Korisnik:Lazar Laza Lazovic/pesak

Ubistvo Kiti Đenoveze se dogodilo u ranim satima 13. marta 1964. godine, 28-godišnja Kiti Đenoveze izbodena je nožem ispred stambene zgrade gde je živela, u Kvinsu u Njujorku. Dve nedelje nakon ubistva, Njujork Tajms (eng. The New York Times) objavio je članak u kojem se tvrdi da je 38 svedoka videlo ili čulo napad i da niko od njih nije pozvao policiju niti joj priskočio u pomoć.

Incident je podstakao istragu o onome što je postalo poznato kao efekat slučajnih prolaznika ili „sindrom Đenoveze“, a ubistvo je postalo osnovna tema američkih udžbenika psihologije u naredne četiri decenije. Međutim, istraživači su u međuvremenu otkrili velike netačnosti u članku Njujork Tajmsa. Policijski razgovori otkrili su da su neki svedoci pokušali da pozovu policiju.

Novinari u konkurentskoj organizaciji otkrili su 1964. godine da je članak u suprotnosti sa činjenicama, ali u to vreme nisu bili spremni da ospore urednika Njujork Tajmsa  Ejba Rozentala (eng. Abe Rosenthal). U članku američkog psihologa 2007. godine nije pronađen nijedan dokaz o prisustvu 38 svedoka, niti da su svedoci posmatrali ubistvo, niti da su svedoci ostali neaktivni. Godine 2016, Njujork Tajms je sopstveno izveštavanje nazvao „manjkavim“, navodeći da je originalna priča „grubo“ preuveličala broj svedoka i ono što su oni videli.

Vinston Mozli, (eng. Winston Moseley) , 29-godišnjak rođen u Menhetnu, uhapšen je tokom provale u kuću šest dana nakon ubistva. Dok je bio u pritvoru, priznao je da je ubio Đenoveze. Na suđenju je proglašen krivim za ubistvo i osuđen na smrt, ova kazna je kasnije zamenjena doživotnim zatvorom. Mozli je umro u zatvoru 28. marta 2016. godine u 81. godini, odleživši 52 godine.

Kiti Đenoveze

Kiti Đenoveze
Kiti Đenoveze
Lični podaci
Puno ime	eng. Catherine Susan Genovese
Nadimak	Kiti
Datum rođenja	(1935-07-07)7. jul 1935.
Mesto rođenja	Bruklin, Njujork, SAD
Datum smrti	13. mart 1964.(1964-03-13) (28 god.)
Mesto smrti	Kejnan, Njujork, SAD

Ketrin Suzan „Kiti“ Đenoveze (eng. Catherine Susan "Kitty" Genovese) (7.jul 1935-13. mart 1964) rođena je u Bruklinu u državi Njujork, najstarija od petoro dece italijansko-američkih roditelja Rejčel (rođene Đordano) i Vinsent Andronela Đenoveze. Odgajana je kao katolkinja, živeći u zapadno-bruklinskom naselju, naseljenom uglavnom porodicama italijanskog i irskog porekla. U svojim tinejdžerskim godinama pohađala je srednju školu samo za  devojke. Nakon što je njena majka bila svedok ubistva, njena porodica se preselila u Kejnan 1954. godine, dok je Đenoveze, koja je nedavno završila srednju školu ostala u Bruklinu kod bake i dede da se pripremi za njen predstojeći brak. Kasnije te godine par se venčao, ali se ubrzo razveo krajem 1954.

Nakon useljenja u stan u Bruklinu, Đenoveze je radila na činovničkim poslovima, što joj se činilo neprivlačnim. Krajem pedesetih prihvatila je položaj barmena (barsko poslovanje i poslovna tehnika u baru). U avgustu 1961. godine, nakratko je uhapšena zbog kladionica, jer je uzimala opklade na konjske trke od barskih pokrovitelja. Ona i njena prijateljica kažnjene su sa po 50 dolara i gubitkom posla.

Bila je na još jednom mestu barmen na Jamajci, uskoro je upravljala tim barom u ime svog odsutnog vlasnika. Radeći u dve smene uspela je da uštedi novac koji je nameravala da potroši za otvaranje italijanskog restorana. Svoj stan delila je sa svojom devojkom, Mari, koju je upoznala 1963.

