Слободан Милошевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слободан Милошевић
Slobodan Milosevic Dayton Agreement.jpg
Слободан Милошевић
Биографија
Датум рођења (1941-08-20)20. август 1941.
Место рођења Пожаревац
Србија Србија под окупацијом
Датум смрти 11. март 2006.(2006-03-11) (64 год.)
Место смрти Схевенинген,
 Холандија
Држављанство  СР Југославија
Религија атеиста
Супружник Мирјана Марковић
Професија правник
Политичка
партија
Социјалистичка партија Србије (1990—2006)
Раније:
Савез комуниста Југославије (1959—1990)
Потпис Slobodan Milosevic Signature.png
www.slobodan-milosevic.org
Списак председника Србије
23. јул 1997. — 7. октобар 2000.
Председник владе Радоје Контић
Момир Булатовић
Претходник Зоран Лилић
Срђа Божовић (в. д)
Наследник Војислав Коштуница
8. мај 1989. — 23. јул 1997.[а].
Председник владе Десимир Јевтић
Станко Радмиловић
Драгутин Зеленовић
Радоман Божовић
Никола Шаиновић
Мирко Марјановић
Претходник Петар Грачанин
Љубиша Игић (в. д)
Председник Председништва СР Србије
Наследник Драган Томић (в. д)
Милан Милутиновић

Слободан Милошевић (Пожаревац, 20. август 1941Схевенинген, 11. март 2006) је био српски и југословенски политичар, правник, председник Републике Србије (1989—1997) и Савезне Републике Југославије (1997—2000).

Слободан Милошевић је био један од оснивача и први председник Социјалистичке партије Србије, од њеног оснивања 1990. до своје смрти 11. марта 2006.

Милошевић је био једна од кључних личности током ратова у бившој Југославији у периоду 1991—1995. и током рата на Косову и Метохији 19981999. Током рата на на Косову, маја 1999. године, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је оптужницу против Милошевића за злочине против човечности. Оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате су годину и по дана касније.

Такође, процењује се да је он, са својим сарадницима, проневерио милијарду долара државног новца.[1] Резултати истраживања других извора говоре да количина проневереног новца износи пет до 11 милијарди долара.[2]

Након великих демонстрација 5. октобра 2000. године због спорних председничких избора у септембру те године, Милошевић је признао пораз. Дана 1. априла 2001. године је ухапшен, а 28. јуна исте године је изручен Хашком трибуналу.

На суђењу Милошевић се сам бранио. Умро је након 5 година у затвору педесетак сати пре завршетка извођења сведока. Милошевић, који је почео да пати од слабости срца, високог крвног притиска и дијабетеса након што је ухапшен, умро је од срчаног удара.[тражи се извор]

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Милошевић је рођен у Пожаревцу 20. августа 1941. године, у породици оца Светозара (1907—1962) и мајке Станиславе Милошевић (девојачко презиме Кољеншић). Породица води порекло из Лијеве Ријеке - из српског племена Васојевићи. Станислава Милошевић је била учитељица, а Светозар професор српског и руског језика. После Другог светског рата отац је напустио породицу те одлази у Црну Гору. О породици је наставила да се стара мајка.

Породица Милошевић; отац Светозар, Мајка Станислава и Слободан и његов брат Борислав

У јануару 1959. године, Слободан Милошевић је као гимназијалац примљен у Савез комуниста Југославије. Године 1963, као председник партијског комитета Правног факултета, у току расправе о променама Устава, Слободан је предложио да се предвиђени назив Федеративна Социјалистичка Република Југославија промени у Социјалистичка Федеративна Република Југославија да би се више истакло социјалистичко обележје државе.

Тако је касније и било. Године 1965. венчао се другарицом из детињства и дугогодишњом девојком Мирјаном Марковић, која је до последњих дана остала његов пратилац, чак и у политици.

Завршио је Правни факултет у Београду са највишим оценама (1964, просек оцена 8,90)[3] и био победник редовног годишњег такмичења у говорништву. Своју каријеру је започео у „Техногасу“, где је радио Стамболић. Почетком осамдесетих бива послат у Њујорк као представник „Беобанке“.

Слободан Милошевић био је отелотворење нове генерације југословенских „комуниста“ (такозваних „технократа“), слоја који је улазио у партију са највиших места у све независнијим „самоуправним“ предузећима. Недостатак аутентичне радничке демократије на радним местима утабао им је пут до утицајних позиција. Они су се разликовали од старих титоистичких кадрова који су пришли партији у најтежим данима монархистичке диктатуре тридесетих, поразили нацисте и изнели револуцију на својим плећима. Овај нови слој је имао честе контакте са страним компанијама, познавао језике и није био превише оптерећен идеолошким проблемима. За многе од њих, партијска књижица била је само улазница за прављење каријере.

