Korisnik:Golija/Samuil Smajls:Nebrižljivost
|
Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
GLAVA TREĆA.[uredi | uredi izvor]
Nebrežljivost.[uredi | uredi izvor]
„Čovek koji ima ženu i dete dao je sudbi uzde života". (Lord Bako)
„Blagostanje se nalazi u kući onoga, koji ima snage da savlađuje samoga sebe". (J.J. Garnaj)
„Niko te ne pritiskuje i ne gnječi, o slobodni i nezavisni državljanine i građanine, a zar te ne gnječi taj glupi polić? Nikaka te božja sila ne može privući i oterati tako, kao što te može da drži i tobom da vlada polić pun one teške tečnosti. Ti si rob tvojih sopstvenih životinjskih požuda i tih prokletih stakala u kojima su pića razna. I ti se hvastaš svojom slobodom, ti savršena glupačino!" (Karlajlj)
„Nikake javne nevolje i bede nisu iz sopstvena uzroka postale. — Plamen nesreće, koji čoveka zahvata i žalosnim čini, samim se čovekom podhranjuje i raspiruje." (Daniel)
Engleska je jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Engleski trgovci su preduzimljivi; engleski fabrikanti su okretni i ljudi od srca; engleski radnici su sposobni, vredni ljudi. U zemlji ima toliko nagomilana blaga, da se jedva zamisliti može. Novčani zavodi puni su suva zlata. Nikada nije bilo u zemlji jednoj više hrane, niti koja zemlja imade više novaca. Engleski fabrički proizvodi javljaju se bez prekida, iz dana u dan, jer parna mašina nikako ne prestaje ona bez odmora radi. Pa ipak, u prkos tom ogromnom bogastvu, u zemlji ima ogromna masa naroda u krajnjoj nuždi i sirotinji. Uporedo sa bezmernim bogastvom u korak stupa i beda naroda — luksuzna ugodnost počiva na mračnim podlogama najžalosnijih stanja i prilika.
Izveštaji, što se u parlamentu engleskom čitaju, saopštavaju uvek i uvek, opet i opet o užasnoj oskudici, koja davi i pritiskuje radničke klase naroda engleskoga. Ti izveštaji ocrtavaju ljude, koji rade u fabrikama, u radionicama i u rudarskim oknima, kao i u ciglanama i vek svoj u jadu provode. Mi smo pokušavali da njihovo žalosno stanje i položaj popravimo i suzbijemo zakonodavstvom; ali se sve to prosto u brk nama smeje. Oni, koji tonu u bedi i oskudici, održavaju svoj jadni život, ali večito ostaju u sirotinji i oskudici. Oni, koji im daju da se ishrane, ne osećaju u sebi nikako milosrđe, a oni, koji se hrane, ne odgovaraju na to nikakom blagodarnošću. Nema apsolutno nikaka veza simpatije između gospodara i radnika. I tako stoje jedni prema drugima: posednici prema radnicima, imućni ljudi i bogataši prema sirotinji na krajnjim stupnjevima društvenih lestvica, i između jednih i drugih zjapi ogromna provala.
Kod divljaka i nekultivisanih ljudi stanje sirotinje je svuda isto. Pretpostavimo li da su im čulni nagoni zadovoljeni, sirotinju jedva da osećaju kao patnju. Gde ropstvo vlada, oskudica je vrlo malo poznata; jer u samom interesu gospodara leži da svoga roba održava vazda u radu, i onaj koji daje rada i posla stara se neprestano o tom, da se kod radnika zadovblje njegove životinjske potrebe. Tek tada, kada se društvo izdiglo na stupanj civilizacije i dobilo slobodu, tek tada, čovek, koji sa svojim saplemenicima stupa u utakmicu, dolazi do stanja, gde je izložen oskudici i pada u socijalnu bedu i sirotinju. Gde je civilizacija, kao što je to slučaj u Engleskoj, dostigla svoj najviši stupanj savršenstva, i gde se bezbrojno bogastvo nagomilalo, beda i oskudica sirotnih klasa još se oštrije i surovije pokazuje. Od ove bede što postoji veliki je deo prouzrokovan samoživošću — strašću za nagomilavanjem bogastva na jednoj strani i nebrežljivošću s druge strane. Nagomilavanje bogastva jeste glavna osobina i glavna želja i strast današnjega vremena.
