Корисник:JovanovićJulija/песак
Хакка (кин. 客家语, пин. Kèjiāyǔ), такође познат и као хакка кинески је група повезаних кинеских дијалеката који се говоре широм јужне Кине и Тајвана. Овај језик може да се чује и у неким деловима источне и југоисточне Азије.
Због чињенице да се употребљава у изолованим регионима, где је комуникација због неприступачности ограничена, развило се неколико верзија и дијалеката овог језика. Прича се у различитим провинцијама, као што су: Гуангдунг, Гуангси, Хајнан, Фуђен, Сичуан, Хунан, Ђиангси и Гуејџоу. Осим ових провинција, прича се још на Тајвану, у Сингапуру и Индонезији. Разумевање између хакка кинеског и осталих верзија кинеског језика, као што су мандарински, ву, јуе итд., је тешко успоставити. Неки дијалекти унутар хакка групе су се појединачно развијали, па је и између њих тешко постићи разумевање. Јако је сличан ган кинеском језику, па га неки чак сматрају и подврстом овог језика. Неке верзије севернијег хакка језика имају сличности са јужнијим верзијама ган језика, због чега су научници и дошли до таквог закључка. Други сматрају да су сличности које постоје међу њима последица области[1] у којој се ови народи налазе.
На Тајвану изузетно мала група људи прича хакка кинески, али се и поред тога сматра центром за очување и проучавање овог језика. Постоје разлике у изговору код тајванског хакка језика и хакка језика који се говори у остатку Кине. Чак и на Тајвану, где употреба овог језика није велика, постоје две верзије.
Меисиан дијалекат (кин. 梅州话, пин. Méizhōuhuà), познат и као моијен дијалекат, који се прича на североистоку Гуангдунга, уједно се сматра и стандардним дијалектом овог језика. Гуангдунгски одсек за образовање званично је створио романизовану верзију моијена 1960. године.
Етимологија[уреди | уреди извор]
Реч хакка дословно значи „гост“ или „породица гостију“. Хак, на мандаринском Kè, значи „гост“, док ка, на мандаринском jiā, значи „породица“. Припадници овог народа свој језик зову хак-ка-фа или хак-фа. Неки га ословљавају и са нгаи-фа, што значи „мој/наш језик“.
Историја[уреди | уреди извор]
Рана историја[уреди | уреди извор]
Сматра се да је Хакка народ мигрирао са севера Кине на југ Кине крајем владавине династије Западни Ђин[2]. Узрок су били рат и немири унутар државе.[3] Преци су на југ стигли из провинција Хунан и Шанси, одакле су са собом понели говор карактеристичан за те пределе. У њима се данас говори мандарински кинески. У данашњем хакка језику постоји много карактеристика архаичне верзије овог језика. На пример, завршни сугласници -п, -т и -к који се не јављају у мандаринском кинеском, су у овој верзији присутни.
Лоран Сагарт (2002)[4] сматра да су хакка језик и јужни ган кинески у сродству и да је њихов заједнички предак прото-јужни ган језик. Њиме се говорило у Ђиангсију током владавине династије Сунг. Денг (1999)[5] је уочио сличност између хакка језика, тај-кадајских језика и хмонг-мијен језика.
Због миграција, хакка језик има пуно одлика других језика. На пример, постоји сличност у вокабулару код хакка језика, мин кинеског и ше језика (спада у групу хмонг-мијен језика).
Лингвистички напредак[уреди | уреди извор]
У хакка језику, као и у већини сино-тибетанских језика, је дошло до промена у изговору, а то је проуроковано променом фонема. На пример:
- Карактери као 武 (рат, борилачке вештине) и 屋 (соба, кућа) су се у старокинеском изговарали као mwio и uk (Вилијам Х. Бакстер). У кантонском се овакав изговор још увек користи (武 mou5, 屋 uk1), док је у мандаринском додата фонема [в], па се ове речи изговарају као 武 wǔ и 屋 wū.
- Старокинеска фонема /ɲ/, која се јавља у речима 人 (човек, људи) и 日 (сунце, дан) је још увек заступљена у хакка језику, док је дошло до промене у мандаринском и кантонском (у мандаринском се изговарају као 人 rén, 日 rì, а у кантонском као 人 yan4, 日 yat6).
Дијалекти[уреди | уреди извор]
Хакка има дијалеката колико у тој области има округа. Неки дијалекти се толико разликују да мештани нису у стању да се међусобно разумеју. Окрузи који се ту налазе су Пингјуен, Дабу, Ђиаолинг, Сингнинг, Вуху и Фенгшун. Сваки округ има специфичну фонетичку карактеристику. На пример, у Сингнингу је дошло до претварања [-м] и [-п] у [-н] и [-т]. Поред тога, дијалекат у Хонг Конгу нема медијално [-у], због чега се карактер 光 изговара као [kɔŋ˧], за разлику од меисиан дијалекта по коме се овај карактер чита као [kwɔŋ˦].
