Korisnik:Mihailopetrovic995/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Andres Segovija
Segovija 1963.
Lični podaci
Puno imeAndres Segovija Tores
Datum rođenja(1893-02-21)21. februar 1893.
Mesto rođenjaLinares, Španija
Datum smrti2. jun 1987.(1987-06-02) (94 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija

Andres Segovija[uredi | uredi izvor]

Andres Segovija Tores, prvi markiz Salobrenje (španski: [anˈdɾes seˈɣoβja ˈtores])(21. Februar 1893 – 2. Jun 1987),[1] poznatiji kao Andres Segovija, bio je virtuozni španski klasični gitarista iz Linaresa u Španiji. Mnogi poznati klasični gitaristi današnjice su Segovijini učenici, ili učenici njegovih učenika.[2]

Segovijin doprinos moderno-romantičnom repertoaru je bio ne samo u sakupljanju, već i u transkripciji klasičnih i baroknih dela. Pamćen je po svojim izražajnim nastupima, širokom paletom tona i svojstvenoj muzičkoj ličnosti, izražavanju i stilu.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Segovija je rođen u Linaresu (provincija Haen u Španiji). Kao vrlo mlad je poslat da živi sa stricem Eduardom i strinom Marijom. Eduardo je ugovorio Segovijine prve muzičke časove sa profesorom violine, nakon što je prepoznao Segovijin talenat za muziku. To se pokazalo kao loš uvod u muziku za mladog Segoviju zbog profesorove strogoće, te je Eduardo prekinuo časove. Njegov stric je rešio da se preseli u Granadu da bi Andresu omogućio bolje obrazovanje. Nakon što su stigli u Granadu, Segovia je ponovo počeo svoje muzičko obrazovanje. Segovija je bio svestan flamenka tokom svojih godina razvoja kao muzičara ali je izjavio kako "nema ukus" za taj stil i umesto toga je izabrao dela Sora, Tarege i drugih klasičnih kompozitora.[3] Tarega je pristao da održi nekoliko časova samoukom Segoviji, ali je umro pre nego što su imali prilike da se upoznaju, i Segovija tvrdi da je njegovo rano muzičko obrazovanje uključivalo "duplu funkciju profesora i učenika u istom telu".

Karijera[uredi | uredi izvor]

Segovijin prvi javni nastup je bio u Granadi 1909, kada je imao 16 godina.[4] Nekoliko godina kasnije svirao je svoj prvi profesionalni koncert u Madridu, koji je sadržao dela Fransiska Tarege, a i sopstvene transkripcije J.S. Baha. Uprkos negodovanju porodice, koja je htela da on postane advokat, i kritikovanju nekih od Tareginih učenika na račun njegove drugačije tehnike, nastavio je da marljivo proučava gitaru.

Ponovo je svirao u Madridu 1912, u Pariskom Konzervatorijumu 1915, u Barseloni 1916, i napravio je uspešnu turneju po Južnoj Americi 1919. Segovijin dolazak na međunarodnu scenu poklapao se sa vremenom kada je gitara oživljavala kao koncertni instrument, dobrim delom zbog Migela Ljobea. U ovoj promenljivoj sredini je Segovija, zahvaljujući svojoj ličnosti i umeću, zajedno sa razvojem u snimanju i emitovanju, uspeo da učini gitaru ponovo popularnom.

1921. u Parizu, Segovia je upoznao Aleksandrea Tansmana, koji je kasnije napisao više gitarskih dela za Segoviju, između ostalih i Kavantinu, koja je osvojila nagradu na Međunarodnom Takmičenju u Komponovanju 1952. u Sijeni.[5]

U Granadi 1922. udružuje se sa Konkursom Duboke Pesme (Concurso de Cante Jondo) koji je promovisao španski kompozitor Manuel de Falja. Cilj u "klasicizaciji" Konkursa je bio očuvanje flamenka u njegovoj najčistijoj formi, i odbrana od uticaja moderne muzike. Segovija se već bio razvio kao dobar flamenko gitarista, ali je njegov pravac bila klasika. Na Konkursu u Alhambri, gde je pozvan, svirao je Priznanje Debisiju od Falje.

1923. Segovija prvi put posećuje Meksiko. Tamo je Manuel Ponse bio toliko oduševljen koncertom da je napisao kritiku u El Universal časopisu.[6] Kasnije je on napisao mnoga dela za Segoviju, uključujući brojne sonate.