Bogastvo naroda, a ne sreća naroda to je danas najvažniji, isklučivi cilj. Mi proučavamo narodnu privredu, a ostavljamo na stranu i ne gledamo kako se usavršava privređivanje pojedinaca. Veliki profiti smatraju se kao najveće dobro, a sasvim je sporedna stvar na kakav način i kakim žrtvama postižemo to. Novac je naš Bog; naša je deviza „neka đavo nosi onoga koji je na posletku." Posle nas može i svet propasti. Duhovi mraka vladaju na najvišim vrhovima. —
„Mamon je ono što ih napred vodi,
„Jedini mamon njinim duhom vlada,
„Jedini mamon njinom srcu godi —
„Koji je bezbroj naneo nam jada".
Pogledajmo samo na sirotnije klase — šta je sve postalo od njih u sred ove naše tako zvane civilizacije? jedan ogroman, nesrazmerno veliki deo ostaje sasvim necivilizovan. Ma da žive u hrišćanskoj zemlji, hrišćanstvo nikad nije do njih prodrlo. Oni su tako malo civilizovani i tako malo Hrišćani, kao što su bili Trinobanti pre dve hiljade godina, za vreme Julija Cezara. Pa ipak ti necivilizovani ljudi žive među nama i s nama. U londonskim javnim baštama i parkovima može se videti kako se obožavaju idoli zlata, a u istočnom kraju Londona može se videti u kakvom jadu i strahotama bede i sirotinje tone i živi čovek. Ti ljudi rade, jedu, piju i spavaju — i to im je celokupan život. Oni i ne pomišljaju na to, da se ma u čemu pobrinu za sutrašnjicu ili za iduću sedmicu. Ti se ljudi podaju svojim čulnim naklonostima i pohotama i ni najmanje se ne brinu za budućnost. Pomisao na kakvu nedaću, nuždu ili bespomoćnost, koja se sa godinama ili s bolešću javlja, ti misao im nikada i ne prolazi kroz glavu. U tom pogledu oni su slični divljim plemenima, koja ništa bolje ne znaju, a ništa gore ne postupaju. Kao i severoamerikanski Indijanci i oni se ponižavaju porokom, koji prati civilizaciju, ali ne prave nikakve upotrebe od njenih dobročinstava i dobrih preimućstava.
Kapetan Nerej našao je u blizini severnoga pola Eskimo ljude tako necivilizovane, kao što su ona bedna stvorenja što žive po rupama i jamama naših velikih varoši. Naravno, oni se nisu ni najmanje starali o svojoj budućnosti, jer i ovi, kao i divljaci, u opšte nikako ne štede. Ceo njihov život sastojao se iz stalne promene iz gladovanja u žderanje i obratno. Kad su gde naišli na kakav komad kitove slanine ili mesa, oni su od istoga toliko mnogo jeli, dok su god u opšte mogli jesti, a ostatak su sakrivali. I njihova nebrežljivost nije im pričinjavala nikakih neprijatnosti. Oni su ostajali veseli, zadovoljni i kao i uvek raspoloženi, čak i onda, kada su po nekoliko dana ostajali bez ikakve hrane i bez vatre. Nikada nisu oni na to pomišljali, gde će idućega dana nabaviti sebi hrane i kako će svoje potrebe zadovoljiti. Štednja za budućnost ne postoji u kućenju kod divljaka.
Govori se, da je kod civilizovanih naroda hladnoća majka dovitljivosti. Tako, severni narodi Evrope za izvesne uspehe u svojim otanjima imaju da blagodare strogosti svoje klime. Hladnoća ih nagoni da štede za vreme leta i da se pobrinu za zimnicu, da nabave hrane, odela i ogrev. Domaćinsko kućenje i privređivanje obodrava ih da kuće podižu. Otuda je Nemačka vrednija i prilježnija nego Sicilija; otuda su vrednije Holandija i Belgija nego Andaluzija, a Severna Amerika i Kanada vrednije nego Meksiko.
