Korisnik:Domatrios/Konoplje

Četiri veka posle vizantijskog cara Mavrikija (582.-602.), koji je pisao o Slovenima na Balkanu (a po Porfirogenitu seoba je bila 640. g.!), o Slovenima sa severa je pisao arapski putopisac Ibrahim Ibn Jakub (936.-973.), koji je inače bio u diplomatskoj misiji na dvoru Otona Velikog.

„Vizantijski car Mavrikije pisao je u svom spisu „O veštini komandovanja", XI., gl. 5., da Sloveni koji su nastanjeni na Balkanu imaju mnogo raznih životinja, žita koje čuvaju u salašima i osobito prosa i lana."

Slično tome piše i arapski putopisac o Slovenima sa severa. Slovenski su preci gajili dve industrijske biljke, lan i konoplje (množina ženskog roda, vidi dole), dobijajući od njih vlakna za tkanine i konopce. Osim toga, od obe biljke su izvlačili i ulje, upravo iz njihovog semena. Lan gajen u Evropi još od neolitskog vremena (od 10.000 godina pne), i nađen je u proto-slovenskim neseljima iz početka gvozdenog doba. Isto tako, njegovo postojanje je utvrđeno nalazima u najstarijim slojevima Lepenskog Vira, Gnjezna u Poljskoj i različitih utvrđenih mesta.

O konopljama piše Herodot, spominjući je kao Κανναβις. O najstarijem nalazištu u oblasti Lužičkih Srba, postoji izveštaj u „Verhandlung der Berlincr Anthropologischen Gesellschaft," od g. 1897., str. 223.-227. Po Jozefu Kostrževskom (Josef Kostrzewski, Les origines de la civilisation polonaise, prehistoire - protohistoire, Paris, P. U. F., 1949.), Germani su znanje o konopljama primili od Slovena, upravo kao i njihovo ime, pre Hristova rođenja, napravivši svoje reči: Hanf Hanaf. Kostrževski dodaje, da je konopljano seme nađeno u osmom i sedmom sloju u Gnjeznu, a takođe i u Opolju u Šleskoj.

Herodot u knj. IV., gl. 74. piše:

,,Έοτι όε οφι καννβιις φυομενη εν τη χωρη, πλην παχντητος και μεγαθεος τω λινω εμφερεοτατη και αυτοηατη και οπερομενη φυεται. Και εξ αντην Θρηι — κες μεν και ειματα ποιεννται τοτοι λινεοιοι ομοιότατα."

U gornjem tekstu Herodot govori o Skitima i kaže:

„U njihovoj zemlji rastu konoplje, najsličnije lanu, osim debljine i visine. Konoplje rastu kao divlje i kao pitome. Od njih Tračani prave odela najsličnija lanenim."

Na prethodno Herodot nadovezuje jedno naknadno objašnjenje o tome da su ta odela Tračana od konopalja takva da njihovu tkaninu može da razlikuje od lanene samo neko, ko je dobar poznavalac...

Dakle, Herodotovo obaveštenje se odnosi najpre na Skite, a onda na Tračane, što znači, da su ti antički balkanski Srbi, koje su Grci najpre upoznali, ne samo gajili konoplje, već su znali i da ih prerađuju na jedan savršen način, što, nesumnjivo, služi kao svedočanstvo o davnini gajenja te biljke.

Adolf Pikte (Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs, par Adolphe Pictet, Tome premier, Paris, 1877., c. 386.-395.), u svom prvom tomu posvećuje konopljama devet strana, budući da je to biljka koju su ljudi gajili od najranijih vremena. Pikte uvrštava, dakle, konoplje u onu vrstu kultura koje su, po njemu, „bitno arijevske", što ćemo izmeniti u indoevropske, stoga, što konoplje nisu poznavali, prema Pikteovoj studiji, ni Hebrejci ni Egipćani." Kako on misli, Arapi su ime konoplje „pozajmili ili od Persijanaca ili od Grka", od čega ovo drugo, tj. pozajmica od Grka nije verovatna iz razloga što su i sami Grci tu reč, zajedno sa znanjem o gajenju i upotrebi, uzeli od antičkih Srba. Pikte to ne kaže izričito, ali ono što on piše može da nas dovede samo do jednog takvog zaključka!