Gitara Hermana Hausera (1937, Minhen, Nemačka). Koncertna gitara Andresa Segovije od 1937. do 1962.

1924. Segovija je posetio nemačkog majstora (za žičane instrumente) Hermana Hausera, nakon što je čuo neke njegove instrumente na koncertu u Minhenu. 1928. Hauser je napravio Segoviji jednu od gitara koje je Andres koristio na turneji po SAD-u i na drugim nastupima do 1933. Segovia je naručio još jednu gitaru od Hausera. i kad ju je dobio, prosledio je model iz 1928. svom prijatelju Sofoklesu Papasu, koji je kasnije istu tu gitaru dao jednom od svojih učenika, poznatom džez i klasičnom gitaristi Čarliju Birdu (Charlie Byrd), koji ju je koristio na nekoliko svojih albuma.

Segovijina prva američka turneja je zakazana 1928. kada je Fric Krajsler (Fritz Kreisler), bečki violinista koji je takođe svirao i gitaru, ubedio Fransisa Čarlsa Kopikusa iz Metropolitena (Metropolitan Musical Bureau), da predstavi gitaristu u Njujorku.[7]

Nakon Segovijine prve turneje po SAD-u 1928, brazilski kompozitor Heitor Vilja-Lobos (Heitor Villa-Lobos) je komponovao svoju popularnu zbirku od 12 etida (Douze études) i kasnije ih je posvetio Segoviji. Njihov odnos je bio trajan i Vilja-Lobos je nastavio da piše za Segoviju. On je takođe transkribovao brojna klasična dela i oživeo dela zapisana od strane prethodnika poput Tarege.

Segovija na recitalu u Briselu, 15. Decembra 1932. (Hilda Viner, 1877–1940)

1932. Segovija je upoznao i sprijateljio se sa kompozitorom po imenu Mario Kastelnuovo-Tedesko (Mario Castelnuovo-Tedesco) u Veneciji. Pošto Mario nije svirao gitaru, Segovija mu je preporučio gitarske kompozicije koje može da uči. Kastelnuovo-Tedesko komponovao je veliki broj dela za gitaru, od kojih je dosta posvetio Segoviji. Koncert op. 99 iz 1939. je bio prvi gitarski koncert dvadesetog veka i Kastelnuovo-Tedeskovo poslednje delo u Italiji, pre nego što se preselio u Sjedinjene Američke Države. Koncert je prvi put izveo Segovija, 1939. u Urugvaju.[8]

1935. prvi put je izveo Bahovu Šasonu, teško delo za bilo koji instrument. Preselio se u Montevideo, pa je izvodio mnogobrojne koncerte u Južnoj Americi tridesetih i ranih četrdesetih godina.

Posle drugog svetskog rata, Segovija je počeo da snima češće i da pravi redovne turneje po Evropi i SAD-u, i takav raspored je održavao narednih trideset godina. Godine 1954. Hoakim Rodrigo je posvetio Fantasía para un gentilhombre (Fantazija za džentlmena) Segoviji.[9] Segovija je 1958. osvojio Gremi nagradu za najbolju klasičnu solo izvedbu, za svoj snimak Segovia Golden Jubilee (Segovijin zlatni jubilej).[10]

Džon V. Duarte (John W. Duarte) je posvetio svoju Englesku Svitu op.31 Segoviji i njegovoj ženi (Emilia Magdalena del Corral Sancho) povodom njihove svadbe 1962.[11] Segovija je rekao kompozitoru "Bićeš zapanjen uspehom koji će doživeti".[12][13]

U znak priznanja za doprinose muzici i umetnosti, Segovija je 24. Juna 1981. dobio naslednu titulu markiza Salobrenje[14][15] (Marqués de Salobreña) u plemstvu Španije od kralja Huana Karlosa I.

Andres Segovija je nastavio da svira u svojim poznim godinama. U svojim sedemtesetim i osamdesetim bio je polu-penzionisan na Obali Sunca (Costa del Sol) na jugu Španije. Dva filma su napravljena o njegovom životu - jedan kada je imao 75, a drugi kada je imao 84 godine. Oni su dostupni na DVD-u pod imenom Andres Segovija - u portretu. Svoj poslednji LP, Sanjarenje (Reveries), snimio je u Madridu, Juna 1977.

1984. Segovija je bio tema trinaestodelne emisije na radiju (National Public Radio), pod imenom Segovija! Emisija je snimana u Španiji, Francuskoj i SAD-u. Vodio ju je Oskar Brend, dok su producenti bili Džim Anderson, Robert Maleski i Leri Snicler.