Успон на власт[уреди]

Године 1983, Милошевић је напустио директорске позиције и посветио се политици. У то време, Милошевић је наступао као још једно „сиво одело“ у партијском апарату — опрезан бирократа који је понављао титоистичке пароле „братства и јединства“ и који је чак био виђен као борац против растућег национализма у Савеза комуниста Србије. Стамболић је препознао Милошевићеву грубу природу и користио га за интерне прљаве послове и фракционашке борбе.[тражи се извор] Већ у ово време, економска криза се већ дубоко осећала међу ширим слојевима у Југославији. Најсиромашнији региони, попут Косова, трпели су жестоке ударце резањем социјалних давања које је Југославија, као високо задужена земља, морала да спроведе због притиска Међународног монетарног фонда.[тражи се извор]

Талас штрајкова је преплавио земљу у другој половини осамдесетих, што је био највећи потрес још од 1968. и покрета студената. Део партијских бирократија свих република тада је већ увелико планирао начин на који би могао искочити из брода који тоне. Почело је умотавање у националне заставе у покушају да се спере кривица и напусти планска економија. Кривица за економске тешкоће је систематски била пребацивана од стране локалних бирократија ка комшијским републикама и њиховим вођствима.

Милошевић је постао секретар Општинског комитета СКЈ општине Стари град у Београду, па секретар Градског комитета СКЈ у Београду, а потом секретар Социјалистичког савеза Србије. Године 1984. Слободан Милошевић долази на место председника Градског комитета Савеза комуниста Београда. Запажен је по својим репресивним и рестриктивним методима, између осталог по кампањи за заустављање штампања сабраних дела Слободана Јовановића. Јануара 1986. године изабран је за председника ЦК СК Србије, упркос отпорима, на залагање Ивана Стамболића.

У пролеће 1987. године, српски и црногорски активисти на Косову и Метохији планирали су да организују марш на Београд у знак незадовољства због ситуације на Косову. Милошевић је, невољно, 24. априла 1987. послат на Косово како би смирио ситуацију. Према Стамболићу, Милошевић је био београдски бирократа не баш заинтересован за Косово и Метохију и потпуно неспреман за оно што ће га тамо сачекати. Током састанка са локалним представницима у Косову Пољу, група српских радника напољу покушавала је да уђе у зграду и представи своје проблеме београдском изасланику. У покушају да приђу ближе, сукобили су се са већински албанском полицијом која је почела да их туче. Милошевић је покушао да са балкона зграде смири окупљене раднике, али није успео. Немајући други излаз, Милошевић је изашао напоље да поприча са радницима. Радници су пробили полицијски кордон, а Милошевић је, праћен ТВ камерама, прошао полицијску линију и ушао међу раднике. На опаску једног радника да их туку, Милошевић је одговорио: „Нико не сме да вас бије!“ Ова његова изјава је добила огроман публицитет и од Милошевића је у очима српске јавности створила хероја. Након његовог говора тог дана уследиле су нове, још агресивније притужбе косовских Срба на рачун албанског косовског руководства и косовских Албанаца уопште.

Милошевићев ментор и близак пријатељ Иван Стамболић је у септембру 1987. године постао председник Председништва СР Србије и подржао Милошевића на изборима за новог вођу партије. Милошевић је остварио тесну победу на изборима. После Милошевића, вођа партије је постао Драгиша Павловић, који Милошевићу није одговарао. Милошевић је тврдио да је Павловић био исувише благ према Албанцима на Косову.[тражи се извор] Дана 23. и 24. септембра на Осмој ванредној седници Централног Комитета СК Србије, која је трајала 30 сати и била преношена уживо на државној телевизији, Милошевић је свргнуо Павловића. Иван Стамболић је поднео оставку под притиском Милошевићевих присталица пар дана после тога.

На лето и јесен 1988. године, на таласу незадовољства изазваног албанским шовинизмом и сепаратизмом Милошевић окупља Србе и постаје харизматични национални вођа. Дана 5. октобра 1988. године у такозваној „Јогурт-револуцији“ серија митинга искоришћена је за обрачун са војвођанским руководством које је, користећи уставни положај, пружало отпор Милошевићевој офанзиви. Дезоријентисани војвођански функционери су покушавали да спрече кризу састанком са Милошевићем. Дана 19. новембра 1988. године на митингу на Ушћу, Милошевић исказује приврженост Косову и Метохији, Југославији и, у мањој мери, комунизму. Према извештају ТВ Београд било је око милион људи, по осталим медијима неколико стотина хиљада.

Са падом Берлинског зида 1989. године, широм света је дошло до разноврсних промена, а Југославија није била изузетак. Милошевић се у 1988. и 1989. години концентрисао на косовски проблем. У антибирократској револуцији уклоњена је изабрана власт САП Војводине (5. октобра 1988), СР Црне Горе (10. јануара, 1989), и на крају Косова и Метохије у фебруару и марту 1989. године. Као одговор на подршку коју је албански сепаратизам добио на скупу у Цанкарјевом дому, у Београду започеле демонстрације, пропраћене масовним протестима и у другим градовима Србије. Протестанти су захтевали да се ухапси Азем Власи. Дана 28. марта 1989. године је промењен устав СР Србије како би се смањио степен аутономије Војводине и Косова и Метохије. Маја 1989. године, Милошевић је изабран за председника Председништва Социјалистичке Републике Србије.

