Црно море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Црно море
Map of the Black Sea with bathymetry and surrounding relief.svg
Рељефна карта басена Црног мора
Координате 44°N 35°E / 44° СГШ; 35° ИГД / 44; 35Координате: 44°N 35°E / 44° СГШ; 35° ИГД / 44; 35
Прим. дотоке Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон, Кубањ, Риони и Кизил
Отоке Босфор
Земље басена Аустрија, Белорусија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Грузија, Немачка, Мађарска, Молдавија, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Турска и Украјина
Макс. дужина 1.175 km
Површина 436.402 km2
Макс. дубина 1.253 m
Запремина 547.000 km3
Острва 10+
Обала Црног мора западне Грузије, са Батумијем на хоризонту
Здравствени центар у Сочију, Русија

Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије.[1] Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црном мору,[2] обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

Црно море обухвата површину од 436.400 km2 (без Азовског мора),[3] има максималну добину 2.212 m,[4] и запремину од 547.000 km3.[5] Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу, Доброџији платоу на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km3 годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у сланости — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

Ниво воде је значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

Обим[уреди]

Међународна хидрографска организација дифинише границе Црног мора на следећи начин:[6]

Име[уреди]

Модерна имена[уреди]

Тренутна имена мора обично су еквивалентна енглеском називу „Black Sea”, укључујући и оне земље које се граниче са морем:[7]

Таква имена још увек нису коришћена пре 13. века,[8] али постоје назнаке да су она знатно старија.

У Грчкој, историјско име „Еуксинско море”, који има другачије значење и даље се широко користи:

  • грчки језик: Éfxeinos Póntos (Eύξεινος Πόντος); буквално Марви Таласа (Μαύρη Θάλασσα) је ређи

Црно море је једно од четири мора која су у енглеском названа по честом називу за боју — остала мора су Црвено море, Бело море и Жуто море.

Етимологија[уреди]

Назив Μαύρη Θάλασσα, еквивалентан називу Црно море, не може се пратити раније од 13. века. Према Страбу, Црно море се у античко доба називало једноставно море (pontos). Грчко-римска традиција море назива Εύξεινος Πόντος (Euxeinos Pontos), гостољубиво море. Овај је назив заменио ранији Пиндаров назив Pontos Axeinos (негостољубиво море) (звано тако због тешке навигације и негостољубивих дивљих племена на обалама. Промена назива дошла је с стварањем колонија Милећана, чиме је море постало делом Грчке цивилизације.

Могуће је и да је назив Axeinos дошао од иранског axaina („тамно“). Порекло назива „црно“ можда потиче од назива страна света по бојама у античком добу, при чему је црна означавала север, а црвена југ. Херодот једном приликом наизменично користи називе Црвено море и „Јужно море“.

Модерни називи за Црно море су редом превод од Μαύρη Θάλασσα („Црно море“) - Турски Kara Deniz, Руски Chernoye More, Бугарски Cherno More, Черно Море, Украјински Chorne More, Румунски Marea Neagră, лазијски Ucha Zuğa (или једноставније Zuğa, „море“).

Геологија[уреди]

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Хидрологија[уреди]

Овај SeaWiFS снимак приказује живописне интеракције струја на површини мора

Црно море је маргинално море[9] и највеће водено тело на свету са меромиктичним сливом.[10] Дубинске воде се не мешају са горњим слојевима воде који примају кисеоник из атмосфере. Консеквентно, преко 90% дубинске водене масе Црног мора је аноксична вода.[11] Обрасци Црно морске циркулације су првенствено контролисани топографијом слива и флувијалним приливима, што доводи до снажно стратификоване вертикалне структуре. Услед ове ектремне стратификације, оно се класификује као слано клинасти естуар.

Црно море размењује воду једино са Медитеранским морем, тако да се сав прилив и одлив јавља у Босфору и Дарданелима. Прилив из Медитерана има виши салинитет и густину од одлива, чиме се ствара класична естуарна циркулација. То значи да се улив густе воде из Медитерана јавља на дну док се одлив мање слане Црно морске површинске воде у Мраморно море јавља у близини површине. Површинска вода је продукат речних прилива, и то чини Црно море позитивним морем. Нето прилив неслане воде ствара изливну запремину која је два пута већа од улива. Евапорација и преципитација су приближно једнаке са око 300 km3/a (72 cu mi/a).[9]

Услед ускости и плиткоће Босфора и Дарданелија (њихове респективне дубине су само 33 и 70 метара), брзине уливних и одливних струја су високе и долази до знатног вертикалног смицања. Тиме се омогућава турбулентно мешање два слоја.[9] Површинска вода напушта Црно море са салинитетом од 17 psu и досеже Медитеран са салинтетом од 34 psu. Слично томе улив из Медитерана се мења од почетних 38,5 psu до салинитета од око 34 psu.[9]

Просечна површинска цирцулација је циклонска и вода циркулише око периметра Црног мора у виду сливног круга познатог као ободна струја. Она има максималну брзину од око 50–100 cm/s. Унутар ове струје постоје две мање циклонске струје, које заузимају источни и западни сектор слива.[9] Оне су добро формирани системи током зиме, а у лето и јесен се расипају у серију међусобно повезаних вртлога. Мезоскално деловање периферног протока постаје израженије током тих топлијих сезона и зависно је од међугодишње варијабилности.