Segovija je umro u Madridu od srčanog udara sa 94 godine. Sahranjen je kod muzeja "Casa Museo de Linares", u Andaluziji.

Tehnika[uredi | uredi izvor]

Segovijina tehnika se razlikovala od tehnike Fernanda Sora ili Tarege i njegovih pratilaca, poput Emilija Pujola. Segovija i Migel Ljobe (koji je pokazao Segoviji nekoliko svojih transkripcija Granadosovih dela za klavir) su okidali žice kombinacijom noktiju i vrhova prstiju, proizvodeći svetliji, često i snažniji ton nego mnogi njihovi savremenici. Ova tehnika je omogućavala širu paletu boja tona, nego ona gde se koriste sami nokti. Kroz istoriju klasični gitaristi su vodili raspravu o tome koja od ove dve je bolja tehnika; velika većina gitarista danas svira kombinacijom nokta i prsta.

Posle drugog svetskog rata, Segovija je postao jedan od prvih ljudi koji su odobrili upotrebu najlonskih žica, umesto onih pravljenih od životinjskih iznutrica.[16] To je bio napredak u održavanju intonacije, kao i poslednji korak u standardizaciji gitare kao instrumenta.

Repertoar[uredi | uredi izvor]

Segovijin repertoar sadržao je tri osnovna stuba: prvo, savremena dela, uključujući koncerte i sonate, uglavnom posebno pisana za Segoviju lično od strane kompozitora sa kojima je stvarao poslovne odnose. Neki od njih su sa Špancima poput Federika Morena Torobe, Federika Mompua i Hoakima Rodriga, sa Meksičkim kompozitorom Manuelom Ponsom, italijanskim Mariom Kastelnuovo-Tedeskom, i velikim brazilskim kompozitorom Heitorom Vilja-Lobosom. Drugo, transkripcije (koje je uglavnom on lično pravio) klasičnih dela primarno pisanih za druge instrumente (npr. lauta, klavir, violina) od Johana Sebastijana Baha, Isaka Albeniza, Enrikea Granadosa i mnogih drugih istaknutih kompozitora.[17] Treće, tradicionalna dela za klasičnu gitaru, koja su pisali kompozitori poput Fernanda Sora i Fransiska Tarege. Segovija je proširio repertoar uglavnom kao poverenik ili aranžer, a mnogo manje kao kompozitor.

Segovija je od muzike najviše preferirao onu iz ranog dvadesetog veka, pogotovo u nacionalnom stilu, i u stilu španskog modernog romantizma. Ovo je možda najbolje predstavljeno kroz sama Segovijina dela poput Studije bez svetla (Estudio sin Luz). Mnoga dela ovog i sličnog stila su pisana posebno za njega i formirala su deo njegovog glavnog repertoara: naročito gitarska dela Federika Morena Torobe (1891–1982), kao što je Sonatina, koju je Segovija prvi izveo u Parizu 1925.[18]

Segovija (1962)

Segovija je bio izbirljiv i izvodio je samo ona dela koja je osetio lično. Dešavalo se da odbije atonalna dela, ili ona koja je smatrao previše radikalnim, čak i ako su ta dela bila posvećena njemu. Na primer, odbio je Četiri kratka dela od Frenka Martina, Segovijanu od Darijusa Milhauda itd. Iako ih je on odbio, ta dela su danas sva objavljena i dostupna.[19][20][21][22]

Podučavanje[uredi | uredi izvor]

Segovija je smatrao podučavanje jako bitnim za njegovu misiju propagiranja gitare i držao je masterklasove tokom čitave karijere.[23]

On je takođe predavao na muzičkoj akademiji u Sijeni (Accademia Musicale Chigiana) godinama, gde mu je pomagao Alirio Dijaz.[24] Kasnije je Segoviju u predavanju na akademiji nasledio Oskar Giglija.[25]

Njegov stil predavanja je bio izvor kontroverze među nekim od njegovih bivših učenika, koji su smatrali da je bio suviše autoritaran. Jedan od Segovijinih najslavnijih učenika klasične gitare, Džon Vilijams, rekao je da je Segovija terao učenike da sviraju isključivo njegovim stilom, gušeći im razvoj sopstvenih stilova.[26][27] Vilijams je takođe rekao kako je Segovija bio prezriv prema muzici za koju je smatrao da nema prave klasične izvore, poput južnoameričke muzike popularnih korena.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Segovija može da se smatra za jednog od glavnih figura koje su doprinele ugledu klasične gitare kao ozbiljnog koncertnog instrumenta podobnog ekspresivnosti i dubljoj interpretaciji. Federiko Moreno Toroba je rekao: "Muzički izvođač koji me najviše fascinira je Andres Segovija". On je zaslužan za približavanje klasične gitare, kao legitimnog koncertnog instrumenta, pronicljivoj publici koja je do tada smatrala gitaru ograničenim instrumentom, pogodnim samo za manje sale.