У разговорима Борисава Јовића са Милошевићем и Кадијевићем дискутовано је о томе како извршити реформу Југославије, а да се очувају интереси српског народа. Тада су били опседнути схватањем да српски народ има више интереса и потребе за Југославијом од неких других југословенских народа, зато што Срби живе у скоро свим деловима Југославије и што су сматрали да би у случају распада Југославије велики део српског живља морао остати ван граница Србије, сем ако се силом не би изборио за другачије решење. Бојали су се геноцида над Србима у случају да постану националне мањине, нарочито у Хрватској. Српско питање није било лако решити. Постојао је објективни ризик од грађанског рата за поновну поделу Југославије.

Слободан Милошевић држи говор на Газиместану на Косову

Дана 28. јуна, на Видовдан, Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, за 600. годишњицу Косовске битке. Његов говор на Газиместану неки аналитичари карактеришу као званични почетак српске националистичке кампање која је један од елемената југословенске кризе пар година после тога. На митингу је Милошевић дефинитивно устоличен као српски вођа у очима својих противника и целог света. Позиву на свечаност се одазвао готово сав дипломатски кор, осим амбасадора САД Ворена Зимермана.

На Газиместану је био комплетан тадашњи политички врх земље: Слободан Милошевић, Борисав Јовић, Јанез Дрновшек, Милан Панчевски, Анте Марковић, Иво Латин, Обрад Пиљак, Бранко Костић, Јанез Становник, Вељко Кадијевић. Одсутан је био др Стипе Шувар, члан Председништва СФРЈ из Хрватске.

Милошевић је поручио у овом говору на Газиместану, да су се тек сада, после пуних шест стотина година, српском народу отвориле очи и да су тек сада, под овим руководством, исправљене неправде које су у прошлости нанесене српском народу. Ово је био први од акцената говора који су поздрављени дугим аплаузом. Милошевић је у овом говору нагласио да Срби никада нису освајали и да нити експлоатисали друге.

Иако су новине забележиле да је прослави на Газиместану, поред неколико стотина исељеника са свих континената, присуствовало око 50 дипломатских представника, прећутале су да су амбасадори западних земаља одбили да присуствују; многи су прославу видели као манифестацију прегрејаног српског национализма. Због недоласка најжешће је кажњен амерички амбасадор Ворен Зимерман: Милошевић је девет месеци одбијао да га прими у званичну аудијенцију.

Националистичке бирократије унутар осталих република су се понеле предвидљиво. Искористивши Милошевићеве акције као коначни доказ да опстанак заједничке државе није могућ отворено су кренуле у заговарање сецесије. Српско руководство је чинило се држала најјаче карте у својим рукама. Србија је била највећа република и преузела је контролу над армијом. Српска бирократија је имала јако добре везе са многим империјалистичким силама које су иницијално биле скептичне према растурању заједничке државе и на сав глас хвалиле Милошевића због тржишних реформи које је спроводио.[тражи се извор]

Уз то Београд је рачунао на српско становништво у другим републикама које би природно било против отцепљења. Српска бирократија је тако била у позицији да заговара опстанак заједничке државе у којој би имала доминантну позицију. Слабије бирократије у мањим републикама нису имале избора него да потраже заштитнике у другим империјалистичким силама и крену одлучно ка независним државама у којима би биле слободне да се на миру излегу у локалне буржоазије ослобођене од јаке конкуренције.

Тако да, док је ојачавао позицију Србије унутар федерације, Милошевић је симултано могао себи приуштити позивање на очување уједињене Југославије, презентујући себе српској радничкој класи као јединог чувара „социјалистичких вредности“ насупрот сецесионистичких вођа у другим републикама и отворено реакционарне прочетничке и прокапиталистичке опозиције унутар Србије. Од стране просечног српског радника, Милошевић је био у том тренутку доживљаван као умерена струја која је покушавала да на неки начин сачува Титову Југославију и основна достигнућа планске економије.

За разлику од бивших комуниста у другим републикама који су засновали нове отворено десничарске партије, Милошевић је назвао своју партију Социјалистичка партија Србије и презентовао је као настављача Титове партије у новом руху. Са друге стране, Милошевић се представљао радикалнијем, прокапиталистичком слоју, као одлучан реформиста. Масе у осталим републикама, иако попут њене браће у Србији наклоњене Титовој заоставштини, почеле су да повезују комунизам и Југославију са Великом Србијом.[тражи се извор] Свеопшту конфузију унутар саме Србије потпомогла је и вулгарна грађанска опозиција која је упорно Милошевића до последњих дана етикетирала као „комуњару“.

Председник Милошевић[уреди]

Јануара 1990. године на 14. Конгресу Савеза комуниста Југославије, делегација Србије, коју је предводио Слободан Милошевић, тражила је да се укине Устав из 1974. године, који је давао подједнаку власт свим републикама. Милошевић је захтевао да се уведе систем „један човек, један глас“, што би опуномоћило Србе, који су били већинска популација у Југославији. Због овог предлога, делегације Словеније и Хрватске (које су предводили Милан Кучан, односно Ивица Рачан) напустиле су конгрес. Након тога, Милошевић је схватио да се у Словенији и на Косову и Метохији мора појачавати војно присуство. Прибојавао се да ће сепаратисти добити полет услед отворене словеначке подршке на XIV конгресу Савеза комуниста. Кључни задаци армије су били да се не дозволи распад земље, нити ичије насилно или противуставно отцепљење и братоубилачки рат.

