Korisnik:JovanovićJulija/pesak
Hakka (kin. 客家语, pin. Kèjiāyǔ), takođe poznat i kao hakka kineski je grupa povezanih kineskih dijalekata koji se govore širom južne Kine i Tajvana. Ovaj jezik može da se čuje i u nekim delovima istočne i jugoistočne Azije.
Zbog činjenice da se upotrebljava u izolovanim regionima, gde je komunikacija zbog nepristupačnosti ograničena, razvilo se nekoliko verzija i dijalekata ovog jezika. Priča se u različitim provincijama, kao što su: Guangdung, Guangsi, Hajnan, Fuđen, Sičuan, Hunan, Điangsi i Guejdžou. Osim ovih provincija, priča se još na Tajvanu, u Singapuru i Indoneziji. Razumevanje između hakka kineskog i ostalih verzija kineskog jezika, kao što su mandarinski, vu, jue itd., je teško uspostaviti. Neki dijalekti unutar hakka grupe su se pojedinačno razvijali, pa je i između njih teško postići razumevanje. Jako je sličan gan kineskom jeziku, pa ga neki čak smatraju i podvrstom ovog jezika. Neke verzije severnijeg hakka jezika imaju sličnosti sa južnijim verzijama gan jezika, zbog čega su naučnici i došli do takvog zaključka. Drugi smatraju da su sličnosti koje postoje među njima posledica oblasti[1] u kojoj se ovi narodi nalaze.
Na Tajvanu izuzetno mala grupa ljudi priča hakka kineski, ali se i pored toga smatra centrom za očuvanje i proučavanje ovog jezika. Postoje razlike u izgovoru kod tajvanskog hakka jezika i hakka jezika koji se govori u ostatku Kine. Čak i na Tajvanu, gde upotreba ovog jezika nije velika, postoje dve verzije.
Meisian dijalekat (kin. 梅州话, pin. Méizhōuhuà), poznat i kao moijen dijalekat, koji se priča na severoistoku Guangdunga, ujedno se smatra i standardnim dijalektom ovog jezika. Guangdungski odsek za obrazovanje zvanično je stvorio romanizovanu verziju moijena 1960. godine.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Reč hakka doslovno znači „gost“ ili „porodica gostiju“. Hak, na mandarinskom Kè, znači „gost“, dok ka, na mandarinskom jiā, znači „porodica“. Pripadnici ovog naroda svoj jezik zovu hak-ka-fa ili hak-fa. Neki ga oslovljavaju i sa ngai-fa, što znači „moj/naš jezik“.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Rana istorija[uredi | uredi izvor]
Smatra se da je Hakka narod migrirao sa severa Kine na jug Kine krajem vladavine dinastije Zapadni Đin[2]. Uzrok su bili rat i nemiri unutar države.[3] Preci su na jug stigli iz provincija Hunan i Šansi, odakle su sa sobom poneli govor karakterističan za te predele. U njima se danas govori mandarinski kineski. U današnjem hakka jeziku postoji mnogo karakteristika arhaične verzije ovog jezika. Na primer, završni suglasnici -p, -t i -k koji se ne javljaju u mandarinskom kineskom, su u ovoj verziji prisutni.
Loran Sagart (2002)[4] smatra da su hakka jezik i južni gan kineski u srodstvu i da je njihov zajednički predak proto-južni gan jezik. Njime se govorilo u Điangsiju tokom vladavine dinastije Sung. Deng (1999)[5] je uočio sličnost između hakka jezika, taj-kadajskih jezika i hmong-mijen jezika.
Zbog migracija, hakka jezik ima puno odlika drugih jezika. Na primer, postoji sličnost u vokabularu kod hakka jezika, min kineskog i še jezika (spada u grupu hmong-mijen jezika).
Lingvistički napredak[uredi | uredi izvor]
U hakka jeziku, kao i u većini sino-tibetanskih jezika, je došlo do promena u izgovoru, a to je prourokovano promenom fonema. Na primer:
- Karakteri kao 武 (rat, borilačke veštine) i 屋 (soba, kuća) su se u starokineskom izgovarali kao mwio i uk (Vilijam H. Bakster). U kantonskom se ovakav izgovor još uvek koristi (武 mou5, 屋 uk1), dok je u mandarinskom dodata fonema [v], pa se ove reči izgovaraju kao 武 wǔ i 屋 wū.
- Starokineska fonema /ɲ/, koja se javlja u rečima 人 (čovek, ljudi) i 日 (sunce, dan) je još uvek zastupljena u hakka jeziku, dok je došlo do promene u mandarinskom i kantonskom (u mandarinskom se izgovaraju kao 人 rén, 日 rì, a u kantonskom kao 人 yan4, 日 yat6).
