Корисник:Lazar Laza Lazovic/песак

Убиство Кити Ђеновезе се догодило у раним сатима 13. марта 1964. године, 28-годишња Кити Ђеновезе избодена је ножем испред стамбене зграде где је живела, у Квинсу у Њујорку. Две недеље након убиства, Њујорк Тајмс (енг. The New York Times) објавио је чланак у којем се тврди да је 38 сведока видело или чуло напад и да нико од њих није позвао полицију нити јој прискочио у помоћ.

Инцидент је подстакао истрагу о ономе што је постало познато као ефекат случајних пролазника или „синдром Ђеновезе“, а убиство је постало основна тема америчких уџбеника психологије у наредне четири деценије. Међутим, истраживачи су у међувремену открили велике нетачности у чланку Њујорк Тајмса. Полицијски разговори открили су да су неки сведоци покушали да позову полицију.

Новинари у конкурентској организацији открили су 1964. године да је чланак у супротности са чињеницама, али у то време нису били спремни да оспоре уредника Њујорк Тајмса  Ејба Розентала (енг. Abe Rosenthal). У чланку америчког психолога 2007. године није пронађен ниједан доказ о присуству 38 сведока, нити да су сведоци посматрали убиство, нити да су сведоци остали неактивни. Године 2016, Њујорк Тајмс је сопствено извештавање назвао „мањкавим“, наводећи да је оригинална прича „грубо“ преувеличала број сведока и оно што су они видели.

Винстон Мозли, (енг. Winston Moseley) , 29-годишњак рођен у Менхетну, ухапшен је током провале у кућу шест дана након убиства. Док је био у притвору, признао је да је убио Ђеновезе. На суђењу је проглашен кривим за убиство и осуђен на смрт, ова казна је касније замењена доживотним затвором. Мозли је умро у затвору 28. марта 2016. године у 81. години, одлеживши 52 године.

Кити Ђеновезе

Кити Ђеновезе
Кити Ђеновезе
Лични подаци
Пуно име	енг. Catherine Susan Genovese
Надимак	Кити
Датум рођења	(1935-07-07)7. јул 1935.
Место рођења	Бруклин, Њујорк, САД
Датум смрти	13. март 1964.(1964-03-13) (28 год.)
Место смрти	Кејнан, Њујорк, САД

Кетрин Сузан „Кити“ Ђеновезе (енг. Catherine Susan "Kitty" Genovese) (7.јул 1935-13. март 1964) рођена је у Бруклину у држави Њујорк, најстарија од петоро деце италијанско-америчких родитеља Рејчел (рођене Ђордано) и Винсент Андронела Ђеновезе. Одгајана је као католкиња, живећи у западно-бруклинском насељу, насељеном углавном породицама италијанског и ирског порекла. У својим тинејџерским годинама похађала је средњу школу само за  девојке. Након што је њена мајка била сведок убиства, њена породица се преселила у Кејнан 1954. године, док је Ђеновезе, која је недавно завршила средњу школу остала у Бруклину код баке и деде да се припреми за њен предстојећи брак. Касније те године пар се венчао, али се убрзо развеo крајем 1954.

Након усељења у стан у Бруклину, Ђеновезе је радила на чиновничким пословима, што јој се чинило непривлачним. Крајем педесетих прихватила је положај бармена (барско пословање и пословна техника у бару). У августу 1961. године, накратко је ухапшена због кладионица, јер је узимала опкладе на коњске трке од барских покровитеља. Она и њена пријатељица кажњене су са по 50 долара и губитком посла.

Била је на још једном месту бармен на Јамајци, ускоро је управљала тим баром у име свог одсутног власника. Радећи у две смене успела је да уштеди новац који је намеравала да потроши за отварање италијанског ресторана. Свој стан делила је са својом девојком, Мари, коју је упознала 1963.

Убиство

Улица становања Кити Ђеновезе

Отприлике у 2:30 ујутру, 13. марта 1964. године, Ђеновезе је напустила бар у којем је радила и почела да се вози кући својим црвеним фијатом. Док је чекао да се промени семафор, приметио ју је Винстон Мозли, који је седео у свом паркираном аутомобилу. Ђеновезе је стигла кући око 3:15 ујутру и паркирала свој аутомобил на паркингу станице, на око 30 метара од врата свог стана, у уличици у задњем делу зграде. Док је ходала према стамбеном комплексу, Винстон, који ју је пратио кући, изашао је из свог возила које је паркирао на углу аутобуске станице. Наоружан ловачким ножем, пришао је Кити.

Ђеновезе је потрчала према предњем делу зграде, а Винстон је потрчао за њом, претекао је и два пута јој забио нож у леђа. Ђеновесе је вриснула: „О, Боже, избо ме! Помозите ми!" . Неколико комшија је чуло њен плач, али само неколико њих препознало је звук као вапај за помоћ. Када је  један од комшија, викао на нападача: „Пустите ту девојку на миру!“ Винстон је побегао и Ђеновезе се полако упутила према задњем улазу у зграду, тешко повређена и изван погледа било ког сведока.