Слободан Милошевић 1980-их

У јулу 1990. године, Савез комуниста Србије се трансформисао у Социјалистичку партију Србије, која је наследила имовину Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије. У последњем тренутку, Милошевић се одлучио за социјалистичку, а не социјалдемократску оријентацију. У септембру исте године је донет нови устав Србије, по којем је председник имао више власти него пре. Овим уставом драстично је смањена аутономија српских покрајина у односу на претходни устав из 1974. Слободан Милошевић је поново изабран за председника Републике Србије у децембру 1990. године и децембру 1992. године.

У децембру 1990. године на првим слободним парламентарним изборима, Милошевићева Социјалистичка партија је победила са 80,5%. Косовски Албанци су бојкотовали изборе. Слободан Милошевић је победио на председничким изборима са још већим процентом.

Милошевићев успон се дешавао у време када је у свим републикама бивше Југославије почео да расте национализам. Словенци су изабрали националистичку власт коју је предводио Милан Кучан, а Хрвати су такође изабрали националистичког вођу Фрању Туђмана. Главни политичари у Босни и Херцеговини су такође били оријентисани ка национализму.

У међувремену, током 1990. године, настављао се спор око тога шта урадити у вези са демонстрацијама на Косову за отцепљење Косова од Србије. Хрватска и Словенија су одбиле да пошаљу свој контингент у савезну милицију, која је добила налог да иде на Косово. Милошевић је тражио да Јовић разговара са Антом Марковићем да не дозволи такав ток догађаја. Марковић је рекао да он није ни питан да се повећа тај полицијски контингент. Милошевић и Јовић су били изоловани.

У то време је социјалистичка Југославија имала осмочлано Председништво, у којем су 4 члана била на страни Милошевића и 4 против њега. Због тога се власт никад није могла сложити око важних одлука, те је тај орган власти био бескористан. Не само да се ПСФРЈ није слагала да на Косову интервенише војска, него се ометала и употреба милиције чији је редовни задатак био одржавање реда. Председништво као колективни шеф државе и врховни командант практично више није ни постојало, јер није било у стању да доноси одлуке за које је по Уставу било одговорно — о заштити уставног поретка и одбрани интегритета земље.

Дана 9. марта 1991. године су организоване прве велике демонстрације против Милошевићевог режима, предвођене Српским покретом обнове. После краткотрајне кризе и извођења тенкова на улице и после нагодбе са опозицијом, Милошевић је поново учврстио своју власт.

Распад СФРЈ[уреди]

Маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум за отцепљење од СФРЈ, претходно прогласивши устав којим су избрисали Србе као конститутиван народ у СР Хрватској, што је изазвало страх и револт код локалног српског становништва, које је чинило 12% становништва у СР Хрватској. У том периоду, снажно подржани од Ватикана и Немачке, паравојне формације у СР Хрватској су се незаконито наоружавале (тајно је снимљен министар унутрашњих послова Хрватске Мартин Шпегељ, познато као афера 100.000 калашњикова) и кренуле са преузимањем полицијских станица у местима где си већински живели Срби, што је довело до међунационалних сукоба и постављања снага ЈНА као тампон-зоне. Хрватска власт је кренула у рат за отцепљење и за „коначно решавање српског питања у Хрватској“, како је говорио председник Фрањо Туђман. Српски народ у Хрватској (580.000) и Босни и Херцеговини (1.6 милиона) хтео је да остане у Југославији. Милошевић је тврдио да ако не оспорава ни једном народу да се одвоји од Југославије, онда не сме да оспорава ни једном народу да остане у својој држави, Југославији.

Срби у Хрватској су почели да организују сопствену аутономију — Српску аутономну област Крајину, као одговор на брисање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, које је извршио Туђманов режим децембра 1990. 31. марта 1991. десили су се први сукоби између хрватске полиције и Срба у САО Крајини, који су у лето исте године прерасли у рат у који се убрзо укључила и ЈНА. За време овог рата, који је трајао до августа 1995. (завршно са Операцијом Олуја), иако није учествовао у сукобима, Милошевићев режим је активно помагао властима Републике Српске Крајине.

Након проглашења независности Словеније у јуну 1991. долази до краткотрајног рата између ЈНА и словеначке територијалне одбране, након чега се ЈНА повлачи из Словеније.

Године 1992, хрватски и муслимански политички представници у БиХ прегласавају Србе, који чине 31% становништва у БиХ и проглашавају отцепљење од СФРЈ, негирајући конститутивном српском народу право да бира да ли жели да остане у СФРЈ, што је довело до рата у БиХ. Први злочин којим је отпочео рат, десио се у Сарајеву, када су муслимански фанатици убили старог свата на српској свадби. ЈНА се у мају 1992. у потпуности повлачи из БиХ у Србију и Црну Гору, након чега је преименована у Војску Југославије. Претходно су све јединице ЈНА повучене и из Хрватске и Македоније.