Pasioniran lingvističkim istraživanjem, Pikte je pokušao da što svestranije priđe svakoj reči želeći da se kroz svaku od njih približi krajnjoj istini koju je hteo da otkrije: koji je narod među Indoevropljanima govorio jezikom Veda? Tako je on ustanovio da konoplje rastu kao divlja biljka u Sibiru, na jugu Kavkaza i u severnoj Indiji. Po njemu, izgleda, da je umerena Azija oko Kaspijskog jezera bila prvobitna „otadžbina" konopalja. Setimo se da je po nekolicini pisaca, Kaspijsko jezero, ili Kaspijsko more, bilo u najvećoj davnini, upravo kao i Crno more, neka vrsta vodenog bazena, okruženog sa svih strana Srbima! Pre svega na njegovom jugu, prema Apendiniju, živeo je „narod Sirbaci’’, odeven u kože od divljih tigrova", koji je pod imenom, kako on kaže, Serba napao Egipat oko 1400. g. pne!

Pošto je spomenuo oblasti, po kojima su konoplje prvobitno rasle, Pikte zatim konstatuje da ima jedna stvar u vezi s njima, koja nije jasna, a to je njihova etimologija. I u odnosu na poreklo reči on je u neizvesnosti da li su nju Grci i Rimljani podarili ostalim evropskim narodima ili su je pak ti narodi doneli iz zajedničke kolevke? Pošto je zatim citirao dvojicu filologa (Isidore; Benfey) koji su pokušali da etimologiju konopalja objasne pomoću grčkog jezika, savesni i svestrani Pikte kaže da to ne izgleda moguće, jer se iz Herodotovih tekstova vidi da taj Grk govori o ovoj biljci kao o nečemu, što je u njegovo doba bilo strano Grčkoj.

Tu Pikte zatim donosi francuski prevod napred navedenog Herodotovog svedočanstva, kome „otac istorije" dodaje još jednu „čudnovatu" i Grcima nepoznatu stvar, a to je, da su Skiti imali jednu strast: da zagrevaju konopljano seme dotle, dok ovo ne počne da se dimi, što je izazivalo kod njih fizičku opijenost. Pikte kaže, da se u grčkoj književnosti ime „kanabis" tada javlja po prvi put, a to je sigurno bilo i prvi put da su Grci za nju doznali. Pikte zatim piše:

„II est donc probable que ceux-ci l'ont regu de la Thrace, avec la plante ellememe, posterieuremcnt a l'ćpoque d'Herodote, et l'ont transmis aux Romains, dont le cannabis ou canabis a passe aux idiomes neolatins, pour se rencontrer de nouveau avec les termes slaves et germaniques, apportes sans doute directement de l'orient.

II est certain, en effct, que les peuples du Nord de l'Europe ont connu et employe le chanvrc trčs anciennement, et peut-etre avant les Grecs et les Romains. La comparaison de ses noms lithuan.-slaves n'in-dique point une provenance du grcc ou du latin. L'ancien slave Konoplia, ou Konople, russe Konopeli, illyrien (serbe) Konopglie, bohemien Konope, polonais Konop, lithuanicn Kanape, Knape, n'ont Aucunement L'Apparence D'Importation Classique; et bien moins encore l'ancien allemand Hanf, Hanuf, Hanif, l'anglo-saxon Haenep et le scandinave Hanpr... On peut ainsi conjecturer que le theme primitif a du etre Kanap-a, et c'est de ce theme qu'il faut partir pour se mettre en quete de l'etymologie probable du mot:

„Ici le sanscrit nous vient peut-etre en aide par un rapprochement curieux, sag on u trouve Kanapa, Kanapa, comme le nom d'une espece de lance ou de javelot. Or la lance, non moins souvent que la fleche, tire ses noms des bois ou des tiges vegetales qui servaient a la fabriquer... II est donc tres probable que nous possedons encore, dans Kanapa (le lithuan. Kanape, pol. Konop, etc.) I ancien nom arien du chanvre..."

Tvrdeći, dakle, da su Grci prvi put čuli od Herodota za konoplju (peti vek pre Hrista), Pikte smatra:

„Da je verovatno, da su oni to ime primili od Tračana, skupa sa samom biljkom i to posle Herodotovog vremena. Posle toga, Grci su to ime lreneli kao '’Kannabis’’, ili '’Kanabis’’ Rimljanima, od kojih je ona ušla u novolatinske jezike, da bi se ponovo srela sa slovenskim i germanskim rečima, donetim, bez sumnje, neposredno sa istoka."