Kada je pokojni Eduard Denisn sa požrtvovanjem i samoodricanjem pregao u svoje vreme neumorno radeći, da srazmerno necivilkzovani svet, što življaše na istočnom kraju Londona vaspita, podigne i civilizuje, i za civilizovanje pridobije, prvo, što je uradio, bilo je, što je podigao jednu gvozdenu crkvu na dva sprata; donje delove upotrebio je za školsku učionicu, za držanje predavanja i u isto vreme za klupske sednice, gde su ljudi i deca čitali, gde su se zabavljali raznim zabavama i igrama i gde su se mogli baviti i raditi poslove, što su ih odvraćali od kavane. Sam Denisn govori : „Što je strašno u ovom delu varoši, što je obično stanje te gomile - to je njihov veoma nizak stupanj obrazovanja, to je oskudica svega onoga što čoveka obrazuje i civilizuje; oskudica ideja, koje se izdižu iznad običnoga dnevnoga života i idu dalje i više od brige za hleb i pivo ; to je potpuno odsustvo vaspitanja, savršena ravnodušnost prema religiji, a pored svega ovoga još su tu i nebrežljivost, prljavština i njihovi pratioci: zločinstvo i boleštine... Nema ni jednoga koji bi hteo radu i borbi da dade podstreka, koji bi otvarao put darovitosti ili koji bi kod neizbežnih nesreća našao se u pomoći na nevolji... Sveštenik, koji ovde radi kao misionar je jedan razuman čovek, miran čovek, pod čijim je rukama i radom civilizovanje i podizanje ovoga sveta toliko napredovalo, koliko se samo moglo očekivati. Ali najveći deo njegove delatnosti sastojao se u tome, što je on ljudima sto zastirao i postavljao. Međutim ne može se nigde veliki uspeh činiti, gde je svaki nerv napregnut i sav rad na to jedino upućen, da ljude prosto od gladi spasava. I to se svake zime događa...
Kako je to strašno i užasno, da u najbogatijoj zemlji na svetu bezbrojne gomile naroda osuđene bivaju na strahovitu smrt od gladi! Lepo je to reći: lako se može tu pomoći? Ne, za vreme naših dedova nije tako bilo! U mnogome oni su bili niže i iza nas stajali, ali njihove oči nisu gledale svake zime ove strahotne slike, gde bezbrojne hiljade naroda skapavaju od gladi. Stvar je, dakle, u ovome: Mi smo prihvatili i usvojili čudnovati napredak i cvetanje svega, što je za poslednjih dvaestak godina nastupilo; ali nismo pomišljali na uslove, što su s tim bili u vezi i nismo se starali niti žrtve prineli, da se to napredovanje usavrši i podržava.
Nu ipak Denisn je vrlo jasno umotrio, da će se narod taj jadni, što vek u bedi provodi, moći u mnogome pomoći i podići, ako se u dovoljnoj meri bude vaspitao i naučio vrlini štednje. Na drugom jednom mestu govori on ovo: „Ljudi su sami tvorci svoje golotinje i svojih boleština. Izvesno je, da će se jedva naći koji od tih pukih sirotana, da ga periodično snalaze boleštine i oskudica i da im ne može odoleti, kad se jave, ako samo živi umereno, uredno i s predračunom... Ja ovim ne potcenjujem teškoće, koje on ima kad pregne, da što na stranu odvaja od svoje nedeljne zarade, koja je i inače zlehuda; ali ipak velim, da se to da postići. Jedan radnik keja i obale, dok je god mlad, krepak i neoženjen, može komotno polovinu svoje nedeljne zarade da odvoji na stranu, tj. da zaštedi i najzad, taki su ljudi uvek sigurni, da će stalno imati rada".
Pošto nam je i Denisn pokazao kako bi i oženjeni ljudi mogli štedeti, on nastavlja dalje ovako: „Štednja je mogućna gotova svakom čoveku, čak i onome, koji na društvenm lestvicama najniže stoji, samo kada bi štednja ma koliko izgledala obična i prosta stvar; tada bi ,se oskudica i bolest u našoj varoši suzbile u isvesne granice, gde bi se i jedna i druga nedaća dale savlađivati. I to će i biti. Ja, veli on dalje, izvesno neću još toliko dugo živeti, da doživim i vidim; ali u toku dve generacije moraće se to izvesti. Jer, po nesreći, može biti velikih promena, pa da se ipak ne oseti ni najmanji boljitak u duhovnom stanju ljudi. Dobrim zakonima kada se energično primenjuju, a potpomognuti dobrovoljnim naporima pojedinaca, izvesno će ispasti za rukom, da masama naroda dadu toliko svetlosti, da će im biti dovoljno da ih pripremi i priugotovi za rad i moralnost, koliko je potrebno za njihovo telesno blagostanje i dalje napredovanje u životu."