Dijalekti[uredi | uredi izvor]
Hakka ima dijalekata koliko u toj oblasti ima okruga. Neki dijalekti se toliko razlikuju da meštani nisu u stanju da se međusobno razumeju. Okruzi koji se tu nalaze su Pingjuen, Dabu, Điaoling, Singning, Vuhu i Fengšun. Svaki okrug ima specifičnu fonetičku karakteristiku. Na primer, u Singningu je došlo do pretvaranja [-m] i [-p] u [-n] i [-t]. Pored toga, dijalekat u Hong Kongu nema medijalno [-u], zbog čega se karakter 光 izgovara kao [kɔŋ˧], za razliku od meisian dijalekta po kome se ovaj karakter čita kao [kwɔŋ˦].
Tonovi se isto razlikuju. Većina dijalekata ima šest tonova, ali među ostalim dijalektima postoje oni koji su izgubili svoje početne tonove (rusheng). Reči koje su se izgovarale u ovom tonu su sada svrstane u grupu onih koje taj ton nemaju. Primer ovakvog dijalekta je Čangting, koji je zastupljen u Fuđen provinciji. U nekim dijalektima su naučnici primetili tragove starijeg tonalnog sistema. Dijalekti Haifeng i Lufeng, koji se pričaju u provinciji Guangdung, imaju ukupno sedam tonova.
Na Tajvanu, dve najveće dijalekatske grupe su Sisian i Hailu. Većina ljudi koja govori hakka jezik na Tajvanu je poreklom iz ove dve regije. Jedna odlika ovih dijalekata, svih osim Sisian i Dabu dijalekata, koja se ne javlja u drugim grupama jeste prisustvo ovih suglasnika ([tʃ], [tʃʰ], [ʃ] and [ʒ]).
Glavna podela dijalekata je sledeća:
- Huidžou dijalekat
- Meisian dijalekat
- Vuhu dijalekat
- Singning dijalekat
- Pingjuen dijalekat
- Điaoling dijalekat
- Dabu dijalekat
- Fengšun dijalekat
- Hailu dijalekat
- Sisian dijalekat
- Raoping dijalekat (poznat i kao Šangrao)[6]
- Džaoan dijalekat
Vokabular[uredi | uredi izvor]
Zadržao je veliki broj jednosložnih reči, koje potiču iz starokineskog jezika. Prepoznavanje i grupisanje višesložnih reči se vrši upotrebom tonova i finalnih suglasnika.
| Karakteri | Izgovor | Značenje |
|---|---|---|
| 人 | [ŋin˩] | čovek, ljudi |
| 碗 | [ʋɔn˧˩] | činija |
| 狗 | [kɛu˧˩] | pas |
| 牛 | [ŋiu˩] | krava |
| 屋 | [ʋuk˩] | kuća |
| 嘴 | [tsɔi˥˧] | usta |
| 𠊎 | [ŋai˩] | ja |
| 渠[7] ili 𠍲[8] | [ki˩] | on/ona/ono |
| Karakteri | Izgovor | Značenje |
|---|---|---|
| 日頭 | [ŋit˩ tʰɛu˩] | sunce |
| 月光 | [ŋiɛt˥ kʷɔŋ˦] | mesec |
| 屋下 | [ʋuk˩ kʰa˦] | dom |
| 電話 | [tʰiɛn˥ ʋa˥˧] | telefon |
| 學堂 | [hɔk˥ tʰɔŋ˩] | škola |
| 筷子 | [kai zi˩] | štapići |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ The Sino-Tibetan languages. Graham Thurgood, Randy J. LaPolla. London: Routledge. 2003. ISBN 0-7007-1129-5. OCLC 59556542.
- ^ „Color Insert”. Asian Theatre Journal. 30 (1): Color Insert 01—Color Insert 08. 2013. ISSN 1527-2109. doi:10.1353/atj.2013.0013.
- ^ Some Historical Background, Hong Kong University Press, 2019-12-05, str. 19—42, Pristupljeno 2021-12-16
- ^ SAGART, Laurent; BAXTER, William H.; SAGART, Laurent; BAXTER, William (2009). „Reconstructing Old Chinese uvulars in the Baxter-Sagart system (Version 0.99)'”. Cahiers de Linguistique Asie Orientale. 38 (2): 221—244. ISSN 0153-3320. doi:10.1163/1960602809x00027.
- ^ 傅, 懋绩 (1958-05-01). „苏联民族语文发展的情况和解决民族文字问题的先进经验”. Chinese Science Bulletin. 9 (10): 304—311. ISSN 0023-074X. doi:10.1360/csb1958-3-10-304.
- ^ „Fāngyán 方言”. Encyclopedia of Chinese Language and Linguistics. Pristupljeno 2021-12-17.
- ^ Liu, Zhenfa; 劉鎮發 (1997). Ke yu pin yin zi hui. Xianggang: Hsianggang Zhong wen da xue zhu ban she. ISBN 962-201-750-9. OCLC 41146710.
- ^ LI, Tienfu (2016-06-30). „The Criteria of Standard Character in The Dictionary of Chinese Variants Characters（《異體字字典》）”. The Journal of Chinese Characters. 15: 91—107. ISSN 2093-6133. doi:10.14772/cscck.2016.15.91.