Ubistvo

Ulica stanovanja Kiti Đenoveze

Otprilike u 2:30 ujutru, 13. marta 1964. godine, Đenoveze je napustila bar u kojem je radila i počela da se vozi kući svojim crvenim fijatom. Dok je čekao da se promeni semafor, primetio ju je Vinston Mozli, koji je sedeo u svom parkiranom automobilu. Đenoveze je stigla kući oko 3:15 ujutru i parkirala svoj automobil na parkingu stanice, na oko 30 metara od vrata svog stana, u uličici u zadnjem delu zgrade. Dok je hodala prema stambenom kompleksu, Vinston, koji ju je pratio kući, izašao je iz svog vozila koje je parkirao na uglu autobuske stanice. Naoružan lovačkim nožem, prišao je Kiti.

Đenoveze je potrčala prema prednjem delu zgrade, a Vinston je potrčao za njom, pretekao je i dva puta joj zabio nož u leđa. Đenovese je vrisnula: „O, Bože, izbo me! Pomozite mi!" . Nekoliko komšija je čulo njen plač, ali samo nekoliko njih prepoznalo je zvuk kao vapaj za pomoć. Kada je  jedan od komšija, vikao na napadača: „Pustite tu devojku na miru!“ Vinston je pobegao i Đenoveze se polako uputila prema zadnjem ulazu u zgradu, teško povređena i izvan pogleda bilo kog svedoka.

Svedoci su videli kako je Vinston ušao u svoj automobil, odvezao se i vratio se deset minuta kasnije. Sistematski je pretraživao parkiralište, železničku stanicu i stambeni kompleks, na kraju je pronašao Kiti, koja je bila jedva pri svesti i koja je ležala u hodniku zgrade. Vrata su bila zaključana, što ju je sprečio da uđe unutra. Izvan vidokruga prolaznika sa ulice koji su možda čuli ili videli bilo koji znak početnog napada, Vinston je još nekoliko puta izbo Đenovese pre nego što ju je silovao, ukrao joj 49 dolara i ponovo pobegao. Napadi su trajali približno pola sata, a rane na rukama Đenoveze sugerirale su da je pokušala odbraniti od njega. Komšinica i bliska prijateljica pronašla ju je nedugo nakon drugog napada i držala u naručju dok nije stigla hitna pomoć.

Evidencija o najranijim pozivima policije je nejasna i nije im dat visok prioritet. Incident se dogodio četiri godine pre nego što je Njujork uveo sistem hitnih poziva 911. Jedan svedok je rekao da je njegov otac pozvao policiju nakon početnog napada i izvestio da je žena pretučena, ali je ustala i teturala se okolo. Nekoliko minuta nakon poslednjeg napada, drugi svedok, Karl Ros, pozvao je dvojicu prijatelja za savet šta da rade, od kojih je drugi pozvao trećeg prijatelja koji je potom pozvao policiju, koja je stigla na mesto događaja za nekoliko minuta od ovog poziva. Vozilo hitne pomoći pokupilo je Đenovese u 4:15 ujutro,ali na žalost je umrla na putu do bolnice. Sahranjena je 16. marta 1964. godine na groblju  u mestu Kejnan.

Vinston Mozli

Vinston Mozli
Vinston Mozli
Lični podaci
Datum rođenja	(1935-03-02)2. mart 1935.
Mesto rođenja	Kvins, Njujork, SAD
Datum smrti	28. mart 2016.(2016-03-28) (81 god.)
Mesto smrti	Klintonova popravna ustanova, Njujork, SAD

Vinston Mozli (eng. Winston Moseley)  (1935–2016) imao je 29 godina u vreme kada je ubio Kiti. Bio je iz  Kvinsa i radio je u kompaniji Remington-Rand, kao operater kartica, pripremajući izbušene kartice koje su se u to vreme koristile za skladištenje podataka za digitalne računare. Bio je oženjen i imao je troje dece i nije imao krivičnog dosijea.

