Pređi na sadržaj

Korisnik:Tijana Birmanac/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pariski mir iz 1856. godine je okončao Krimski rat, koji se vodio između Ruskog carstva i saveznika Osmanskog carstva (Britanska imperija, Drugo Francusko carstvo i kraljevina Sardinija).[1] Mirovnim sporazumom,koji je potpisan 30. marta 1865. u Pariskom Kongresu, Crno more je postalo neutralna teritorija. Crno more je bilo zatvoreno za ratne brodove, dok je na njegovim obalama zabranjena izgradnja utvrđenja i rapoređivanje vojnih snaga. Mirovni sporazum je označavao ozbiljan prekid Ruskog uticaja u regionu. Uslovi za povratak Sevastopolja i drugih gradova južnog Krima su bili veoma štetni za Rusiju jer nije mogla da uspostavi ni mornarički ni vojni arsenal na obalama Crnog mora.

Rezime[uredi | uredi izvor]

Pariski mir je potpisan 30. marta 1856. u Pariskom Kongresu. Na jednoj pregovaračkoj strani je bilo Rusko carstvo, dok su na drugoj strani bili Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Osmansko cartvo i kraljevina Pijemont-Sardinija. Mirovni sporazum je nastao kako bi se razrešio Krimski rat, koji je počeo 23. oktobra 1853. Tada je Sultan formalno objavio rat Rusiji, nakon što je ruski car pomerio trupe ka Dunavskim kneževinama. Pariski mir će imati dugotrajne posledice na budućnost Osmanskog carstva, iako je tada viđen kao postizanje reformske politike. Zapadnoevropske snage su se obavezale da održavaju integritet Osmanskog carstva i obnove odgovarajuće teritorije Ruskog i Osmanskog carstva u njihovo pređašnje stanje. Takođe su neutralizovali Crno more za internacionalnu trgovinu.

Pregovori[uredi | uredi izvor]

Učesnici Pariskog Kongresa, 1856

Kako je prvi moderni rat došao do završetka posle osamnaest meseci, sve strane koje su učestvovale u ratu su želele da dođu do trajnog rešenja.[2] Međutim, ratni ciljevi će pokvariti ideju trajnog i konačnog mirovnog sporazuma. Čak su i saveznici imali drugačija mišljenja o tome šta treba da sadrži mirovni sporazum, što je dovelo do daljih problema Osmanskog carstva, naročito u pogledu njenih odnosa sa Ruskim carstvom i Evropskim koncertom. Nepoverenje između francuskih i britanskih saveznika tokom rata je takođe dovelo do dubokih problema u zaključivanju razumnog mirovnog plana.

Iako se već jedan rat formalno završio, još jedan rat će se najverovatnije odigrati zbog mirovnog sporazuma.[3][4]

Ruski ciljevi[uredi | uredi izvor]

Uprkos gubitku u ratu, Rusi su želeli da se uvere da su Kongresu u Parizu ostavili nešto snage u njihovom carstvu i neke od njihovih ratnih dobara pod njihovom vlašću.Kada je Aleksandar II došao na vlast 1855. godine, morao je da se izbori sa potencijalnom krizom koja je pretila rušenju Ruskog carstva. Problemi koji su se pojavljivali sa svih strana carstva, od delova Finske preko Poljske i Krima i mnogih unutrašnjih konflikata, doveli su rusku ekonomiju do ivice kolapsa.Rusija je znala da će se za nekoliko meseci dogoditi totalni poraz koji je neizbežan, što bi označavalo potpuno poniženje Rusije na globalnom nivou. Mirovni razgovori su vođeni na čelu sa Aleksandrom II i Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom u Parizu 1856. godine u cilju zadržavanja nekih carskih poseda i zaustavljanju smrti jedva treniranih vojnika, kao i u cilju zaustavljanja ekonomske krize.[2] Jedan od glavnih ciljeva Rusije je bio okončanje rata uz prikaz neke snage koja je ostala u ruskom medvedu, koji je nekada ulivao strah u kosti Zapadnim saveznicima. Nastojala je "da pretvori poraz u pobedu... preko ... vremena primirja (unutrašnjih) reformi i diplomatskih inicijativa".[5] Rusi su želeli da svoju pažnju posvete popravljanju mnogih unutrašnjih problema, kao što su ekonomija i razvoj nemira u društvu koje Rusija nije uspela dovoljno tokom rata da uništi slabe Osmane.

