Kokudžin
Kokudžin (jap. 国人), japanski termin koji označava sitnog vlastelina ili zemljoposednika. Bio je u upotrebi u periodu Kamakura (1185-1333), Muromači (1533-1573) i Azuči-Momojama (1573-1598). Isto značenje imaju i termini džisamuraj (jap. 地侍) i kunišu (koji se koristio na ostrvu Kjušu).[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Period Muromači[uredi | uredi izvor]
Izraz kokudžini je u Japanu tokom srednjeg veka označavao sitnu vojničku vlastelu, koja je držala sitne zemljišne posede u provincijama. Početkom perioda Muromači (14. vek) lokalna vlastela u provincijama postepeno je podčinjena od strane vojnih guvernera (šugo), koji su ih uključili u svoje vojne odrede. Ovaj proces bio je poznat kao vazalizacija, i postepeno je napredovao uprkos otporu kokudžina.[1]
Period Sengoku[uredi | uredi izvor]
Slom centralne vlasti Ašikaga šogunata posle Oninskog rata (1467-1477) i osamostaljivanje šugoa od centralne vlasti doveli su do pokreta i pobuna među sitnom vlastelom. Do kraja petnaestog veka, vlast vojnih guvernera je bila dovedena u pitanje pojavom grupa ili zajednica koje su tražile, od više centralne vlasti, autonomiju u svojim lokalnim poslovima. Na višem nivou, ovo je poprimilo oblik „kokudžinskih vlastelinstava“ (zaiči rjošu) gde su lokalne vlastelinske porodice postale jedini vlasnici svoje zemlje, uspevajući da se zaštite od viših vlasti sopstvenom snagom oružja ili formiranjem saveza (iki) sa susednim kokudžinima. U početku, ovi savezi su bili malog obima, ali kao u slučaju provincije Aki, neki su bili u stanju da se suprotstave mešanju i bakufua i susednih šugoa. Revolucionarni aspekt ovakvih saveza bio je u tome što su organizovani na osnovu teritorije i zajednički su održavani u cilju samoodbrane. Krajem petnaestog veka iz redova kokudžina izašli su pojedini lokalni vojni gospodari, a mnogi od njih su bili vođe iki saveza, čija je teritorija bila dovoljno velika da im da status daimjoa. Ovo je bio veliki podsticaj za formiranje takozvanih sengoku daimjoa. Sa druge strane, većina kokudžina ovog doba priklonila se moćnijim gospodarima, čineći osnovu njihovih vojski.[1]
Primera radi, deda Oda Nobunage pripadao je kokudžinima iz provincije Ovari.
Period Azuči-Momojama[uredi | uredi izvor]
U periodu ujedinjenja Japana, lokalni kokudžini u nekim oblastima često su bili vođe saveza (iki) koji su se opirali osvajačkim pretenzijama Oda Nobunage i Tojotomi Hidejošija. Kokudžini provincije Omi protivili su se Oda Nobunagi punih pet godina (1568−1573), a kokudžini provincije Iga odbili su njegov prvi napad (1579). Uz to, kokudžini provincija Secu, Kaga, Ise i Kij bili su najupornije pristalice Iko−ikija koji se opirao Nobunagi punih 10 godina (1570−1580). Posle osvajanja Kjušua (1587), kokudžini provincije Higo pobunili su se protiv Tojotomi Hidejošija (1588−1590).[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 226—230. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.