(U zgradi samo mala napomena: Kostrževski je jasno rekao i u tome se nije prevario, da je naziv konopalja bio protoslovenski i da su ga Nemci, prema tome, primili od Slovena.) Pikte dalje kaže:

„Sigurno je, da su narodi severa Evrope poznavali i upotrebljavali konoplje od veoma davnih vremena i možda pre Grka i Rimljana. Upoređenje litvansko-slovenskih naziva ni u kom slučaju ne ukazuje na grčko ili latinsko poreklo. Staro slovensko ‘’Konoplia’’, ili ‘’Konople’’, rusko ‘’Konopeli’’ (Pikte se prevario; Rusi pišu ‘’Konopl’’, (ilirski) naša nadopuna - srpski) ‘’Konopglie’’, a to je ‘’Konoplje’’ napisano na italijanski način, što je Pikte morao naći u starim ilirsko-latinsko-talijanskim rečnicima! On zatim navodi češko ‘’Konope’’, poljsko ‘’Konop’’, litvansko ‘’Kanape’’, ‘’Knape’’ i kaže, da sve to ne liči na klasičnu pozajmicu, a još manje staronemačko ‘’Hanf i ‘’Hanuf’’, Hanif, čemu pridružuje englesku izobličenu reč i skandinavsko ‘’Hanpr’’... Tako može da se pretpostavi, zaključuje Pikte, da je postojala jedna prvobitna reč ‘’Kanap-a’’ i od te reči treba da se pođe prilikom istraživanja verovatne etimologije.

Ovde nam možda pritiče u pomoć sanskritski jednim čudnim upoređenjem, jer, u njemu se nalazi ‘’Kanapa’’, ‘’Kanjapa’’ kao i ime jedne vrste koplja. Zacelo, koplje, ne manje često od strele, nosi ime po drvetu, ili po biljnim stabljikama, koje su služile za njegovu izradu... Prema tome, veoma je verovatno, da u reči ‘’Kanapa’’ (litv. ‘’Kanape’’, poljski ‘’Konop’’, itd.) još uvek posedujemo staru arijsku (odn. indoevropsku) reč za ‘’Konoplje’’..."

Dodaćemo svemu prednjem Kunovo mišljenje (Ernst Kuhn , nemački lingvista i orijentalista (1846.-1920.), da ‘’Kanabis’’ nije ni grčka, ni latinska reč. Pa ipak, premda to tvrdi, on olako smatra, da je ona od Grka i Rimljana prešla Germanima, možda samo zato da kao Nemac ne bi dao u tom pogledu časno mesto koje pripada Srbima kao starosedeocima zemlje koju su Nemci mnogo kasnije osvojili! Fik (August Fick, Vergleichendes Worterbuch der indo-germanischen Sprachen, Gottingen, 1874.) pak pretpostavlja da je postojala jedna indoevropska reč ‘’Kanapi’’, ali je dovoljno ne objašnjava... Te tako svi redom, skupa sa Kostrževskim, obilaze oko Srba, ali nikako da jezik uzmu u obzir...

Razvijanje ove teme bi tek sada trebalo da otpočne uz konsultovanje Daničićevih „Korijena" s njihovim upoređenjem sa sanskritskim, uz razmatranje svih izvedenica na ovoj osnovi, kao što, na pr., Vuk navodi: ‘’konop’’ uz neku staru narodnu izreku:

„Dva pelivana (konja) ne mogu na jednom konopu igrati)";

‘’Konopar’’, ‘’konopac’’ (konopac je od konoplje i dobro je usukan i samo ga konopari grade... S ovim bi trebalo razmotriti ono što kaže Daničić u „Korijenima", str. 227:

„... ovamo će ići u značenju od tiskati prešlom u motati:’’ kanura’’, ‘’kančelo’’, ‘’kantati’’ (= sukati’’), ‘’iskantati’’, ‘’otkantati’’."

Vuk je čak zabeležio i žensko ime ‘’Konoplja’’, što je posebno zanimljivo i vredno analize! On potom spominje ‘’Konopljište’’, odn. ‘’konopljak’’, pa pridev ‘’konopljan’’, imenicu ‘’konoplje’’, uz koju precizira, da se upotrebljava samo u ženskom rodu u množini, kako je u ovom delu ove rasprave i navedeno. Vuk zatim ima ‘’konopljika’’, pa uz to narodno vrlo lepo upoređenje: „’’Tanka kao konopljika’’." On daje i augmentativ od konopljika, koji glasi ‘’konopljičina’’, pa onda i deminutiv ‘’konopčić’’, koji može da glasi i ‘’konopčence’’.

Međutim, sve prethodno bi trebalo dopuniti oblicima od ‘’kanap’’, a u Bosni se kaže i ‘’kanav’’, a ponegde i ‘’kanaf’’... U istu ovu grupu ide i ‘’kon-ac’’ i sve izvedenice... Na ovom primeru se jasno vidi kakva treba da je metoda „lingvističke mikroskopije" za odbranu svake srpske reči oko čijeg srpskog porekla evropska nauka obilazi... U ovom smislu dragoceni su stari rečnici! Evo, na pr. Vuk navodi u vezi s našom poslednjom rečju imenicu ‘’končanje’’, koja znači „pletenje" i glagol ‘’kon-čati’’, sa značenjem „plesti"...