Након признања независности Хрватске и БиХ од стране међународне заједнице, Савезна скупштина СФРЈ 27. априла 1992. прогласила је Савезну Републику Југославију, у чији су састав ушле Србија и Црна Гора. Након овога СФРЈ је и формално престала да постоји. У мају 1992. Уједињене нације уводе санкције СР Југославији због оптужби за учешће у рату у Босни и Херцеговини.

У децембру 1992. одржани су савезне парламентарне и републички председнички избори. Милошевићу се као противкандидат супротставио Милан Панић, који се са места савезног премијера кандидовао за председника Србије. Милошевић побеђује у првом кругу, а његова партија побеђује на парламентарним изборима.

Слободан Милошевић са Фрањом Туђманом и Алијом Изебеговићем потписује Дејтонски споразум

У децембру 1993. одржани су ванредни парламентарни избори у Србији. После економског слома и хиперинфлације, суочен са могућношћу пада владе Николе Шаиновића, кад је престала подршка коју је мањинска влада имала од посланика СРС, Милошевић је расписао изборе „због блокирања механизма одлучивања“. Социјалистичка партија остварује релативну већину и формира владу захваљујући посланицима Нове демократије.

Новембра 1995. године, Милошевић је отпутовао у Дејтон (држава Охајо у САД) у име Републике Српске (заједно са Фрањом Туђманом испред босанских Хрвата и Алијом Изетбеговићем испред Републике Босне и Херцеговине) и тамо потписао Дејтонски споразум, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Накин тога, запад је прогласио Милошевића за једног од „главних фактора мира и стабилности Балкану“.

Дана 28. новембра 1995. године, под председништвом Слободана Милошевића, ГО СПС разрешио је функција раније одане саборце Борисава Јовића, потпредседника партије, Михаила Марковића и Милорада Вучелића.

Пад[уреди]

Запад је био спреман да пружи Слободану Милошевићу још једну шансу. Након што су одсекли Милошевића од свих територијалних добитака у Хрватској и Босни и Херцеговини пружајући што индиректну (Олуја) што директну (НАТО бомбардовање Републике Српске) подршку ривалима и успоставили серију зависних државица са јасним етничким границама, дошло је време за пословање. Санкције су биле укинуте, а Милошевић нашироко хваљен као фактор „мира и стабилности“ на Балкану.

Слободан Милошевић са Џозефом Лопезом, адмиралом америчке морнарице и командантом ИФОР-а 1996.

Новембра 1996. године Милошевићева коалиција (СПС, ЈУЛ и НД), на таласу нове сарадње са међународном заједницом, добија савезне изборе, али губи локалне. Не мирећи се са поразом, чији је значај углавном симболичан, започиње кампању лажирања изборних резултата и суочава се са масовним и сталним демонстрацијама.

У децембру исте године Фелипе Гонзалез, на челу међународне комисије која је дошла на позив Савезне владе, оверава победу опозиције на локалним изборима и сугерише признавање изборних резултата. Демонстрантима у Београду Милошевић супротставља митинг својих присталица, који се, упркос појединачним жртвама, завршава без масовног грађанског сукоба (види Демонстрације у Србији 1996—1997).

Дана 4. фебруара 1997. године, Милошевић је признао победу опозиције у неким градовима на локалним изборима, после 11 недеља препирања око резултата.

По Уставу је имао право на само два мандата као Председник Србије, па је 23. јула 1997. године Милошевић преузео функцију председника СР Југославије од Зорана Лилића.

Децембра 1997. на изборима за председника Републике Србије победио је Милан Милутиновић, кандидат Социјалистичке партије Србије.

Милошевићева Социјалистичка партија Србије осваја највећи број гласова на републичким парламентарним изборима 1997 али не довољно да сама формира владу. Након што су у марту 1998. пропали преговори о формирању владе са Српским покретом обнове, СПС формира владу са Српском радикалном странком. Ова влада је од стране СРС-а и СПС-а тада називана владом народног јединства.

У мају 1998. године Слободан Милошевић именује Момира Булатовића за савезног премијера, неколико месеци након што је Момир Булатовић поражен од Мила Ђукановића, на председничким изборима у Црној Гори.

Оружане акције албанских терористичких група и противакције српске полиције и Војске Југославије на Косову и Метохији кулминирале су 1998. године (Види: Рат на Косову и Метохији). Међународна заједница (првенствено САД и ЕУ) захтева отпочињање безусловног дијалога уз међународно посредовање, што Милошевић одбија и расписује референдум на којем грађани потврђују ову одлуку. После додатних притисака и преговора са Ричардом Холбруком, Милошевић у октобру 1998. постиже споразум о повлачењу дела војних и полицијских снага са Космета и доласку међународне посматрачке мисије.

Средином марта 1999. године, у Рамбујеу, српска делегација, коју је формално предводио потпредседник владе СРЈ Ратко Марковић, одбија понуђени споразум, који су Албанци прихватили.