Denisn ovako predstavlja razliku koja postoji u pogledu štedljivosti između stanovnika ostrva Džerseja i engleskih radnika. Razlika u sirotinji, u pauperizmu, koji ovde vlada, vrlo je oštra. U Engleskoj ima ljudi koji veselo i komotno žive donde, dok imaju dobru zaradu, a čim radovi prestanu i zarade se izmaknu, oni su upućeni na sirotinjske kase i milostinju. Međutim ovde ljudi niukoliko ne zavise ni od koga, nego nalaze potpore u sebi samima, ili, oni žive po svojim sopstvenim uredbama i na svoj način i tako su zadovoljni, da bi im mogao zavideti i najbogatiji posednik. Mi zbilja sažaljevamo sirotana koji samo jedanput nedeljno može meso da jede, a inače preko nedelje ima na stolu samo slanine ili zeleni. Ručak jednoga privrednika na ostrvu Džerseju sastoji se iz supe od zelja i sočiva, zapržene mašću. To je posvednevno jelo za ručak kod ljudi, koji obično u kući imaju tri ili četiri krave, rane jednu ili dve svinje i imaju dosta kokošiju. Ali meso od živadi i stoke, što ga oni prerađuju, prodaju oni na pijaci, a otuda dobiveni novac upotrebljuju na kupovinu nove zemlje, ili na obrađivanje stare, ali taj novac preobraćaju u tzv. Quarters, to jest daju ga u zavode novčane, od kojih dobijaju naročite priznanice, koje imaju na tržištu značaj novca. Denisn je umro, pre nego što je uspeh mogao doživeti. No on je bio u stanju dobar početak da izvede. Beda i sirotinja, na koju se on žali, a koja proishodi iz nebrežljivosti, još je uvek tu i sve se više rasprostire. Nije, dakle, samo radnik, koji sve utroši što zaradi, nego tako isto rade i one klase koje su nad radnikom i za koje ne može da važi isto izvinjenje neznanja. Mnogi ljudi za koje se veli, da su iz više i bolje klase isto su tako pretrpani dugom, kao i oni što su niže od njih. Oni sva svoja sredstva rastoče i utroše da bi se samo mogli u sjaju pokazati, da bi se mogli prikazati svetu i da bi se mogli lakše približiti budalaštinama, trošenju, uživanju i porocima.
Niko ne može i ne sme prebaciti engleskom radniku, da nije vredan. On radi više i bolje i veštije nego ma kojedruge zemlje radnik; i on bi, što se tiče njegovih prilika, mogao ugodnije živeti i nezavisnijim se osećati, kada bi samo bio toliko pažljiv i brižljiv, koliko je vredan. Ali, na žalost, glavna mana ove klase, jeste nebrežljivost. Čak i najbolje plaćeni radnici engleski, koji prosečno više novaca zarađuju no prosvetni i umni radnici, pripadaju najsirotnijem staležu, prosto s toga, što lakomisleno troše svoju zaradu. U vreme kada ima dosta rada i kad je zarada vrlo dobra, oni nisu naviknuti da se brinu i sastaraju za buduće teške i oskudne dane.
Otuda i dolazi da radnik, dobar i umešan, ali koji nije naviknut na moralne navike, ne živi ni malo višim, savršenijim životom i zasluga od povišene nadnice samo mu zato služi, da mu zadovolji i poveća njegove grube strasti i požude. Čedvik govori u svom predavanju o zanatima i poljoprivredi, kada je bila zavladala nužda kod radnika što rade u fabrikama pamučnim sledeće1: „Gomilama dolažahu pred opštinu i sirotinjski dom radnici, koji su, dok su imali rada, imali zaradu veću, nego što je prosečna zarada sveštenička." Za vreme dok rada ima u izobilju, radnici troše i piju svoju zaradu, a kad nastupi nužda, oni su vrlo blizu da propadnu. „Zarada radnička, kako to sami oni vele, ulazi kroz vranj na buretu u bure, a kroz slavinu izlazi napolje." A kada rad prestane, kad poslovi zastanu, zarade nestane tada se radnici oslanjaju na slučaj i proviđenje, a to je proviđenje nepredviđenoga.