Сведоци су видели како је Винстон ушао у свој аутомобил, одвезао се и вратио се десет минута касније. Систематски је претраживао паркиралиште, железничку станицу и стамбени комплекс, на крају је пронашао Кити, која је била једва при свести и која је лежала у ходнику зграде. Врата су била закључана, што ју је спречио да уђе унутра. Изван видокруга пролазника са улице који су можда чули или видели било који знак почетног напада, Винстон је још неколико пута избо Ђеновесе пре него што ју је силовао, украо јој 49 долара и поново побегао. Напади су трајали приближно пола сата, а ране на рукама Ђеновезе сугерирале су да је покушала одбранити од њега. Комшиница и блиска пријатељица пронашла ју је недуго након другог напада и држала у наручју док није стигла хитна помоћ.

Евиденција о најранијим позивима полиције је нејасна и није им дат висок приоритет. Инцидент се догодио четири године пре него што је Њујорк увео систем хитних позива 911. Један сведок је рекао да је његов отац позвао полицију након почетног напада и известио да је жена претучена, али је устала и тетурала се около. Неколико минута након последњег напада, други сведок, Карл Рос, позвао је двојицу пријатеља за савет шта да раде, од којих је други позвао трећег пријатеља који је потом позвао полицију, која је стигла на место догађаја за неколико минута од овог позива. Возило хитне помоћи покупило је Ђеновесе у 4:15 ујутро,али на жалост је умрла на путу до болнице. Сахрањена је 16. марта 1964. године на гробљу  у месту Кејнан.

Винстон Мозли

Винстон Мозли
Винстон Мозли
Лични подаци
Датум рођења	(1935-03-02)2. март 1935.
Место рођења	Квинс, Њујорк, САД
Датум смрти	28. март 2016.(2016-03-28) (81 год.)
Место смрти	Клинтонова поправна установа, Њујорк, САД

Винстон Мозли (енг. Winston Moseley)  (1935–2016) имао је 29 година у време када је убио Кити. Био је из  Квинса и радио је у компанији Ремингтон-Ранд, као оператер картица, припремајући избушене картице које су се у то време користиле за складиштење података за дигиталне рачунаре. Био је ожењен и имао је троје деце и није имао кривичног досијеа.

Док је био у притвору, Винстон је признао да је убио Кити. Детаљно је описао напад, поткрепљујући физичке доказе са лица места. Рекао је да је његов мотив за напад једноставно "убити жену", рекавши да више воли да убија жене јер "су биле лакше и нису узвраћале ударац". Изјавио је да је устао те ноћи око 2 сата ујутро, оставивши жену да спава код куће и возио се кроз Квинс да пронађе жртву.

Видео је Ђеновезу на путу кући и пратио је до паркинга пре него што ју је убио. Такође је признао да је убио и сексуално напао још две жене и да је извршио између 30 и 40 провала. Накнадни психијатријски прегледи сугерисали су да је Винстон био некрофил.

Реакције

Реакције јавности

У данима након убиства сам догађај није привуко велику пажњу медија. Напоменуто је да је, комесар полиције Њујорка, Мајкл Марфи рекао градском уреднику Њујорк Тајмса, Розенталау, да је та прича из Кејнана за књиге, да мотивише Тајмс да објави извештај о истрази. Чланак, који је написао Мартин Ганзберг је објављен 27. марта 1964. године, две недеље након убиства, тврдио је да је убиство видело 38 сведока, али је грешка смањила број сведока за једног у наслову: „37 који су видели убиство није позвало полицију“. Цитира се и репродукује од 1964. године са исправљеним насловом „Тридесет и осам који су видели  убиство није позвало полицију“. Јавни поглед на причу искристалисао се око цитата неидентификованог комшије који је видео део напада, али је размишљао пре него што је коначно контактирао другог комшију да позове полицију, рекавши: „Нисам желео да се мешам“.

Многи су тада причу о убиству Ђеновезе доживљавали као амблематику бешћутности или апатије живота у великим градовима, а посебно у Њујорку.

Реакција јавности на убиства која се дешавају у суседству наводно се није променила. Према чланку Њујорк Тајмса од 28. децембра 1974. године, десет година након убиства Ђеновезе, 25-годишња Сандра Захлер претучена је на смрт у стану у згради која је гледала на место напада Ђеновезе. Комшије су поново рекли да су чули вриске и видели „жестоку борбу“, али нису учинили ништа.