Dok je bio u pritvoru, Vinston je priznao da je ubio Kiti. Detaljno je opisao napad, potkrepljujući fizičke dokaze sa lica mesta. Rekao je da je njegov motiv za napad jednostavno "ubiti ženu", rekavši da više voli da ubija žene jer "su bile lakše i nisu uzvraćale udarac". Izjavio je da je ustao te noći oko 2 sata ujutro, ostavivši ženu da spava kod kuće i vozio se kroz Kvins da pronađe žrtvu.

Video je Đenovezu na putu kući i pratio je do parkinga pre nego što ju je ubio. Takođe je priznao da je ubio i seksualno napao još dve žene i da je izvršio između 30 i 40 provala. Naknadni psihijatrijski pregledi sugerisali su da je Vinston bio nekrofil.

Reakcije

Reakcije javnosti

U danima nakon ubistva sam događaj nije privuko veliku pažnju medija. Napomenuto je da je, komesar policije Njujorka, Majkl Marfi rekao gradskom uredniku Njujork Tajmsa, Rozentalau, da je ta priča iz Kejnana za knjige, da motiviše Tajms da objavi izveštaj o istrazi. Članak, koji je napisao Martin Ganzberg je objavljen 27. marta 1964. godine, dve nedelje nakon ubistva, tvrdio je da je ubistvo videlo 38 svedoka, ali je greška smanjila broj svedoka za jednog u naslovu: „37 koji su videli ubistvo nije pozvalo policiju“. Citira se i reprodukuje od 1964. godine sa ispravljenim naslovom „Trideset i osam koji su videli  ubistvo nije pozvalo policiju“. Javni pogled na priču iskristalisao se oko citata neidentifikovanog komšije koji je video deo napada, ali je razmišljao pre nego što je konačno kontaktirao drugog komšiju da pozove policiju, rekavši: „Nisam želeo da se mešam“.

Mnogi su tada priču o ubistvu Đenoveze doživljavali kao amblematiku bešćutnosti ili apatije života u velikim gradovima, a posebno u Njujorku.

Reakcija javnosti na ubistva koja se dešavaju u susedstvu navodno se nije promenila. Prema članku Njujork Tajmsa od 28. decembra 1974. godine, deset godina nakon ubistva Đenoveze, 25-godišnja Sandra Zahler pretučena je na smrt u stanu u zgradi koja je gledala na mesto napada Đenoveze. Komšije su ponovo rekli da su čuli vriske i videli „žestoku borbu“, ali nisu učinili ništa.

U izjavi za Nacionalni jani radio 3. marta 2014. godine, Kevin Kuk, autor knjige o ubistvu Kiti Đenoveze, rekao je:

   „Trideset i osam svedoka - to je bila priča koja je stigla iz policije. I zaista je to ono što je učinilo da se priča popularizuje. Tokom mnogih meseci istraživanja, našao sam dokument koji je bio zbirka prvih intervjua. Čudno, bilo je 49 svedoka. Mene je to zbunjivalo dok nisam sabrao same unose. Neki od njih su bili intervjui sa dvoje ili troje ljudi koji su živeli u istom stanu. Verujem da je neki izmučeni državni službenik dao taj broj policijskom komesaru koji je prosledio Rozentalu, a on je posle toga ušao u modernu istoriju Amerike.“

   O ovom događaju pisalo se širom planete, takođe ni Srpsku štampu nije zaobišla ova tema, čak se i 50 godina nakon događaja pisalo o ubistvu kroz razne naslove: „Krici ove žene već 50 godina progone Njujorčane“, „Ubistvo koje pola veka opseda Ameriku“, „Molim vas, pomozite mi!“... Danas se uglavnom ovaj događaj upoređuje sa sličnim ubistvima koji na žalost u današnjem svetu još uvek nisu iskorenjeni.

Psihološka istraživanja

Psihološki eksperimenti koji su usledili nakon događaja iz 1964. godine doveli su istraživače do zaključka da od broja prisutnih ljudi zavisi da li ćete pomoći osobi u nevolji. Efekat posmatrača ukazuje da, ukoliko je prisutan veći broj svedoka, manje su šanse da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pružiti pomoć onome kome je potrebna.

