Апатија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Апатија (грч. απάθεια apatheia) или бестрашће, равнодушност, психичко је стање без страсти и афеката, карактерисано неузбуђеношћу и незаинтересованошћу. Апатија се, с једне стране, сматра жељеним „филозофским миром"[1], а с друге, „губитком заинтересованости за свет око себе и сопствену судбину“, ради чега се неретко предузимају и психијатријска лечења[2].

Апатија у филозофији[уреди]

У филозофији, апатија је одсуство било каквог душевног узбуђења, стање унутарње душевне смирености.[3] Апатија се нарочито вреднује у оним етичким системима (хиндуизам, будизам, стоицизам, хришћанство) који на жељу и световне интересе гледају као на нешто ниско и недостојно.[4]

Код киника је апатија значила душевни мир[1]. У филозофији стоика, не поседовати pathe значи не поседовати осећања заснована на погрешним веровањима да је неки предмет довољно важан да би конкурисао врлини.[4] Тако да апатија не представља недостатак осећања уопште, већ недостатак оних осећања која човека наводе да врлини ускрати њену праву улогу. Апатија за стоике представља највеће добро јер значи ослобођење од афеката и равнодушност према свим чулним угодама и неугодама.[5] Врлина је мудраца у томе што умом може познати штетност афеката и савладати их, а порочност „будаластог“ у томе што код њега страсти доминирају над умом.[3] У стању бестрашћа мудрац ништа не треба, јер је умом надвладао све пожуде које би га могле одвести у стање страшћа (патхос). Апатија је, према мишљењу стоика и киника, циљ властитог уздизања и самоодгоја. Човек треба постати равнодушан према вањским догађањима као и према угодном и неугодном доживљају у свакодневним сусретима с људима, а последица тога је срећан и блажен живот.[1] У филозотији скептика апатија је стање у којем се суздржавамо од сваког суда.[5]

Попут неких ранијих филозофа, и Кант је апатију сматрао нарочито врсном. За њега, блаженство је стање „потпуне независности од склоности и жеља“, и ова слобода је истовремено и врлина сама по себи и предуслов за остале врлине.[4]

Апатија у религији[уреди]

У хришћанству се бестрашће (односно апатија) вреднује као врхунска врлина, односно оно што омогућује врлине. Јован Лествичник каже: „Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа - врлине." Он бестрасним назива човека који је „ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу"[6]. Тако, хришћанском поимању, бестрашће не значи само одсуство заинтересованости за створени свет, већ активну љубав према Богу. У аскетској традицији свет се поистовећује са страстима, па велики хришћански аскета Исак Сирин речју и делом поручује "смрт свету". Максим Исповедник страсти види као препреке на путу богопознања, говорећи да: „бестрашће рађа расуђивање, а знање - љубав према Богу“.[7] Међутим, и из Цркве упозоравају да „бестрашће пре времена је опасно“, изван монашких традиција, и у условима породичног живота.[8]

Апатија у психологији[уреди]

Апатија се у психологији дефинише као „одсуство осећања у условима када би она била природна"[2], односно као поптуна незаинтересованост за свет око себе. Стога се она посматра као непожељан, па чак и абнормалан феномен, који је потребно лечити. Термин се апатија употребљава и као ознака стања у неким душевним болестима као што су меланхолија и депресивна психоза.

Апатија у политици[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политичка апатија

Апатија се у политици испољава као незаинтересованост бирача за понуђене политичке опције, неизлазак на изборе и уопште, уздржавање од било какве политичке активности. Од стране политичких аналитичара се често тумачи као непожељно стање, односно као незаинтересованост народа за сопствену судбину. Међутим, и овде постоје друкчија тумачења која тврде да „апстиненција од избора не мора означавати политичку апатију“.[9]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Apatija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ а б Apatija, psihoterapija
  3. ^ а б Апатија, Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница апатија), Плато, Београд, 1997.
  4. ^ а б в Апатија, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  5. ^ а б Апатија, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  6. ^ Јован Лествичник, Лествица
  7. ^ Максим Исповедник, Стослови љубави
  8. ^ Игњатије Брјанчанинов, Правилан однос према страстима
  9. ^ Apstinencija nije apatija

Види још[уреди]