Pređi na sadržaj

Kastelov znak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kastelova tačka

Kastelov znak jedan je od medicinskih znakova koji služi za procenu splenomegalije (uvećanja slezine) tokom pregled trbuha.[1] On je alternativni manevar koji se koristi kod fizičkog pregleda umesto perkusije u Traubeovom prostoru.

Iako je splenomegalija povezana sa mnogim bolestima, ona ostaje jedan od nedostižnih nalaza fizičkog tokom pregleda trbuha. Stanja kao što su infektivna mononukleoza, talasemija i ciroza mogu biti povezana sa splenomegalijom, i kao rezultat toga, traženje pouzdanih znakova povezanih sa ovim stanjem je istraživano generacijama. Danas postoji nekoliko takvih indikacija za splenomegaliju, a o njihovoj korisnosti se raspravlja u medicinskoj literaturi.

Prisustvo ili odsustvo splenomegalije može se pouzdano utvrditi fizičkim pregledom korišćenjem Kastelovog znaka u kombinaciji sa drugim kliničkim informacijama, koje povećavajući pozitivnu prediktivnu vrednost testa. Korišćenje Kastelovog znaka u dijagnostici splenomegalije čini ga važnim elementom za procenu i odlučivanju da li da se nastavi sa danjim istraživanjima i snimanjima slezine.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Donald O. Kastel, po kome je naziv dobio ovaj znak, prvi put je opisao u svom radu iz 1967. godine pod nazivom „Perkusija slezine“, objavljenom u časopisu Annals of Internal Medicine.[1] Kastel je gastroenterolog školovan za potrebe mornarice na Medicinskom fakultetu Džordža Vašingtona. Dok je bio stacioniran u pomorskoj stanici na Velikim jezerima u severnom Ilinoisu, Kastel je proučavao 20 pacijenata muškog pola, od kojih je 10 imalo pozitivne perkusione (Kastel) znakove i 10 kontrolnih pacijenata sa negativnim perkusionim znacima uvećanja slezine. On je potom slezinu svakog pacijenta kvantitativno merio korišćenjem hromom obeleženih eritrocita i radioizotopskih fotoskenova slezine. Nakon ovih istraživanja profesor Kastel je pokazao da je srednja veličina slezine pacijenata u kontrolnoj grupi bila 75 cm2, u rasponu od 57 cm2 do 75 cm2, dok je srednja veličina slezine pacijenata sa pozitivnom perkusijom bila 93 cm2, u rasponu od 77 cm2 do 120 cm2. Na osnovu ovih istraživanja dr Kastel je zaključio da njegova tehnika perkusije slezine pomaže u identifikaciji „blage do umerene hipertrofije slezine“ i da je stoga „dragocena dijagnostička metod ili tehnika“ kod uvećanja slezine.[2]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Kastelov znak u kombinaciji sa drugim kliničkim informacijama, može se pouzdano koristiti da ukaže na prisustvo ili odsustvo splenomegalije, čime se povećava pozitivna prediktivna vrednost ovog testa.[3]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Maksimalna dužina slezine merena medicinskim ultrazvukom

Normalna odrasla slezina leži odmah ispod dijafragme u levom gornjem kvadrantu abdomena. Dužine je od 6 do 13 cm, a težina od 75 do 120 g. Slezina se normalno ne opipava osim kod vitkih mladih odraslih osoba. Kada se slezina može opipati ispod leve rebrene ivice, u mirovanju ili na inspiraciji, treba posumnjati na povećanje slezine i tražiti objašnjenje. Iako normalna veličina, ili čak abnormalno mala, slezina može biti uključena u patološke procese, sa izuzetkom stanja povezanih sa infarktom slezine, fizički pregled generalno nije od pomoći u identifikaciji problema. Ipak, uvećana i perkutono hiperosorna slezina je važan pokazatelj prisustva raznih bolesti.[4]

Imajući napred navdeno palpacija u predelu slezine se generalno dugo smatrala ograničenom metodom u propedevtici kao metoda za otkrivanje njenog uvećanja, i stoga se nije koristila često kao dijagnostički alat. Međutim tokom nedavnog iskustva sa pacijentima koji imaju infektivnu mononukleozu, perkusija slezine korišćena je kao dijagnostička metoda da bi se izbegao rizik od rupture slezine koja može da prati njenu snažnu palpaciju tokom fizičkog pregleda. Vremenom je zahvaljujući ovom iskustvu postalo očigledno da je perkusija slezine prilično korisna metoda u proceni blagog do umerenog stepena splenomegalije. Nakom ovog iskustva, perkusija preko slezine sve više je postajala rutinska metoda tokom fizičkog pregleda kod svih pacijenata suspektnih na splenomegaliju.

