Korisnik:Golija/Kanon Leke Dukađinija

Najpotpuniju verziju ovog nepisanog srednjovekovnog kanona u kome se prepoznaju uticaji Dušanovog zakonika i vizantijskog prava, skupio je jedan franjevački monah krajem osamnaestog veka. Albanci kada žele da istaknu da je nešto pravedno, kažu „tako je ostalo od Leke”. Uputstva i obaveze koje sugeriše ova knjiga oni kolokvijalno nazivaju „pravim putem” i „sudom dobrih ljudi”.

U Kanonu je sadržan i opis ključnog i najefikasnijeg dela strategije albanskog separatizma. Na kraju dvadesetog veka najmoćnije oružje u ratu kosovskih Albanaca protiv Srbije nisu bili ni NATO avioni ni razni bogati lobiji već samo dve stranice njihovog srednjovekovnog zakonika. Verovatno negde polovinom prošlog veka Albanci su na kosovske Srbe primenili kaznu opisanu u hrvatskom prevodu Kanona kao „ličenje”. Za razliku od engleskog prevoda („The Code of Leke Dukagjini”, Gjonlekaj Publishing Sompany, New York, 1989) gde je albanski izraz „lekcija” iz 156. člana Kanona preveden kao „zabrana” („The Ban”), Trnavci je odabrao izraz koji nealbanskom čitaocu sugeriše jedinstvenost, sveobuhvatnost i težinu ove „zabrane”. Albanci su vekovima „ličili” najgore među sobom. Osuđeni na ovu „zabranu” gube sva prava. Sa njima se ne sme trgovati niti im se sme bilo šta davati ili uzimati. Albansko odbijanje da pokažu solidarnost čak i kada su kosovski Srbi postali sasvim bespomoćne žrtve posle NATO invazije, posledica je činjenice da Albanac koji bude „uzimao ili davao” ličenima, „ostaje ličen i podleže istim kaznama kao ličeni”. Ličenje predstavlja kaznu za najteža „krivična dela” i ne primenjuje se samo na „krivca” već i na sve njegove ukućane. „Kuću krivca spaljuju, razaraju je sa biljkama i zemljom... a ukućane mu proganjaju iz mjesta.” Tako su svi kosovski Srbi, uključujući decu i starce, postali legitimna meta. Ovaj moralni kodeks nema ničeg zajedničkog sa „judeo-hrišćanskom” tradicijom koja je oblikovala svetonazor Jevreja, muslimana i hrišćana. Tako će i svaki musliman iz arapskog sveta imati isti problem da shvati kosovske Albance kao i jedan Srbin.
Albanci su zlodela protiv kosovskih Srba najčešće činili sa iskrenim ubeđenjem da čine visokomoralno delo i ličenje nikada nisu primenili u ostatku Srbije. (Preševsku dolinu oni smatraju delom Kosova.) Ličenje omogućava i skoro savršenu mimikriju. I nasilje koje su sami inicirali predstavljali su kao odgovor na srpske zločine. Ličenjem je kosovskim Srbima oduzeto „svako pravo, poštovanje i čast”. Tako i laž izgovorena zapadnim novinarima o navodnom srpskom zločinu, ili o zločinu počinjenom nad kosovskim Srbima i pripadnicima snaga bezbednosti, nije predstavljala nemoralan čin. Jedan od razloga zašto kosovski Srbi svoje stradanje nisu uspeli da objasne zapadnim posmatračima je i u tome što logika ličenja zvuči neverovatno u današnjem kontekstu i što je ostala sasvim netransparentna za posmatrača sa strane.
Drugi razlog zašto je priča o na ličenju zasnovanim i pažljivo doziranim albanskim zlodelima zvučala lažno, jeste činjenica da je o njima godinama govorio Milošević. Ali on i njegovi trabanti su retko kada bili tako blizu istini kao kada su tvrdili da visoki prirodni priraštaj predstavlja vid borbe Albanaca za nezavisnost i da je etničko čišćenje Srba pravi cilj albanske borbe.