Ma da se trgovina i zanati vazda nalaze u toj promeni između dobrih i rđavih godina; ma da imaju svoje dobro i zlo doba, svoje ugojeno i mršavo vreme, kao što su bile krave u snu Faraonovom, ipak — njihovo iznenadno cvetanje i napredovanje, kao i njin pad, usled čega se rađaju paničan strah i nužda, ipak — ne mogu da opamete radnički svet i da ga urazume, da se koristi iskustvom, te da se za svoju budućnost izranije pobrine. Izgleda da je nebrežljivost jedna od nepopravimih mana njihovih. Boker govori u jednom svom izveštaju ovo: „U fabričkim predelima ima čitavih opština, gde ne postoji nikakva štedionica, gde niko ne ostavlja ni jedne pare uštede, i radnici, kad nastupi oskudica i rad prestane, prosto umiru od gladi." I to biva redovno: čim rad prestane, radnik odmah ogoli, prodaje svoj kućni nameštaj, perine, satove — sve daje u zalogu, a na milosrdne ljude podigne se čitava hajka i bezbrojne porodice upućene su na milostinju. To je bilo u početku šezdesetih godina prošloga veka, kada je građanski rat u Severnoj Americi prosto zatvorio sva pristaništa na jugu.
Ta nebrežljivost, koja je postala stalna navika, a koja je vrlo retko izuzetak, ta nebrežljivost pravi je uzrok, što je radnička klasa na niskom stupnju u društvu. Ta nebrežljivost je u mnogome izvor i društvene bede i oskudice. A beda i nevolja su sasvim posledica čovečijega neznanja i njegove nemarnosti i nehata prema samom sebi. Jer, ma da stvari tako u svetu postoje, da se sirotinja ne može sprečiti, to će ipak radnici baš biti ti, što će u nuždi i bedi vazda živeti. Oskudica, posledica moralnih uzroka najčešće i proizlazi i stvara se iz poroka i lakomislenosti pojedinih ljudi.
Sveštenik Nuris govoreći o navikama rudara i radnika što u livnicama i majdanima u južnom Štafordu rade, tvrdi ovo: „Nebrežljivost je za ono, što oni čine, vrlo blaga reč — to je lakomislenost; ovde su svi - mlad i star, ženjen kao i neženjen čovek, svi bez izuzetka užasne raspikuće. Prosto se da posmatrati kako ova lakomislena i pusta stvorenja unakažuju plemenite crte svoje prirode. Njihova neustrašivost u pogledu na opasnosti penje se do drskosti i ludosti; njihova sposobnost i izdržljivost u teškim poslovima retko se primenjuje; njihova sposobnost i dragovoljnost da prave zborove za svoje bolesne i ože-njene drugove, izgleda da je samo usled štednje prokrčila sebi puta, pa čak i vera - a to je zbilja religiozan narod - - često puta izbija u fanatičnom fatalizmu. Ali je kud i kamo žalosnije videti njihovu lakomislenost u vremenu između velike zarade i grdne oskudice; to su stanja u kome celo stanovništvo koleba se i strepeći živi iz jedne godine u drugu. Rasipačko trošenje novca o danu kad se zarade isplaćuju, pijanke u nedelju i onda oklevanje i nemar, da se u ponedeljak ide na rad, pa negde čak i u utorak da se ne ide na posao, pa onda nečistoća u kući, koja se po dve ili tri nedelje ne čisti, pa zatim nešiljanje dece u školu, nevetrenje odaja u kojima obitavaju i rade matere i kćeri, nošenje stvari u založnicu, oskudica u čistom vazduhu i vodi - - sve, sve to daje tako žalosnu sliku, sve to ocrtava tako žalosno stanje, da ga nikako zakonodavstvo ne može izlečiti, ma da je zarada radnika taka, da bi komotno mogli živeti u bezbednosti i blagostanju."
Mi smo dosada imali mnogobrojne „reforme." Mi smo skinuli radnicima porezu sa žita, šećera, mesa, kave, i u opšte sa sviju životnih namirnica, i jedan veliki deo poreze, koji je sa njih skinut, bačen je i prenesen na srednje i više društvene staleže. Pa ipak, sve te mere, sva ta postupanja vrlo su malo pomogla radničkom svetu. Radnici nisu taj princip reforme i za sebe uzeli, tj. nije to i za njih princip postao. Oni nisu ništa preduzeli, ništa u tom pravcu otpočeli. No ipak krajnji cilj sviju reforama jeste poboljšanje stanja pojedinaca. Sve što je ubitačno i od štete po društvo otuda je, što je za pojedinca ubitačno i od štete. Kada su ljudi rđavi celo je društvo rđavo.