Prva istraživanja ovog fenomena sprovodili su šezdesetih godina Bib Latane i Džon Darli. Prilikom jednog od svojih eksperimenata, oni su pozvali studente da popune anketu, a zatim je prostorija ispunjena dimom. Uslovi nisu bili isti za sve ispitanike, pa su tako neki od njih bili sami u prostoriji, dok su drugi intervjuisani u grupi kolega, ili u grupi u kojoj se nalazi neko od saradnika na eksperimentu i ignoriše dim. Prisustvo dima su studenti koji su bili sami u prostoriji prijavili u 75 odsto slučajeva, dok su oni koji su se nalazli u grupama obavestili istraživače o dimu u 38 odsto slučajeva u drugoj, i samo deset odsto u trećoj grupi.

Ovim i nizom drugih eksperimenata, utvrđeno je da prisustvo drugih ljudi stvara takozvanu difuziju odgovornosti, pa posmatrač, deleći odgovornost sa svima, ne oseća pritisak da upravo on bude aktivan. Osim toga, ukoliko niko iz grupe svedoka ne reaguje, svako od njih će zaključiti da ne treba ni on. Dakle, uverenja da će neko drugi pomoći i da situacija nije ozbiljna ukoliko je ostali ignorišu, utiču na pasivnost svedoka.

U septembru 2007. godine, američki psiholog je objavio ispitivanje činjeničnih osnova ubistva Kiti Đenoveze u udžbenicima psihologije. Trojica autora zaključila su da priča nije potkovana pouzdanim činjenicama, uglavnom zbog netačnog izveštavanja u novinama u vreme incidenta. Prema autorima, uprkos ovom nedostatku dokaza, priča i dalje nastanjuje uvodne udžbenike socijalne psihologije (a samim tim i umove budućih socijalnih psihologa). Istraživanje deset vodećih udžbenika psihologije na fakultetima pronašlo je slučaj Đenoveze u njima, u osam udžbenika koji sugerišu da su svedoci iz stanova kroz prozor gledali kako je Đenoveze ubijena, a dva udžbenika navode da su neki ili većina svedoka čuli, ali nisu mogli videti napad.

Tačnost originalnih izveštaja

Novija istraga dovela je u pitanje izvornu verziju događaja. Članak Njujork Tajmsa iz 2004. godine, objavljen na 40 godina od ubistva Kiti, pokrenuo je brojna pitanja o tvrdnjama u originalnom članku. Studija iz 2007. godine utvrdila je da su mnoge navodne činjenice o ubistvu neosnovane, navodeći da nije bilo dokaza za prisustvo 38 svedoka, niti da su svedoci posmatrali ubistvo, ili da su svedoci ostali neaktivni. Posle Vinstonove smrti u martu 2016. godine, Njujojk Tajms nazvao je njihovu priču „manjkavom“, navodeći da se u članaku grubo preuveličao broj svedoka i ono što su oni videli.

Zbog rasporeda kompleksa i činjenice da su se napadi dogodili na različitim lokacijama, nijedan svedok nije video čitav sled događaja. Istraga policije i tužilaca pokazala je da je otprilike desetak osoba čulo ili videlo delove napada, iako niko nije vidio niti je znao za celi incident. Mnogi nisu bili potpuno svesni da se dogodio napad ili ubistvo. Neki su mislili da su ono što su videli ili čuli bila porodična svađa, pijana tuča. Nakon što joj je početnim napadom ubica probio pluća, što je dovelo do njene konačne smrti od gušenja, malo je verovatno da je Đenoveze uspela da vrišti bilo kojom jačinom.

Dokumentarac iz 2015. godine, u kojem se pojavljuje Kitin brat Vilijam, otkrio je da su neki novinari znali za mnoge probleme sa pričom čak i 1964. godine. Odmah nakon što je priča pukla, reporter televizijskog kanala, Deni, otkrio je mnoge nedoslednosti u originalnom članku Njujork Tajmsa. Deni je pitao novinara Njujork Tajmsa Martina Ganzberga zašto njegov članak nije otkrio da svedoci nisu osećali da se događa ubistvo. Ganzberg je odgovorio: „To bi uništilo priču“. Ne želeći da ugrozi svoju karijeru napadom na moćnog urednika Njujork Tajmsa, Rozentala, Deni je svoja otkrića držao u tajnosti.