Осим ободне струје постоје бројни квази-перманентни обалски вртлози, који се формирају услед подизања воде око обалских преграда и механизама „ветровитог склупчавања”. Јачина тих појава током дате године је контролисана сезонским атмосферским и речним варијацијама. Током пролећа се формира Батумски вртлог у јужноисточном углу мора.[12]

Испод површинских вода — од око 50–100 метерара — постоји халоклин који се зауставља на хладном интермедијерном слоју (енгл. Cold Intermediate Layer - CIL). Овај слој се састоји од хладних, сланих површинских вода, које су резултат локализованог атмосферског хлађења и смањеног речног прилива током зимских месеци. То је остатак мешовитог зимског површинског слоја.[9] Дно халоклинског слоја је обележено главним пикноклином на око 100—200 m (330—660 ft) и тај диспаритет густине је главни механизам изолације дубоке воде.

Испод пикноклина је дубинска водена маса, где салинитет достиже 22,3 psu, а температуре су око 8,9 °C.[9] Хидрохемијско окружење се мења из оксигенисаног у аноксично, пошто бактеријска декомпозиција потонуле биомасе користи сав слободан кисеоник. Слабо геотермално загревање и дуго време задржавања стварају веома дебео конвективни доњи слој.[12]

Хидрохемија[уреди]

Услед присуства бескисеоничне дубинске воде органска материја, укључујући антропогене артифакте као што су трупови бродова, остају добро презервирани. Током периода високе површинске продуктивности, краткотрајно алгално цветање формира органски богате слојеве познате као сапропели. Научници су известили о годишњем фитопланктонском цветању које се може видети на многим НАСА снимцима региона.[13] Услед тих карактеристика Црно море је привукло пажњу научника у пољу поморска археологије, пошто су откривени трупових древних бродова у изузетно добром стању презервације, као што је византијска олупина Синоп Д, лоцирана у аноксичном слоју уз обалу Синопа у Турској.

Моделовање показује да би ослобађање облака водоник сулфида у случају астероидног удара у Црно море представљало опасност за здравље — или чак живот — људи који живе на обалама овог мора.[14]

Постоје изоловани извештаји од бакљама на Црном мору које се јављају током олуја са грмљавином, што је вероватно узроковано паљењем муњама запаљивог гаса који избија из морских дубина.[15]

Популација[уреди]

Најпопуларнија урбана подручја дуж обале Црног мора

Истанбул
Истанбул
Одеса
Одеса

# Град Држава Регион / Земља Популација (урбана)


Самсун
Самсун
Констанца
Констанца

1 Истанбул Турска Истанбул 14.324.240[16]
2 Одеса Украјина Одеса 1.003.705
3 Самсун Турска Самсун 535.401[17]
4 Констанца Румунија Костанца 491.498[18]
5 Варна Бугарска Варна 474.076
6 Севастопољ Украјина општина националног нивоа на полуострву Крим 379.200
7 Сочи Русија Краснодарска Покрајина 343.334
8 Трапезумт Турска Трапезумт 305.231[19]
9 Новоросијск Русија Краснодарска Покрајина 241.952
10 Бургас Бугарска Бургас 223.902[20]
11 Батуми Грузија Аџарија 190.405[21]

Референце[уреди]

  1. ^ „Socio-economic indicators for the countries of the Black Sea basin”. UNEP/GRID-Arendal Maps and Graphics Library. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2011. Приступљено 11. 12. 2010. 
  2. ^ „Black Sea: Geography, Oceanography, Ecology - Basic Information”. Приступљено 5. 4. 2018. 
  3. ^ Surface Area—„Black Sea Geography”. University of Delaware College of Marine Studies. 2003. Приступљено 3. 4. 2014. 
  4. ^ Maximum Depth—„Europa – Gateway of the European Union Website”. Environment and Enlargement – The Black Sea: Facts and Figures. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2008. 
  5. ^ „Unexpected changes in the oxic/anoxic interface in the Black Sea”. Nature Publishing Group. 338: 411—413. 30. 3. 1989. doi:10.1038/338411a0. Приступљено 2. 12. 2006. 
  6. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 7. 2. 2010. 
  7. ^ Öztürk, Özhan (2005). Karadeniz Ansiklopedik Sözlük. İstanbul: Heyamola Yayınları. стр. 617—620. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012. 
  8. ^ Schmitt (1989). стр. 310–313.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 Descriptive Physical Oceanography. Talley, Pickard, Emery, Swift.
  10. ^ „Meromictic”. Merriam-webster.com. Приступљено 14. 1. 2014. 
  11. ^ „Exploring Ancient Mysteries: A Black Sea Journey”. Ceoe.udel.edu. Приступљено 14. 1. 2014. 
  12. 12,0 12,1 Korotaev, G. (2003). „Seasonal, interannual, and mesoscale variability of the Black Sea upper layer circulation derived from altimeter data”. Journal of Geophysical Research. 108. Bibcode:2003JGRC..108.3122K. doi:10.1029/2002JC001508. 
  13. ^ Black Sea Becomes Turquoise Archived October 28, 2008, at the Wayback Machine. earthobservatory.nasa.gov. Retrieved December 2, 2006.
  14. ^ Schuiling, Roelof Dirk; Cathcart, Richard B.; Badescu, Viorel; Isvoranu, Dragos; Pelinovsky, Efim (2006). „Asteroid impact in the Black Sea. Death by drowning or asphyxiation?”. Natural Hazards. 40 (2): 327—338. doi:10.1007/s11069-006-0017-7. 
  15. ^ „Asteroid impact in the Black Sea: tsunami and toxic gas emission” (PDF). www.cosis.net. 
  16. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2012. Приступљено 14. 1. 2014. 
  17. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014. 
  18. ^ http://www.analizeeconomice.ro/2016/03/cat-crescut-populatia-in-principalele.html
  19. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014. 
  20. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Приступљено 14. 1. 2014. 
  21. ^ „Batumi City Hall website”. Приступљено 10. 8. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]