Korisnik:Golija/Sklonost ka lenosti

Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. U suprotnom, pomozite i prebacite ovaj članak u Viki izvore.

Je li lenost urođena?

3. Lenost se tako jako ispoljava kod čoveka da su pedagozi koji imaju češće od ostalih da se bore protiv ove (psihičke pojave, stvorili čak poznatu poslovicu da se »lenost rodila pre čoveka«, ili, drugim rečima, da čovek već unosi sa sobom u svesni život težnju ka lenosti kao urođenu sklonost. Ovo mišljenje o prirođenosti lenosti dele neki psiholozi i filozofi, mada u isto vreme smatraju da je urođeia i težnja ka delatnosti. Tako, Kant na jednom mestu u svojoj antropologiji govori o urođenosti lenosti, a na drugom o urođenoj težnji ka delatnosti. Uostalom, treba napomenuti da Kant i miri ovu prividnu protivrečnost, smatrajući da duša teži da prelazi iz jednog stanja u drugo i u isto vreme nazivajući tu težnju »teškom«. Međutiom, ovo Kantovo izmirenje zahteva objašnjenje i mi ćemo, pošto izložimo pojave volje, imati sve činjenice da dublje proniknemo u ovu prividnu protivrečnost, analizirajući najpoznatije pojave.

Šta je lenost?

4. Pre svega, napominjemo da najlenji čovek nije za sve lenj: oi nije lenj da mašta, sluša, uopšte da doživljava takve prijatne osećaje koji ga ne staju ni najmanje truda. Naprotiv, lenost se upravo i isnoljava kod čoveka u težnji da se preda prijatnim ili čak za njega ravnodušnim osećajima, ili koji ga ne staju nikakvih napora. Prema tome, lenost se može označiti kao izbegavanje napora. Ali, naravno, čovek ne bi imao razloga da izbegava napore ako bi oni bili praćeni prijatnim osećanjem i ako bi napor, sam po sebi, bez obzira na cilj koji se može njime postići, ne bi bio uvek teret za. čoveka, kao što smo napred videli. Šta je napor sam po sebi, mi ne znamo; ali svakome je od nas vrlo dobro poznato ono neprijatno osećanje napora kojim je praćena svaka naša hotimična radnja i koje istupa utoliko jasnije ukoliko je za nas teža ta radnja, Težina radnje povećava se prema stepenu teškoća izvlačenja onih snaga koje mi moramo uzeti iz rezerve fizičkih snaga i upotrebiti na ovaj ili onaj voljni akt. Iz toga već vidimo da lenost nastaje u sferi odnosa duše prema telu i da je to psihofizička pojava za čije se objašnjenje moramo setiti onih suprotnih osobina koje se obično pripisuju duši i telu i koje smo napred već spominjali.

Poreklo ove psihofizičke pojave

5. Bitno svojstvo materije je inercija, a inercija je svojstvo svakog tela prema kome svojstvu ono teži da ostane uvek u jednom istom stanju, bilo to mirovaanje ili kretanje. Na ovom zakonu inercije, kao što je poznato, zasniva se sva mehanika a telo koje se nalazi u mirovanju ne može sama od sebe preći u kretanje, a jednom pokrenuto u jednom pravcu - ne može se samo od sebe ni zaustaviti, ni promeniti pravac. »Ova istrajnost, postojanost, da se ostane u svojim stanjima, kao što kaže Rid u svojim pismima Džemsu Gregoriju, jeste takva bitna odlika inercije, da mi ne možemo primeniti ovu reč na ono u čemu primetimo otsustvo te istrajnosti, postojanosti. Inercija ustvari i jeste upravo ta istrajnost svakoga tela da ostane u onom stanju u kome se nalazi.