Тонови се исто разликују. Већина дијалеката има шест тонова, али међу осталим дијалектима постоје они који су изгубили своје почетне тонове (rusheng). Речи које су се изговарале у овом тону су сада сврстане у групу оних које тај тон немају. Пример оваквог дијалекта је Чангтинг, који је заступљен у Фуђен провинцији. У неким дијалектима су научници приметили трагове старијег тоналног система. Дијалекти Хаифенг и Луфенг, који се причају у провинцији Гуангдунг, имају укупно седам тонова.
На Тајвану, две највеће дијалекатске групе су Сисиан и Хаилу. Већина људи која говори хакка језик на Тајвану је пореклом из ове две регије. Једна одлика ових дијалеката, свих осим Сисиан и Дабу дијалеката, која се не јавља у другим групама јесте присуство ових сугласника ([tʃ], [tʃʰ], [ʃ] and [ʒ]).
Главна подела дијалеката је следећа:
- Хуиџоу дијалекат
- Меисиан дијалекат
- Вуху дијалекат
- Сингнинг дијалекат
- Пингјуен дијалекат
- Ђиаолинг дијалекат
- Дабу дијалекат
- Фенгшун дијалекат
- Хаилу дијалекат
- Сисиан дијалекат
- Раопинг дијалекат (познат и као Шанграо)[6]
- Џаоан дијалекат
Вокабулар[уреди | уреди извор]
Задржао је велики број једносложних речи, које потичу из старокинеског језика. Препознавање и груписање вишесложних речи се врши употребом тонова и финалних сугласника.
Карактери | Изговор | Значење |
---|---|---|
人 | [ŋin˩] | човек, људи |
碗 | [ʋɔn˧˩] | чинија |
狗 | [kɛu˧˩] | пас |
牛 | [ŋiu˩] | крава |
屋 | [ʋuk˩] | кућа |
嘴 | [tsɔi˥˧] | уста |
𠊎 | [ŋai˩] | ја |
渠[7] или 𠍲[8] | [ki˩] | он/она/оно |
Карактери | Изговор | Значење |
---|---|---|
日頭 | [ŋit˩ tʰɛu˩] | сунце |
月光 | [ŋiɛt˥ kʷɔŋ˦] | месец |
屋下 | [ʋuk˩ kʰa˦] | дом |
電話 | [tʰiɛn˥ ʋa˥˧] | телефон |
學堂 | [hɔk˥ tʰɔŋ˩] | школа |
筷子 | [kai zi˩] | штапићи |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ The Sino-Tibetan languages. Graham Thurgood, Randy J. LaPolla. London: Routledge. 2003. ISBN 0-7007-1129-5. OCLC 59556542.
- ^ „Color Insert”. Asian Theatre Journal. 30 (1): Color Insert 01—Color Insert 08. 2013. ISSN 1527-2109. doi:10.1353/atj.2013.0013.
- ^ Some Historical Background, Hong Kong University Press, 2019-12-05, стр. 19—42, Приступљено 2021-12-16
- ^ SAGART, Laurent; BAXTER, William H.; SAGART, Laurent; BAXTER, William (2009). „Reconstructing Old Chinese uvulars in the Baxter-Sagart system (Version 0.99)'”. Cahiers de Linguistique Asie Orientale. 38 (2): 221—244. ISSN 0153-3320. doi:10.1163/1960602809x00027.
- ^ 傅, 懋绩 (1958-05-01). „苏联民族语文发展的情况和解决民族文字问题的先进经验”. Chinese Science Bulletin. 9 (10): 304—311. ISSN 0023-074X. doi:10.1360/csb1958-3-10-304.
- ^ „Fāngyán 方言”. Encyclopedia of Chinese Language and Linguistics. Приступљено 2021-12-17.
- ^ Liu, Zhenfa; 劉鎮發 (1997). Ke yu pin yin zi hui. Xianggang: Hsianggang Zhong wen da xue zhu ban she. ISBN 962-201-750-9. OCLC 41146710.
- ^ LI, Tienfu (2016-06-30). „The Criteria of Standard Character in The Dictionary of Chinese Variants Characters(《異體字字典》)”. The Journal of Chinese Characters. 15: 91—107. ISSN 2093-6133. doi:10.14772/cscck.2016.15.91.