Britanski i Francuski ciljevi[uredi | uredi izvor]

Najinteresantniju vezu u Pariskim mirovnim pregovorima su verovatno imali Francuzi i Britanci. Oni su naizgled u sred rata počeli da nastavljaju sa njihovim rivalstvom iz Napoleonovog rata. Francuzi su mnoge poraze saveznika svaljivali na činjenicu da je Velika Britanija ušla u rat bez dobrog akcionog plana, što je možda i ilustrovano propalom vojnom akcijom za vreme bitke kod Balaklave. Britanci su sve više strahovali tokom rata da će Francuzi možda zauzeti oslabljenu Rusiju i posvetiti pažnju na osvetu za francuske vojne poraze u Vaterlou i Trafalgaru.[6] Britanski i Francuski političari i diplomate su podržali Ruski mirovni razgovor jer bi se tada okončao rat pre nego što bi iko od njih stigao da izda jedno drugog. Velika Britanija i Francuska su takođe želeli da obezbede da Osmansko carstvo izađe jače iz Pariskog mira kako bi balans snaga u Evropi održalo stabilnim. Britanija i Francuska su se nadale da će mir i ograničavanje Rusa ključnim oblastima, kao što je Crno more, pomoći oslabljenom Osmanskom carstvu da se fokusira na unutrašnje probleme kao što su uzdizanje talasa nacionalizma u mnogim državama pod carskom vlašću. Velike sile su strepile da će bez pune Osmanske kontrole nad carstvom doći do grabljenja njegove teritorije i osnaživanja nacija, što bi predstavljalo pretnju Francuskoj i Britaniji. Snažne Ruske i Nemačke snage, osnažene dobitkom zemalja od raspadnutog Osmanskog carstva, su ih toliko uplašile da nisu želele ništa više, osim da zaštite "bolesnog čoveka Evrope" od daljnih spoljašnjih uticaja.[7] Tako je potpuno uklanjanje Rusije iz Dunavskih provincija i Crnog mora poslužilo i kao zaštita Britanske dominacije, kao i da se oslabi Rusija.

Ruski gubici[uredi | uredi izvor]

Osmanska, Francuska i Britanska vlada su želele mnogo veći poraz Ruskog carstva, koje je i dalje bilo oslabljeno u mnogim ključnim delovima. Rusi su izgubili preko 500.000 trupa i znali su da bi dalje korišćenje netreniranih vojnika dovelo do još većeg gubitka. Rusija je bila primorana da se povuče iz Dunavskih kneževina, gde je započet period potpunog tutorstva Otomana i Kongresa velikih moći. Rusija je morala da se vrati u Moldaviju, deo teritorije koji je priložen 1812. ušću Dunava, u severnoj Besarabiji. Tako je Rusija izgubila uticaj koji je imala nad Rumunskim kneževinama (Moldavija i Vlaška) koje su, zajedno sa kneževinom Srbijom, dobile veću nezavisnost. Rusija je takođe bila primorana da zaštiti hrišćane u Osmanskom carstvu kako bi Francuska imala bolji položaj u ratu. Ruski ratni brodovi nisu mogli da plove Crnim morem,[8] što je veoma smanjilo ruski uticaj nad važnim lukama. Još jedan gubitak koji je Rusija morala da pretrpi posle rata jeste slabljenje ekonomije i nemiran narod koji su bili nesrećni sa ratnim ishodom. Politički i socijalni nemir, koji je bio praćen ekonomskim raspadom, predvodili su svoje intelektualce da iskoriste poraz za zahtevanje fundamentalne reforme vlade i društvenog sistema. Iščekivanja seljaka i širenje revolucionarnih ideja su se uglavnom dešavala zbog poraza.

  • Treaty of Paris: debates
    Treaty of Paris: debates

Kratkotrajne posledice[uredi | uredi izvor]

From Auguste Blanchard's copper-plate engraving, based on Édouard Dubufe's picture

Trenutni rezultat primirja je bilo otvaranje Crnog mora za bezbedne, otvorene internacionalne razmene nakon što su ga pomorski rat i prisustvo Ruskog ratnog broda sprečavali. Ruska flota u Crnom moru je bila značajna jer je potapala Turske flote. Sada kada su ruske flote proterane sa Crnog mora, mogla je da se održava mirna trgovina.[9]

Pariski mir je takođe okončao rat i uveo privremenu stabilnost u Evropu. Osmanlije su mogle da posvete svu svoju pažnju na rušljivu unutrašnju infrastrukturu, dok su se Rusi fokusirali na svoju ekonomiju. Nabijene tenzije koje su izazvane oportunističkim strahom Britanaca i Francuza su privremeno zaustavljene. Međutim, ništa iz Pariskog mirovnog sporazuma nije moglo da održi Evropu stabilnom u dugom vremenskom periodu jer su izazvane mnogo veće dugotrajnije posledice. Pariski mirovni sporazum je zahvaćen opštom publikom u mestima kao što su Francuska i Velika Britanija jer je Krimski rat, kao jedan od prvih modernih ratova, takođe bio i prvi u kojem je narod dobio precizno medijsko izveštavanje o pokolju. Premijer Velike Britanije, lord Aberden, koji je viđen kao nesposoban u ratnim veštinama, je izgubio glas u Parlamentu i povukao se u korist lorda Palmerstona, koji je viđen kao neko ko ima bolji plan za pobedu.[2] Mir je bio neophodan jer je po prvi put spoljna politika bila dostupna ljudima koji su zahtevali kraj krvoproliću.