6. Sasvim suprotno svojstvo otkrivamo u duši; ona, naprotiv, uvek teži da iziđe iz stanja u kome se nalazi, ne zato što bi je vuklo novo stanje koje ona još ne poznaje, nego zato što joj je teško da bude u jednom istom stanju. Ova težnja duše da iziđe iz stanja u kome se nalazi, težnja čija se nezadovoljenost ispoljava u osećanjima dosade i čamotinje, a zadovoljenje samo u delatnosti, i čini ono što smo nazvali težnjom duše ka neprestanoj delatnosti. U tom pogledu inertna materija koja uvek teži da ostane u stanju u kome se nalazi i stalno aktivna duša koja neprekidno teži da iziđe iz stanja u kome je, čini dve potpune suprotnosti. Ali da se, usvojivši ovaj stav, ne bi iz njega izveli pogrešni zaključci, treba strogo razlikovati pojam inercije od pojma nepokretnosti i pojam delatnosti od pojma kretanja. Mi nazivamo telo inertnim ne samo zato što ono ne može samo od sebe da pređe iz stanja mirovanja u stanje kretanja nego i zato što, budući pokrenuto, ono ne može samo od sebe da pređe iz stanja kretanja u stanje mirovanja. Inercija utoliko nije nepokretnost što je ona sama neophodan uslov svakog kretanja: samo inertno telo može biti pokrenuto i može biti zaustavljeno u svome kretanju; samo inertno telo pokorava se zakonima mehanike zasnovanim na inerciji. I obratno, pojam delatnosti je sasvim suprotan pojmu inercije i pojmu kretanja koji se iz njega izvodi. To je već čist psihički pojam, samo se često prenosi i na spoljni materijalni svet. To već nije kretanje, nego uzrok kretanja: promena stanja kojim se kretanje ili izaziva ili zaustavlja. U spoljnom svetu mi ne znamo takav uzrok, mada ga pretpostavljamo čas u jednom, čas u drugom; u sebi pak mi takav uzrok osećamo i nazivamo ga voljom ili uopšte dušom. Posmatranje nas nagoni da materiji priznamo; inerciju, materijal kretanja, a samoposmatranje nas nagoni da priznamo duši princip delatnosti — težnju da stalno izlazi iz svojih stanja.

7. Osećanje napora se upravo i ispoljava pri tom susretu aktivne duše s inertnom materijom, inertnom kako u svome mirovanju, tako i u svojim kretanjima. Zato je to savlađivanje inercije materije samo po sebi, nezaklonjeno drugim pojavama koje ga prate, uvek neprijatno duši - to mi ne znamo; ali takva je činjenica koju svako od nas oseća u samom sebi. I što je jači otpor materije, bilo u njenom kretanju bilo u njenom mirovanju, utoliko je duši teže da savlada njen otpor. Ali pošto u isto vreme dušu potstiče svojstvena joj težnja da izmeni svoja stanja, to je za nju uvek prijatan takav ishod, kad ona, ne savlađujući inerciju materije i predajući se toku njenih kretanja, izazvanih na kojim drugim uzrocima, može izmeniti svoja stanja. Sledujući raznovrsnim kretanjima materije koja ne staju dušu nikakvog napora, duša otvara sebi mogućnost da odjednom zadovolji i svoju težnju ka promeni svojih stanja i svoje odustajanje od savlađivanja inercije materije. U toj mogućnosti sasvim pasivne delatnosti leži početak lenosti i svih njenih varijanata.

Fizički uzroci lenosti

8. Otvorivši sebi mogućnost u takvoj pasivnoj delatnosti da zadovoljava, bez ikakvog truda, svoju težnju ka promeni svojih stanja, čovekova duša bi se zadovoljavala njom da duši nije urođena težnja ka progresu u toj delatnosti, tj. kad bi se čovekova duša, kao duša životinja, mogla kretati u krugu jedne iste delatnosti. Ali sama jednoobraznost kretanja inertne materije brže ili sporije dojadi duši: ponavljajući se, ova kretanja sve manje i manje zadovoljavaju težnju duše da iziđe iz poznatih joj stanja. Zbog toga je alsolutna lenost sasvim nemogućna kod čoveka. On se ne može zadovoljiti jednim istim osećajima koji se periodično obnavljaju, osećajima koje mu daje telo, nego traži mogućnost da poveća broj i raznovrsnost tih osećaja - na sve moguće načine umnožava ih i čini da proste potrebe tela postanu raznovrsne. Međutim, on mora da traži i, prema tome, da bude aktivan: da savlađuje neprijatno osećanje napora. Zbog toga je čovek tako radostan ako se neko drugi a ne on postara o tome da učini pasivnu delatnost njegove duše raznovrsnom. Ali, na sreću, i to čoveku nije potpuno mogućno. Ovo pasivno zavisno stanje duše od utisaka kojima ona ne raspolaže nego kojima ona samo podleže, protivreči njenoj urođenoj težnji ka slobodi a ipak postoji jednoobrazno stanje neslobode: čim duša postane svesna te jednoobraznosti svoga stanja i svoje sopstvene neslobode, odmah nastoji da iz njega iziđe. Međutim, iz mnogih uzroka, jedan čovek može više i duže od drugog da otstupi od savlađivanja težine napora i može duže razvlačiti periode svoje pasivne duševne delatnosti. Ti uzroci su vrlo raznovrsni i teško ih možemo sve izložiti. Jedni od tih uzroka mogu se nazvati više fizičkim, drugi — psiho-fizičkim, a treći — psihičkim.

