionalnog čuvara mira. Do 1200-ih, njegove administrativne kancelarije su dodeljivale zemlje, obezbeđivale i rešavale sporove među porodicama ratnika širom Japana. Oni su takođe osmislili mehanizme da obezbede saradnju Kjota, slično kao što su to činile aristokrate iz klana Fudživara u ranijim vekovima. Razlika je sada bila u tome što carevi nisu morali da sarađuju sa plemićima iz Kjota, već sa istočnim ratnicima, klasom u usponu zvanom samuraji ili buši.

Ovaj novi aranžman imao je niz praktičnih posledica. Prvo, posle pola milenijuma dominacije oblasti Kinaj, Japan je imao rivalski centar moći na istoku, grad Kamakura isklesan od obalnih planinskih obronaka. Drugo, borba za vlast se često rešavala nasiljem. Joritomo je zbrisao rivale u svojoj porodici — uključujući svog mlađeg polubrata, legendarnog heroja Jošicunea — sa brutalnošću koja nije podlegla osećanjima. Godine 1189. iskorenio je severni ogranak klana Fudživara u Hiraizumiju. A kada je penzionisani car Gotoba izazvao vladu Kamakure 1221. godine, Joritomova udovica, Hodžo Masako, nasilno je ugušila njegovu pobunu (Džokju rat) i konfiskovala zemlju njegovih pristalica iz Kjota. Tobožnji cilj administracije Kamakure bio je da spreči rat; realnost je bila da su se sukobi često rešavali na bojnom polju.

Sistem vojne vlasti

Treći rezultat dvojne vladavine bila je kontinuirana evolucija—ili devolucija— sistema ricurjo (pravne države). Dok je osnovni koncept vladavine po dvorskom pravu ostao, novi vojni vladari su pokrenuli procese koji su vremenom uništili tradicionalno upravljanje. Jedan znak promene bilo je ime koje je Joritomo dao svom štabu u Kamakuri: bakufu (vlada šatora), termin koji je tradicionalno označavao štab generala poslanog da se bori protiv Emišija ili drugih „varvarskih“ grupa. Ni to ime ni titula šogun (generalisimus), koju je Joritomo uzeo 1192. godine, nisu imali veliki prestiž u to vreme; zaista, Joritomo je bio više zainteresovan da obezbedi dvorske titule nego da ga nazivaju šogunom. Ali primena vojnih termina na važne administrativne službe nagovestila je fundamentalne promene koje su u toku. Još značajnije je bilo pojava novih vojnih zvaničnika. Kamakura je počela da postavlja šugo-a (policajca, zaštitnika ili vojnog guvernera) nad svakom provincijom da kažnjava kriminalce i potvrđuje ratničke porodice kao Minamoto vazale. Što je još važnije, počela je da imenuje ratnike širom Japana na ključno mesto džito (upravnika imanja), čineći ih odgovornim za upravljanje zemljom, prikupljanje poreza i sprovođenje zakona na nivou privatnih aristokratskih poseda (šoen) — i na taj način smanjujući prihode aristokrata iz Kjota i ograničavajući njihovu vlast nad njihovim dotadašnjim privatnim imanjima.

Hodžo regenti

Jedna praktična karakteristika starog sistema koja se nije promenila bila je dubok uticaj regenta, ili ljudi čije su titule skrivale njihove stvarne uloge. Najbolji primer je bila Hodžo Masako, Joritomova udovica, koja je imala stvarnu moć nakon što je on umro 1199. godine, navodno pavši sa konja. Dva sina nasledila su Joritoma kao šoguni, ali je Masako bila glavna. Ona je dominirala u vladi Kamakura, izdavala uputstva trupama i potvrđivala posedovanje zemlje, pribegavajući po potrebi tajnim zaverama protiv života svoje dece. Nakon njene smrti 1225. godine, porodica njenog oca, Hodžo, dominirala je u Kamakuri generacijama, pri čemu stvarna moć nije bila u vladajućem caru ili u šogunu, već u regentu šoguna (šiken).

