Тај-кадајски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Кра-дај
Tai–Kadai, Daic
ЕтницитетДајски народи
Географска распрострањеностЈужна Кина, Хајнанско острво,
Индокина, и Северна Индија
Језичка класификацијаЈедан од светских примарних језичких фамилија
ПрајезикПрото-кра–дај
Подподела
Глотологtaik1256[1]
{{{mapalt}}}
Дистрибуција тај–кадајске језичке фамилије.
Таи-кадаи језици (сива боја, испод црвене) на мапи језичких породица света
Распрострањеност таи-кадаи језика

Тај-кадајски, таи-кадаи, кра-даи, кра-дајски или сијамски језици су језичка група од око 70 језика у југоисточној Азији и на југу Кине. Сви језици у породици су тонални, укључујући тајландски и лаоски, националне језике Тајланда и Лаоса, респективно.[2] Око 93 милиона људи говори Кра-Дај језике; 60% њих говори тајландски.[3] Ethnologue наводи 95 језика у породици, од којих су 62 у тајској грани.[4]

Тај-кадајски језици чине три подгрупе:

  • хлајски језици (2 језика, 800 хиљада говорника)
  • кадајски језици (9 језика, 95 хиљада говворника)
  • кам-тајски језици (58 језика, 82 милиона говорника)

Прве две подгрупе језика се срећу на кинеском острву Хајнан.

Имена[уреди | уреди извор]

Назив „Кра–Деј“ је предложио Вира Остапират (2000), пошто су Кра и Деј реконструисани аутоними кра и тај грана респективно.[5] „Кра–Деј“ је од тада користила већина стручњака који раде на лингвистици југоисточне Азије, укључујући Норквест (2007),[6] Питајапорн (2009),[7][8] Бакстер & Сагарт (2014)[9] и Енфилд и Комри (2015).[10]

Назив „Тај–Кадај“ се користи у многим референцама, као и у Ethnologue и Glottolog, али Остапират (2000) и други сугеришу да је проблематично и збуњујуће, дајући предност имену „Кра–Дај“.[5] „Тај–Кадај“ потиче од застареле поделе породице на две гране, Тај и Кадај, које је први предложио Пол К. Бенедикт (1942).[11] Године 1942. Бенедикт је ставио три Кра језика (гелаоски, Лакуа (кабјаоски) и лачки) заједно са хлајским у групу коју је назвао „Кадај”, од ка, што значи „особа” у гелаоском и лакуанском (кабјаоски) и Дај, облику аутонима хлајског.[11] Бенедиктова (1942) група „Кадај“ заснивала се на његовом запажању да крајски и хлајски језици имају бројеве сличне аустронезијским. Међутим, ова класификација је сада универзално одбачена као застарела након што је Остапират (2000) показао кохерентност крајског огранка, који се не сврстава у подгрупу са хлајским огранком као што је Бенедикт (1942) предложио. „Кадај“ се понекад користи за означавање целе породице Кра-Дај, укључујући и Солнитов рад (1988).[12][13][14] Додатно је збуњујуће што неке друге референце ограничавају употребу „Кадаја” само на крајски огранак породице.

Назив „Дејк“ користи Роџер Бленч (2008).[15]

Одлике[уреди | уреди извор]

Тај-кадајски језици су језици са од 3 до 9 различитих мелодијских акцената. По правилу су моносилабички (речи се састоје из једног слога), и немају морфологију (конјугацију, декилнацију). Ред речи је најчешће по правилу: субјекат-глагол-објекат. Атрибути и именичке одредбе долазе иза именица које описују.

Значајнији језици[уреди | уреди извор]

Језици из ове групе по броју говорника:

  • Тајландски (46 милиона, југозападни таи)
  • Исан (са 20 милиона говорника, исан представља варијанту лаоског језика која се говори на Тајланду)
  • Северни жуанг (10 милиона, северни таи)
  • Лана (6 милиона, југозападни таи)
  • Пак-тајски (5 милиона, југозападни таи)
  • Јужни жуанг (4 милиона, централни таи)
  • Лаоски (око 5 милиона, не рачунајући говорнике исана, југозападни таи)
  • Шан (3 милиона, југозападни таи)
  • Донг (2,4 милиона, кам-суи)
  • Буји (2 милиона, северни таи)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Tai–Kadai”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Diller, Anthony, Jerry Edmondson, Yongxian Luo. (2008). The Tai–Kadai Languages. London [etc.]: Routledge. ISBN 978-0-7007-1457-5
  3. ^ „Taikadai”. www.languagesgulper.com. Приступљено 2017-10-15. 
  4. ^ „Ethnologue Tai–Kadai family tree”. 
  5. ^ а б Ostapirat, Weera. (2000). "Proto-Kra." Linguistics of the Tibeto-Burman Area 23 (1): 1-251.
  6. ^ Norquest, Peter K. 2007. A Phonological Reconstruction of Proto-Hlai. Ph.D. dissertation, Department of Anthropology, University of Arizona.
  7. ^ Pittayaporn, Pittayawat. 2009. The phonology of Proto-Tai. Ph.D. Thesis, Cornell University
  8. ^ Peter Jenks and Pittayawat Pittayaporn. Kra-Dai Languages. Oxford Bibliographies in "Linguistics", Ed. Mark Aranoff. New York: Oxford University Press.
  9. ^ Baxter, William H.; Sagart, Laurent (2014), Old Chinese: A New Reconstruction, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-994537-5. 
  10. ^ N. J. Enfield and B. Comrie, Eds. 2015. Languages of Mainland Southeast Asia: The State of the Art. Berlin, Mouton de Gruyter.
  11. ^ а б Benedict, Paul K. (1942). „Thai, Kadai, and Indonesian: A New Alignment in Southeastern Asia”. American Anthropologist. 44 (4): 576—601. JSTOR 663309. doi:10.1525/aa.1942.44.4.02a00040Слободан приступ. 
  12. ^ Solnit, David B. 1988. "The position of Lakkia within Kadai." In Comparative Kadai: Linguistic studies beyond Tai, Jerold A. Edmondson and David B. Solnit (eds.). pages 219-238. Summer Institute of Linguistics Publications in Linguistics 86. Dallas: Summer Institute of Linguistics and the University of Texas at Arlington.
  13. ^ Edmondson, Jerold A. and David B. Solnit, editors. 1988. Comparative Kadai: Linguistic studies beyond Tai. Summer Institute of Linguistics and the University of Texas at Arlington Publications in Linguistics, 86. Dallas: Summer Institute of Linguistics and the University of Texas at Arlington. vii, 374 p.
  14. ^ Edmondson, Jerold A. and David B. Solnit, editors. 1997. Comparative Kadai: the Tai branch. Summer Institute of Linguistics and the University of Texas at Arlington Publications in Linguistics, 124. Dallas: Summer Institute of Linguistics and the University of Texas at Arlington. vi, 382 p.
  15. ^ Blench, Roger. 2008. The Prehistory of the Daic (Tai-Kadai) Speaking Peoples Архивирано на сајту Wayback Machine (29. април 2019). Presented at the 12th EURASEAA meeting Leiden, 1–5 September 2008. (PPT slides)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]