9. Fizički uzroci lenosti leže, bez sumnje, u samom organizmu, u intenzitetu vršenja njegovih procesa i u njihovoj usmerenosti u jednom ili drugom pravcu. Što su jače usmereni procesa tela, naprimer na rašćenje i razvijanje organizma, utoliko je duši teže da izvlači snage iz rezerve fizičkih snaga i da ih usmerava na duševne radove koje je ona izabrala ili na hotimične pokrete. Eto zbot čega su ugojena deca i deca koja jako rastu vrlo često lena. Eto zbog čega je takođe svaki vaspitač, bez sumnje, zapažao da nekad marljivo dete odjednom postane leno, i da se to upravo dešava u ono vreme kad, iz fiziologiji nepoznatog uzroka, razvitak tela, koji je u početku bio usporen, odjednom krene ponovo brže. U tim periodima detinjstva, koji kod Nemaca imaju čak poseban naziv, dete ne samo da ispoljava lenost, koja ranije kod njega nije primećivana, nego i naklonost ka nestašlucima, što jedno drugome ne protivreči, jer ti nestašluci ne dolaze od težnje duše ka delatnosti nego od suviška snage koja se stvara, koja već po samom zahtevu prirode mora ići na razvoj mišića, a za to je neophodno da se oni kreću. To su, ako se tako može reći, refleksni nestašluci koje traži organizam i koje najbolje zadovoljava pravilna gimnastika. Ako se primeti da je kod deteta nastupio takav period fizičkog razvoja, ne treba prekinuti rad s njim nego treba pr postavljanju svojih zahteva uvek imati u vidu i poseban privremeni zahtev (potrebu) fizičke prirode. Ovakvo snažno i obimno obavljanje i pravac organskih procesa nisu ograničeni često samo na period detinjstva nego se nastavljaju i docnije, nekad traju i celog života. Među ugojenim ljudima više se nalaze ljudi koji su skloni lenosti nego među mršavim. Kod malo obrazovanih slojeva naroda, gde duša nije stvorila sebi široku sferu delatnosti, gojenje čoveka ide gotovo uvek zajedno sa razvijanjem lenosti, tako da ugojiti se i postati len znači kod seljaka i kod trgovca gotovo jedno isto. U tim slučajevima seljak koji se obogatio, brzo se goji utgravo zbog toga što se delatnost zdravog tela odjednom prekida s prestajanjem potrebe da se radi, a snaga koja se i dalje obilno stvara zato što se ne troši na umni život, ide na razvoj tela, a zatim čoveku već postaje teško da izvlači tu snagu iz organskih procesa koji su se razvili, i on postaje len.

10. Ali ako naročito jak razvoj organizma povlači za sobom lenost, onda i naročita slabost njegova može odvesti istom ako duša prethodno nije razvila svoj jak rad. Slabo dete, za čije su zdravlje neophodne sve fizičke snage koje se stvaraju iz hrane, može se takođe pokazati lenim upravo zbog svoje fizičke slabosti. Takvom detetu je teže nego zdravom da uzima od fizičkih procesa deo snage za svoj duševni rad. Tamo obimnost i snaga organskih procesa, a ovde nedostatak snage za neophodne procese života izazivaju istu pojavu. Naravno, u poslednjem slučaju vaspitač mora više nego u prvom slučaju vrlo obazrivo da zahteva od deteta duševnu delatnost a nekad mora čak sasvim da odustane od tih zahteva. Ali pritom se treba uvek plašiti da će dete, i kad se popravi, biti već priviknuto na lenost. Duge bolesti često imaju za posledicu dečju lenost i kaprice. Zbog toga prema bolesnom detetu vaspitač mora da bude vrlo obazriv, da ne zastrani ni: u jednom ni u drugom smislu: da ne nanese štetu ni fizičkom ni duševnom zdravlju deteta.