Dugoročne posledice[uredi | uredi izvor]

Treaty of Paris participants

Nacionalizam je bio učvršćen na mnoge načine Krimskim ratom i veoma malo je urađeno na sistemskom nivou da se podstaknu talasi rastućeg nacionalističkog pogleda u mnogim nacijama. Osmansko carstvo, sledećih nekoliko decenija do Prvog svetskog rata, je moralo da potisne nacionalističke poglede u mnogim svojim provincijama. Nekadašnja moćna i cvetajuća zemlja, ujedinjeno carstvo se cepalo jer su mnoge etničke grupe zahtevale više prava, najviše samoupravljanje. Velika Britanija i Francuska su možda dozvolile da se situacija u Evropi na kratko stabilizuje, ali Pariski mir nije mnogo učinio za stvaranje dugotrajne stabilnosti Evropskog kocerta. Osmani su se pridružili Evropskom koncertu nakon potpisivanja mirovnog sporazuma, ali su mnoge Evropske zemlje gledale na raspadajuće carstvo ili u strahopoštovanju ili pohlepno.

Rat je otkrio svetu koliko je bilo važno rešavanje "Istočnog pitanja" za stabilnost Evrope. Međutim, Pariski mir nije ponudio nikakvo rešenje za to pitanje.[4] Važnost Osmanskog carstva za Veliku Britaniju i Francusku je u održavanju balansa moći u Crnom i Mediteranskom moru. Mnogi su potpisivanje ovog Pariskog mira gledali kao ulazak Osmanskog carstva u Evropsko internacionalno pozorište. Veći prodor Evropskog uticaja na Osmansko internacionalno pravo i opadanje naglašavanja islamse prakse u njihovom pravnom sistemu ilustruje više od uključivanja Osmanskog carstva u Evropsku politiku i sporove, što dovodi do njegove velike uloge u Prvom svetskom ratu.[10] Austrija i Nemačka su bile zahvaćene nacionalizmom kao rezultatom potpisivanja Pariskog mira. Austrija je inače bila saveznik Rusije, ali je bila neutralna tokom rata. Mobilizovala je trupe protiv Rusije i poslala je ultimatum tražeći da se ruskih vojnih snaga sa Balkana. Posle poraza Rusije, odnosi između dve nacije, najkonzervativnije Evrope, ostali su napregnuti. Rusija kao centar konzervativizma i spasilac Austrije tokom Mađarske revolucije 1848. godine je ljutito gledala na neuspeh Austrije da pomogne bivšem savezniku, što je dovelo do Ruskog nemešanja u Francusko-Austrijskom ratu 1859. godine. To je označavalo kraj Austrijskog uticaja u Italiji. Godine 1866. u Austrijsko-pruskom ratu, izgubila je uticaj u mnogim nemačkim govornim područjima. Austrija je imala kompromis sa Mađarskom 1867. koji je označavao deljenje moći u Dunavskom carstvu sa Mađarima. Status Austrije kao velike sile je ozbiljno smanjen posle udruženja Nemačke, Italije i Rumunije. Austija je polako postala nešto manje od Nemačke, satelitska država. Ujedinjena i ojačana Nemačka nije bili prijatan prizor za mnoge u Velikoj Britaniji i francuskoj jer bi predstavljala pretnju Francuskim granicama i Britanskim političkim i ekonomskim interesima na Istoku.[11] since it would pose a threat to both French borders and British political and economic interest in the East. U suštini, rat koji se vodio radi stabilizacije moći u Evropi je doveo do privremenog mira. Velike snage su samo očvrsnule nacionalističke poglede etničkih grupa, pod kontrolom pobedničkih Otomana i Nemačkih država. Do 1877. godine će Rusi i Osmanlije ponovo niti u ratu.[4]

Odredbe[uredi | uredi izvor]