U Linaresu Segovijin Muzej ("Fundación Andrés Segovia") je podignut u Maju 1995.[28] Tamo je takođe podignuta bronzana statua u njegovu čast 25. Maja 1984, koju je napravio Hulio Lopez Hernandez.[29]

Segovija je uticao na generaciju klasičnih gitarista, koji su učeni njegovoj tehnici i muzičkom senzibilitetu, a među njima su velikani poput Kristofera Parkeninga, Džulijana Brima i Džona Vilijamsa, koji su svi priznali svoj dug njemu. Takođe, on je iza sebe ostavio veliki broj obrađenih dela i transkripcija za klasičnu gitaru, uključujući nekoliko transkripcija velikih dela J. S. Baha. Tokom njegovog života, gitaristi su bili željni saradnje s njim. Segovija je naveo kako on nije zapravo podučavao toliko učenika koliko se tvrdi. Jednom prilikom je rekao: "Širom sveta imam đake koje nikada nisam upoznao."[30]

Njegova izdanja dela pisanih za gitaru uključuju nove prstorede i ponekad prerađene verzije dela iz standardnog repertoara (najpoznatija su njegova izdanja 12 Studija od Fernanda Sora, kamen temeljac svakom ozbiljnom učeniku klasične gitare od 1945, što je bilo pomalo ironično jer je Segovija u predgovora podcenio Sora kako "nema toliko talenta") , kao i kompozicije pisane za njega od strane Vilja-Lobosa, Mompoua... Mnoga od navedenih dela je uređivao Segovija, u saradnjni sa kompozitorima, pre nego što bi ih objavljivali. Zbog Segovijine sklonosti za menjanje muzičkog sadržaja u svojim izdanjima radi udovoljavanja svojih preferencija u interpretaciji, mnogi današnji gitaristi vole da izučavaju originalne spise, ili novija izdanja zasnovana na originalima kako bi ih poredili sa Segovijinim verzijama, tako da mogu da prihvate ili ne prihvate njegove uredničke odluke.

Imena[uredi | uredi izvor]

  • Asteroid iz glavnog pojasa 3822 Segovija je nazvan po njemu 1989.[31]
  • Takmičenje kosponzorisano od strane Evropske asocijacije nastavnika gitare (European Guitar Teachers Association) je nazvano po Segoviji[32]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Segovija je bio nagrađen raznim nagradama i počastima, poput doktorata i počasnog akademika, sa deset univerziteta.[33] 24. Juna 1981, dobio je naslednu titulu markiza Salobrenje (Marqués de Salobreña) u plemstvu Španije od kralja Huana Karlosa I, u znak priznanja njegovih doprinosa muzici i umetnosti. Primio je dansku Soning nagradu 1974, muzičku nagradu Ernesta fon Simensa 1985, kao i Gremi nagradu za životno delo 1986.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Segovijina prva žena je bila Adelaida Portiljo (brak od 1918). Druga žena (1935) je bila pijanistkinja po imenu Pakita Madrigera (Paquita Madriguera).[34] Od 1944, održao je vezu sa brazilskom pevačicom i gitaristkinjom Olgom Praguer Koeljo, i ta veza je trajala preko jedne decenije.[35] 1962, Segovija je oženio Emiliju Magdalenu Koral Sančo.[36] Imali su jednog sina, Karlosa Andresa Segoviju (Carlos Andres Segovia),[37] trenutnog markiza Salobrenje.[38]