Još Franklin je, koji je bio poznat kao dubokomislen čovek, primetio: „Poreze su zaista tereti, i, kad bi one što ih vlada propisuje bila jedina poreza, koju smo dužni da plaćamo, to bi je mi vrlo lako skinuli s vrata; ali mi, pored te, imamo još puno drugih, štetnijih i gorih poreza. Nad nama stoji poreza sopstvena nemara i lenosti, i tri put veća poreza naše nadutosti, i četiri puta veća poreza naše ludosti — i te nam poreze ne mogu da skinu ni umanje nikaki komesari poreski."
Lord Džon Rusl slučajno je istinu izneo, kada su mu došli neki radnici koji su tražili da im se poreza olakša. On im je tada rekao: „Vi se tužite, da vam je poreza teška, ali pomislite kako vi sami sebe porezom opterećujete. Vi godišnje rasipate i bacate preko pedeset milijuna na samo piće. Ima li gde vlade koje na svetu, koja bi se usudila da vas tolikom sumom za porez optereti? Mnogo, vrlo mnogo leži u vašim sopstvenim rukama, u vašoj sopstvenoj moći, da tu porezu umanjite i olakšate, a bez ikake potrebe da se na nas obraćate."
Žalbe o tom kako su zakoni rđavi, a poreza teška — te žalbe ništa ne popravljaju stvar. Jedna aristokratska vladavina ili tiranstvo onih što daju rada radnicima, nisu tako škodljivi i opasni, koliko su od štete poročne strasti i pohote. Ljudi se paradiranjem o njihovom jadnom stanju mogu lako zavesti — ali najviše su oni sami toj bedi krivi, jer ona je posledica lenosti, neštedljivosti, neumerenosti i rđavoga kućenja i upravljanja. Kuditi i kriviti drugoga zbog toga što sami patimo — kud i kamo više godi našem samoosećanju i samoživosti, nego da se na nas same požalimo. Ali je jasno kao dan, za one ljude, koji žive bez plana, bez reda, bez promišljenosti, koji celokupnu zaradu troše, ne ostavljajući ušteđen ni najmanji deo za budućnost, kao dan je jasno, da će na te ljude naići bezuslovno beda i oskudica. Brinuti se samo i jedino za sadašnjost, to je sigurno sredstvo, da se budućnost žrtvuje.
Šta to vredi sve onim ljudima, kojima je jedina deviza u životu i jedino pravilo: „Daj da pojedemo i popijemo što je tu — sutra ćemo već biti pokojni."
Sve ovo dosad rečeno vrlo sumorno zvoni, ali ipak nije sasvim tako. Dovoljna zarada radničkih klasa jeste vrlo važna tačka, od koje treba da se pođe. Postupno širenje i razvijanje obrazovanosti pripomoći će im, da svoja sredstva upotrebljuju na ugodnije življenje i da ih ne zloupotrebljuju. Rasprostrto znanje o korisnosti privređivanja, dovoljnosti i štednje, pripomoći će im da svoj život vode skromnije, urednije, savesnije i solid-nije. Denisn je mislio, da će „posle dva naraš-taja to vreme nastupiti." Društveni napredak razvija se i kreće u napred vrlo lagano. Kako se s natezanjem i ustezanjem stvara moralnost! Kako lagano i kako postupno deluju njeni humanitarni uticaji na popravku i izdizanje narodnih masa! Treba dosta naraštaja da prođe i da se utroši, dok se mogne da opaze njena dejstva i uspesi. Jer jedan naraštaj je jedan dan u istoriji stvaranja moralnosti. Gotovo sve narode stalo je za sve vreme grdne krvi, dok su samo zadobili pravo, da kao narod mogu postojati i živeti. Četiri puna stoleća trajalo je gonjenje i mučenje, dok se Hrišćanstvo utvrdilo i punih dvesta godina trajali su građanski ratovi, dok je reformacija mogla da slavi svoju pobedu. Oslobođenje ropstva, oslobođenje kreposnika iz njegova feudalna ropstva protezalo se nekoliko dugih i teških stoleća. Kako je ogromna razlika i kako je prijatna suprotnost između dana, kada su naši praoci išli u borbu, kada se narod sastajao iz kreposnika, koji se sa zemljištem mogao prodati i drugome ustupiti, i današnjice! Zaista, izgleda da ne bi bilo teško stati nogom za vrat i učiniti kraj fanatičnim uticajima rasipanja, pijanstva i nebrežljivosti!