Хејан период

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кинкаку-џи још познат и као Златни павиљон, јесен 2010.


Хеjан период (平安時代 - период мира) представља последње раздобље класичног Јапана, почевши од 794. па до 1185. године. Период је добио име по главном граду Хејан-кјо, данашњем Кјоту. Управо током овог раздобља јапанске историје јача утицај Будизма, Таоизма и Конфучијанизма. Хејан период је такође познат и по врхунцу моћи јапанског царског двора као и уметности; поготову поезије и књижевности. Иако је наизглед моћ била у рукама царског двора, дефакто праву власт је имао клан Фуџивара; као најутицајнија аристократска породица која се путем бракова својих рођака са наследницима царског престола крвно уплела у политику.

Почетак Хејан периода карактерише премештање престонице из Хејџо-кјо (平城京) - данашњи град Нара у Хејан-кјо (平安京) - данашњи град Кјото под влашћу цара Канму; како би се учврстио дворски ауторитет и побољшао геополитички положај. Овај период такође карактерише појава самурајске класе која ће напослетку надјачати царску власт и започети период феудализма у Јапану.

Цар Канму додатно унапређује административни систем преузет из династије Танг и назива га Рицурјо системом.

Уметност[уреди]

Уметност у периоду Хеиан (794. – 1185) представља културни процват Јапана. Као један од најмирнијих периода у историји ове изоловане острвске државе, разни облици уметности долазе до иражаја. Кинески утицај слаби, развија се кана и појављује се прва аутотохна јапанска уметност. Самим развитком сопственог писма које је допринело развоју поезије и књижевности, овај период се назива и златним добом јапанске културе и представља последње раздобље класичног Јапана. Током овог дела јапанске историје, утицај будизма, конфуцијанизма, као и таоизма достиже врхунац.[1]

Архитектура[уреди]

Из Кине су, поред будизма и конфуцијанизма, преузели организацију владе и план изградње градова. Временом, кинески утицај слаби, а Јапанци стварају свој стил прилагодивши кинески. Изглед грађевина базирао се на природи: замкови, баште и језера су прилагођени природним стаништима. Дизајн је симетричан и представља поштовање људи према природи. Дрво је заменило бронзу, па се од њега праве статуе Буде и лакиране маске.

Тодаиђи

Кондо[уреди]

Кондо (златна сала) представља салу која се налази на средњем делу манастира, односно храма Мурођи. Састоји се од централног правоуглог дела са ниским олтаром где се налази 5 скулптура Јакушија.

Пагода[уреди]

Пагода представља најстарију грађевину у комплексу храма, још из Нара периода. Направљена обложеним чепресом, нижи спратови су из Хеиан периода.

Храмови[уреди]

Хеиан период представља један од најбитнијих периода развоја јапанске уметности. Поготово архитектуре која је дошла из Кине заједно са будизмом. Један од најважнијих храмова јесте Тодаиђи. У Тодаиђи храму се налазила позлаћено бронзана статуа Даибуцу (Велики Буда), оригинално направљена између 735. и 749. Висине око шеснаест метара Даибуцу је највећа бронзана статуа тог времена са репрезентацијом лика Буде. Данас највећа бронзана статуа Буде у Јапану се налази у Ибараки префектури и висока је сто десет метара.

Тодаиђи је био административно и географско упориште кокубунђи система, као и верско средиште државе. У храмовима су монаси и монахиње свакодневно рецитовали будистичке текстове ради заштите државе. Држава је имала суверену контролу над статусом монаха и монахиња, према казненом кодексу познатом као систем рицурио.[2]

Сликарство[уреди]

Кара

Кара-е у јапанској уметности предсњавља декоративно сликарство које произилази из уметности кинеске династије Танг. Углавном је било састављено од имагинарних пејзажа и илустрација кинеских легенди и прича.

Јамато

Домаће јапанско сликарство развијено у Хеиан периоду током 12. века. Делимично изворно у инспирацији, а делом изведено из кинеске уметности.

Представља израчунат декоративни стил у јапанској уметности. Дела из 12. и 13. века показују блиску везу између сликарства и прозе. Свитци Генђи вероватно представљају најстарији пример јамато-е стила. Препознатљиви су по разноликости, хармонији и богатству њихових боја – карактеристика која је типична за сликарство касног Хеиан периода.

Референце[уреди]

  1. ^ Марковић, Љиљана (2011). Правни систем Јапана. Београд: Либер. 
  2. ^ Масон, Пенелопа (2005). Историја јапанске уметности. Upper Saddle River. 

Литература[уреди]

  • Collins, R., 'An Asian Route to Capitalism: Religious Economy and the Origins of Self-Transforming Growth in Japan', in American Sociological Review, Vol. 62, No. 6 (1997)
  • Hurst III, G. C, 'The Heian Period' in W. M. Tsutsui, (ed.), A Companion to Japanese History (Oxford: Blackwell Publishing, 2007)
  • Kitagawa, J., Religion in Japanese History (New York: Columbia University Press, 1966)
  • Morris, I., The World of the Shining Prince; Court Life in Ancient Japan (Oxford: Oxford University Press, 1964)
  • Shively, D. H. and McCullough W. H., 'Introduction' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)
  • Weinstein, S., 'Aristocratic Buddhism' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)

Спољашње везе[уреди]