11. Iz istih fizičkih uzroka čovek oseća privremeno sklonost ka lenosti svaki put posle obilatog obeda: za vreme varenja hrane čoveku je teže da izvlači organsku snagu iz ovog fizičko-hemijskog procesa. Eto zbog čega obilat ručka stvara kod čoveka volju za nepokretnost i san. Kad se pak završi varenje hrane, kad su fizičke snage već gotove, delatnost postaje čoveku laka. Otuda je razumljivo zbog čega preterano obilno hranjenje dece povlači za sobom naklonost ka lenjosti, a ako isuviše proširen želudac traži zatim i stalno veliku količinu hrane, onda čovek postaje len za ceo život. Iz istog uzroka naše domaće vaspitanje kod imućnih klasa, spahija i trgovaca, često je stvaralo potpune lenštine. Strašno je i pomisliti šta pojede za dan jedno spahisko ili trgovačko dete! Ono je žvakalo i preživalo gotovo po ceo dan. Otuda je razumljivo zbot čega je lenost bila vrlo upadljiva i bitna crta naše imućne klase. Ali nigde, možda, jedenje od jutra do mraka, koje je tako reljefno opisao Gogolj, nije imalo takve široke razmere kao u Malo-rusiji. Ne dolazi li zbog toga i još jača nijansa lenosti kad Malo-rusa? Ali, na to je, naravno, imala uticaja i toplija klima: naročito dugo i žarko stepsko leto. Za vreme žege svako hotimično kretanje teže je čoveku nego za vreme hladnoće.

Psiho-fizički uzroci lenosti

12. U psihofizičke uzroke lenosti treba ubrojati naročito obilje i raznovrsnost tragova prijatnih telesnih osećaja svake vrste. Ako su čoveku u detinjstvu pružali u izobilju raznovrsna telesna uživanja, onda sama raznovrsnost tragova tih naslada daće mu mogućnost da zadovolji u njima svoju potrebu za duševnom delatnošću. Beneke pridaje naročitu važnost ovom izvoru lenosti i pripisuje mu čak veći uticaj na kvarenje čoveka nego što se može pripisati. Ali, naravno, ako prve asocijacije čovekovih pretstava budu uzete uglavnom iz sveta čulnih naslada, one mogu jako usloviti svu dalju delatnost njegove duše. U takve naslade Beneke sasvim pravilno ubraja ne samo proždrljivost nego uopšte svaku telesnu nasladu pa čak i nestašluke, kao zadovoljenje telesne potrebe za kretanjem. Ako se dete isuviše jako zagnjuri u sferu telesnog života, ako se u njegovoj duši uspostave obimne i jake asocijacije čiji je sadržaj uzet iz te sfere, onda je teško probuditi u njemu žeđ za duhovnim životom. Ali pritom treba napomenuti da proždrljivost dolazi ne toliko od obilja poslastica koliko od naglih promena hrane. Proždrljivci se vaspitavaju pre svega u onim zavodima gde se deca glađu nagone da stalno misle o hrani, dok kod kuće roditelji kljukaju istu decu čim stignu. Naše bogoslovije su mnogo grešile u tom pogledu.