Učenici[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Andrés Segovia | Biography, Albums, Streaming Links | AllMusic”. AllMusic. Pristupljeno 2018-05-17. 
  2. ^ Tosone, Jim (2014-10-01). Classical Guitarists: Conversations (na jeziku: engleski). McFarland. ISBN 9780786482429. 
  3. ^ Menn, Don. Secrets From The Masters. GPI Books. ISBN 0-87930-260-7. 
  4. ^ Castro, Iván A. 100 Hispanics you should know. Libraries Unlimited. ISBN 978-1-59158-327-1. 
  5. ^ Annala, Hannu (2008). Handbook of Guitar and Lute Composers. Mel Bay Publications. ISBN 978-0-7866-5844-2. 
  6. ^ Otero, Corazón (1994). Manuel M. Ponce and the guitar. ISBN 0-933224-85-0. 
  7. ^ Henahan, Donal (4. 6. 1987). „Andres Segovia Is Dead At 94; His Crusade Elevated Guitar”. The New York Times. 
  8. ^ „Andres Segovia (Guitar, Arranger) - Short Biography”. www.bach-cantatas.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  9. ^ Zinger, Pablo (1999-08-29). „MUSIC; A Composer Who Found Strength in an Inner Vision”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2018-05-20. 
  10. ^ „Awards”. GRAMMY.com (na jeziku: engleski). 2017-04-30. Pristupljeno 2018-05-20. 
  11. ^ Tosone, Jim. Classical guitarists: conversations. ISBN 978-0-7864-0813-9. 
  12. ^ Duarte, John W. (1998). Andrés Segovia, as I knew him. ISBN 978-0-7866-3319-7. 
  13. ^ „Untitled Document”. www.antigonigoni.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  14. ^ „Marqueses de Salobreña | Geneall.net”. geneall.net (na jeziku: španski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  15. ^ „An Armory of Famous Musicians”. www.heraldica.org. Pristupljeno 2018-05-20. 
  16. ^ „Albert Augustine”. albertaugustine.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  17. ^ Palmer, Tony (1982). Julian Bream (A Life On The Road). Ujedinjeno Kraljevstvo: Macdonald & Co. str. 125. ISBN 0-356-07880-9. 
  18. ^ „Guitar Recital: Denis Azabagic”. www.naxos.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  19. ^ Wade, Graham (2001). A Concise History of the Classic Guitar. Mel Bay Publications. ISBN 978-0-7866-4978-5. 
  20. ^ „Piezas liricas para guitarra. - Free Online Library”. www.thefreelibrary.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  21. ^ „Google grupe”. groups.google.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  22. ^ „Berben”. www.berben.it. Pristupljeno 2018-05-20. 
  23. ^ „John Mills: The Teaching of Andrés Segovia”. 2007-10-18. Pristupljeno 2018-05-20. 
  24. ^ Turnbull, Harvey (1992). The Guitar from the Renaissance to the Present Day. ISBN 0-933224-57-5. 
  25. ^ „Oscar Ghiglia - Classical Guitar Review”. www.classicalguitarreview.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  26. ^ Alberge, Dalya (2012-10-13). „John Williams says guitar maestro Andrés Segovia bullied students and stifled their creativity”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  27. ^ „Classical guitarist John Williams interview on topics of John Williams interests.”. 2007-08-25. Pristupljeno 2018-05-20. 
  28. ^ „Wayback Machine”. 2016-03-04. Pristupljeno 2018-05-20. 
  29. ^ „Visita a la Fundación Andrés Segovia - Linares (España)”. guitarra.artepulsado.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  30. ^ Duarte, John W. (1998). Andres Segovia As I Knew Him. str. 5. 
  31. ^ Schmadel, Lutz D. (2007). Dictionary of Minor Planet Names – (3822) Segovia. ISBN 978-3-540-00238-3. 
  32. ^ „International Youth Guitar Competition Andres Segovia Velbert”. www.gitarrevelbert.de (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  33. ^ Cervantes, Biblioteca Virtual Miguel de. „Andrés Segovia. Síntesis biográfica. Honores y distinciones / Alberto López Poveda | Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes”. www.cervantesvirtual.com (na jeziku: španski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  34. ^ „Dal Segno Classical Records - CDs by Wu Qian, Andras Schiff, Jacques Rouvier & restored piano roll recordings”. www.dal-segno.com. Pristupljeno 2018-05-20. 
  35. ^ „Golden Era CDs For Sale”. 2010-11-28. Pristupljeno 2018-05-20. 
  36. ^ „Cronología de la Vida y Obra de Andrés Segovia”. www.aureoherrero.org. Pristupljeno 2018-05-20. 
  37. ^ „Carlos Segovia | Saint Louis University - Academia.edu”. slu.academia.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-05-20. 
  38. ^ „Carlos-Andrés de Segovia y del Corral, 2. marqués de Salobreña, * 1970 | Geneall.net”. geneall.net (na jeziku: španski). Pristupljeno 2018-05-20. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Mihailopetrovic995/песак&oldid=20513833”