У изјави за Национални јани радио 3. марта 2014. године, Кевин Кук, аутор књиге о убиству Кити Ђеновезе, рекао је:

   „Тридесет и осам сведока - то је била прича која је стигла из полиције. И заиста је то оно што је учинило да се прича популаризује. Током многих месеци истраживања, нашао сам документ који је био збирка првих интервјуа. Чудно, било је 49 сведока. Мене је то збуњивало док нисам сабрао саме уносе. Неки од њих су били интервјуи са двоје или троје људи који су живели у истом стану. Верујем да је неки измучени државни службеник дао тај број полицијском комесару који је проследио Розенталу, а он је после тога ушао у модерну историју Америке.“

   О овом догађају писало се широм планете, такође ни Српску штампу није заобишла ова тема, чак се и 50 година након догађаја писало о убиству кроз разне наслове: „Крици ове жене већ 50 година прогоне Њујорчане“, „Убиство које пола века опседа Америку“, „Молим вас, помозите ми!“... Данас се углавном овај догађај упоређује са сличним убиствима који на жалост у данашњем свету још увек нису искорењени.

Психолошка истраживања

Психолошки експерименти који су уследили након догађаја из 1964. године довели су истраживаче до закључка да од броја присутних људи зависи да ли ћете помоћи особи у невољи. Ефекат посматрача указује да, уколико је присутан већи број сведока, мање су шансе да ће било ко од њих преузети одговорност и пружити помоћ ономе коме је потребна.

Прва истраживања овог феномена спроводили су шездесетих година Биб Латане и Џон Дарли. Приликом једног од својих експеримената, они су позвали студенте да попуне анкету, а затим је просторија испуњена димом. Услови нису били исти за све испитанике, па су тако неки од њих били сами у просторији, док су други интервјуисани у групи колега, или у групи у којој се налази неко од сарадника на експерименту и игнорише дим. Присуство дима су студенти који су били сами у просторији пријавили у 75 одсто случајева, док су они који су се налазли у групама обавестили истраживаче о диму у 38 одсто случајева у другој, и само десет одсто у трећој групи.

Овим и низом других експеримената, утврђено је да присуство других људи ствара такозвану дифузију одговорности, па посматрач, делећи одговорност са свима, не осећа притисак да управо он буде активан. Осим тога, уколико нико из групе сведока не реагује, свако од њих ће закључити да не треба ни он. Дакле, уверења да ће неко други помоћи и да ситуација није озбиљна уколико је остали игноришу, утичу на пасивност сведока.

У септембру 2007. године, амерички психолог је објавио испитивање чињеничних основа убиства Кити Ђеновезе у уџбеницима психологије. Тројица аутора закључила су да прича није поткована поузданим чињеницама, углавном због нетачног извештавања у новинама у време инцидента. Према ауторима, упркос овом недостатку доказа, прича и даље настањује уводне уџбенике социјалне психологије (а самим тим и умове будућих социјалних психолога). Истраживање десет водећих уџбеника психологије на факултетима пронашло је случај Ђеновезе у њима, у осам уџбеника који сугеришу да су сведоци из станова кроз прозор гледали како је Ђеновезе убијена, а два уџбеника наводе да су неки или већина сведока чули, али нису могли видети напад.

Тачност оригиналних извештаја

Новија истрага довела је у питање изворну верзију догађаја. Чланак Њујорк Тајмса из 2004. године, објављен на 40 година од убиства Кити, покренуо је бројна питања о тврдњама у оригиналном чланку. Студија из 2007. године утврдила је да су многе наводне чињенице о убиству неосноване, наводећи да није било доказа за присуство 38 сведока, нити да су сведоци посматрали убиство, или да су сведоци остали неактивни. После Винстонове смрти у марту 2016. године, Њујојк Тајмс назвао је њихову причу „мањкавом“, наводећи да се у чланаку грубо преувеличао број сведока и оно што су они видели.

Због распореда комплекса и чињенице да су се напади догодили на различитим локацијама, ниједан сведок није видео читав след догађаја. Истрага полиције и тужилаца показала је да је отприлике десетак особа чуло или видело делове напада, иако нико није видио нити је знао за цели инцидент. Многи нису били потпуно свесни да се догодио напад или убиство. Неки су мислили да су оно што су видели или чули била породична свађа, пијана туча. Након што јој је почетним нападом убица пробио плућа, што је довело до њене коначне смрти од гушења, мало је вероватно да је Ђеновезе успела да вришти било којом јачином.

Документарац из 2015. године, у којем се појављује Китин брат Вилијам, открио је да су неки новинари знали за многе проблеме са причом чак и 1964. године. Одмах након што је прича пукла, репортер телевизијског канала, Дени, открио је многе недоследности у оригиналном чланку Њујорк Тајмса. Дени је питао новинара Њујорк Тајмса Мартина Ганзберга зашто његов чланак није открио да сведоци нису осећали да се догађа убиство. Ганзберг је одговорио: „То би уништило причу“. Не желећи да угрози своју каријеру нападом на моћног уредника Њујорк Тајмса, Розентала, Дени је своја открића држао у тајности.