Slabljenje režima Hodžo

Do druge polovine 13. veka, Kamakura bakufu je bio u nevolji, oslabljen frakcijskim sukobima i sve većom nezavisnošću mnogih džito, kao i luksuznim načinom života mnogih zvaničnika. Poteškoće su pojačane prvom japanskom direktnom stranom pretnjom u poslednjih 500 godina, mongolskom invazijom novembra 1274. Japanci su se hrabro borili, a zatim im je pomogla ozbiljna oluja koja je poslala Mongole u bekstvo, bez trećine njihovih ljudi. Tokom narednih godina, Hodžo se pripremao za još jednu invaziju podizanjem novih snaga i izgradnjom odbrambenog zida dugog 12 milja duž severnog mesta invazije na Kjušu. Kada su se Mongoli vratili sa još više trupa početkom leta 1281, Japanci su se borili protiv osvajača do nerešenog rezultata pre nego što je priroda ponovo pomogla, sa tajfunom koji je rešio sudbinu Mongola. Hodžo režim je imao koristi od pobeda u kratkom roku. Ratna mobilizacija je proširila njihovu bazu moći i mnogi su videli kamikaze (božanske vetrove) kao dokaz o zaštiti bogova Japana i njegovih vladara. Na duži rok, međutim, invazije su potkopale režim. Odbrambeni napori su iscrpili državnu kasu i poremetili poljoprivrednu proizvodnju. Zahtevi bakufu saveznika za odštetom nakon okončanja mongolskih bitaka umnožavali su ekonomske poteškoće. Tradicionalno, trupe su bile nagrađene plenom oduzetim od pobeđenih, ali ovi osvajači nisu ostavili plen. Tako je Kamakura režim bio primoran da svojim pristalicama, uključujući sveštenike koji su se molili za božansku intervenciju, plaća iz sopstvene riznice. Kada je vlada pod teškim pritiskom konačno zaustavila takve isplate, nezadovoljstvo je poraslo. Jedan borac čija je hrabrost „dokazana vlastima” požalio se: „Izostavljen sam iz opšteg priznanja zasluga, a moja tuga je ekstremna.”

Posebno je zlokoban bio porast bezakonja u godinama nakon invazije, što je tipično za pojavu velikog broja akuto ili „zlikovačkih bandi“ nezadovoljnih ljudi koji su pribegli nasilju u vojnom stilu širom provincija, uništavajući polja, paleći kuće i tražeći prava na zemljište ili niže poreze. Potičući i iz potlačenih nižih klasa i iz redova osiromašenih samuraja, ove bande su koristile širok spektar oružja — od praćki i balvana do mačeva i katapulta — u nastojanju da dobiju obeštećenje od bogatih hramova, državnih poreznika i drugih tlačitelja. Neki od njih nosili su neobičnu odeću, uključujući ženska kimona bez rukava i žute marame najniže klase. Svi su izazvali širok strah da se zemlja približava kataklizmi.

Kemo obnova

Hodžo vlada se borila sve do 1330-ih, kada ju je drugi građanski rat, obnova Kemu, doveo do kraja i vratio administrativne funkcije Kjotu. Okidač za restauraciju bio je kulminacija dugotrajnog spora o nasleđu između rivalskih kandidata za tron. Ubeđeni da jedan od imperijalnih rivala, Godaigo, želi ne samo carsku stolicu već i moć Kamakure, Hodžo ga je 1331. proterao na ostrvo Oki na zapadnoj obali Honšua. To nije završilo stvari. Sledeće godine je pobegao i brzo dobio podršku nekoliko ratničkih porodica, uključujući klan Ašikaga. Njegovi novi saveznici su se prvo udružili da oteraju klan Hodžo sa vlasti, a onda se Ašikaga okrenuo protiv samog cara, izazvavši nekoliko godina haotičnog nasilja. Do 1338, Godaigo je ponovo pobeđen, a Ašikaga Takaudži je postao šogun, osnivač nove dinastije, šogunata Ašikaga.