Psihički uzroci lenosti

13. Psihički uzroci lenosti sastoje se u samim iskustvima delatnosti, u ovom ili onom ishodu tih iskustava. Dete nije od prirode duševno leno, što lako primećujemo ako posmatramo kako ono voli ne samo delatnost uopšte, što bi se moglo još objasniti obiljem stvaranja fizičkih snaga, nego kako ono voli samostalnu delatnost. Ono želi sve samo da uradi. i tu težnju treba negovati kod njega kao najdragoceniju, žrtvujući radi nje i pristojnost, red, radi kojih majke i dadilje često ugušuju pravo ispoljavanje samostalne duševne delatnosti, ne znajući, naravno, kakvu štetu nanose detetu. Ako se dete zaustavlja i kažnjava za sve njegove zanose i porive u pravcu samostalne delatnosti, onda to znači dodavati joj još novu spoljašnju teškoću, pored one koju pretstavlja već sam fizički organizam: zbog toga je i razumljivo što dete može, najzad, otstupiti pred tom za njega suviše velikom teškoćom. Ovaj spoljni uzrok duševne lenosti deluje i onda kad nastavnik traži od deteta rad koji ne odgovara njegovim snagama. Neuspeh pokušaja da se zadovolji ovaj zahtev, isuviše teško i neprijatno osećanje koje prati te pokušaje, mogu zaplašiti dete, i ono će početi da gleda leno na svaki rad. Eto zbog čega se preterani zahtevi u pogledu učenja, mada takvo učenje može u početku daia čak i sjajne rezultate, docnije ispolji u vidu odvratnosti prema radu i naklonosti ka lenosti.

14. Ista naklonost prema lenosti razvija se iz sasvim suprotnog uzroka, naime, ako dete stalno zabavljaju, ako mu pružaju razonodu, tako da gotovo samo p a s i v n a delatnost ispunjava život njegove duše i zadovoljava njene zahteve za delatnošću. Pri tome se, istina, vaspitava žeđ za delatnošću i dete se dosađuje ako ga ništa ne zanima, ali se ne razvija smelost i uverenost koje su neophodne za savlađivanje teškoća samostalne duševne delatnosti.U tom pogledu greši i velikosvetski život dece, i pedagogika koja se preterano brine i koja nije sasvim razumna, poturajući deci delatnost a ne pružajući im mogućnost da je sama traže i nalaze. Iz istog uzroka takozvani Frebelovi dečji vrtovi, ma koliko racionalna bila usvojena zanimanja i igre dece u njima, mogu uticati štetno na dete, ako ono provodi u njima veliki deo svog dana. Ma kako bila pametna ta zanimanja ili te igre kojima uče dete u dečjem vrtu, oni su već zato rđavi što se dete njima nije samo naučilo, i ukoliko je dečji vrt u tom pogledu nametljiviji, utoliko je štetniji. To ne znači da smo mi uopšte protiv dečjih vrtova i protiv Frebelove ideje, nego samo to da, pri sadašnjem stanju svega ovog posla, mi apsolutno ne možemo reći da li dečji vrtovi u sadašnje vreme donose više koristi ili štete, i u svakom slučaju mislimo da se vreme koje deca provode u vrtovima, može znatno skratiti. Ne može se volja deteta voditi na ularu nego joj treba dati širine da sama raste i jača. Ako se deca šalju u vrt zato što nemaju gde da ih smeste, onda treba u samim vrtovima dati deci što više slobodnog vremena. da rade po volji. Čak bučno društvo dece, ako se dete nalazi u njemu od jutra do mraka, mora delovati štetno. Samoća je ovda-onda neophodna detetu kao i odraslom. Potpuno osamljeni i samostalni pokušaji ove ili one dečje delatnosti, koja nije izazvana podražavanjem drugoj deci ili nastavnicima, potpuno su neophodni i vrlo plodonosni, ma kako odraslome izgledala sitna ta delatnost. Nema sumnje da deca najviše uče podražavajući; ali bi bilo pogrešno misliti da će iz podražavanja sama od sebe izrasti samostalna delatnost. Podražavanje daje mnogo materijala za samostalnu delatnost, ali ako ne bi bilo samostalne delatnosti, nezavisne od podražavanja, onda se ne bi imalo šta ni podražavati. Samostalna delatnost se ne javlja docnije, sa uzrastom; njena klica ima koren u slobodnoj volji čovekovoj, koja se rađa s dušom, i toj klici treba dati i vremena i maha za razvoj. Eto zbog čega vaspitač treba ovda-onda da se udalji od deteta i da ga sasvim ostavi samom sebi. Klica samostalnosti skriva se dublje u duši deteta nego što tamo može prodreti vaspitanje, i sami pokušaji da se tamo prodre, mogu samo omesti razvoj klice. Vaspitanje može mnogo, ali ne može sve.

---