Класична музика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Филхармонијски оркестар

Класична музика је уметничка музика која води порекло из традиције литургијске и световне музике, а која обухвата широк период од отприлике 6. века до данашњих дана.[1] Главне норме унутар ове традиције успостављене су између 1550. и 1900. године.

Класична музика или тзв. озбиљна музика се у свакодневном говору користи за разликовање уметничке од музике коју означавамо као народну, забавну или популарну, код којих је основни циљ забава и стицање зараде, а не уметничко изражавање. Међутим, и унутар популарних жанрова постоје композиције које су постигле изузетну уметничку вредност, али нису стваране по класичном канону, те се стога не убрајају у класичну музику. Иако се класична музика издваја по својој уметничкој вредности, није сасвим коректно ограничавати појам уметничке музике само на класичну. Класичну музику су стварали велики мајстори европске музичке прошлости. Овим изразом се првенствено означава музика стварана од епохе барока (почетак 17. века), па све до композитора нашег доба. Осим ове, постоје и неке специфичне класичне музике, као на пример класична музика Индије, која има изграђене лествице и музичке системе, па и властите ствараоце. Специфично обележје класичне музике новијег раздобља (20. и 21. век) јесте да је све више стварају и композитори земаља изван Европе, претежно под утицајем фолклора својих земаља.

Европска уметничка музика у великој мери се разликује од многих других неевропских класичних и неких популарних музичких облика по свом систему музичке нотације, који се користе од 16. века.[2]

Композитори користе западну музичку нотацију како би укаказали извођачима на висине звука (нпр. мелодију, новое басева, акорде), темпо, метрику и ритам музичког комада. Ово може оставити мање простора за праксе као што су импровизација и ad libitum орнаментација, који се често чују у неевропској уметничкој музици и у популарним музичким[3][4][5] стиловима као што су џез и блуз. Још једна разлика је да, док већина популарних стилова адаптира форму песме (строфична форма) или деривацију тог облика, за класичнну музику је карактеристичан њен развој високо софистикованих облика инструменталне музике, као што су концерт, симфонија, соната, и мешовитих вокалних и инструменталних стилова попут опере[6] који, пошто су записани, могу да подрже веће форме и поприме висок ниво сложености.[7]

Термин „класична музика“ се није појавио до раног 19. века, кад се желело да се јасно канонизује раздобље Јохана Себастијана Баха и Бетовена као златно доба.[8] Најраније референце на „класичну музику“ у Оксвордском енглеском речнику потичу из периода око 1836.[1][9]

Опсег класичне музике[уреди]

Класична музика обухвата врло широку лепезу музичког, уметничког стварања. У област класичне музике спадају: камерна музика, концертна или концертантна музика (за један, два или више солистичких инструмената и оркестар), симфонијска музика, ораторијумска (вокално-инструметнална музика), за вокалне солисте, хор и оркестар, оперска музика.

Под појам класичне музике може се подвести (иако се то често не чини) и тзв. стара музика, музика коју су стварали познати или анонимни ствараоци из европског средњег века и ренесансе. Са развојем музичке теорије, естетике и историје, период постојања класичне музике и дела која она обухвата, све се више помера на ранија раздобља европске историје, што је врло добра, охрабрујућа појава.

Класична музика напокон обухвата и бројне уметнике (ствараоце и извођаче) који су је током времена, све до наших дана учинили веома познатом и популарном широм света. Сваки стваралац, тј. композитор, био је и остао представник специфичног стилског правца под чијим је утицајем стварао. Барок, класицизам, романтизам, импресионизам, модерна авангардна стремљења, све су то стилски правци који су дали бројне уметникекомпозиторе и извођаче, вокалне или инструменталне.

Све у свему, класична музика је најобухватније и најраскошније подручје уметничко-музичког стварања, које је ипак рођено из првобитне, изворне народне музичке културе, удахнувши јој узвишен уметнички музички карактер и израз.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Classical", The Oxford Concise Dictionary of Music, ed. Michael Kennedy, (Oxford, 2007), Oxford Reference Online. Retrieved July 23, 2007.
  2. „Notation, §III, 1(vi): Plainchant: Pitch-specific notations, 13th–16th centuries”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  3. Malm, W.P. „Japan, §III, 1: Notation systems: Introduction”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  4. „Notation, §I: General”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  5. Middleton, Richard. „Popular music, §I, 4: Europe & North America: Genre, form, style”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  6. Julian Johnson (2002) Who Needs Classical Music?: Cultural Choice and Musical Value: pp. 63.
  7. Knud Jeppesen: "Bach's music grows out of an ideally harmonic background, against which the voices develop with a bold independence that is often breath-taking." Quoted from Adele Katz (1946; reprinted 2007)
  8. Rushton, Julian, Classical Music, (London, 1994), 10
  9. The Oxford English Dictionary (2007). „classical, a.”. The OED Online. Приступљено 10. 5. 2007. 

Литература[уреди]

  • Grout, Donald Jay (1973). A History of Western Music. W. W. Norton. ISBN 0-393-09416-2. 
  • Grout, Donald J.; Palisca, Claude V. (1988). A History of Western Music. Norton. ISBN 978-0-393-95627-6. 
  • Johnson, Julian (2002), Who Needs Classical Music?: Cultural Choice and Musical Value. Oxford University Press, 140pp.
  • Karolyi, Otto (1994). Modern British Music: The Second British Musical Renaissance—From Elgar to P. Maxwell Davies. Rutherford, Madison, Teaneck: Farleigh Dickinson University Press; London and Toronto: Associated University Presses. ISBN 0-8386-3532-6. 
  • Katz, Adele (1946; reprinted 2007). Challenge to Musical Tradition – A New Concept of Tonality. Alfred A. Knopf/reprinted by Katz Press, 444pp. ISBN 1-4067-5761-6. 
  • Kennedy, Michael (2006). The Oxford Dictionary of Music. 985 pages. ISBN 0-19-861459-4. 
  • Lebrecht, Norman (1996). When the Music Stops: Managers, Maestros and the Corporate Murder of Classical Music. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-01025-6. 
  • Metzer, David Joel. (2009). Musical Modernism at the Turn of the Twenty-first Century. Music in the Twentieth Century 26. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51779-9. 
  • Meyer, Leonard B. (1994). Music, the Arts, and Ideas: Patterns and Predictions in Twentieth-Century Culture. second edition. Chicago and London: University of Chicago Press. ISBN 0-226-52143-5. 

Спољашње везе[уреди]