Danas se perkusija (Kastelov znak) može koristiti u dijagnostici sledećih bolesti koje mogu izazvati splenomegaliju:[5]

  • mononukleoz,
  • idiopatska trombocitopenija,
  • hemolitička anemija,
  • HIV infekcija,
  • parazitskeinfekcije,
  • poremećaje vezivnog tkiva,
  • ciroza jetre,
  • portalna hipertenzija,
  • infarkt slezine

Imajući u vidu napred navedeno danas se savetuje da se pre svake palpacije (kao agresivnije metode) prethodno izvrši perkusija slezine i time spreči eventualna ruptura slezine.[5]

Tehnika[uredi | uredi izvor]

Kod Kastelove metode, pacijent se prvo postavlja u ležeći položaj. Dok pacijent potpuno udiše, i izdiše vazduh, perkutuje se područje najnižeg međurebarnog prostora (8. ili 9.) duž leve prednje aksilarne linije.

Kastelov znak se smatra pozitivnim ako setokom perkusije zvuk promeni od rezonantnog tona (kada ispitanih potpuno izdahne) u tupi ton (kada potpuno udahne vazduh). Rezonancija koja se čuje pri izdisanju verovatno je posledica savijanja stomaka ispunjenog vazduhom ili slezine i debelog creva. Kada osoba udahne, slezina se pomera dole duž posterolateralnog trbušnog zida. Kada je slezina dovoljno uvećana da donji pol dostiže 8. ili 9. međurebarni prostor, percipira se tupi udarni zvuk koji ukazuje na splenomegaliju.

Ograničenja[uredi | uredi izvor]

Trebalo bi imati u vidu da su utvrđena neka ograničenja u primeni Kastelovog znaka, a to su:[6]

  • da prisustvo velike splenomegalije ili velike količine tečnosti u želucu ili debelom crevu može sprečiti da se rezonantni udarni zvuk čuje pri izdisanju.
  • da se kog gojaznih ljudi i kod nekih pacijenata duže vreme posle obroka, dobije lažni Kastelov znak.

Interpretacija rezultata[uredi | uredi izvor]

Sistematski pregled časopisa “The Spleen Percussion Sign” iz 1993. godine otkrio je da je Kastelov znak bio najosetljiviji manevar fizičkog pregleda za otkrivanje splenomegalije kada se uporedi palpacija,

Kod asimptomatskih pacijenata sa veoma malom kliničkom sumnjom na splenomegaliju, malo je verovatno da će samo fizički pregled potvrditi splenomegaliju zbog nedovoljne osetljivosti testa. Kao i kod mnogih drugih nalaza u medicini, Kastelov znak mora biti kombinovan sa kliničkim nalazima da bi se odredila splenomegalija. Postizanje pozitivne prediktivne vrednosti veće od 90% zahteva verovatnoću pre testiranja od 70%.

Grover i saradnici. preporučuje kliničku sumnju na splenomegaliju od najmanje 10% pre testiranja da bi se fizičkim pregledom efikasno utvrdila dijagnoza splenomegalije. Međutim, verovatnoća prethodnog testiranja od 10% daje samo 35% pozitivnu prediktivnu vrednost. Da bi se isključila splenomegalija, verovatnoća pre testa od ≤30% daje negativnu prediktivnu vrednost od ≥90%.[7]

S obzirom na mali broj nalaza fizičkog pregleda za procenu mogućnosti splenomegalije, Kastelov znak je najosetljiviji i stoga odgovarajući alat za podučavanje na kursevima fizičkog pregleda naprednog tipa. Pokazalo se da Kastelova bolest ima odličnu osetljivost u odnosu na druge perkusione znakove i palpaciju slezine,(koja verovatno nije od pomoći zbog ekstremne hipertrofije koja je potrebna da se slezina oseti ispod ivica rebra). Stoga, Kastelov znak postaje važan deo fizičkog pregleda trbuha (abdomena) u odgovarajućim kliničkim istraživanjima.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b CASTELL, DONALD O. (1967-12-01). „The Spleen Percussion Sign”. Annals of Internal Medicine. 67 (6): 1265. ISSN 0003-4819. doi:10.7326/0003-4819-67-6-1265. 
  2. ^ Eichner, Edward R. (1981-12-18). „Splenomegaly”. JAMA. 246 (24): 2858. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.1981.03320240064029. 
  3. ^ Eichner, Edward R. (1979). „Splenic function: Normal, too much and too little”. The American Journal of Medicine. 66 (2): 311—320. ISSN 0002-9343. doi:10.1016/0002-9343(79)90554-0. 
  4. ^ Armitage, James O. (1990), Walker, H. Kenneth; Hall, W. Dallas, ur., Spleen (3rd izd.), Butterworths, ISBN 978-0-409-90077-4, PMID 21250101, Pristupljeno 2023-11-28 
  5. ^ a b Wirth-Tomaszewsk, Elizabeth. „2 Ways to Assess the Spleen”. www.nursingcenter.com. Pristupljeno 28. 11. 2023. 
  6. ^ MCINTYRE, O. ROSS (1967-02-01). „Palpable Spleens in College Freshmen”. Annals of Internal Medicine. 66 (2): 301. ISSN 0003-4819. doi:10.7326/0003-4819-66-2-301. 
  7. ^ Grover, S. A. (1993-11-10). „The rational clinical examination. Does this patient have splenomegaly?”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 270 (18): 2218—2221. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.270.18.2218. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кастелов_знак&oldid=27442835”