Primirje je uvelo Osmansko carstvo u Evropski koncert i snage su obećale da će poštovati njegovu nezavisnost i teritorijalni integritet. Rusija je predala nešto moći i odustala od svoje izjave da će zaštititi hrišćane od Osmanskog dometa. Crno more je demilitarizovano i internacionalna komisija je postavljena kako bi garantovala slobodu trgovine i plovidbe Dunavom. Moldavija i Valakija će ostati pod Osmanskom upravom, ali su im dozvoljeni nezavisni ustavi i nacionalne skupštine, koje će biti pod nadzorom pobedničkih sila. Projekat referenduma će biti postavljen da prati volju ljudi u vezi unifikacije. Moldavija je povratila deo Besarabije (uključujući i deo Buđaka), koji je prethodno imao 1812. godine, stvarajući razmak između Osmanskog carstva i Rusije na zapadu. Ujedinjene kneževine Rumunije, koje će kasnije biti formirane od dve teritorije, će ostati u Osmanskoj vazalnoj državi do 1877. godine. Postavljena su nova pravila o ratnim trgovinama Pariskom deklaracijom: (1) privatizacija je zabranjena; (2) neutralna zastava koja pokriva neprijateljska dobra osim krijumčarenja; (3) neutralna dobra, osim krijumčarenja, nisu mogla da se uzimaju pod neprijateljskom zastavom; (4) blokada je morala biti efektivna da bi bila legalna.[12] Sporazum je takođe demilitarizovao Olandska ostrva na Baltičkom moru, koja su pripadala autonomnom Velikom vojvodstvu Finske. Tvrđava Bomarsund je uništena od strane Britanskih i Francuskih snaga 1854. i savezništvo je želelo da spreči njenu buduću upotrebu kao rusku vojnu bazu.

Stranke koje su potpisale primirje[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Godine 2006. je Finska proslavljala sto pedesetu godišnjicu demilitarizacije Olandskih ostrva izdavajući novčić. Na prednjoj strani je prikazano borovo drvo, koje je veoma tipično na Olandskim ostrvima, a na poleđini je krma i kormilo broda, sa golubom koji stoji na štapu, simbolom koji označava 150 godina mira. Berwick-upon-Tweed - apokrifična priča koja se odnosi na Bervikov status sa Rusijom

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hertslet, Edward (1875), "GENERAL TREATY between Great Britain, Austria, France, Prussia, Russia, Sardinia and Turkey, signed at Paris on 30th March 1856 (Translation)" in The Map of Europe by Treaty; which have taken place since the general peace of 1814. With numerous maps and notes, vol. II, London: Butterworth, pages 1250-65; Pierre Albin (1912), "ACTE GENERAL DU CONGRES DE PARIS (30 mars 1856)" ,Les grands traités politiques. Recueil des principaux textes diplomatique depuis 1815 jusqu'à nos jours, Paris: F.Alcan, p. 170-180
  2. ^ a b v James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War. History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
  3. ^ Temperley, Harold. The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution. The Journal of Modern History, 4, no. 3, 1932, pp. 387–414.
  4. ^ a b v Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review, 70, 2011, pp. 27–33
  5. ^ Gorizontoy, Leonid. The Crimean War as a Test of Russia's Imperial Durability.Russian Studies in History, 51, no.1, 2012, pp. 65–94
  6. ^ James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War, History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
  7. ^ Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review 70, 2011, pp. 27–33
  8. ^ Replaced by Treaty of London (1871).
  9. ^ Wedgewood Benn, David. The Crimean War:and its lessons for today. International Affairs, 88, no. 2, 2012, pp. 387–391
  10. ^ Palabiyik, Mustafa Serdar, The Emergence of the Idea of ‘InternationalLaw’ in the Ottoman Empire before the Treaty of Paris (1856), Middle Eastern Studies, 50:2, 2014, 233-251.
  11. ^ Trager, Robert. Long-Term Consequences of Aggressive Diplomacy: European Relations after Austrian Crimean War Threats. Security Studies, 21, no. 2, 2012, pp. 232–265.
  12. ^ A.W. Ward; G. P. Gooch (1970). The Cambridge History of British Foreign Policy 1783–1919Neophodna slobodna registracija. Cambridge U.P,. str. 390–91. 
Tijana Birmanac/pesak na Vikimedijinoj ostavi.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Adanir, Fikret. "Turkey's entry into the Concert of Europe." European Review 13#3 (2005): pp 395-417.
  • Baumgart, Winfried, and Ann Pottinger Saab. Peace of Paris, 1856: Studies in War, Diplomacy & Peacemaking (1981), 230 pp
  • Figes, Orlando. The Crimean War: A History (2010) pp 411–65.
  • Gourdon, Édouard. Histoire du Congrès de Paris (Paris, 1857)
  • Jelavich, Barbara. St. Petersburg and Moscow: tsarist and Soviet foreign policy, 1814-1974 (Indiana University Press, 1974) pp 128–33.
  • Mosse, W. E. "The Triple Treaty of 15 April 1856." English Historical Review 67.263 (1952): pp 203-229. in JSTOR
  • Taylor, A.J.P. The Struggle for Mastery in Europe: 1848–1918 (1954) pp 83–97
  • Temperley, Harold. "The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution," Journal of Modern History (1932) 4#3 pp 387–414 in JSTOR
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Тијана_Бирманац/песак&oldid=23033216”