Црно море

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 43° 17′ 49" СГ Ш, 34° 1′ 46" ИГД

Црно море
Рељефна карта басена Црног мора
Рељефна карта басена Црног мора
Локација граница Европе и Азије
Површина 422.000 км²
Запремина ~555.000 км³
Највећа дубина 2.212 м
Просечна дубина 1.253 м
Настанак током миоцена
Највећа ширина 580 км
Највећа дужина 1.150 км
Салинитет до 22,5
Земље басена  Украјина
 Русија
 Абхазија
 Грузија
 Турска
 Бугарска
 Румунија

Црно море (буг. Черно море; рум. Marea Neagră; тур. Karadeniz, укр. Чорне море; рус. Чёрное море; груз. შავი ზღვა, Схави зхгва; абх. Амшын Еиқәа) је затворена морска акваторија стешњена између југоисточне и источне Европе и југозападне Азије и саставни је део басена Атлантског океана. На југу је преко мореуза Босфор повезано са Мраморним морем (даље преко Дарданела са Егејским и Средоземним морем), док га на северу са Азовским морем спаја Керчки мореуз. На северу у његову акваторију дубоко продире Кримско полуострво, највеће полуострво на његовим обалама. Средином Црног мора пролази граница између Европе и Азије.

Црно море има овалан облик максималне дужине до 1.150 км (од запада ка истоку) и ширине до 580 км (север-југ). Укупна површина акваторије је око 422.000 км² (по неким изворима 436.400 км²). Просечна дубина је око 1.253 метра, максимална до 2.212 метара, док укупна запремина басена износи око 555.000 км³. Једна од специфичности Црног мора је и потпуно одсуство живог света (изузев појединих врста анаеробних бактерија) на дубинама већим од 150 до 200 метара, а разлог лежи у презасићености дубљих слојева водоник-сулфидом.

Приобална низија је доста широка и равна у већем делу обале, изузев на југу и истоку где се непосредно из мора дижу високе Понтијске и Кавкаске планине. Најважније притоке су реке Дунав, Дњестар, Дњепар, Дон и Риони. Акваторију Црног мора дели 7 држава: Украјина, Русија, Румунија, Бугарска, Турска, Грузија и Абхазија (држава са делимичним међународним признањем).

Етимологија[уреди]

Геологија[уреди]

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Бугарске обале Црног мора
Црно море код Гагре у Абхазији (фотографија из 1915. године)

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]