Korisnik:Ivanaaaas/pesak

Džon Kenet Galbrajt[uredi | uredi izvor]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija.On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene,omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine.On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga.On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. UThe Affluent Society , Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena "siromaštva", međđutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba "bogatstva", i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija.

Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren.On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova djeca pohađala loše održavane škole.On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično "preopterećena" zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca.Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomjerna potrošnja možda su predvidjeli pad stope štednje u SAD-u i drugim zemljama u razvoju.

Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju, tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad.Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao "ulaganje u muškarce" - veliki, javno financirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana.

U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Johna Kennetha Galbraitha, pod pokroviteljstvom l'Université du Littoral Côte d'Opale, Dunkerque[[1]] i the Institut de Gestion Sociale u Parizu, Francuskoj.

Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith's Centenary of the Review of Political Economy[2] posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji.

Kritika Galbrajtovog rada[uredi | uredi izvor]

Galbrajtov rad u celini, a posebno "Bogato društvo", izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni.Dobitnik Nobelove nagrade,ekonomista Milton Friedman u "Friedman on Galbraith, and on curing the British disease" gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka.On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa "višim umovima".:

Mnogi reformatori - Galbrajt nije jedini u tome - imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu.

Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza.On ističe da je "možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina."

Ričard Parker, u svojoj biografiji, John Kenneth Galbraith: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca.Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast.Galbrajt je znao da je "kompenzaciona snaga", koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta.U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing.Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost.

Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu.U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih "političkih preduzetnika" - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme.Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali "medijskom ličnošću".Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra "realnom ekonomskom teorijom", i da je Ekonomija u perspektivi "izuzetno loše informisana".

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona. Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država.