Користећи као оправдање српско одбијање овог контроверзног споразума, чији садржај није познат широј јавности, али и такође контроверзни догађај познат као Случај Рачак, НАТО пакт без сагласности Савет безбедности Уједињених нација започиње бомбардовање СР Југославије 24. марта 1999. године.

Дана 27. маја 1999, у јеку агресије НАТО на СРЈ, Луиз Арбур, тужилац Хашког трибунала, саопштава да је Милошевић оптужен за злочине против човечности на Косову и Метохији. Поред Милошевића, оптужени су и други највиши државни званичници: Никола Шаиновић, Милан Милутиновић, Влајко Стојиљковић и Драгољуб Ојданић.

Након подизања оптужнице против Милошевића, за њим је расписана међународна потерница. Због тога Слободан Милошевић више није путовао у иностранство, како би избегао хапшење и изручење Хашком трибуналу.[4]

Почетком јуна 1999, Милошевић се у циљу постизања мировног споразума, у Београду састаје са представницима Контакт групе: Мартијем Ахтисаријем (изаслаником ЕУ), Виктором Черномирдином (изаслаником Русије) и Стробом Талботом (изаслаником САД). Након дводневних преговора, Милошевић прихвата план Контакт групе за окончање рата, који је након тога усвојила и Скупштина Србије.

Дана 10. јуна 1999. године је завршено НАТО бомбардовање СРЈ, након потписивања војно-техничког споразума у Куманову, између Војске Југославије и НАТО пакта и усвајања Резолуције 1244 у Савету безбедности УН, којима је предвиђено повлачење свих оружаних снага Србије и СР Југославије са Косова и Метохије и распоређивање међународних снага под контролом Уједињених нација. Међународне снаге су биле састављене углавном од војника из земаља НАТО-а. Слободан Милошевић је „честитао мир“ свом народу, најавио обнову земље и обећао објављивање имена свих погинулих. Милошевић је наредио да се повуку војска и полиција са Косова и Метохије.

Избори 2000. године[уреди]

Милошевић потписује 24. јула 2000. године Закон о избору председника СРЈ и расписује изборе за председника и Скупштину СРЈ. Према закону, на изборима побеђује кандидат који освоји већину гласова бирача који су гласали. Када ниједан кандидат не добије ту већину, у року од две седмице одржавају се поновни избори са само двојицом првопласираних кандидата на листи. Овоме су претходиле промене Устава СРЈ које су почетком јула извршене на иницијативу СПС-а. Тим променама савезног устава је омогућено да се председник бира на директним изборима уместо у скупштини. Уставним променама предвиђено је и да се посланици Већа република у Савезној скупштини бирају на директним изборима, а не као до тада у републичким скупштинама. Ове уставне промене наишле су на жестоко противљење владајућих странака у Црној Гори (ДПС и СДП), које су због овога одлучиле да бојкотују предстојеће савезне изборе.

Иван Стамболић је нестао 25. августа 2000. године у предвечерје политичких промена у Србији, а његов нестанак је, после краћег ишчекивања било какве вести о овом случају, прилично брзо био означен као политички злочин Слободана Милошевића. Тај последњи месец дана до губитка власти на изборима одржаним 24. септембра исте године, Милошевићев режим показивао је човека који је пре тога са главне политичке сцене „нестао“ још 1987. године када се на њега сручила разорна лавина оптужби, интрига и дисквалификација у периоду „антибирократске револуције“ што се у то време разливала по Србији. Милошевићеви пропагандни службеници у први мах су се отворено подсмевали вести да је Стамболић нестао, док је сам Милошевић бившем македонском председнику Кири Глигорову у телефонском разговору обећао да ће учинити све да пронађе свог некадашњег пријатеља и уз то се жалио како је породица наводно касно пријавила нестанак Стамболића.[5]

Против Милошевића се на председничким изборима 2000. кандидовао председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница као кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС). Избори су одржани 24. септембра и по првим прелиминарним званичним резултатима Савезне изборне комисије, Коштуница је освојио 48,22%, а Милошевић 40,23% гласова. У изборном штабу ДОС објављено је да је Коштуница победио са преко 50%.

Између два изборна круга избора, Слободан Милошевић се обратио јавности, говором 2. октобра 2000. године.

Након протеста 5. октобра Савезна изборна комисија саопштила је коначне резултате, по којима је однос гласова између ове двојице кандидата на изборима био 50,24% према 37,15%, односно да је Коштуница победио у првом кругу избора.

Демонстрације 5. октобра 2000.[уреди]

За више информација погледајте: Демонстрације 5. октобра 2000.

Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се 5. октобра 2000. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили „великој изборној крађи” коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима. Такође је захтевано и да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.

Председник Савезне изборне комисије је обавестио председнике изборних комисија изборних јединица да су „приведене крају припремне радње“ за други круг председничких избора, 8. октобра. Војислав Коштуница је затражио од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“.

Присталице ДОС долазиле су у Београд од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду Скупштине. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

Више десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Полиција је бацила сузавац и у близини зграде Радио-телевизије Србије, док је багер кренуо да се пробије до улаза. Зграда РТС у Таковској улици потом је запаљена, а редовни програм РТС је престао да се емитује после 17 сати.

Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи.

Дана 6. октобра се Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. Дана 7. октобра др Војислав Коштуница положио је председничку заклетву пред посланицима Савезне скупштине и тиме инаугурисан на функцију председника СРЈ.

Хапшење и изручење Хашком трибуналу[уреди]

Дана 1. априла 2001. ухапшен је бивши председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић, осумњичен за злоупотребу службеног положаја. Хапшење је започето 30. марта, а окончано након два дана, после седмочасовних преговора о предаји. Хапшењу су претходиле даноноћне страже присталица и симпатизера СПС-а и ЈУЛ-а испред куће у којој је Милошевић боравио. Дана 28. јуна је изручен Трибуналу у Хагу на основу уредбе Владе Србије. Ову уредбу Савезни уставни суд је истог дана прогласио неуставном.

После изручења Милошевића Хашком трубуналу, првобитној оптужници за ратне злочине на Косову и Метохији придодате су и оптужнице за ратне злочине и геноцид у Босни и Херцеговини и ратне злочине у Хрватској. Дана 30. јануара 2002. године, Милошевић је оптужио Хашки трибунал да је извршио „зли и непријатељски напад“ против њега. У записник је унето да се не осећа кривим.

Суђење[уреди]

Суђење је почело 12. фебруара у Хагу. Милошевић је сам бранио себе све до смрти и није ни једног тренутка признавао законитост судске јурисдикције.

Његова популарност међу Србима нагло је порасла кад је почело суђење. Милошевићеве присталице сматрају суђење травестијом против истине и правде, као и кршењем националног суверенитета.

Милошевић је имао екипу у Београду која му је помагала у вези са суђењем. Често су му слали информације из досијеа тајне полиције. Трибунал је требало да докаже да је Милошевић имао команду у Хрватској и Босни, барем де факто, јер као председник Србије у то време он званично није имао толику контролу.

Суђење је била контроверзна тема. На њему је било много противречних и чудних сведочења, која неки сматрају снажним аргументом у прилог теорији о заверама и неистини са свих страна. На пример:

  • Сведочење генерала Веслија Кларка, у којем је генерал рекао да је Милошевић тајно дошао код њега на једној конференцији да призна да је знао за масакр у Сребреници, а у истим доказима да НАТО није имао никакве везе са ОВК.
  • Изјава бившег шефа ДБ Радета Марковића да је написана изјава о Милошевићевим злочинима отета од њега силом.
  • Изјава лорда Овена (коаутора Венс-Овеновог плана) да је Милошевић једини вођа који се константно залагао за мир и да је било какав чин национализма био „анатема“ за њега.
  • Исказ Војислава Шешеља, који је изјавио да је много пута током 1990.их година лажно оптуживао Милошевића, чак и за ратне злочине, све у сврху политичке борбе. Ово сведочење је уједно и најдуже до сада на суђењу, јер је трајало нешто више од месец дана. Тужилаштво је оспорило његову истинитост.

Међународни суд правде је ослободио Србију оптужбе за геноцид, али је председник судског већа изјавио да је Милошевић био свестан ризика да се масакри могу догодити и да их није спречио.[6]

Болест и смрт[уреди]

Милошевићев захтев да се лечи у Москви[уреди]

Током суђења, почели су да се јављају озбиљни здравствени проблеми код Милошевића. Патио је од слабог срца и осталих делова кардиоваскуларног система. Више пута је суђење одгађано због његовог здравствена стања. Милошевић се више пута жалио на здравствене проблеме у судници Хашког трибунала, а судско веће одбило је 24. фебруара 2006. да га привремено пусти у Москву на лечење. Он је 22. фебруара обавестио председавајућег судију Патрика Робинсона да не може да настави испитивање сведока, јер се не осећа добро.

Два дана пре смрти, Слободан Милошевић је у разговору са адвокатом Зденком Томановићем и Момиром Булатовићем, изразио сумњу да га, према речима адвоката Томановића, „трују“. Томановић је на основу тога и захтева породице уложио писмени захтев да се обдукција изврши у Москви. Захтев је одбијен. Ипак, Суд је пристао да два српска лекара присуствују обдукцији у Хагу.

Смрт[уреди]

Слободан Милошевић је умро у притвору у Схевенингену 11. марта 2006. године. Хашки трибунал потврдио је да је преминуо бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић и најавио истрагу. У штуром саопштењу пише да је Милошевић пронађен мртав у јутро 11. марта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.

„Данас, 11. марта, Слободан Милошевић је пронађен беживотан у свом кревету у притворској јединици УН у Схевенингену. Чувар је одмах позвао заповедника и лекара притвора. Лекар је потврдио да је Милошевић мртав”

Иако је саопштено да је тренутак смрти био између 7 и 9 часова ујутру, а да је стражар у 10 часова и 5 минута утврдио да је тело непомично. Зденко Томановић је 17. марта на телевизији Б92 изјавио да је у 9:30 добио телефоном обавештење да је Слободан Милошевић у шетњи.

Супруга бившег југословенског и српског председника Мирјана Марковић изјавила је америчкој ТВ мрежи Си-Ен-Ен да је Трибунал у Хагу „убио њеног мужа“.

Брат Слободана Милошевића, Борислав, изјавио је у Москви, где га је затекла вест о томе да је бивши југословенски и српски председник преминуо у својој ћелији у Схевенингену, да „сва одговорност лежи на Хашком трибуналу“. „Не бих то коментарисао. Сва одговорност лежи на Хашком трибуналу“, рекао је Борислав.

„Слободан Милошевић је био одлучан да истраје до краја суђења за ратне злочине и никада не би починио самоубиство“, оценио је Стивен Кеј, кога је Хашки трибунал одредио за адвоката бившег председника Србије и Југославије иако се он до краја сам бранио.

Председник Србије Борис Тадић изразио је саучешће поводом смрти Милошевића. Тадић је упутио саучешће породици Милошевић и Социјалистичкој партији Србије.

Председник Владе Србије Војислав Коштуница изразио је жаљење због смрти Слободана Милошевића и најавио да ће Влада затражити од Хашког трибунала извештај о том догађају.

„У нашем народу се поштује обичај да се у оваквим тренуцима политичке и све друге разлике остављају по страни“, истакао је Коштуница. Он је истовремено изразио саучешће Милошевићевој породици и Социјалистичкој партији Србије. „Влада Србије затражиће од Хашког трибунала детаљан извештај о овом трагичном догађају“, рекао је Коштуница.

Председник Координационог центра за Косово и Метохију Санда Рашковић-Ивић упутила је поводом смрти Слободана Милошевића телеграм саучешћа Главном одбору Социјалистичке партије Србије. „Истовремено, молим вас да изразе мог саучешћа пренесете породици Милошевић“, каже Санда Рашковић-Ивић.

Црногорски председник Филип Вујановић упутио је саучешће породици Слободана Милошевића. „Смрт сваког човјека изазива жаљење, посебно када се деси током суђења, уз одбијање очекивања да се пружи медицинска помоћ за коју је постојала адекватна гаранција“, навео је Вујановић.

Холандска полиција и судски вештак позвани су и започели су истрагу. „Биће обављена аутопсија и токсиколошка анализа“, прецизирао је Трибунал. Председник Трибунала Фаусто Покар наредио је да се спроведе истрага о Милошевићевој смрти.

Тело Слободана Милошевића предато је Холандском форензичком институту у Хагу, саопштио је Хашки трибунал. Милошевићева породица је обавештена о његовој смрти.

Како се наводи у саопштењу Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом, 12. марта је обдукција обављена у холандском Институту за судску медицину у Хагу. Приликом обдукције тела Слободана Милошевића је утврђено да је непосредни узрок смрти инфаркт.

Обдукцију тела Слободана Милошевића вршила су два судска патолога и један неуропатолог, сви из Холандије, док су обдукцију надгледали патолог из Белгије и два експерта са Војно-медицинске Академије у Београду.

Цео ток обдукције је сниман и начињена је детаљна фотодокументација. По мишљењу експерата из СЦГ који су непосредно надзирали обдукцију, цео поступак је обављен веома професионално.

Милошевићев бивши лекар Вукашин Андрић сматра да је смрт наступила због узимања непрописаног лека „дроперидол”. О томе је написао књигу „Анатомија судског убиства”.[7]

Сахрана[уреди]

Поворка испред Музеја револуције

Посмртни остаци Слободана Милошевића су 15. марта 2006. године допремљени у Београд из Хага, а потом пренети у капелу болнице „Свети Сава“, али том догађају на Аеродрому „Никола Тесла“ није присуствовао нико од чланова његове најуже породице.

Милошевићев син Марко преузео је његове посмртне остатке у Хагу и испратио за Београд, али је, супротно очекивањима, уместо у Београд отпутовао у Москву.

Ковчег са телом Слободана Милошевића је био изложен у београдском музеју „25. мај“, делу Музеја историје Југославије на Дедињу, где је сахрањен Јосип Броз Тито и где је у непосредној близини Милошевић становао. Милошевићеви посмртни остаци су били изложени у музеју до 18. марта 2006. године, када је у подне организован испраћај на платоу испред Скупштине СЦГ коме је, према проценама полиције, присуствовало око 80 хиљада људи.[8]

У 12 часова, тело Слободана Милошевића је пренето у Пожаревац где је од 14 часова било изложено у сали Скупштине општине. Више десетина хиљада људи сачекало је поворку на централном градском тргу у Пожаревцу, а поворка се потом упутила ка гробници направљеној у дворишту куће Милошевића, испод стабла липе.[9]

Ковчег с телом Милошевића је без икаквих верских церемонија спуштен је у земљу у 17:50 часова.

Одликовања и приватни живот[уреди]

Био је резервни капетан Југословенске народне армије и носилац Ордена рада са сребрним венцем и Ордена рада с црвеном заставом, а 1994. године је добио и Орден Републике Српске са огрлицом, Медаљу Риге од Фере и Орден српског ратника Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. године.

Био је аутор књиге „Године расплета“, преведене на неколико страних језика. Из брака са супругом Мирјаном Марковић, председницом ЈУЛ-а, имао је кћерку Марију и сина Марка.

Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]